Ana Manojlović: Može li čovek da bude mlad i da bude u formi i da bude fit kada pređe četrdesetu? To je samo jedna od tema današnje Analogije. Gost je Veroljub Zmijanac, čovek koji je doktorirao trčanje. Koliko imaš godina?

Veroljub Zmijanac: Evo, 43.

Ana Manojlović: Kako se osećaš sa 43 godine?

Veroljub Zmijanac: A, nikad bolje u životu. Dobro je pitanje, zato što volim da pitam vršnjake: „Kako vam sad čini u životu?“ I mnogo puta čujem najbolje, od svih godina najbolje sad. To je jedna stvar, a druga stvar, definisao sam sebi jedan cilj, da svake godine izgledam i osećam se bolje.

Ana Manojlović: Nego prošle.

Veroljub Zmijanac: Do 60. da.

Ana Manojlović: Da li ti je bila frka kada je došla ta okrugla 40, kada treba da pređeš u sledeću, petu deceniju?

Veroljub Zmijanac: Psihološki, nije. Imao sam baš teške tridesete. Bio je jedan mim na Instagramu, kao šta si radio 2016. godine. I onda sam pogledao 2016. recimo. Tu ja sam imao 33, 34 godine. Bukvalno u tih par godina sam se razveo. Jako težak proces odvajanja od dece. Majka mi je umrla od raka. Posao nije bio tako dobar. Tako da kad pogledam deset godina pre i sada, skroz drugačije. Tako da, odgovor na pitanje, sa 40 sve okej.

Ana Manojlović: Da li si osetio promene u telu, fizičke promene, da ti je nešto teže, da ide lošije nego što je išlo u dvadesetim i tridesetim?

Veroljub Zmijanac: Da, kod trčanja, to je jako vidljivo. Naša sposobnost da trčimo brzo, pre svega, a ne dugo, opada sa godinama, to je taj Be-O dva maks koji opada. Video sam da ne mogu više tako brz da budem. To je bila ta psihološka barijera, kao ne mogu više da postignem ono vreme na polumaratonu koje sam hteo. I onda ide pitanje, kao zašto bi to uopšte i hteo?

Zašto je važno da li trčiš jedan trideset, jedan dvadeset devet, jedan četrdeset pet? Ne. I onda shvatiš da su to dosta mladalačke taštine koje želiš da negde pokažeš sebi. Tako da sam skroz promenio ciljeve, i to je to. Recimo, to je jedna stvar, i oporavak možda. Na primer, ranije ako bih popio, izašao uveče u subotu, možda bih mogao da treniram u nedelju. Sad znam da nema šanse, pa i ne pijem.

Ana Manojlović: Dobro, zanimljivo mi je to. Ne mogu više kao nekad, pa onda promenim ciljeve.

Veroljub Zmijanac: Da.

Ana Manojlović: I onda je već bolje, ali nekako nije ti svejedno. Ne mogu kao pre, ali šta možeš bolje nego pre? Ima li tog nekog drugog kvaliteta koji sad možeš ili telo neminovno propada, pa propada?

Veroljub Zmijanac: Generalno, po nauci, mi do sredine 65. godine nemamo ništa katastrofalno. Kod muškaraca opada testosteron, opada mišićna masa. To je ta sarkopenija. U svakoj dekadi imamo pet do deset posto manje mišićne mase, samo ako ništa ne radimo.

I ja sam sa trideset devet godina video trening snage i počeo ozbiljno da treniram. To znači teretana, gvožđe. Ja sam imao 75 kilograma sa trideset dve godine. Sad imam 85 kilograma i manji procenat masti. To znači da sam deset kilograma mišića više nabačio samo tim treningom snage i pazim šta jedem, više proteina. I to je taj generalni savet.

Zašto? Zato što je jako velika korelacija između naše snage, odnosno količine mišića koju imamo u telu i naše dugovečnosti. I samim tim i osećaja kako se osećamo. Sve je povezano s tim koliko imamo mišića. Tako da ja sada i izgledam i osećam se bolje nego pre i to svako može da uradi i sa 39 i sa 40 i sa 50 godina.

Ana Manojlović: Zašto ti je važno da izgledaš dobro? Je li ti važno baš zbog toga da imaš dobre fotografije i da si lep i zgodan, ili je ipak tvoj cilj zdravlje i da si u formi do 65?

Veroljub Zmijanac: Naravno da ima malo i statusnog simbola, da se ne lažemo, svi ljudi koji idu u teretanu. Prosto, danas je taj izgled mnogo veći statusni simbol nego auto ili sat. To je jedan nivo, pojava u društvu i ljudi vole da su sa lepim ljudima. Jednostavno, ukoliko se trudimo da pokažemo najbolje što imamo, da li je to neka misao, ili naš izgled ili emocija, to je dobro. Šaljemo dobru sliku u svet i ljudi na to reaguju.

Ali s druge strane, važno je zdravlje. Niko se ne trudi da ode sa ovog sveta ranije. Svi želimo ne samo da poživimo dugo, nego i da te poslenje godine i najkvalitetnije godine, kada možemo da priuštimo sebi kvalitet. To se zove health span, zdrava dugovečnost.

I treće, to je neke vrste hobija meni sada. Istražujem tu oblast. Malo sam i opsednut tom oblašću, ali vidim svoj napredak u tome, kao i u bilo kom poslu, bilo kom hobiju. To je neka potreba za aktualizacijom.

Ana Manojlović: Ja sam te upoznala preko sajta trčanje.rs i biznis i trčanje. Ti si od neke stvari koja nam je svima prirodna stvarno napravio umetnost. Nije više trčanje tvoj glavni fokus?

Veroljub Zmijanac: Ja sam posle trčanja krenuo da se bavim triatlonom. Triatlon je sport koji kombinuje biciklizam, plivanje i trčanje. To su sportovi izdržljivosti. Ono što sam video kasnije, sa 39 godina, to je trening snage.

Trening snage i bodibilding je uvek bio, aha, to su oni bodibilderi, oni što uzimaju steroide i oni koji su opsednuti svojim telom, i tako dalje. Bodibilding sam po sebi ima negativnu sliku u javnosti. Danas ovi moderni naučnici koji se bave dugovečnošću, dr Piter Atija, Endru Huberman, Ronda Patrik, pa i Brajan Džonson, pokazuje se da je trening snage nešto što nam daje zdravlje. Kada sam video da sam slab trkač, da postajem sve slabiji trkač, rekao sam, okej, koliko god se trudio da sa 43 godine budem brz trkač, ne mogu da budem brži od nekoga ko ima 25 godina, i zašto bih to radio kada trening snage daje dobar osećaj, dobar izgled, testosteron, snagu i držanje.

Veliki problem sa starenjem ljudi je stabilnost, sklonost padovima. Ja to gledam kao investiciju, kao kad bi ulagao u bitkoin ili akcije. Ovo je sto posto sigurna investicija za budućnost.

Ana Manojlović: Pre nego što nastavimo priču o tome kako investirati u budućnost i kako se osećati dobro i u formi posle četrdesete, da pričamo malo o granicama izdržljivosti. Ti jesi testirao svoje telo. Da li je postojala granica koju si mislio „ja više ne mogu”, pa si je prešao?

Veroljub Zmijanac: Jeste, to je bilo važno i za celu porodicu. Ja sam 2008. godine još uvek bolovao od astme. Pumpica, ventolin, kortikosteroidi. Odlučio sam da istrčim Beogradski maraton, 42 kilometra. Tada je u Beogradu trčalo sto, dvesta ljudi. To je bilo vreme kada su helanke na trčanju bile nešto što ljudi nisu razumeli i bilo je raznih problema.

To je bilo vreme kada trčanje nije bilo popularno i nije bilo informacija. Istrčao sam taj maraton. Majka i otac su bili uplašeni na cilju da li ću kao astmatičar moći to da uradim. Posle toga sam imao još nekoliko napada astme, i to je bio psihološki značajan trenutak. To je bio ritual prelaska. Nisam išao u vojsku zbog toga. To je pomerilo granicu u porodici, i posle toga su i majka i otac počeli da trče, i brat, i sve se promenilo.

Ana Manojlović: Ja sam htela da te pitam da li je teže pomeriti fizičke ili psihičke granice, ali reklo bi se da je to pomešano.

Veroljub Zmijanac: Da. Ako gledamo porodični život i sistemske konstelacije, teže je pomeriti ono što je ugrađeno u sistem. Fizički, ako odlučiš da treniraš, istrčaćeš trku. Posle sam istrčao Ajronmen triatlon. Tri kilometra i osam stotina metara plivanja, 170 kilometara bicikla, pa 42 kilometra trčanja.

Ali to su sve stvari koje posle čovek kao normalno, kuša sebe u jednom trenutku kad pređeš neki cilj, treba ti novi cilj i tako dalje.

Ana Manojlović: Jesi našao tu granicu, ne mogu preko ovog ne ili ne želim preko ovog? Je li teže psihički ili fizički?

Veroljub Zmijanac: Ne, dođe, ja mislim da tu dođe prosto zrelost, kao kad si zreo muškarac, ja mislim da u nekom trenutku ne izazivaš sebe više tim nekim dokazivanjima. Tako bih rekao. Možda to bi, to bi mi bio odgovor. U smislu, nemaš više potrebe da pokažeš sebi da možeš nešto. I ja vidim sad mnoge mlade ljude koji recimo hoće da završe taj Ajronmen triatlon i sad, i vrlo brzo ti kažeš ili svom detetu kažeš: “Ma šta će ti to?” Kao, ko će… Ti si sasvim okej s tim, ali onda shvatiš mladom čoveku ili starijem čoveku, treba mu neki izazov, tako da ti izazovi nisu loši, ali kao eto, ja sam prosto sad ih pomerio malo u neke druge ciljeve.

Ana Manojlović: Šta ti kaže mozak u tim trenucima? Šta kažeš svom mozgu kad kaže: “Ne možeš ti ovo, prestani. Što ti ovo treba?”

Veroljub Zmijanac: Ja volim da ponavljam neku mantru. Znači uvek, uvek, u glavi mi se javi neka mantra u kojoj se vrtim. Imao sam, recimo, jednu kad sam radio triatlon, ono Logarska dolina u Sloveniji. To je bio neki šumski triatlon. Znači prolazio je kao neki trejl triatlon. Šuma mi daje snagu, recimo. I onda sam imao recimo napisano na biciklu, “you are here to give your all“. Znači, ovde si da daš sve što imaš, i da predaš. Ili, “pain is optional, pain is inevitable“. Znači bol je neizbežan, ali „suffering is optional“ – patnja je opciona. To znači da bol kao fizički bol prosto ćeš ga doživeti, boli te noga, nešto ti se dešava, jako ti je teško, ali kao da li ćeš da patiš ili da uživaš.

Ana Manojlović: Da uživaš u tom bolu? Znaš da si mazohista?

Veroljub Zmijanac: Svi ljudi koji se bave ovim sportovima imaju donekle tu crtu, što samo po sebi, ja gledam sad nas muškarce u 21. veku, mnogo nam je lako. Znači, nama je mnogo lako, i mislim da je svakom muškarcu, ali i svakom, sad govorim iz muškog ugla, potreban ta neka vrsta fizičkog napora da se osetiš. Da li je to planinarenje, da li je to spavanje u šumi, da li je to da ono…

Ana Manojlović: Da bi dostigao te svoje ciljeve, tome prethodi verovatno mnogo discipline. Šta je teže? Taj trenutak kada si već došao da uradiš to ili sve ono što mu je prethodilo, meseci disciplinovanog vežbanja, ustajanja, ishrane, i šta već sve imaš kao pripremu da bi dostigao cilj?

Veroljub Zmijanac: Ja volim da kažem, najteže je ta istrajnost. Zašto? Zato što ti kreneš da se spremaš recimo sad za maraton, eto. Neko kaže: “A istrčaću sledeće godine Beogradski maraton.” I onda kao kreneš u to i najteže je u stvari posle nekog trenutka kao zašto? Zato što stvarno nemaš razloga da to uradiš.

Znači to sad samo nešto dokazuješ sebi ili si se kladio sa kumom ili ne znam ni ja. Hoćeš da pokažeš svom detetu da si to izdržao. Tako da to, naći zašto i onda ostati okej. Onda ti se desi problem na poslu, malo si bolestan… Ako imaš to zašto duboko u sebi ili ga nađeš ili ga preispituješ, onda je lako. Tako da nije problem ustati u pet ujutru. Nije problem pojesti sad kvalitetnije nešto, to nije problem.

Problem je kad ti se desi da ispadneš iz koloseka, vratiti se, to je problem po meni.

Ana Manojlović: Kako se vratiš? Je l’ ispadaš iz koloseka?

Veroljub Zmijanac: Pa svi ispadamo. Evo i ja isto evo sad kad recimo imam nove ciljeve. Znači, odeš, odeš na letovanje sedam dana, i onda kao vratiš se nazad, i onda ljudi tu često prekinu da treniraju. Krenu ona tri, četiri meseca. Ne znam, krenu triput nedeljno da treniraju. Op, dete se razboli, moraš sad da se baviš time.

Ja gledam da imam te kao keystone habits, znači ključne navike. I recimo, ključna navika za mene je jedan trening dnevno. Znači, ja gledam da, da ako imam jedan trening dnevno, sad kad kažem trening, recimo, to je triput nedeljno teretana ili recimo evo sad kad završimo podkast, ja ću otići na Adu da istrčim četrdeset pet minuta. To je za mene ključna navika i ja, i uvek kažem tih sat vremena dnevno, to je vreme bez telefona, vreme samo za mene.

Znači, nema posla, nema dece, nema žene, znači nema ničega. To je vreme za mene, za moje zdravlje i ako ja to uradim, ja znam da sam onda i bolji otac i prisutniji sam sa ženom i zadovoljniji sam i mogu da pojedem, okej, sad nešto što možda ne bi trebao da pojedem. Nekome je to recimo da ustane ujutru na vreme. Nekome je to čitanje uveče, umesto da skroluje Instagram.

Ana Manojlović: Da li je hrana ključan deo tog, držanja forme i posle četrdesetih? Da li je neophodno, da li je nezaobilazno? Evo sad si i sam rekao da pojedeš ipak nešto što možda ne bi trebalo i nije toliko zdravo.

Veroljub Zmijanac: Dve su teme. Jedna tema je sport, a druga je tema zdravlje. Znači, mi sad govorimo o toj dugovečnosti. Želimo da što duže ostanemo u tom nekom gornjem kvalitetu života, tako da poslednjih deset, dvadeset godina, tu poslednju dekadu ne završimo u domu, da neko mora da nas čuva. Znači, tako da to, to je ta tema dugovečnosti i zdravlja. A druga tema je sport.

I oni se povremeno dodiruju, a povremeno se i, recimo, taj cilj Ajronmena, trenirati šesnaest sati nedeljno da bi postigao taj neki cilj, ima, ja volim da kažem net pozitiv, može da bude net pozitiv. Znači to silno ulaganje u svoje zdravlje i ta opsesija sportom može da te dovede i dovede te sigurno do nekog zdravstvenog stanja koje je bolje nego da sediš i da gledaš televizor, jel tako?

Znači, ishrana i fizička aktivnost, i psihološko zdravlje su te tri komponente koje su suštinski važne. Dobra ishrana ne može da nam produži život, ali može, trening može da nam produži život. Znači, postoji jasna korelacija s tim, ali loša ishrana može da nam smanji život.

Kad kažemo loša konzumacija, da li je to cigara, alkohol, non-stop jedeš fast food, ne jedeš povrće. Takve stvari mogu da nam smanje dužinu života.

Ana Manojlović: I da li to znači da ti jedeš isključivo zdravo?

Veroljub Zmijanac: Naravno da ne. Ja isto odem do Mekdonaldsa i nekad pojedem.

Ana Manojlović: Čini mi se da čovek ako sebe previše striktno da neke zabrane i neka ograničenja, da je mnogo teže nego ako napravi ono što kažu uravnoteženost ili to, da, radiš stalno isto, ali neće te ubiti ako nekad odeš do Mekdonaldsa.

Veroljub Zmijanac: Tako je. S tim što isto to, znači šta je dobar odnos sa hranom. Znači, mi često imamo loš odnos sa hranom. U smislu imamo taj cheat day, pa se nažderemo, pa odemo na slavu, pa se prejedeš, pa te boli stomak, pa onda kao, sad moram da budem jako striktan, pa kao ajmo na dijetu. Znači, danas je to veliki problem taj odnos s hranom i to je zbog mnogih stvari.

Ali, naravno da ne jedem, ali se trudim. Znači, trudim se da ako ujutru pojedem jaja, što je kvalitetna namirnica sa nekom salatom, ako pojedem parče mesa sa povrćem za ručak, to je sasvim već dovoljno. Znači, takve stvari inače najnormalnije. Onda što duže si u tome da ne jedeš taj junk food, to će ti se manje i manje tražiti. Ako ustaneš ujutru i odmah pojedeš rol viršlu i onda zaleješ sa koka-kolom, već si propao.

Tako da se trudim da što više imam tih dobrih izbora.

Ana Manojlović: Da li koristiš suplemente i da li je danas cela ta industrija oko suplemenata više zavaravanje ili je zaista potreba koja pomaže da se održi dugovečnost?

Veroljub Zmijanac: Za to je potrebna cela emisija. Ja koristim suplemente, i isto ih svrstavam u dve kategorije. I da, svi su skupi.

Jedni su kao performance, to jest sportski suplementi za trening, a drugi su zdravstveni. Znači, kad kažem zdravstveni, recimo taj magnezijum, vitamin D. A sportski su recimo vej protein, možda neki kreatin ili za trening, pre treninga neki gelovi za trčanje i tako dalje.

Cela industrija je jako diskutabilna zato što obećava ljudima da će im imati neke efekte i stalno se pojavljuju novi trendovi. Ne znam, sad se pojavi kolagen, sad su peptidi recimo u Americi, sad ih ima za sve, ali stalno se pojavljuju novi, kao i ono super food kad je bilo, pa godži bobice, pa onda resveratrol. Tako da neminovno idemo ka tome. I to je tehnologija. Znači, to je sve tehnologija, samo je to hemijska medicinska tehnologija, tako da toga će sve biti više i više.

Šta je od toga dobro, ono što će dugo da ostane. Znači, što je duže nešto na tržištu, to je verovatnije da ima efekta i da ima smisla.

Ana Manojlović: Da li osećaš na svom telu da ima efekta?

Veroljub Zmijanac: Recimo, jedini suplement koji može da se oseti je taj kreatin koji sada, ljudi preporučuju. Recimo, doktorka je Ronda Patrik. recimo sada preporučuje deset miligrama kreatina. To je najsigurniji, najbezbedniji i najistraživaniji suplement koji otprilike prvih pet miligrama ulazi u mišiće i povećava volumen mišića i daje neku vrstu snage za dizanje tegova.

Znači, ne može da se oseti recimo na trčanju. To je to. A drugih pet kao ima sada potencijala da utiče, da ulazi u mozak i da poboljšava te kognitivne sposobnosti, mada još uvek nisu istražili. Onda recimo ima dosta istraživanja oko omega 3, vitamin D sada posle korone.

Ana Manojlović: Ja uzimam vei protein, ja uzimam omegu, uzimam takođe D vitamin. Ja moram i kalcijum i neki vitamin K. Da ne nabrajam ovde, misliće ljudi da nisam normalna. Imam L-citrulin i tako i dosta toga što sam povremeno, što sam više istraživala i čitala i zaista mi neke stvari znače. Znači mi vei protein za mišićnu masu. Ja sam to zaista videla na sebi, jer žene posle određene godine rapidno gube, mislim gube sposobnost, gube mišiće, nestaju. Ja isto vežbam, isto jedem, ali nemam iste mišiće. Ali kada sam uvela vei protein redovno i kada ga koristim zajedno sa vežbanjem, vratili su mi se mišići.

Mislim, grozno je kad radiš iste stvari, a imaš drugi efekat. To je to što sam ti rekla kako se muškarci osećaju posle četrdesete. Ja sam to osetila. Radim sve isto, živim sve isto, ali više to nije to. Međutim, pomažu. Nije da ne pomažu i važna je zaista ishrana. Mnogo manje tih dana varanja i ne, mislim kao majonez ne, ne, ne nikad. Ja sam pre mogla da ga jedem kašikom, sad više vrlo retko i malo.

Ali sve to skupa negde kad sabereš, verovatno nisu svi ti i neophodni suplementi, ali sve skupa kad sabereš. Da, osećam se dobro, osećam se čak i bolje i izdržljivije nego nekad u dvadeset petim, šestim kad ti divljaju hormoni, kad ne znaš gde si.

Tako da mislim da ima smisla, ali me zanimalo iz tog muškog ugla. Ne znam kad i koliko je potrebno vama i proteina i svega.

Veroljub Zmijanac: Sada neka nova istraživanja i sada ova nova američka FDA, Food and Drug Administration, dali su nove preporuke. Sada baš su 7. januara izašle preporuke. Ranije je bilo 0,8 grama proteina po kilogramu dnevno. A sada su već otišli na 1,6. Drastično su, duplirali su preporučenu dozu proteina. Recimo, ukoliko imaš 100 kilograma, treba 160 do 180 grama. Čak istraživanja idu do 2,2 grama po kilogramu telesne mase dnevno da se uzima proteina, tako da protein je sada ponovo u modi.

Ranije su bili u modi kao nemoj da jedeš masti, pa onda posle kao nemoj da jedeš šećere, sada je protein u fokusu kao makronutrijent.

Ana Manojlović: Neki ljudi kupuju ostrva zbog toga. Imaju države bukvalno i bogate se jer sve je to preskupo. Zaista svi ti suplementi kada sabereš mesečno, ako ćeš da kupuješ kvalitetnije i bolje, su skupi.

Veroljub Zmijanac: Da, sada je totalni hit recimo ovi peptidi. Ne znam da li si to istraživala, ali recimo sada pokušavaju da skinu zabranu sa njih i to su u stvari svi ovi GLP-1, što je ista vrsta peptida, ali recimo sada imaju neki MOC i tako dalje. I za kožu i za ligamente i za mišiće, tako da. I ono što ide i cela industrija, posebno tu u Americi Znači, TRT, recimo, testosterone replacement therapy, konstantna dodavanje testosterona, održavanje na tim fiziološkim višim nivoima i kod žena. Sada su recimo videli za posle menopauze takođe se daju hormoni, tako da to će doći.

Ana Manojlović: A da li radiš neke krvne analize pre nego što odlučiš šta ćeš da piješ ili bar povremeno da kontrolišeš da li je sve u redu?

Veroljub Zmijanac: Da, radim svake godine. I baš recimo na mom sajtu Veroljub Zmijanac sam preveo ono što doktor Peter Atia koji je napisao knjigu baš o dugovečnosti. Kod nas je prevedena. To je najbolja knjiga koju ja svakome preporučujem. Jako pitko štivo šta se dešava sa nama.

Recimo, ima spisak krvnih analiza koje daje svojim pacijentima kada dođu. Tako da otprilike, sračunao sam oko 200 evra košta sav taj panel da se uradi. Ima i skraćeni panel koji može da se uradi. To je proširena krvna slika i ja to uradim jednom godišnje. Čisto da vidim gde sam.

Znači od šećera, pa ceo lipidni status, pa jetra, pa bubrezi, pa hormoni. Sve se to uradi jednom godišnje i onda vidiš gde si.

Ana Manojlović: Dobro. Rekao si do 65. A šta ćemo posle?

Veroljub Zmijanac: Sad to je filozofsko pitanje, otkud ta potreba za besmrtnošću. Ja mislim da cela ta tema, bogati ljudi u Americi sada enorman novac ulažu u to da što duže žive.

To je pitanje za svakog od nas kako želi da proživi te poslednje godine života. I svi imamo i roditelje i bake i deke i videli smo kako su neki roditelji umrli. Recimo, moja supruga ima i babu i dedu koji imaju 85 i 87 godina. Deda sada slabije vidi, ali sedne na bicikl, ode do pijace, kupi, uzme babi cveće i vrati se biciklom sa 87 godina. A s druge strane, otac supruge, njegov sin, moj tast, ima problema – dijabetes, sada je imao jednu operaciju. Čovek sedi u kući na telefonu.

To su ti primeri koje možemo da vidimo. Znači, to su ljudi koji dođu do nekih godina i vrlo brzo odu. Ali su aktivni i pričaju i imaju mozak, ali umru. Ja želim tako da umrem. To je to.

Ana Manojlović: Pa ne, ali razumem te. Nije stvar zapravo o besmrtnosti, nego je stvar o kvalitetnim godinama koje ćemo provoditi i kada budemo stari. Zato sam ti pitala je li moguće biti mlad, uslovno rečeno, i kada ostariš. Je li moguće biti samostalan, biti u formi, zavezati sam sebi pertle i ne ovisiti o drugima?Jer nekako mi se čini kad ostarimo ćemo imati vremena da uživamo, a onda nemam, stvarno mi se ne isplati da, ne mogu.

Veroljub Zmijanac: Mislim da ključno pitanje je sada razmišljati o tome. Ja vidim da ti sada već razmišljaš o tome, baviš se time. Okej, to nam daje efekat da se dobro osećamo, da možemo da izdržimo dan. Ali je isto važno da kažeš, ja razmišljam da ću sa osamdeset godina, ako Bog da, imati malo više novca, supruga, partnera, da ćemo biti kao oni američki turisti, ili ćemo imati neku svoju kućicu, nešto ćemo gajiti baštu, igrati sa unucima, a nećemo biti kao biljke.

Ana Manojlović: Slažem se, potpuno se slažem s tobom. Ja mislim da je ovde u redu i da završimo razgovor. Dogovorili smo se šta ćemo posle 65 i šta ćemo do šezdeset pet. I samo još jedno pitanje, da li je trčanje neophodno uz sve ovo ili je dovoljno samo kretati se i hodati?

Veroljub Zmijanac: Takođe su pokazali i pokazuje se da je VO2 maks, to je naša sposobnost da iskoristimo kiseonik pri nekom naporu, direktno korelisana sa dugovečnošću. Znači, što je veći VO2 max, to ćemo, to nam je smrtnost, all-cause mortality, znači smrtnost sa svih uzroka, manja. Tako da brzo hodanje, vožnja biciklom, taj vigorous training, znači malo jači trening u teretani, recimo onaj HIT trening, neka zumba ili trčanje malo brže, je direktno korelisano sa tim da nećeš umreti.

Tako da trčanje nije neophodno. Samim tim, ako treniraš recimo tri, četiri puta nedeljno samo snagu, okej je, to isto će ti dati, ali poželjan je za longevity. Recimo, za dobar izgled ne moraš. Ljudi jako dobro izgledaju bez trčanja, bez bicikla, mogu da idu u teretanu i da sasvim super izgledaju ako paze šta jedu. Ali za longlevity, kad govorimo o longevityju, to je dobar način da se to postigne.

Ana Manojlović: Dobro, dali smo neki recept, nije da nismo. Sad samo treba još svako ono u glavi da čekira zašto ja to radim i da postane disciplina. Može i da se počne i posle četrdeset, što da ne.

Veroljub Zmijanac: Apsolutno, ima ljudi koji su napravili od sebe ono, čak sad ako nam je život sređeniji u smislu deca su malo veća, finansije su možda stabilnije nego sa dvadeset, trideset, sad je pravi trenutak da čovek posveti vreme sebi.