Bora Todorović 1985.

Kada su mu jednog novembra 2006. javili da je dobio „Dobričin prsten“, Bora je bio u kafani u Bigovu, na moru gde je imao kuću. Pričao mi je da je tog trenutka potpuno otkinuo od sreće. Krenuo je da naručuje piće za svet oko sebe, a oni, meštani, nemaju pojma ni ko je Dobrica, ni zbog čega je njihovom Bori toliko stalo do njegovog prstena. Samo oni koji su ga bliže poznavali, shvatali su otkud tolika sreća.

Konačno je bio nagrađen kao pozorišni umetnik za životno delo, a njemu je do toga bilo najviše stalo. I posebna sreća je bila u činjenici da ga je za tu nagradu predložio njegov Atelje 212 iz koga je izbivao poslednjih 20 godina. Mogao je da zaplače zbog toga.

Imao je već iz Niša Nagradu „Pavle Vuisić“ za svoj bogat filmski opus, ali „Dobričin prsten“ je bio pre i više od svega drugog. Dobio ga je tačno dve i po decenije posle sestre Mire Stupice, koja je bila drugi laureat 1981. godine. A pre Mire, prvi dobitnik „Dobričinog prstena“ bio je Ljuba Tadić, Borin drug sa klase. Bilo je to poslednje, veliko, profesionalno radovanje Borivoja Bore Todorovića.

Pitala sam ga šta mu je tim povodom rekao njegov drugar Dragan Nikolić.

„Ništa, poljubio me je i čestitao, mada najviše bi na njega ličilo da mi je rekao: ‘Znaš, Boro, moram da ti priznam, iako ti to neće biti lako da prihvatiš. Najpre su meni javili da me predlažu za nagradu, ali bilo mi je neprijatno da ja dobijem, a ti ne. Mator si čovek, uskoro ćeš da rikneš, pa nije red da ideš gore bez Prstena. Neka ga imaš uz sebe. Lako ću ja, ja sam mlad, ima vremena za mene.’ Međutim, pošto on nema ‘Dobričin prsten’, sada ću moći u ‘Taliji’, kad god ga vidim da mu pevam: Na mojoj ruci prsten, u tvome oku suze… Znaš ono od Miše Kovača.“

Bora Todorović sa Dobričinim prstenom 2006.

Tako su se njih dvojica igrali celog života. Njihov humor i prepucavanje su bili deo najdubljeg prijateljstva koje su uzajamno gajili i koje je podrazumevalo neprekinute smicalice. Družili su se privatno i u kafani koju su obojica obožavali.

Milena Dravić mi je jednom pričala kako je najlepši doček Nove godine imala sa Draganom kada su se našli negde u Bosni gde je Bora snimao film i pozvao ih da dođu. I tako su se Bora i njegova žena Karolin, Dragan i Milena našli u nekoj teškoj bosanskoj provinciji, u hotelu, u kafani na dočeku, i ludo se proveli.

A Bora je o Draganu, jednom prilikom kada sam tražila da se izjasni za javnost, pričao na onaj svoj neponovljiv način:

„Nema šta, duhovit je čovek, a specijalnost mu je da se šali na moj račun, što i meni prija. Sa mnom govori preterano glasno, kao ja ne čujem dobro, a i nudi se da me otprati do kuće jer ja, kao, ne znam da nađem put. Svi se smeju, a i ja sa njima.“

Dragan Nikolić i Bora Todorović u “Balkan Ekspresu”

Dragan je davno, u razgovoru za Plejboj, objasnio smisao njihove igre rečima:

„U zezanju ne postoje kategorije, nije to sport. Ali, onaj kome priznajem da me je tome naučio je Bora Todorović. Za njega sam se odmah zalepio i najviše kupovao. Bora je stvarno bio zarazna pojava. Vrhunski zajebant. Dok je živeo s majkom u Cetinjskoj, dođem po njega da idemo na boks. Sedimo tako i pričamo i taman da krenemo, a Bora će: ‘Ej, kevo, izađi iz špajza i zaključaj vrata!’ Ostanem u šoku. U kolima ga pitam šta mu to znači. ‘Čim neko od ortaka treba da mi dođe, oteram kevu u p…. materinu, da nam ne smeta’ – stručno mi je objasnio.“

Poslednja velika uloga

Kada je primio „Dobričin prsten“, Bora mi je tim povodom ozbiljno razmatrao temu o godinama – vlasnik Prstena je postao 2006. kada je imao 77 godina – i pričao mi je da bi hteo još jednu veliku dobru pozorišnu ulogu, nešto iz dramskog repertoara, nešto što bi voleo kao što je voleo Larija Tompsona, komad Dušana Kovačevića, koji je igrao više od deset godina:

„Dosadilo mi je da igram prevarante, folirante, komedijante, mangupe… Taj polusvet niko ne igra bolje od mene, i tako je stvorena slika da sam za to najbolji. A ja bih baš neku veliku, dobru dramsku ulogu.“

Bora Todorović i Milena Dravić u predstavi “Lari Tompson” (Zvezdara teatar, 1996)

Nije je dočekao. A poslednjih godina života više i nije imao želje da igra u pozorištu. Tome svedoči i ova priča.

Kokan Mladenović je još bio upravnik Ateljea 212, i pozvao je Boru u pozorište nagovestivši mu da ima za njega jednu zanimljivu ponudu. Posle tog razgovora, Bora je došao u „Taliju“ i pričao Gagi Nikoliću i meni: „Dao mi je Kokan dramatizaciju predstave Zlatni momci, i nudi mi da igramo Đuza i ja. Dao mi je da odgledam i film koji je snimljen po tom scenariju, igraju Volter Matau i Džek Lemon.“

Rekao nam je da će sve on to da pročita i pogledaće film, ali najverovatnije neće da prihvati. I izgovorio je mali esej o tome da zapravo više ne želi da igra, naročito ne starca pred smrt. Objašnjavao je da hoće da živi stvarni život sa svojom porodicom, dobio je već i unuka, a ne da igra tuđe živote. U stvari, više mu se nije igralo. I više nije ni igrao.

Njegova poslednja uloga u pozorištu je bila ona u komadu Lari Tompson, a poslednja velika uloga na filmu ona Luke Labana u Profesionalcu.

“Profesionalac” (2003), trejler za film

Slučaj je namestio da je oba pomenuta teksta Borinih najvećih uloga pisao i režirao ih Dušan Kovačević.

U jednom „Upitniku“ koji sam radila za NIN, 3. aprila 2003. godine, na pitanje kako bi voleo da umre, Bora je odgovorio: „U devedesetoj godini od infarkta, po mogućnosti u snu.“ Poželeo je da se od njega oprosti Dušan Kovačević, a nadao se da će Duško u tom oproštaju izreći neku smešnu rečenicu kao: „Dragi Boro, umro si na kraju svog života!“

Kada je 7. jula 2014. Bora Todorović preminuo, u osamdeset petoj godini, ovaj pisac i akademik, i kum, izgovorio je:

„Napustio nas je jedan od najznačajnijih najpopularnijih i najšarmantnijih glumaca u istoriji srpskog pozorišta, filma i televizije. Bora je bio i ostaće upamćen po ulogama malih ljudi, koji se snalaze uz osmeh i neverovatne priče za preživljavanje. Igrao je često samog sebe sa šarmom koji je zaštitni znak Beograda. Sa Borom odlazi najbliži rod mnogih građana Srbije, a meni će nedostajati kao stariji brat.“

Bora Todorović i Dušan Kovačević

Starija sestra

Mira Stupica je bila šest godina starija od svog brata Bore i poživela je dve godine posle njega. Nežno ga je volela celog života, ali ju je kao klinac žestoko nervirao. Ovako je to opisala u svojoj autobiografskoj knjizi Šaka soli, koju je objavila 2000. godine:

Bora Todorović i Mira Stupica 1972.

Mnogo godina kasnije, u jednoj ispovesti kolegi Feliksu Pašiću, Bora je objašnjavao da ne živi od uspomena i da jedino čega voli da se seća, o čemu voli da razmišlja, jesu njegovo detinjstvo i njegovi roditelji. A meni je, prisećajući se, ovako jednom prilikom opisao život na beogradskoj periferiji:

„Počeo sam da pušim u jedanaestoj godini, jurcao sam za vreme okupacije da nešto maznemo, trgovali smo s Nemcima i zvuči ironično, ali tačno, da je nama klincima ta okupacija, pored sve nemaštine koju ja nisam registrovao, bila gotovo zabavna. Kad danas pomislim, to je zapravo bilo jedno nesuvislo detinjstvo, lepo za svakog dečaka, bez obzira na okupaciju.“

Čvokin put u pozorište

Bora je imao devet godina kada je prvi put video svoju sestru Miru na sceni i tada je prvi put osetio šta mu znači pozorište. Išao je ponekad i na njene probe i bio je veoma ponosan na nju. A u kući je umeo da se zavitlava kada bi ona, u ogledalu, igrala neke imaginarne uloge. Ipak, posle gimnazije je upisao mašinstvo i otišao u vojsku. Tada je vojni rok trajao dve godine i Bora ih je proveo u Nišu. Mira ga je u jednom pismu pitala da li bi hteo da upiše Akademiju koja je već počela da radi. Obećala mu je da će mu pomoći da spremi prijemni, i on je odlučio. Govorio je monolog iz Nušićeve Autobiografije, poglavlje o veronauci, a recitovao je pesmu Desanke Maksimović Krvava bajka.

Primljen je na Akademiju te 1949. godine, u klasu profesora Joze Laurenčića. Šezdesetak godina posle toga, Gaga ga je terao u „Taliji“ da recituje Krvavu bajku, i znao je skoro celu. A od monologa o hrišćanskoj nauci zapamtio je samo prvu rečenicu: „Učeći hrišćansku nauku meni je neobično omilela neznabožačka vera…“

Dvadesetogodišnji Bora Todorović

Bila je to klasa u kojoj su se sreli Ljubivoje Ljuba Tadić koji je došao kao prvak pozorišta u Kragujevcu, Slobodan Cica Perović, Rastislav Jović Kekec, Toma Kuruzović i Marko Todorović, a Borivoje Todorović zvani Čvoka bio je jedini Beograđanin. I svi su dolazili kod majka Dane na onu čuvenu dohranu zvanu: hleb namazan mašću i alevom paprikom.

Imali su i tri devojke na klasi. Najpoznatija je bila Milena Vrsajkov, koja će se kasnije udati za slavnog ratnog komandanta, narodnog heroja i generala Peku Dapčevića, i kao Milena Dapčević će ostvariti ne baš zapaženu karijeru pozorišne i filmske glumice.

Kako je Bora stekao nadimak Čvoka, kako su ga zvali svi koji su ga blisko poznavali?

Kao klinac je imao takav ujed od komarca na čelu da je zaradio pravu čvorugu. Deca su ga zbog toga odmah prozvala Čvoruga, a kako nije prolazila, tepali su mu Čvoka. I tako je ostalo. „To ime kao da se zalepilo za mene“, objašnjavao je kasnije. Pokušavao je da ga se oslobodi, ali nije išlo.

Priznao je Bora da je imao vezu za prijem na Akademiju, jer je njegova sestra u to vreme igrala sa Jozom Laurenčićem koji joj je bio partner u Dundu Maroju. Kao i cela njegova klasa, odmah je počeo da statira kao student i smesta je zapatio prvu glumačku muku: ako samo prođe preko scene, hoće li ga u kostimu prepoznati prijatelji u publici? Žalio se profesoru Laurenčiću da ima malu glavu i da ga niko neće videti, a ovaj mu je savetovao: „Udaraj malo glavom o zid, ali da te niko ne vidi, da ne pomisle da si lud. Tako ćeš malo da je povećaš.“

Nije udarao glavom o zid, ali mu nije ulazilo u glavu zbog čega je godinama posle završenih studija dobijao male uloge i neprimećen prolazio scenom. Prihvatao je sve što su mu nudili, a to znači da je igrao i stolicu na koju bi glavni glumac seo.

Bora Todorović 1947, u predstavi “Hvalisavi vojnik” (1952) i u predstavi “Kolomba” (BDP, 1955)

Godine u Hrvatskom narodnom kazalištu

Nekoliko godina je trajala ta muka u Beogradskom dramskom pozorištu, dok njegova sestra Mira sa svojim suprugom, rediteljem Bojanom Stupicom, 1957. nije pošla u Zagreb. Povela je i brata računajući da će se tamo naći neke bolje uloge za njega.

Pričao mi je o tom vremenu:

„Prihvatio sam da idem sa njima u Zagreb jer ovde nisam imao šta da ostavim, niti šta da izgubim. Bio sam totalni autsajder. Mladi ljudi obično na početku karijere imaju osećaj velikog značaja i znaju da je budućnost pred njima. Ja sam, nažalost, imao osećaj velike beznadežnosti kao glumca, jednostavno sam vegetirao. I Miri nije bilo teško da me nagovori da s njom i Bojanom odem i ja u Zagreb. Kao koska uz meso za supu. Osećala je obavezu da mi pomogne, da mi stvori šansu. Znao sam tada da Bojan i ona igraju za mene i zbog toga sam im bio zauvek zahvalan.“

Četiri godine je Bora bio član Hrvatskog narodnog kazališta, ali nije mu se posrećilo. Igrao je na hrvaštini, onoliko koliko mu je uspevalo. Bio je i Đoka Promincla u Sumnjivom licu Branislava Nušića, a najveća uloga mu je bila u predstavi Smrt trgovačkog putnika Artura Milera, gde je igrao mlađeg sina glavnog junaka. Ipak, stekao je rutinu, jer u Beogradu nije znao šta će s rukama na sceni, i osetio je slobodu na pozornici. Imao je i divne prijatelje u glumcima Relji Bašiću i Vanji Drahu, prvi put je otišao od kuće i živeo je sâm… Sve je to za njega bila jedna dobra škola.

U predstavama Hrvatskog narodnog kazališta “Lusi Kraun” (1959) i “Pokojnik” (1961)

U Monografiji o Bori, Relja Bašić je njihove zagrebačke godine od 1957. do 1961. ovako opisao:

„Nakon velikog i uspješnog proboja bračnog para Stupica, dobili smo u jesen 1957. novog člana drame HNK, nama do tada nepoznatog Boru Todorovića. Ubrzo nas je sve osvojio svojim talentom, jednostavnošću, šarmom i duhovitošću. Sve do tog doba nisam nalazio objašnjenje i uzroke velikog i čestog uspjeha beogradskih mladića kod zagrebačkih djevojaka, ali Borin zagrebački boravak otkrio mi je do tada mnoge nepoznate tajne – prije svega njihova neposrednost i urođena duhovitost… Na velikoj proslavi 50 godina Ateljea 212 izrazio sam veliku zahvalnost nekolicini meni najznačajnijih beogradskih umjetnika, te na kraju i Bori Todoroviću, koji je nakon četvorogodišnjeg angažmana u HNK u Zagrebu, 1961. godine odlučio vratiti se u Beograd i time mi pružio mogućnost da eventualno ponovo povratim svoj izgubljeni i poljuljani primat glavnog zagrebačkog šarmera….“

Bora se slatko smejao na to objašnjenje Relje Bašića, tvrdeći da nikada nije razumeo kako je njega iko mogao da doživi kao frajera:

„Niti sam nešto naročito bio lep, niti sam jurio žene. Tu priču o ženama smo Gaga i ja duvali kao balon, samo smo se trudili da ne pukne kad smo u društvu gde se, kao, pravimo važni da smo neki frajeri. A najveći deo toga smo izmišljali. Međutim, neke prave stvari smo skrivali. I tada, kad su kao pričali da sam bio frajer, mislio sam da su žene mene htele samo zato što sam imao stan.“

Bora Todorović u predstavi “Kapa dole” (Atelje 212, 1968)

Mortimer u Arseniku

Kada se Bora vratio u Beograd, Bojan Stupica ga je pozvao u Atelje 212, što je ovaj bez razmišljanja prihvatio. I opet je krenulo traljavo. Jednu sezonu ništa nije radio. A onda je uskočio u predstavu Arsenik i stare čipke, i, kako je pričao: „Počeo sam tada da osvajam taj mali prostor glume i nikome ga više nisam dao.“

Olivera Marković je kazala da je na početku karijere Bora bio očaravajuće stidljiv. O toj glumačkoj stidljivosti smo često razgovarali i nije mi bilo teško da zaključim kako su samo veliki glumci bili istinski stidljivi. Nabrajao mi je mnoge svoje kolege koje su krenuli u svet glume, u javnost, upravo da bi pobedili svoju stidljivost. Ta njegova osobina se na početku iskazivala u mnogim detaljima. Jednom mi je ispričao kako je išao na železničku stanicu, sve osvrćući se da ga neko ne vidi, kako bi kupio sutrašnje provincijsko izdanje Politike u kome je izašla prva kritika o njemu. Zamislite te sramote da ga je neko spazio kako trči da vidi šta o njemu pišu novine. Bora je pričao:

„U ulogu Mortimera u predstavi Arsenik i stare čipke uskočio sam kao zamena i ljudi su se pitali ‘ko je ovaj mladić?’ Mislim da je Mira Trailović kazala da sam Mirin brat. A ona je dolazila u našu kuću jer se družila sa mojom sestrom. I onda su opet pitali: ‘Bože, pa zar Mira ima brata?’ To mi je bila prva odskočna uloga u Ateljeu 212 i tada se o meni pročulo. Eli Finci, koji je tada bio neprikosnoveni pozorišni arbitar, u kritici u Politici kurzivom je napisao ime Bekima Fehmijua i moje. Dok sam po ko zna koji put čitao tekst, osećao sam kako rastem. A nema sa kime da podelim tu neviđenu radost. Bilo me je sramota da nekome pričam šta osećam.“

Snimak predstave “Arsenik i stare čipke” (Atelje 212, 1967)

Taj neprikosnoveni Finci, povodom te predstave koju je 18. novembra 1961. na scenu Ateljea 212 postavio Milenko Maričić, u Politici od 20. novembra napisao je i ovo:

„Prikazivanje ovog grotesknog kriminalnog komada vredi zabeležiti prvenstveno po tome što su u njemu tri naša glumca sa različitih strana, Rahela Ferari (Ebi), Bekim Fehmiu (O’Hara) i Bora Todorović (Mortimer), uspeli da dočaraju tri upečatljiva lika… Treće upečatljivo ostvarenje dao je Bora Todorović: on je zaista bio onaj pozorišni kritičar kako ga vidi ubogaljena mašta i povređena sujeta osrednjeg nadničara dramskog stvaranja.“

“Politika”, 20. novembar 1961.

Kako glumiti stolicu

Ulogom u Arseniku Bora je zapravo treći put započinjao u pozorištu. Najpre je bio period bez reči, s ulogama bez teksta u Beogradskom dramskom pozorištu na Crvenom krstu. Tih prvih godina posle Akademije igrao je najniže uloge, čak i one koje ne postoje, kao ulogu stolice ili eha. Ranku Munitiću je ovako svedočio:

„Igrao sam 1954. stolicu u Gospođi Bisernoj reci, komadu kineskog pisca Hsjung Hsjunga, stolicu za glumca Kruma Stojanova koji je igrao prvog ministra. Kako se glumac kreće, ja puzim ispod njega četvoronoške i on sedne na mene. To je bila neverovatna caka reditelja Minje Dedića – da ja budem stolica…

Onda sam igrao, recimo, eho. Dođem na predstavu Tri sestre, glumac kaže ‘Slušajte kako je divno u ovoj šumi’, finale četvrte slike, pa kaže ‘Hop, hop’, a onda ja sačekam nekoliko sekundi pa iza scene viknem: ‘Hooop, hooop’. Glumac se onda okrene na drugu stranu i vikne ‘Hop, hop’, a ja pretrčim iza scene na drugu stranu i viknem ‘Hooop, hooop’. I to mi je bila uloga. Zbog toga sam i zimi, i na minus 20,  dolazio sa Dorćola, gde sam stanovao, išao gore na Crveni krst!“

Glumac koji je u ovoj predstavi govorio „Kako je divno u ovoj šumi“ i „Hop, hop“ bio je Vlastimir Đuza Stojiljković. Jednom prilikom mi je pričao kako je Bora za premijeru obukao elegantno tamno odelo, iako se nije video na sceni!

Posle godinu dana bez uloge konačno ga je krenulo u pozorištu.

Đuza Stojiljković, Slobodan Aligruduć i Bora Todorović u TV seriji “Rađanje radnog naroda” (1969)

Postojati na sceni 

U februaru 1981. u Ateljeu je odigrana premijera predstave Audijencija/Vernisaž koju je od dve jednočinke Vaclava Havela sačinila Ivana Dimić, a režirao Ljubomir Muci Draškić. Audijencija se igrala u tadašnjem podrumu Ateljea 212, u njoj su briljirali Bata Stojković i Petar Kralj, da bi se zatim igra nastavljala sprat više u Vernisažu, sa Petrom Kraljem, Borom Todorovićem i Svetlanom Bojković. Vaclav Havel je u to vreme češki disident u zatvoru, u kome je bio od 1979. do 1983. Zahvaljujući Mihizu i njegovim privatnim, tajnim kanalima, znalo se da novac od autorskih prava za predstavu dospeva do Havelove porodice. Sve je to bilo u vreme Mire Trailović kao upravnice Ateljea 212.

Tada su se, prvi i jedini put, sreli kao partneri Bora i Svetlana. Ona mi je ovako opisala njegovu glumačku veličinu:

„Borin dar je bio izuzetan upravo po tome što je on postojao na sceni, disao je i živeo kao lik koji mu je poveren – bez glume. Igrali smo  bračni par koji se snalazi i uspeva u svim sistemima i deli prijateljske savete svom drugu disidentu (Petar Kralj). Borina opuštenost i plemenita drskost u tumačenju to dvoje ljudi, čija sam ja bila polovina, za mene je bilo posebno iskustvo zahvaljujući njemu kao nesebičnom partneru i učitelju, koji mi je jednostavno, bez ikakve mistifikacije, pomogao da se uklopim u taj prostor i način igre.“

Predstava je igrana oko 160 puta, ali, Bora je bio poznat i po tome što ga je posle određenog vremena, mrzelo da nastavlja. Posle oko 100 predstava izašao je iz podele, a ulogu je preuzeo Đuza Stojiljković.

Ceca Bojković i Bora Todorović u predstavi “Audijencija/Vernisaž” (Atelje 212, 1981)

Kako je Duško upoznao Boru

Uz Borinu ležernost išla je i njegova duhovitost, koja je krasila i Zorana Radmilovića, Dragana Nikolića, Baju Bačića, Taška Načića i druge majstore iz Ateljea 212.

Dušan Kovačević je ispisao zabavnu priču o njihovom poznanstvu:

„Boru Todorovića sam upoznao septembra meseca 1972. Bio sam tada druga godina Akademije kad sam počeo da pišem Maratonce i živeo sam kao svi studenti u to doba, na kredit, od dana do dana. Majka jednog od naših prijatelja jednog dana došla je da traži sina, i pošto ga nije našla u Kolarcu gde smo praktično živeli, pitala je jednog prijatelja: ‘Kako mu je sad?’ A on je rekao: ‘Svakim danom je sve bolje i bolje, nema dana a da nešto ne pojede.’

I jednog lepog sunčanog dana sam dolazio u Atelje 212, u bivši bife čuven po raznoraznim pričama, i spuštajući se dole, u dvorište, ugledao sam jednu neverovatnu scenu, koju i dan danas pamtim. A ona je izgledala otprilike ovako: pokraj belog Pežoa 404, koji je u to doba važio za kola koja su vozili ljudi iz džet-seta, znači možda dvojica-trojica u bivšoj Jugoslaviji, stajao je čovek u belom odelu, iz kola se čuje muzika, a kola glancaju dva čoveka. Taj čovek u belom odelu – preplanuo, pošto je u to vreme imao i gliser – bio je Bora Todorović. Ja sam, naravno, znao za njega, ali se nismo lično upoznali. Prošunjao sam se pored njega i pomislio: ‘Bože, kako je ovo uspešan i bogat čovek!’ Ja do tada nisam video bogatijeg čoveka. I dan-danas kad se setim Bore iz tog vremena, setim se Džeka Nikolsona. Kasnije, posle sastanka s Ljubomirom Mucijem Draškićem i Borislavom Mihajlovićem Mihizom, spustio sam se u bife i Bora mi je tek onda prišao i rekao: ‘Ti si taj dečko koji je napisao ovaj komad. Nije loše, igraćemo, radićemo to!’

Od tada su prošle decenije, Bora i ja smo se puno družili, radili… Kad gledate Boru kako igra, čini vam se da je gluma nešto najjednostavnije na svetu, i da zapravo i ne treba glumiti…“

Bora Todorović kao Đenka u filmu “Maratonci trče počasni krug”

Tragedija jedne mladosti

Dramu Lari Tompson – tragedija jedne mladosti Kovačević je napisao za Boru Todorovića. Premijera je izvedena 26. oktobra 1996. godine.

Bora je u ovoj predstavi od malog glumca Belog kojeg igra napravio junaka koji je pred očima publike rastao iz predstave u predstavu. Bio je nešto kao Kovačevićev Radovan Treći, ali na sasvim drugi način, u drugom vremenu. Bora je igrao one man show, počeo je da improvizuje. Jednom je rekao publici da je zaboravio tekst, neka sačekaju dok on ode da pogleda šta treba da kaže pa će nastaviti. I zaista je otišao do suflera, vratio se i nastavio. Publika ga je nagradila aplauzom. Govorio mi je:

„Za mene je ta predstava bila vrhunsko opuštanje. Glumcu je najvažniji partner publika. Izađem pred tu rupu koja zjapi i treba da je pokrenem, da je nekako pokupim. I to što pre. Imao sam sreću da mi je to u slučaju Larija Tompsona odmah krenulo, zahvaljujući mojoj opuštenosti koju sam vežbao i vežbao. A treba znati da sam na premijeru izašao s tremom, a nema opuštenosti kad imaš tremu. Onda vežbaš tu opuštenost i izvežbaš je da ti bude lako, kao što je meni posle bilo.“

Insert iz predstave “Lari Tompson”

Mnogi će lako presuditi da je upravo Dušan Kovačević dao Bori najviše najboljeg mesa i da je Bora zahvaljujući njegovim tekstovima pravio najbolje uloge.

U korpus Borinog i Duškovog odnosa u tih nekoliko decenija druženja i zajedničkog rada spadaju i mnoge dogodovštine koje je, uglavnom, smišljao Bora. Igrao je Bora nakratko i u Radovanu Trećem sa Zoranom Radmilovićem, ulogu Jelenčeta, smešnog pesnika od koga je napravio apsolutnu karikaturu:

„Za tu ulogu sam imao uzor u za to vreme veoma poznatim beogradskim pesnicima-boemima. Oni su posle dve-tri rakijice recitovali svoje stihove sa velikim patosom. Pošto je i Jelenče pesnik, ja sam tu malo karikirao i te naše poznate pesnike, što je bilo dosta zgodno. Međutim, izdržao sam jedno godinu dana da igram u ovoj predstavi, posle mi je postalo jako dosadno. Zoran je celu stvar uzeo pod svoje i od toga napravio one man show. Mi smo mu se smejali i uživali. Ali, meni je bilo dosadno da sedim na sceni, ništa ne radim i smejem se Zoranu. Onda sam našao zamenu, ali sam svejedno dolazio na predstave da Zorana gledam iz publike.“

Bora Todorović kao Jelenče i Zoran Radmilović u “Radovanu Trećem” (Atelje 212)

Bora je svedočio o cvom odnosu sa Dušanom Kovačevićem:

„Družili smo se privatno još od vremena kada je on bio student treće-četvrte godine, a ja već poluafirmisani glumac. Imali smo neke zajedničke priče, doživljaje, što po gradu, što po pozorištu. On je napisao Maratonce, u kojima sam igrao, i tako je počeo naš zajednički rad na sceni. U predstavi Maratonci trče počasni krug nisam igrao Đenku, ulogu po kojoj sam poznat u istoimenom filmu, igrao sam Lakija, kojeg je Bata Stojković igrao na filmu. Bila je to sjajna predstava. …Trebalo je da igram i ulogu u Doktoru Šusteru, ali smo se Duško i ja tu nešto razišli. Došlo je između nas do profesionalnog sukoba. Tu ulogu je sjajno odigrao Petar Kralj.“

Nikada nije želeo da priča zbog čega su se njih dvojica u tom trenutku razišli. Gospodski je držao do toga da se privatne stvari o prijatelju ne pričaju u kafani u njegovom odsustvu. Ali je umeo zabavno da prepričava kako je na premijeri Maratonaca, 26. februara 1973. godine, pisac Aleksandar Popović, desetak minuta posle početka predstave, ustao i sa suprugom napustio predstavu. Pritom su digli ceo red da bi izašli.

Bora se mnogo godina kasnije prisećao toga:

„Zamisli premijeru – znaš kako je glumcima – igra se pritom prvi tekst mladog pisca Dušana Kovačevića. Mesec dana pre toga je posle devedeset pet izvođenja poslednji put odigran komad Krmeći kas, poslednja predstava Aleksandra Popovića u Ateljeu 212. I Aca je besan, i demonstrativno napušta predstavu da svi vide. Mi, glumci na sceni, nemamo pojma šta se događa. Prvo pomisliš da je neko umro. Posle smo saznali šta je bilo. Aca je to doživeo kao smenu generacija, dolazak novog mladog pisca koji mu zauzima mesto. Naravno, sve je to bila obična glupost i Popović je ubrzo shvatio svoju zabludu. I pomirili su se.“

Milan Gutović, Milutin Butković, Mića Tomić i Bora Todorović (kao Laki Topalović) u „Maratoncima“ (Atelje 212, 1973)

Sa sestrom na sceni

Prvi put je Bora Todorović na sceni igrao sa sestrom Mirom Stupicom 1974, u komadu Luiđija Pirandela Divovi sa planine, koji se u režiji Paola Mađelija igrao u Ateljeu 212.

Mira je bila fenomenalna, Bori baš nije išlo najbolje. Imao je u predstavi veliki monolog koji je izgovarao licem okrenut publici, dok je njega na sceni gledala Mira s drugim glumcima, među kojima su bili Ljuba Moljac, Ljubiša Bačić, Milan Caci Mihailović, Vesna Pećanac… I dok se Bora muči sa monologom, Mira gleda u njega, vrljavi očima, zavitlava ga, svašta mu govori…

Odigra Bora nekako probu, i kada se završi, krene da moli Miru da to više ne radi, da ga ne dekoncentriše. Obeća sestra da neće više, ali sledeći put ona ponovi isto, i tako je izluđivala Boru na opšte zadovoljstvo kolega. Jer radila je to vragolasto i zabavno da niko zbog toga nije mogao da se ljuti.

Iz predstave “Divovi sa planine” (Atelje 212, 1974)

Mnogo godina kasnije, u svojoj autobiografiji Šaka soli, Mira će upravo povodom te predstave zapisati nešto sasvim drugo što joj je ostalo u sećanju:

„Često su me pitali kakvo osećanje imam kada smo Bora i ja zajedno na sceni. Odgovarala bih – pa, obično, u radu se navikneš na svakog partnera. Samo jedanput sam se, baš zbog toga zajedničkog prisustva na sceni, za sekundu-dve zbunila. Gostovali smo sa Ateljeom 212 u Parizu s Pirandelovim Divovima sa planine. Veliki modni kreator Pjer Karden pozvao nas je da u njegovom novom pozorišnom prostoru ‘Espas Karden’ odigramo tu lepu predstavu. U jednom trenutku, dok smo Bora i ja na sceni bili u dijalogu, blesnula mi je misao: ‘Otkud Bora i ja, siročići iz Aranđelovca, usred Pariza, na pozorišnoj sceni, slušamo aplauze?!’ Slika te dve tako različite životne situacije me je za trenutak izbacila iz scenske ravnoteže. Ali, samo za tren, i neprimetno za ostale…“

Bratovljev savet

Odnos između brata i sestre dobio je zanimljiv obrt pred kraj Mirine pozorišne karijere. Muci Draškić je 1984, kao reditelj koji je već iskazao poseban afinitet za političku satiru evropskog socijalizma (već je režirao komade Vaclava Havela), odlučio da na scenu Ateljea 212 postavi komad češkog disidenta Pavela Kohouta Marija se bori sa anđelima.

Uloga glavne junakinje, glumice Marije, kao da je bila pisana za Miru Stupicu, i Muci je odlučio da će je ona i igrati. Ali Mira je odmah rekla „ne!“, jer je imala pauzu od nekoliko godina neigranja u pozorištu. I onda je počela igra ubeđivanja, o kojoj mi je Muci svedočio:

„Odlučio sam najpre da objasnim Bori da ona to treba da igra, pa da njemu prepustim da ubedi nju. I tako je i bilo. Bora ume glumački inteligentno da misli, da sagleda ulogu tačnije i dublje od mnogih kolega. I ubedio je sestru da igra.“

Bora Todorović u emisiji “Mirina TV Stupica”

Međutim, Borina uloga u ovoj priči je bila mnogo važnija tokom Mirinog rada na predstavi, što je glumica zapisala u svojoj autobiografiji:

„Na jednu od proba ušao je moj brat Bora. Videvši ga, zapela sam iz petnih žila da radim najbolje što mogu. Čak mi se i učinilo da sam se, nekako, pomakla s mesta, pa sam u pauzi sišla u bife da se s njim vidim i čujem njegov sud. Bora je ćutao. Kada sam ga nestrpljivo, posle izvesnog vremena, pitala šta misli, nervozno me povukao u ugao i ljutito rekao: ‘Šta to radiš, šta radiš to? Sve to sam već sto puta kod tebe video. Ništa to ne valja!’ Porazio me. Nisam mogla da verujem da je toliko loše. ‘Pa, šta da radim, Boro, da vratim ulogu, i gotovo, a?’ ‘Ne, dođi sutra kod mene i donesi delo, reći ću ti šta ne valja.’ Potpuno potonula rekoh: ‘Dobro, doći ću.’

I ja sutra, lepo, kao osnovac kod učiteljice, sa delom u ruci i mukom u stomaku, na čas glume – kod Bore. Sva sreća što mi u porodici nismo sladunjavi u uzajamnoj ljubavi: mi se volimo, mi se šalimo, mi se podsmevamo jedni drugima, ali smo vrlo, vrlo ozbiljni i vrlo odgovorni i iskreni kad treba. Posle Borinog upozorenja, primedbi i sugestija, došla sam na probu potpuno bela i polako krenula ka jednoj svojoj velikoj ulozi. A Draškić, opet, prema jednoj svojoj velikoj predstavi.“

Mira Banjac i Mira Stupica u predstavi “Marija se bori sa anđelima” (Atelje 212, 1984)

Ova Mirina uloga Marije je, prema mišljenju stručne javnosti, ostala ubeležena kao jedna od pet najboljih u njenoj dugoj i bogatoj karijeri. Govorila je da je za to zaslužan Bora, i tvrdila mi da to nikada ne bi tako dobro uradila da nije bilo njega:

„Ako ima istine u tome da sam ja njemu pomogla na početku karijere, on je meni pomogao na kraju. Ima neke pravde u životu, mada ni on ni ja nismo na to tako gledali. Istina je da se on meni našao kad mi je bilo najpotrebnije. Kao brat i kao kolega. Bez njega tu ulogu ne bih tako dobro odigrala.“

Jednom sam i Boru molila da mi ispriča kako je uspeo da objasni sestri šta treba da igra. Trudio se da umanji svoj udeo:

„Ma, bila je nesigurna, dugo pre toga nije stala na daske, imala je 60 godina, prošla je sa Cvijetinom teške trenutke zbog gubitka njegovih kćeri iz prvog braka… I krenula je da igra tu ulogu kao šablon, onako kako je najlakše. Udario sam joj na sujetu, kazao da ne sme da se ponavlja već mora da bude nova, drugačija. Govorio sam joj da ne sme da pokaže kako ju je pregazilo vreme. Bio sam i grub, ali sam joj pokazao da verujem u nju i da samo ona to može da odigra, bolje od svake druge glumice. Tako je i bilo.“

Mira Stupica i Bora Todorović 2006.

U Diplomcima

I kad se trudio da bude mrtav ozbiljan, da govori o nekim teškim temama, bilo je nečeg neodoljivo šeretskog i komičnog u Borinom ponašanju. Široka publika je to prvi put mogla da prepozna u televizijskoj seriji Diplomci iz 1971. godine, po tekstu Siniše Pavića i u režiji Nebojše Komadine, koji je obožavao Boru kao glumca. Iako je do tada snimio brojne televizijske drame, pa i serije, Budimir Buda Bumba u Diplomcima obeležio je zauvek njegovu televizijsku karijeru.

Često smo pominjali tu prvu seriju Siniše Pavića o studentima sa periferije Beograda, češće nego neke druge u kojima je igrao, ali ih nije jurio u reprizama niti je o njima previše trošio reči:

„Ne gledam ja to. Jedino što odgledam, kada naletim na televiziji, jeste ona scena iz Diplomaca kada polažem ispit. To je ono kad me profesor ispituje, igra ga Sima Janićijević, a ja, naravno, ništa ne znam i onda se dovijam iz petnih žila tako da je to i danas dobra scena na koju sam ponosan. Inače, svoje uloge gledam tako što se svađam sa sobom na ekranu i objašnjavam sebi kako sam to mogao bolje. I uvek znam da sam mogao bolje. E, ali tu scenu u Diplomcima odigrao sam najbolje i bolje od toga ne bih umeo. Bilo je i još nekoliko takvih scena u nekoliko drugih filmova. To je dosta za jednu karijeru – nekoliko najboljih scena.“

Studenti Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, odsek glume, tu epizodu polaganja ispita izučavaju kao nastavno štivo.

Insert iz “Diplomaca”, Bumba polaže ispit

Inače, Bora isprva nije diplomirao na fakultetu, položio je prvi deo diplomskog ispita, ali je odmah počeo da statira u pozorištu i zaboravio na drugi deo. Po sistemu: ima vremena, jednog dana. I tek kada je odigrao ulogu u Diplomcima, i konačno kao onako traljav student najpre u seriji diplomirao, kao da je nešto proradilo u njemu i on je odlučio da spremi drugi deo diplomskog ispita na Akademiji kako bi posle dvadesetak godina pauze okončao studije i položio diplomski.

Prepričavao mi je kako mu se ceo Atelje smejao, ali on je to uradio:

„Mislio sam da je glupo ne završiti posao koji sam počeo kao mlad glumac. Te jeseni sam imao vremena, seo i eto, sada sam diplomirani glumac. Znam da to neće ništa u suštini da promeni, igraću kao što sam do tada igrao, ili neću igrati, ali u nekim prilikama je važan i papir. Ja sam došao u jednu takvu priliku.“

Bora Todorovič kao Kenta u “Otpisanima”

Kenta u Otpisanima, Bob u Vrućem vetru

Govorio mi je da mu je najteže da igra male uloge, jer je morao da ih igra kao da su velike. A igrao ih je kad mu se htelo. Bio je fenomenalni Dragi Kenta u Otpisanima, gde ga posle mangupskog nadmudrivanja ubija Dragan Nikolić kao Prle:

„To je bila tačno uloga za mene, a posebno sam hteo da tu minijaturu Dragan i ja odigramo u jednom kadru. To je zadovoljstvo kad sa malo pokreta i teksta napraviš lik. To sam radio i u pozorištu. Voleo sam da tim manjim ulogama kradem kadar, da isprobavam koliko mogu da ih pravim velikim.

Takav je primer bila i uloga Slobodana Mihajlovića Boba u seriji Vruć vetar. Širio sam je koliko sam god mogao. Naravno, taj lik je bio dobro zamišljen i pružio mi je mogućnost da se razmahnem.“

Bora Todorović kao Bob u “Vrućem vetru”

Ahmed u Domu za vešanje

Voleo je dobro da se odeva i tu je bio najsličniji Draganu Nikoliću. Jednom sam ga videla u sjajnoj teget jakni od savršenog štofa, sa velikim zlatnim dugmadima na kojima su bili lengeri. Nisam mogla da se ne divim i majstorskom kroju, a on mi je, nasred Kalenića pijace gde smo se sreli, pričao kako je došao do nje.

Ispričao mi je zapravo pravi esej tome kako ga je Emir Kusturica ucenjivao da bi mu je dao, šta je tražio od njega da kaže, a ovaj nije hteo, kako mu je uvrtao ruku tražeći da prihvati Emirovu tadašnju političku opciju…

I Bora je sve junački izdržao da bi došao do jakne koja mu se toliko dopala. Naravno, sve je to začinio onim svojim neodoljivim humorom, cela dramaturgija je bila savršeno sklopljena, kao da sam prisustvovala događaju. Poenta je bila da je dobio jaknu, a nije popustio Emirovom političkom pritisku.

O Kusturici je, inače, govorio sa velikim poštovanjem, jer je zahvaljujući njemu dobio ulogu koja mu je pribavila ogromnu slavu i priznanja kritike. Odigrao je u Domu za vešanje Ahmeda Džida, „zlikovca širokog registra“, kako kaže filmski kritičar Ranko Munitić.

Emir Kusturica, Džim Džarmuš, Džoni Dep i Bora Todorović posle otvaranja Festa 1992.

I tu je ulogu, kao i onu u predstavi Arsenik i stare čipke s početka karijere, dobio tako što je jedan glumac morao da je odbije. Ovog puta bio je to Dragan Nikolić. Dragan se odlučio za Seobe Aleksandra Petrovića i to je bila greška, iako je napravio jednu od najboljih uloga u karijeri. Bora je prihvatio ulogu kod Kusturice, odigrao i zaslužio salvu pohvala filmskih kritičara. Ranko Munitić je to sažeo u tekstu štampanom u monografiji Bora Todorović – glumac koga je uspeh pronašao, čiji je autor:

„Ahmed Džida je zlikovac širokog registra, lopov, švercer, trgovac ljudskim telima i dušama, kralj dečije prosjačke mreže i prostitucije u Milanu, čovek bez osećanja za druge ljude i obaveze prema bilo kome – sem prema sebi… Tog Ahmeda Bora igra kao da je ceo život proveo kao član ciganske zajednice, s njima porastao, poprimio sve oznake i nijanse njihovog mentaliteta, nazora i načina života… Tog Ahmeda Bora igra i kao da je pola karijere proveo tumačeći zlikovce velikog kalibra: njegov Džida plaši jer je nepredvidiv, hitar, u svakom momentu spreman na akciju, surov, moćan, sujetan i smrtonosan… Po toj količini mraka, maligne zloće, neutažene potrebe za zlostavljanjem i uništavanjem bližnjih, beskonačne energije u traženju i pronalaženju novih žrtava, i konačno zaumne i iracionalne groze što iz takve kreature struji, približava se Borin zloduh najupečatljivijim zlim dusima ekrana: od dementnog kopača zlata Hemfrija Bogarta u Blago Sijera Madre… do Hanibala Lektora Entonija Hopkinsa u Kad jaganjci utihnu…“

“Dom za vešanje”

Za tu ulogu nije dobio nikakvu nagradu u Puli, Nišu, nigde. Mnogi su govorili kako je Bora savršeno skinuo Branda, pisali su to i kritičari. Bora je to ovako apsolvirao:

„Zaista mi nije palo na pamet da kopiram Branda, mada imamo slične scene umiranja, on u Kumu, a ja u Domu za vešanje… Uostalom, i da sam ga kopirao, imao sam koga. Najboljeg. Ja sam, inače, veliki štreber. Iz želje da uradim najbolje, da dotaknem umetnost, važim za glumca koji mnogo toga odbija. Ja moram da osetim ulogu sa karakterne strane, da ne liči na prethodnu, da budem nov. A kada se uhvatim uloge, onda sam vredan i ceo se posvetim tom liku.“

Šutka i Topaana imaat edna maana

To posvećivanje liku je u slučaju Ahmeda Džide značilo apsolutno posvećivanje. Pripremajući se za tu ulogu Bora je boravio šest meseci u ciganskoj mahali u Skoplju. Zbog te uloge je ponovo i propušio:

„Moj najveći porok su cigarete. Mnogo puta u životu sam prestajao da pušim. Jednom nisam pušio čak 15 godina, a onda sam dobio ulogu u Kusturičinom filmu Dom za vešanje. On je zamislio da lik koji igram u jednoj sceni povuče dim-dva, i tako sam ja ponovo uzeo dim, pa još jedan, pa još jedan i – zbog te scene vratio sam se pušenju. I danas imam intervale kada ne pušim, i to po dva meseca uz velike muke, ali se onda pušenju opet vratim. Jer pušenje, osim što je štetno, ono je i lepo.“

Bora Todorović kao Ahmed u “Domu za vešanje”

Na pitanje da li je svojom igrom oponašao slavnog pevača Šabana Bajramovića, Todorović je odgovorio:

„Ne, ali po mentalitetu sam mu u toj ulozi vrlo blizak. To je mentalitet uspešnog, bogatog Ciganina, iako Šaban zapravo nije bio bogat. Inače, Šaban mi je za tu ulogu dao najveći kompliment. Rekao je: ‘Ovaj Todorović mora da je naš!’ Da bih pripremio tu ulogu, učio sam romski jezik, otišao u Skoplje, u naselje Šutka, gde žive Romi, i s njima živeo šest meseci, koliko je trajalo snimanje.“

Još nešto je zanimljivo svedočio o toj ulozi za hrvatski magazine Ekspres:

„Davor Dujmović, Emir Kusturica i ja bili smo u tom velikom ciganskom naselju. Oko 40.000 ljudi živelo u Šutki, a primljeni smo tamo savršeno. Morali smo da upoznamo cigansku psihologiju, njihovu opsednutost lepim životom. Kod njih nema depresije, bolesti, a svi puše. Deca od četiri-pet godina puše, stariji se malo i drogiraju, žive sasvim drukčiji život, a svi su zdravi.

Sećam se jedne divne kuće, bila je kao palata nekog bogataša. Pitao sam vlasnika: ‘Zašto si je ovde napravio?’, a on kaže: ‘Ovde je moj dom. Imam novca, fabriku koja šije farmerke, ali ne idem nikuda. Ja pripadam ovom svetu.’

Morao sam i jezik da naučim. Kusturica je takav da uvek na snimanju sve promeni, ubaci nove replike, nove tekstove, a za to treba znati jezik. Morao sam da upoznam njihov život da bih odigrao jednog istinski pravog Ciganina. I na tu ulogu sam veoma ponosan, mislim da je vrh cele moje karijere.“

U koži Luke Labana

Druga najveća Borina filmska kreacija bila je uloga Luke Labana u filmu Profesionalac, što je bila i njegova labudova pesma na filmu. Tu ulogu je u istoimenom pozorišnom komadu igrao Danilo Bata Stojković, u Zvezdara teatru. Premijera je bila 10. januara 1990. godine, a poslednja predstava 13. februara 2002. godine. Bata je umro mesec dana kasnije, 16. marta 2002. Iduće, 2003. godine, Dušan Kovačević je snimio film Profesionalac sa Borom Todorovićem u glavnoj ulozi. Borin Luka Laban je predstavljao nešto sasvim drugo u odnosu na Batinog, nije bilo mesta poređenju.

Бора Тодоровић као Лука Лабан у “Професионалцу” (2003)

Nije Bora krio koliko je zapravo voleo tog Luku Labana. I voleo je da priča o njemu. Bio bi to povod da u razgovoru proširimo priču na njegov politički angažman. Znalo se, voleo je Čedomira Jovanovića i glasao za njegov LDP. Ali je u jednom trenutku rekao da više nikoga ne bi javno podržao:

„Glumci koji javno staju uz političke lidere na njihovim predizbornim kampanjama, pokazuju samo koliko malo drže do sebe. Mislim da to ništa ne znači, osim što svedoči kako su glumci oruđe u tuđim rukama. Ta sklonost od strane političara prema glumcima i umetnicima inače, sve je to veoma kratkog veka. Brzo će oni, političari, da sve zaborave, pa i imena glumaca koji su ih javno podržavali. Ponekad mislim da je to velika zloupotreba umetnika, a ja neću da me bilo ko zloupotrebljava. Kao što ni ja političare ne upotrebljavam, ne bih ni oni mene da rabe.“

Život s Karolin

Umeo je lepo da obrazloži svoju lagodnu finansijsku situaciju koja mu je davala sigurnost, pa nije imao razloga da bilo kome čini bilo kakve ustupke. Naročito ne bilo kome iz vlasti. Naravno, za to je bila zaslužna njegova druga supruga Karolin Kilka, Amerikanka finskog porekla, s kojom je bio u braku od 1975. godine do smrti. Karolin je 1974. bila učesnica predstave Akrobati u režiji Mire Trailović u Ateljeu 212, gde su se upoznali.

Из представе “Акробати” (Атеље 212, 1974)

Karolin je bila sjajna gimnastičarka koja je bila potrebna da u predstavi pokaže svoje sportske veštine. Bori se dopala ta lepa, neobična devojka iz Detroita, pozvao je na kafu i posle kratkog zabavljanja postala je njegova suruga koja će mu roditi kćeri Danu i Taru. Bila je uspešna poslovna žena ovde, u Budimpešti, u Pragu… i Bora je veoma cenio njene radne sposobnosti. Kada mi je jednom prilikom govorio o njoj, zabeležila sam:

„Karolin je jedna normalna, jednostavna žena, štedljiva, i potpuno aklimatizovana u ovaj ambijent. A kako i ne bi kad je već trideset i nešto godina ovde. Ako uopšte ima nekog nerazumevanja među nama, to nije zato što je ona Amerikanka, već zato što sam ja kriv. Zato što ostanem dugo u kafani, što posle predstave ostanem dva-tri sata u bifeu Zvezdara teatra, a ona sedi sama i čeka me. To spada u moje muške ispade. A oni su isti, bez obzira da li mi je žena Amerikanka ili je iz Stepojevca. To između nas je išlo veoma spontano, ne mogu da kažem da sam odmah uvideo sve njene kvalitete. Prosto smo počeli romansu, nisam planirao niti sam znao koliko će da traje, ali mic po mic i ostadosmo zajedno. Najvažnije je što se dobro slažemo. Ona je vrlo tolerantna, iako ja umem da budem težak. Prihvatila me je takvog kakav jesam. Mislim da sam dobar suprug. Ona to zaslužuje.“

Жика, Дана, Бора и Каролин

Ćerka o ocu

Bora, nažalost, nije dočekao da se raduje kad je njegova kći Dana sa romanom Park Logovskoj 2016. bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Ona je ovu svoju knjigu posvetila ocu:

Дана и Бора Тодоровић

Kako si, Đenka?

Zabavno je kako se Dana sećala priče o Đenki, liku iz filma Maratonci trče počasni krug Dušana Kovačevića koga je Bora maestralno odigrao i po kojem su ga zvali na pijaci, na ulici, u kafani: „Gde si Đenka? Kako si, Đenka?“ I verovatno nema čoveka u Srbiji koji na pitanje „Šta to radiš kume“, ne odgovara replikom iz filma: „Ništa, kume, vežbamo za film. Ti ćeš ovo isto da radiš kume, samo sutra.“

Nikada Bora i Seka Sablić nisu pričali o tome kako su snimali čuvenu ljubavnu scenu u Maratoncima, pa je to davalo povod novinarima da povremeno „osveže“ priču kako njih dvoje posle tog snimanja dugo nisu razgovarali, jer je Bora, navodno, malo preterao u seksualnim zahvatima. Jedino je izvesno da je Seka u monografiji o svom partneru izrekla veoma lepe reči pohvale iz kojih se vidi koliko ga je cenila i volela:

„Često smo bili zajedno u projektima, i to je uvek bio, pored uspeha, i veoma prijatan rad. Ume sa ljudima, i sa snimateljima, i sa garderoberima, ali boga mi, i sa direktorima. Tako da se uvek osećaš malo sigurnije nego obično. Pre par meseci smo opet bili zajedno, u drami Uvođenje u posao Dragoslava Mihailovića. Sve je isto. Isti Bora, šarmantan, svi ga vole, pravi dobru ulogu. Opet mali prevarant, ali u osnovi drama jednog umetnika. Danas ima puno mladih glumaca koji odlično igraju likove sa asfalta, ali niko kao Bora! Možda ga je samo sustigao sin, divni glumac Srđan Todorović.“

Инсерт из “Маратонаца”

Žikin i Danin put

I eto nas konačno kod Srđana Žike Todorovića, Borinog sina iz prvog braka sa balerinom Snežanom Matić. Snežana je bila najpre zagrebačka balerina, potom balerina Narodnog pozorišta u Beogradu. Sina Srđana rodila je 28. marta 1965, a mnogo godina kasnije on će se nazvati Žika.

Kada je Srđan postao glumac, i to dobar glumac, Bora je voleo da kaže:

„Kod nas u porodici važi krilatica ‘kad dete nije ni za šta, baci ga u glumu’. Odnos između nas je veoma jednostavan, mada ne izgleda tako. Kao i u slučaju moje sestre Mire – niti je ona za mene velika umetnica, niti sam ja to za svog sina Srđana. Dam mu savet, a kad vidim završnu verziju, shvatim da me ništa nije poslušao.“

Снежана, Бора и Срђан

Glumac Srđan Žika ne govori za medije. Ipak, jednom prilikom je za neke od hrvatskih novina o svom ocu Bori Todoroviću rekao:

„Da nije bilo njega nikada ne bih ni probao da upišem Akademiju. U stvari, ja sam bio u vojsci sa upisanim Tehnološkim fakultetom. Sećam se da mi je doneo jedan tekst i rekao: ‘Sine, probaj ovo da naučiš, samo budi prirodan i nauči napamet.’ U tadašnjoj JNA dobivalo se sedam dana dopusta ako poželiš da upišeš neki fakultet. Akademija je bila jedini razlog da malo odem do Beograda, nisam uopšte očekivao da će me primiti… Imao sam jedan Nušićev monolog i jedan po izboru. Izabrao sam Portnojevu boljku Filipa Rota, zanimljiv tekst o tipu opsednutom masturbacijom. To je profesorima bilo veoma zanimljivo…“

Srđan je pre toga svirao bubnjeve s Kojom u grupi Disciplina kičme, a potom u Ekaterini Velikoj. Bora je govorio da mu nije branio muziku, ali je mislio da je glumačka karijera ozbiljnija.

Жика Тодоровић 1983.

Kada je o Dani reč, lako i ubedljivo je objasnio svoju odluku da joj ne pomogne u želji da bude glumica:

„Veliki je rizik za mladu devojku da uđe u svet glume. Ona može da bude lepa, divno da glumi, ali vreme čini svoje. Gazi. Sve to prođe, i onda će igrati tetke, majke, bake. Video sam oko sebe mnogo koleginica koje su tada postajale nezadovoljne. Zbog karijere nisu imale ni decu, sve su podredile glumi. A godine prođu i ne okrenu se, a prođe i lepota, pa se upitaju: ‘Šta sad?’

Sa Srđanom je odmah bilo jasno da je talentovan. Ne zato što mi je sin, ali zaista je postao jedan sjajan glumac. Ono što je dragoceno jeste različitost uloga koje igra i koje nikada ne liče jedna drugoj. U svakoj je drugačiji, što se u glumi naročito ceni.“

Bio je Bora veoma ponosan na svoje troje dece. I mislio je da je bio dobar otac. A onda bi na tu tvrdnju dodao:

„To je prirodno jer svaki roditelj tako razmišlja. Deca su moja velika ljubav, ali neki put, bogami, i briga. Često neosnovana, ali takav sam.“

Бора и Жика у филму “Увођење у посао” (2007)

Čast Dobričinog prstena

Prisećam se još jednog razgovora sa Borom, nekoliko meseci pred kraj njegovog života. Šalio se kako je postao pravi starac koji sve više priča o događajima iz detinjstva, a ne seća se šta je juče ručao:

„Imao sam tri godine kada je od tuberkuloze umro moj otac Radomir. Majka Danica je ostala sama sa nas dvoje da se snalazi kako ume i može. Bila je nastavnik matematike, kao i otac, a to baš i nije bila neka plaćena profesija. Ja sam rastao sa osećanjem da moram što pre da pomognem majci, da sam ja muško koje mora da brine o porodici. A porodica su dve žene – majka i sestra. Iako je Mira bila starija sestra, ja sam mislio da moram da je zaštitim. Stalno sam zamišljao šta bi radio moj otac, kako bi se on ponašao. Tako sam kao klinac počeo da smišljam koji je najbrži način da nešto zaradim i donesem u kuću.

I ma koliko je za vreme rata pod Nemcima to bilo teško, često i opasno, ja se ničega nisam plašio. Nisam osećao ni trunku straha jer sam imao cilj – da brinem o svojoj porodici. Nemaš pojma koja je to bila radost kad zaradim neki dinar i trčim kući da odnesem majci.“

Инсерт из “Балкан Експреса”

Od drugih radovanja koja će ga tokom šest decenija igre sustizati kao glumca, najveće je bilo ono koje sam pomenula na početku ove priče – dan kada je 2006. dobio „Dobričin prsten“. I zato je bilo suštinski tačno, a ne samo protokolarno uljudno, kada je na uručenju rekao da je dobiti „Dobričin prsten“ za svakog glumca čast i slava:

„To je satisfakcija za čitav glumački, a bogami i životni vek, koji se ne razdvajaju kad je umetnost u pitanju. Ta nagrada je toliko velika i značajna da ostavlja glumca koji je dobije u dilemi da li je i zaslužuje. Tako, verujte, i mene. Priznajem, malo me je bilo u pozorištu u poslednjih desetak, a možda i više godina. Za to vreme odigrao sam u pozorištu samo četiri uloge. Zaista malo za čast koju mi ova nagrada uzvraća. Ali ipak, ako mi se malo progleda kroz prste, pa kad se tome doda i 30 godina provedenih u Ateljeu 212, igrajući svake večeri, pa toliki broj odigranih uloga, a možda i više, pa veliki broj filmova, televizijski serija, drama – nije ni malo, kako se čini. Ja mislim, dovoljno je za jednu glumačku karijeru. Tako je, izgleda, mislio i žiri pa mu zhvaljujem što me je izdvojio iz grupe sjajnih glumaca, kandidata za ovogodišnju nagradu i na predlog mog matičnog pozorišta, Ateljea 212, kome sam beskrajno zahvalan, dodelio meni ovaj dragoceni poklon.

I tako, eto mene da pravim društvo gospođi Crnobori, Oliveri i Radetu, mom Đuzi, Miri Banjac, Peri Kralju, Miši Janketiću, Ceci i mojoj sestri Miri koja se ne raduje manje od mene. Naravno da se ovog trenutka sećam i svih velikih glumaca, dobitnika ove nagrade, koji nisu više među nama i koji su najlepši deo sebe, svoj dar, ugradili u kulturu i duhovnost ove zemlje…“

Додела “Добричиног прстена” Бори Тодоровићу 2006. године у Атељеу 212. Стоје: Драган Николић, Душан Ковачевић и Светозар Цветковић

Glumci iz škole Lija Strazberga

Voleo je Bora i glumce koji su potekli iz škole Lija Strazberga, objašnjavajući to jednostavnom činjenicom da su oni produžetak škole Stanislavskog. Uživao je u igri Roberta de Nira, Ala Paćina, Dastina Hofmana, ili nešto mlađeg Šona Pena. Bata Stojković i on imali su zajedničku ljubimicu, Meril Strip:

„Volim i Branda, volim, brate, velikog glumca koji se ne ači, koji sve uradi sam u kadru. Tome sam i sâm težio. Možda o sebi mislim lepše nego što zaslužujem, ali šta mogu kad sam sebi važan.“

Voleo je Bora i sport, kafanu, kocku i putovanja. Nije dao da život tek tako prođe mimo njega. Pravio je štos da su mimo njega prošle uloge ljubavnika i ceo Šekspir, a to je i bilo istina! Više je uloga odbio nego što je odigrao, a odbijao je i projekte i kada bi njegov voljeni Partizan u to vreme igrao utakmice: „Na svu sreću, imao sam uspeha i publika me je volela. Ne mogu da se žalim.“

Београдски мурал

Glup kraj

Mogao je Bora samo da se požali kako je glupo umro. Imao je avionsku kartu da ide u Bigovo, mesto u Boki Kotorskoj s početka ove priče, u kojem je imao kuću i gde je rado odlazio. Leto je već uveliko praznilo Beograd, a njemu je pozlilo i odveden je u bolnicu da ga operišu od slepog creva. Međutim, posle uspešne operacije slepog creva Bora je pao s kreveta i dobio hematom: „To nije bio klasičan moždani udar. Od tog hematoma mu je pozlilo, to se iskomplikovalo i zatim je umro“, rekla je supruga Karolin Todorović.

Umro je 7. jula 2014. godine, sahranjen je 10. jula u 16 časova na Novom groblju u Beogradu. Reditelj Dejan Mijač je tada rekao da je Bora Todorović dobio manje nego što je zaslužio, i da je bio veći glumac nego što mu je to priznavano.

I još je Mijač u Vremenu napisao:

„…Beograđani su shvatili da je Bora bio dobri duh njihovog grada. Oni su ga kao takvog upoznali i zavoleli odlazeći na njegove predstave, gledajući ga u filmovima, na televizijskim ekranima. Bora je bio omiljeni junak iz njihove mašte, mešavina Čaplinovog Malog delije i Petra Pana. Večiti mangup sa Čubure ili Dorćola, ponekad preobučen u kostim seljaka, radnika ili Roma – sve prema zahtevima uloge koju je tumačio – najčešće bez kinte u džepu, bitanga sa nadom u bolje sutra, spreman na laž, krađu i prevaru, čovečuljak koji vodi neravnopravnu bitku sa najvećim i najsurovijim ološem, za malu meru ljudskog dostojanstva i još manju meru najnužnije egzistencije, ukratko luzer ali prepoznatljiv kao čovek dobrog srca. Zato su ga voleli i još ga uvek vole.

Bora svojim delom peva pesmu o nepobedivosti beogradskog humora koji će uvek ispratiti i najteže nevolje i sačuvati optimizam… Upornost, čestitost, iskrenost uz vedar duh – to je moglo da nosi potpis Bore Todorovića. A o glumačkom talentu neću ni slova. Imao ga je – onoliko… Ne vredi pričati.“