Poslednji intervju Slavenke Drakulić za Danas: U Beogradu, kao i u Zagrebu, neki me ljudi vole neki ne, jer kad vam naše vlasti nalepe crnu etiketu, to vam zauvek ostaje
Preminula je Slavenka Drakulić, najpoznatija savremena hrvatska književnica u svetu, autorka i novinarka koja je najbolje opisala naš buran tranzicioni svet i čija su nam publicistička dela pomagala da shvatimo šta nam se događalo poslednjih četrdeset godina. Iznenada nas je napustila u 77. godini, neposredno nakon što je objavila svoju novu knjigu „Zašto nisam naučila da kuvam”, kod svog hrvatskog izdavača Frakture, objavio je Jutarnji list.
Razgovor za naš list sa jednom od najvažnijih i najprevođenijih književnica ovog prostora, hrvatskom publicistkinjom i novinarkom koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji svojim tekstovima i knjigama u dugom nizu decenija uznemiravala malograđanski svet, provocirala puritance, nacionaliste, rušila patrijarhalne tabue, predrasude, konvencionalnu intelektualnu elitu i tradiciju mačo društva i mačo kulture tako duboko usađene u ovdašnju svest, napravljen je u hotelu „Moskva“, 21. juna 2023, dan posle beogradske promocije njene knjige „Mileva Ajnštajn“: Teorija tuge“, koju je objavila Laguna.
Slavenka Drakulić je 90 -tih godina, kao i Dubravka Ugrešić, Mira Furlan, Rajko Grlić, Lordan Zafranović…, otišla iz Hrvatske, i živela je na relaciji Stokholm – Zagreb.
– U Beogradu, isto kao i u Zagrebu, neki me ljudi vole neki ne vole, neki me manje vole kad padne kiša i ne dođu da se vidimo, a inače me vole. To vam je tako, ali ne brinem zbog toga, jer ko bi se uopšte bavio takvim stvarima. Moje je da radim ono što mislim, da objavljujem i govorim o tome, a kako će biti primljeno ja ne mogu da utičem.
Celog sam života imala takve situacije – te te ne vole što si feministkinja, te te ne vole što si antinacionalistkinja, te te ne vole što si ovo, što si ono…I tu nema pomoći – govorila je za Danas Slavenka Drakulić.
Knjiga „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“ (prvobitno objavljena u zagrebačkoj Frakturi 2019.), svojim naslovom simbolična je asocijacija na Teoriju relativiteta Alberta Ajnštajna, i ovim romanom Slavenka deakulić je završila svoju trilogiju posvećenu kreativnim ženama koje su živele s poznatijim i moćnim muškarcima – Fridi Kalo i Dori Mar.
Zanimljivo je da ste posle pauze od sedamnaest godina, u Beogradu prvi put bili 2018, kada ste u Centru za kulturnu dekontaminaciju predstavili knjigu „Dora i Minotaur“. Da li Vam je bilo teško da dođete, i koliko je Beograd možda i danas vaš grad?
– Ja sam tada u Centru za kulturnu dekontaminaciju susrela svoj stari Beograd, u smislu starih prijatelja. Jer, kao što znamo, tokom ratnih devedesetih neki su se prijatelji i ovde podelili, kao i Zagrebu. Neki od mojih starih kolega s kojima sam radila zajedno, tih godina su, kad se sretnemo, prelazili na drugu stranu ulice, a ovde se, naprosto, na toj promociji kod Borke Pavićević nisu pojavili.
Ja sam se u CZKD tada osećala kao kod kuće, kao što sam se i pre rata u Beogradu osećala kao kod kuće. Imala sam puno poznanika, poznatih novinara, poznatih mesta, nešto od te atmosfere sam osetila i kad sam došla posle sedamnaest godina i bilo mi je drago. A nije mi bilo teško da dođem, kao što mi nije bilo teško ni da se vraćam u Zagreb kad sam otišla u Švedsku. Ali, trebalo mi je da imam neki konkretan povod za Beograd, da se nešto stvarno dogodi da bih došla, i na promociji knjige o Dori Mar bilo je jako lepo, sala je bila puna.
Šta je Vama lično najuzbudljivije u Milevi Marić Ajnštajn, a to verovatno nije samo njen brak sa Albertom Ajnštajnom?
– Čitava njena sudbina je vrlo dramatična, i ako išta znamo o MIlevi moramo shvatiti da je ona bila vrlo hrabra od samog rođenja, jer je kao dete šepala, među decom koja nisu bila šepava. Bila je drugačija, i morala je biti jako hrabra da to izdrži. Ne možemo zamisliti u ono vreme, kao ni u ovo danas, kako se Mileva osećala, a znamo da sva deca nisu mogla biti fina i osetljiva prema njoj, da je bilo i one koja su jako surova.
Mileva se, dakle, od početka života susrela sa svojom drugačijošću, činjenicom da nije kao ostali, i ona je to nesvesno kompenzirala svojim učenjem, od prvog razreda je bila najbolja učenica u svim predmetima. Briljirala je u svemu tokom celog školovanja i studija.
Da li je to bilo srećno ili nesrećno za nju, ne možemo znati, ali se od početka života susretala sa nekom vrstom otpora okoline. U tadašnjoj Austrougarskoj, u ženskoj realki u Novom Sadu koju je pohađala, nije bilo predmeta fizike koja je nju najviše zanimala, pa je njen otac zatražio od hrvatskog ministarstva dozvolu da ona upiše mušku realku u Zagrebu, i da može imati na raspolaganju kabinet za fiziku, i radi eksperimente koje je želela.
Mileva je šepala, mnogi su joj se izrugivali, otišla je u mušku školu gde je bila jedina žena, a onda i na politehnički fakultet u Cirihu. Na tom odseku fizike – matematike opet je bila jedina žena, i profesori su, jedan posebno, bili otvoreno netrpeljivi prema njoj. Zato što je žena.
Onda se našla u situaciji da joj muž postavi ponižavajuće uslove da bi ostali u braku, tretirajući je kao služavku. Mileva je već bila hrabra i naučena na to kako da podnese teške situacije i da se postavi dostojanstveno, i jednostavno mu je rekla ne.
Ona je kroz ceo život bila uslovljavana i trenirana da se snalazi sa ljudskom surovošću, i taj njen čin hrabrosti je samo dosledan u njenom životu. To je ono što mene fascinira i čemu se divim kod Mileve Ajnštajn.
Naš savremeni svet propagira razne vrste korektnosti – političke, rodne, nacionalne i sve ostale. Da li je ovo doba zaista iskreno i manje surovo prema „drugačijim“ ljudima u bilo kom smislu?
– Danas se to pretvorilo u neku vrstu preterivanja, naravno, čovek treba biti politički korektan i treba znati neke granice, ali su se razne stvari tu sad počele događati. Recimo, da treba biti unazad politički korektan u književnosti, da treba intervenisati u knjigama koje su napisane pre sto godina, ili da si uslovljen kako sada da pišeš da bi bio korektan.
To se, dakle, okrenulo u svoju suprotnost, a o političkoj korektnosti u doba Mileve Ajnštajn nje bilo ni reči. Žene nisu imale pravo glasa, razvoda, ovoga ili onoga, to je bilo vreme kad još nije ni počela masovna borba za ženska prava.
Te okolnosti su bile jako nepovoljne za jednu ženu koja je studirala neki neobični predmet, i u svom životu bila sama. Mileva je rodila vanbračno dete, to se jako skrivalo. Ugledni ljudi su možda imali vanbračnu decu, ali se to nikako nije smelo znati, i možemo samo zamisliti koliko je bio težak njen život kad je postala samohrana majka, nezaposlena i sa dvoje dece.
Danas je to ipak drugačije, neke socijalne države su se razvile u međuvremenu. Tada, u toj vrlo buržujskoj, krutoj Švajcarskoj, morala je davati časove matematike i snalaziti se kako zna i ume da bi sa svojom decom preživela. Ali, ono što nam i danas najviše nedostaje upravo je iskrena empatija, a ne ove ili one korektnosti koje nam se nameću.
Zbog čega se u našim društvima tako mnogo ispraznih floskula u javnosti, a tako se malo, ili gotovo nikako, ne afirmiše to bazično osećanje koje nas i čini ljudima?
– Zato što se u svakom društvu koje se svodi na potrošačko, na potrošačku etiku, i vrednosti menjaju, a iz toga ide jedan krajnji individualizam. Naravno da nam je potrebni empatija, ali se ta solidarnost u kapitalizmu, kao što znamo, gubi. Da bi došao do izražaja neki element solidarnosti to mora biti bogata zemlja koja baš radi na tome, kao što je Švedska.
To je zemlja koja je bogata i koja dvesta godina nije imala rat, koja ima najveće poreze na svetu, i gde su ljude pitali da li žele da im smanje porez. Oni su rekli ne, jer od tog poreza imaju škole, bolnice, asfaltirane ulice, domove…, i kod njih ne vlada načelo korupcije, kao što vlada u apsolutno svim bivšim socijalističkim zemljama. To je rak rana tih država, ali će mi neko reći da korupcije ima i na zapadu.
Nedavno je bivši francuski predsednik Sarkozi bio na sudu zbog korupcije, dakle, naravno da je ima i u drugim zemljama, međutim, kod njih su to izuzeci, a ne pravila, kao kod nas, i kod njih funkcionišu institucije, pa se za to odgovara, i u tome je suštinska razlika. Da, empatija nam treba, a empatija je ono što se dobija vaspitanjem, ali kako ćeš dobiti osećaj za empatiju u situaciji neprestanog takmičenja, kompeticije, nadmetanja.
I to za sticanje materijalnih stvari – da imamo nove telefone, novi auto, stan…I to je suština materijalnog društva – da radiš kao crv da bi pokazao da imaš bolje cipele. Druga stvar su mediji koji nameću ličnosti kojima se treba diviti i na koje se treba ugledati, nekakve ljude koji su došli do novca vrlo sumnjivim načinima, koji su, da ne kažem, kriminalci.
A kod devojčica je ponovo najvažniji izgled. Radii su jedno istraživanje u Hrvatskoj pa su pitali decu, posebno devojčice, šta bi želeli da budu. Najveći broj njih je odgovorilo – zvezda. A ta zvezda uopšte ne uključuje nikakav vrednosni sistem. To je ono – samo me stavi na naslovnu stranu, samo da budem viđena, zapažena, da mi se dive. A tome posebno doprinose društvene mreže.
Šta je, zapravo, danas cilj društvenih mreža?
– Kako mi se čini, one postoje zato da bi svako mogao da napravi svoj virtuelni identitet, jer u tom virtuelnom identitetu možete da izgradite sve divno o sebi, sve najbolje, možete da se hvalite ovim i onim, i taj identite je upravo deci jako važan. Tu oni žele biti veliki, jaki, lepi, bogati, ovakvi, onakvi, i tu se osećaju slobodnima.
Mogu pisati što hoće, bilo kakve gluposti, jer ih tu niko ne kontrolira, i kad vi to spojite s time da roditelji nemaju vremena, da se u školi saosećanje i solidarnost takođe ne uče, jer ni profesori nemaju vremena za to, a nemaju ni motivaciju, onda dolazimo do toga da se stvaraju društva bez vrednosti.
Profesori su danas na donjoj lestvici društevnog gleda u odnosu na vreme kada su bili nešto i nekakav autoritet, to su ljudi koji sada slabo zarađuju, koje gotovo niko ne „šljivi“, i koji mogu ponekad da dobiju i batine od svojih đaka. To je po meni strašan teror, nešto čemu treba stati na kraj, a s duge strane, tu su i roditelji koji žele da im deca pošto-poto budu uspešna, da upisuju ovaj ili onaj fakultet, i onda i oni vrše pritisak na profesore, tako da je u školama danas jedna strašna situacija u kojoj te ništa ne navodi da tu empatiju pokušaš izgraditi u deci.
Kod kuće se nema vremena, nema se više snage za tako nešto a najbolje se uči primerom, a i društvene vrednosti više vode ka nasilju nego ka solidarnosti, tako da sam u to smislu vrlo rezignirana.
Pripadam generaciji koja je zavolela novinarsku profesiju čitajući vaše tekstove u zagrebačkom Startu i Danasu, najelitnijim i najuticajnijim časopisima osamdesetih godina u nekadašnjoj Jugoslaviji. Sada, niti ima više tako uticajnih medija kojima se veruje, niti je, nažalost, u ovoj poplavi tabloida tako ugledno baviti se ovom profesijom. Kako se desio sunovrat zanimanja koje bi po definiciji u svakom smislu moralo da bude korektiv jednog društva?
– Profesija se promenila, ako smo do sada živeli u Gutenbergovom dobu kada je pisana reč bila važna, dakle, knjige, štampane novine, današnje doba je kultura slike, slika nam se nameće kao osnovna informacija, a znamo kako kod nas tabloidi izgledaju. Više od polovine strane je slika, ništa se ne konceptualizira, ništa se ne stavlja u kontekst, ne analizira, i zapravo, ne samo da u novinama gledamo sliku i mislimo da sve znamo, nego smo i u virtuelnim medijima svakodnevno bombardovani slikama koje prati neki mali tekst.
Drugo, i vrednosti su se promenile. Mi smo mislili da ćemo sa tom slobodom izražavanja stvarno dobiti nezavisne novine, a nezavisne novine su u međuvemenu postale jedna takva retkost, kao drveno željezo. Jer da biste opstali kao nezavisni medij, vi morate na tržištu opstati. A na tržištu je opstati jako teško, zato što najveći deo prihoda dolazi od reklama. Sada više niko ne daje reklamu u novini, svi se oglašavaju na televizijama i internetu, ali za vlasnike tih novaca je to i način da se vrši pritisak na nezavisne novine.
Recimo, državne firme ne smeju da se reklamiraju u tim medijima, jer ispada da finansijski pomažu protivnike vlasti. U takvoj situaciji je ugušen Feral Tribjun, oni nisu nestali jer ih čitaoci nisu želeli, nego zato jer je politički pritisak na ovu novinu izvršen preko kompanija koje su se tu oglašavale, pa je priča, od prilike, išla ovako: ako objavljuješ u Feralu ti si politički nepodoban, jer naravno, finansiraš izdajnike države, vlasti, naroda, pomažeš strane plaćenike, agente CIA, da ne nabrajam više te etikete, jer ih uostalom i vi u vašim nezavisnim medijima dobijate.
Dakle, ukida se glavni izvor finansiranja za svaku nepodobnu novinu, to se sve radi sistematski i namerno, kao što je Feral Tribjun uspešno ugušen, a da nije bilo neke političke cenzure ili nečega sličnog.
Početkom devedesetih, Vi, Dubravka Ugrešić, Rada Iveković, Vesna Kesić i Jelena Lovrić, koje ste kao spisateljice predstavljale kulturne ikone ovog prostora, označene ste u javnosti kao „Vještice iz RIja“, što je bio jedan od najvećih skandala tih godina: sociolog Slaven Letica u tekstu u Globusu zamerio vam je da vaši tekstovi nisu dovoljno domoljubivi i optužio vas za izdaju Hrvatske. Presuda po vašoj tužbi doneta je tek 2004, Globus je trebalo da vam isplati neki mali novac kao naknadu za pretrpljenu štetu. Da li je to dovoljna satisfakcija za vas, i kako biste vi definisali pojam veštice – za Dubravku je, kako je govorila, to hrabra žena koja ruši stereotipe.
– Potpuno se slažem s Dubravkom, možete tu definiciju i meni pripisati. Veštica, dakle, znači ići protiv struje, protiv mejnstrima, zadatih konvencija. Meni je u sudskom sporu protiv Globusa i njegovog glavnog urednika najviše stalo da ta presuda javno bude objavljena. I bila je objavljena, ali od prilike, na zadnjoj stranici Globusa. Nakon deset godina mislim da su ljudi potpuno zaboravili ko je tužio, zašto, šta je zapravo značila ta afera „Vještica“.
Jer, kad vam jednom nalepe etiketu, ta se etiketa više ne briše. Ta presuda, dakle, nije značila puno, jedva da je iko primetio, i to nije bio grupni proces, jer u našem pravu nema tog presedana, tako da jedan slučaj ne znači da će se i svi drugi tako rešiti. A to je sve išlo kap po kap, jedan po jedan slučaj, i nakon deset godina – petnaest, sve skupa je na neki način bilo bez veze, iako smo u svim slučajevima dobile tu presudu. Ništa ta naša mala pobeda nije donela, etikete su ostale.
Objavili ste 1992. publicističklu knjigu kako smo preživeli komunizam i nekadašnju Jugoslaviju, ali, kako preživeti ova naša kvazidemokratska društva u kojima su nam velike patriote u ime ljubavi prema svojoj naciji opljačkali sve što se opljačkati moglo, i svakim danom patentiraju nove pljačke?
– Meni je naprosto genijalno kako su neki ljudi unovčili svoj patriotizam i koliko su bogatstvo stekli, tako da bi knjigu o tome svakako trebalo napisati. Do sada sam se bavila komunizmom i postkomunizmom, a sad bi se baš trebalo pozabaviti tom kvazidemokratijom koja samo ima masku demokratije, jer ima sve demokratske institucije. Šta se u tim institucijama bivših socijalističkih istočnoevropskih zemalja dogodilo?
Ako neko sedne i od danas do sutra odluči da promeni politički sistem, pa taj sistem više nije socijalistički nego je demokratski, pa je višepartijski, pa se uvede glasanje, izbori, svi ti instituti koji stvaraju jednu demokratsku državu, vi je možete preko noći napraviti. Ali, ne može se promeniti mentalitet tih ljudi. Ne možeš od danas do sutra postati demokrata.
Demokratija se uči, i to istrajno, nema kratkog kursa da bi se došlo do demokratske svesti i suštinske demokratije. Jer, dešava se da se nova elita, upravo ta koja se obogatila kroz vlast, ili je došla na vlast da se obogati, pošto je to njiena glavna motivacija, u politici ponaša jednako kako su se ponašali političari u socijalizmu. Dakle, autoritarno, a mnogi i totalitarno, kao recimo u Rusiji.
Ono što je bitno jeste da se u taj princip autokratske vladavine udobno uklapaju i glasači, koji sad više nisu narod nego su građani, jer presporo preobražavaju svoju svest u demokratsku. Za suštinsku promenu u demokratsko društvo nije dovoljno trideset godina, a karika koja tu najviše nedostaje je odgovornpost.
Jer, druga strana prava na slobodu, prava na ovo, na ono, jeste odgovornsot. A te indivudualne, odnosno kolektivne, odnosno društvene odgovornost kod nas nema. Političari misle da nikome ne moraju da odgovaraju za svoj rad, i to ih čini autoritarnom vlašću. Isto tako i građani kao da nisu do kraja svesni svoje odgovornosti, i čine manje nego što bi mogli, i manje nego što bi trebalo da čine.
Nije dovoljno samo glasati jednom u nekoliko godina. Ovo što se sada dešava, kad ljudi izlaze na ulične proteste, dobar je način korišćenja svojih građanskih prava u demokratiji, i toga bi trebalo biti mnogo više. Jer, svako kao građanin i građanka ima pravo da kritikujete vlast, da poziva na bunt, da se organizuje i da se okuplja.
Ali, nama je teško da preuzimamo tu demokratsku odgovornost, zato što smo odrasli u mentalitetu u kojem je uvek bila odgovorna partija, onaj koji nam određuje život i naređuje, a naša individualna odgovornost ne postoji. A sada se dogodio preokret, sve je na nama, ali mi ne koristimo tu snagu i moć koju imamo kao građani, i zato je vežbanje demokratije za nas tako teška stvar.
S druge strane, kao pobediti strah i pobuniti se, kad naše autoritarne vođe ucenjuju ionako već osiromašene građane egzistencijom, zastrašuju, lažu, javno kažnjavaju na razne načine svako kritičko mišljenje i bunt?
– Oni tako i vadaju, uz pomoć straha. Važno je kreirati tu nesigurnost i strah u ljudima, jer to je jedini način da se održiš na vlasti, i to nije samo metoda na ovim prostorima ili u Srbiji nego u svim nominalno demokratskim državama. Ono što mene fascinira u Švedskoj je to što ljudi veruju svojoj vladi, veruju svojim institucijama, premijerima, ministrima, policiji.
Oni, naprosto, misle da je država tu zato da bude njima na usluzi i na korist. To je za mene fantastično, jer je totalno suprotno od onoga što naši građani misle. Švedska i jeste takva zemlja, tu ljudi dobro znaju da je država samo jedan aparat koji opslužuje građane, i ništa drugo, i da državni činovnici polažu račune svojim građanima, a ne oni njima.
A ja sam u Švedsku došla iz zemlje u kojoj je država strah i trepet, u kojoj ne verujem njenim institucijama, i u prvi mah sam pomislila da li su ti ljudi koji veruju ludi. Ali, tamo političari sami daju ostavke za najmanju grešku koju učine, a na ovim našim prosotorima i u svim bivšim socijalističkim, to je na nivou ekscesa. Jedva da se mogu navesti nekoliko primera.
Kod nas su uglavnom isti ljudi na vlasti decenijama, bez obzira na greške koje su napravili, samo se rotiraju na funkcijama – u jednoj vladi su ministar ovoga, u drugoj onoga, u trećoj… I tako, redom. Sramota prvoklasna!
Dubravka Ugrešić, Mira Furlan, Rajko Grlić, Zafranović…
Devdesetih godina otišli su Dubravka Ugrešić, Mira Furlan, Rajko Grlić, Lordan Zafranović, Rade Šerbedžija.., i nikada se više nisu vratili u Hrvatsku, kao što su i iz Beograda zauvek otišli Uliks Fehmiu, Snežana Bogdanović, Goran Gajić…, a na ovaj prostor dolaze povremeno. Otišli ste i Vi, danas pišete za brojne ugledne svetske časopise, i živite na relaciji Stokholm – Zagreb. Koliko je to depresivna poruka da ljudi od integriteta odlaze odavde?
– Otišli su mnogi vredni ljudi od dostojanstva i integriteta, ali nije svaka situacija ista. Lično, ja sada živim na dva kraja, ali u tom smislu sebe ne smatram niti žrtvom niti nekim čovekom koji je otišao iz zemlje zbog situacije u kojoj se našao, a to je između ostalog bila i afera „Vještica“.
Ja sam ostala bez posla, trebalo je zaraditi za život, a već sam pre ratnih devedesetih počela da pišem za strane novine i da sarađujem sa redakcijama i kolegama u inostranstvu. To mi je u momentu kad sam ostala bez posla bio jedini izvor prihoda. Nakon nedeljnika Danas, ja više nisam imala zaposlenje ni u jednim hrvatskim novinama.
Kad se Danas raspao, novinarsku ekipu koja je tu bila 1991-92, poslali su na biro rada kao tehnološki višak, a novine je preuzela Tuđmanova ekipa novinara kojoj je uspelo da u roku od samo nekoliko mesci potpuno uništi tu novinu. Ne znam zašto su je uopšte i preuzeli, mogli su odmah da je zatvore. Ja sam, dakle, te 1991. završila na birou, onda smo pokušali i da napravimo novi Danas, ali nije uspelo, to se sve raspršilo. Međutim, nikada se nisam iselila iz Hrvatske kao, recimo, Dubravka. Ona je otišla i nikada se više nije vratila, samo je posećivala.
Kao i Mira Furlan, ili Rajko Grlić. Ja sam otišla na drugi način, sasvim slučajno i ne politički. Tih sam godina udala za Šveđanina, i onda sam mahom radila i u Zagrebu ili u Istri. Puno sam putovala, imala sam razne stipendije, u Americi, Nemačkoj, i moj odlazak nije bio te vrste.
Jer, zašto bih ja prepustila svoju zemlju nekoj vlasti, ako se ja njoj ne sviđam, pa to je stvar tih političara, zašto bih se ja time bavila.
Kada se Mira Furlan ono malo vratila u Hrvatsku, bila je jako ogorčena, a i Dubravku je isto karakterizirala jedna duboka ogorčenost. Možda je stvar u različitosti karaktera, nisam čovek koji je ogorčen, ne mislim da mi je iko bio nešto dužan, da imam posebna prava. Više sam, možda, ne tolerantnija od njih, nego, naprosto, upravo obrnuto. Manje mi je stalo do mišljenja drugih ljudi nego što je to možda njima.
Devedesete godine u Feral Tribjunu
Dela Slavenke Drakulić prevođena su na više od 20 evropskih i svetskih jezika, objavila je publicističke knjige “Kako smo preživjeli komunizam i čak se smijali” (1992.), “Balkan Express” (1993.), “Cafe Europa” (1996.), „Oni ne bi mrava zgazili: Ratni zločinci na sudu u Haagu” (2004.), “Basne o komunizmu: iz pera domaćih, divljih i egzotičnih životinja” (2004), a tokom ratnih devedesetih svoje tekstove je objavljivala samo u Feral Tribjune.
I romani u kojima se bavi ženskim telom, bolestima i traumama – „Hologrami straha“ (1987.), „Mramorna koža“ (1989.), „Božanska glad“ (1995.), „Optužena“ (2012.), “Tijelo njenog tijela: priče o dobroti” (sabrana iskustva američkih donora bubrega koji nesebično spašavaju živote, kao što su i njen spasili), doživeli su veiku uspeh, a po romanu “Kao da me nema” irska rediteljka Juanita Wilson napisala je scenario i snimila film.
Novinarske tekstove i radove Slavenke Drakulić objavljivali su i još objabljuju brojni časopisi u inostranstvu – The New York Times, The Nation, Eurozine, La stampa, Dagens Nyheter, Politiken, The New Republic, Suddeutsche Zeitung, The Guardian, Frankfurter Allgemeine Zeitung…
Među priznanjima koje je dobila su i „Zlatna golubica“ za mir koju dodeljuje italijanski institut za međunarodna istraživanja Archivio Disarmo, a njena poslednja knjiga Café Europa Revisited: How to Survive Post-Communism objavljena je 2021. u izdavačkoj kući Penguin Random House (USA).
Međunarodne nagrade i priznanja
Slavenka Drakulić rođena je u Rijeci 1949. godine. Od 90-tih je živela na relaciji Stokholm – Zagreb, a 2010. na međunarodnom skupu pisaca u Pragu proglašena je jednom od najuticajnijih evropskih spisateljica našeg doba. Njena prva publicistička knjiga „Smrtni grijesi feminizma“ (1984.), bila je i jedan od prvih priloga feminizmu u tadašnjoj Jugoslaviji i istočnoevropskim zemljama, i odmah na početku karijere, ne priklanjajući se nijednoj ideologiji, kao novinarka u reviji Start i nedeljniku Danas, tih godina najuticajnijim časopisima, bavila se važnim političkim i društvenim pitanjima.
Za knjigu „Oni ne bi ni mrava zgazili“, koja otvara temu kako obični ljudi postaju ratni zločinci, 2004. nagrađena je priznanjem Award for European Understanding na Međunarodnom sajmu knjiga u Lajpcigu, uz saopštenje žirija da „knjiga sadrži dve središnje teme 20. veka: banalnost zla i psihologiju terora“.
ADAC test dečjih auto-sedišta: Cena nije garancija bezbednosti, jedan model potpuno pao na testu
Nemački autoklub ADAC testirao je 26 novih dečjih auto-sedišta različitih kategorija i namena, od nosiljki za bebe, preko sedišta za malu decu, do buster jastuka za stariju decu.
Test je obuhvatio bezbednost, rukovanje, ergonomiju, prisustvo štetnih supstanci i uticaj na životnu sredinu u sedištima.
Cene su se kretale od manje od 70 evra do više od 500 evra, a rezultati još jednom potvrđuju poznato pravilo: visoka cena ne znači automatski i vrhunsku bezbednost, ali ni najniža cena ne bi smela da bude jedini kriterijum pri izboru proizvoda koji direktno štiti život deteta.
Od ukupno 26 testiranih modela, šest je dobilo ocenu „dobar“, 16 „zadovoljavajući“, tri su ocenjena kao „dovoljan“, dok je jedan model nosiljke za bebe dobio ocenu „nedovoljan“. Dobra vest je da nijedan proizvod nije pao zbog povišenog nivoa štetnih supstanci, uključujući PFAS. Loša vest je da su i dalje otkriveni ozbiljni bezbednosni propusti kod pojedinih modela, piše Auto klub.
Najveći bezbednosni propust: sedište koje se odvojilo u sudaru
Najozbiljnije upozorenje odnosi se na model Kinderkraft Mink Pro 2 + Base Mink FX2, koji je na testu ocenjen kao nedovoljan jer se u frontalnom sudaru nosiljka odvojila od Isofix baze.
ADAC upozorava da je reč o kritičnom bezbednosnom nedostatku, jer upravo veza između sedišta i baze mora da ostane stabilna u trenutku sudara. Sedište je namenjeno bebama od rođenja do 87 centimetara visine, a njegova cena iznosi oko 145 evra. Proizvođač je, prema navodima ADAC, ponudio povraćaj ili zamenu za kupce.
Najbolje ocenjeni modeli
Najbolji rezultat testa ostvarila je nosiljka Foppapedretti Disk Infant i Size + Tech i Size, sa ocenom 1,9. Namenjena je bebama od 40 do 87 centimetara, a koristi Isofix bazu koja smanjuje mogućnost nepravilne instalacije. Cena ovog modela iznosi oko 368 evra.
Ista nosiljka dostupna je i bez baze, pod nazivom Foppapedretti Disk Infant i Size, koja je dobila ocenu 2,2 i košta oko 199 evra. ADAC upozorava da je kod ove varijante veća verovatnoća pogrešne upotrebe, što može uticati na ukupnu bezbednost u praksi.
Među dobro ocenjenim sedištima nalazi se i Silver Cross Glide Plus 360, sa ocenom 2,4 i cenom od oko 259 evra. ADAC u ovoj kategoriji posebno naglašava da deca mlađa od 15 meseci treba da se voze isključivo suprotno od smera vožnje.
Za decu koja prerastu nosiljku, ali još nisu spremna za klasičan pojas, Cybex Sirona Ti ocenjen je sa 2,5. Ovaj model omogućava rotaciju i vožnju u oba smera, ali ADAC upozorava na rizik da roditelji prerano okrenu dete u smer vožnje, čime se povećava opasnost od povreda.
Cybex Pallas G3 takođe je dobio ocenu 2,5 i nudi dug period korišćenja, od oko 15 meseci do 12 godina, ali sa specifičnim zaštitnim jastukom koji ne odgovara svakom detetu i zahteva navikavanje.
Među buster sedištima za stariju decu, Kinderkraft Junior Fix 2 i Size istakao se kao praktično i pristupačno rešenje sa cenom od oko 75 evra.
Šta test zapravo pokazuje
ADAC naglašava da pri kupovini dečjih sedišta ne treba gledati samo uzrast ili cenu, već i kompatibilnost sa automobilom, kao i način ugradnje. Isofix olakšava montažu, ali ne garantuje da je sedište pravilno postavljeno. Sedišta bez Isofix sistema mogu biti jednako bezbedna, ali zahtevaju znatno veću pažnju korisnika.
U konačnici, test još jednom pokazuje da su pravilna instalacija i odgovarajući izbor modela jednako važni kao i same laboratorijske ocene, jer u realnim uslovima upravo ljudska greška često igra ključnu ulogu u bezbednosti dece u saobraćaju.
„Slomad“ trend u porastu: Gde živeti za manje od 1.200 dolara mesečno
„Slomad“ trend brzo raste. Oko 18 miliona radnika na daljinu sada biraju da ostanu na jednoj lokaciji duži period, obično oko šest meseci, umesto da se stalno sele. Ova promena rešava probleme poput usamljenosti i nedostatka rutine, podstičući dublji rad i izgradnju zajednice.
Slomadi imaju značajno niže troškove života u mestima poput Chiang Rai, što omogućava viši kvalitet života uz delić cena u zapadnim gradovima. Vlade se aktivno takmiče za ove radnike, sa više od 50 zemalja koje nude vize za digitalne nomade i poreske olakšice, poput portugalske D8 vize.
Ova stabilnost se prevodi u više srednje prihode za slomade (98.000 dolara), u poređenju sa tradicionalnim nomadima, što oslobađa kapital za investicije. Popularne destinacije uključuju Lisabon i Meksiko Siti.
Onima koji žele da postanu slomadi savetuje se da prvo testiraju lokaciju šest nedelja pre nego što se obavežu na duži boravak, koristeći stabilnu bazu za bolju produktivnost i finansijsko zdravlje.
Oko 43 milona ljudi danas radi na daljinu dok živi u više zemalja tokom godine. Najbrže rastući deo njih počinje da se seli ređe. Oni se zovu „slomads“ — spori digitalni nomadi.
Oni se zadrže u jednom gradu, potpišu ugovor o zakupu od šest meseci i ostaju dok im viza ne istekne.
Chiang Rai je grad koji se najčešće pominje kada se objašnjava ovaj trend. Jednosoban stan sa brzim internetom, balkonom i bazenom košta oko 400 dolara mesečno. Kada se dodaju hrana, coworking prostor, teretana, nedeljna masaža i vikend putovanja, ukupni troškovi se kreću između 850 i 1.200 dolara. To je oko trećine onoga što bi sličan stil života koštao u centru Londona.
Cloudwards procenjuje da globalno postoji oko 18 miliona „slomada“ od juna 2026. Pre tri godine bilo ih je četiri miliona.
Od nomada do slomada: zašto se trend menja
Prvi talas digitalnih nomada menjao je lokaciju svakih nekoliko nedelja. Stalna putovanja su narušavala rutine koje održavaju radnu karijeru na daljinu. Ali 21 odsto digitalnih nomada navodi usamljenost kao glavni problem, a 24 odsto kaže da je ona česta. Razlike u vremenskim zonama otežavaju komunikaciju sa ljudima kod kuće. Ako se stalno seliš, ne možeš da izgradiš zajednicu. Ne možeš da ostvaruješ dubok fokus između letova.
Slomadi su to rešili ostankom na jednom mestu. Šest meseci u jednom gradu omogućava stabilnu rutinu odlaska u teretanu, coworking prostor, redovna druženja, kafić gde te konobar već zna i dovoljno poznatog okruženja da vikendi ne odlaze na rešavanje logistike. To vraća oko osam sati nedeljno koji su ranije odlazili na traženje stanova i organizaciju putovanja. Osam sati nedeljno je jedan klijent, nova ponuda ili knjiga.
Kako digitalni slomadi rešavaju poreze i vize
Više od 50 zemalja danas nudi posebne vize za digitalne nomade ili programe boravka za rad na daljinu. Portugal D8 viza je najčešće kopirani model: jednogodišnji boravak, uz mogućnost produženja i put ka državljanstvu nakon pet godina.
Španija, Italija, Meksiko, Brazil i Indonezija razvile su sopstvene varijante ovih programa. Tajland „Destination Thailand Visa“ sada je druga najpopularnija viza za nomade u svetu, odmah iza portugalske.
Ono što se često propušta u prikazima ovog načina života jeste konkurencija među državama. Vlade danas tretiraju radnike na daljinu slično kao strane direktne investicije. Žele da ih privuku i zadrže, i zato cene vize formiraju u skladu s tim.
Shutterstock/Girts Ragelis
Shutterstock/Girts RagelisNekoliko zemalja sada povezuje vize sa poreskim olakšicama. Portugal je uveo „NHR 2.0“ model koji ograničava porez na dohodak za kvalifikovane radnike na daljinu na 20 odsto tokom deset godina. Italija ima sistem fiksnog poreza na globalni prihod koji za visoko zarađene pojedince ispada povoljniji od većine zapadnoevropskih poreskih režima.
Matematika toga je stavka koju svaki osnivač na godišnjem pregledu sa računovođom uzima ozbiljno. Ako je poresko rezidentstvo nešto što stalno odlažeš da rešiš, ovo je godina kada se to rešava.
Dizajn životnog stila
Slomadi u proseku zarađuju više od „brzih“ nomada. Platforma Nomads.com navodi da je srednji prihod slomada oko 98.000 dolara, dok je kod brzih nomada oko 76.000 dolara. Razlog je prilično jednostavan: kada prestaneš stalno da se seliš, više posla zapravo bude završeno.
Ako vodiš posao koji zavisi od rasta i reinvestiranja, baza u sporijem gradu sa nižim troškovima života oslobađa kapital za druge stvari – zapošljavanje ljudi, softver i produkciju sadržaja. To može značiti i godinu „rezerve“ koju inače ne bi imao.
Gradovi koji pobeđuju u ovoj migraciji
Mesta koja se izdvajaju dele tri osobine:
-
viza koja traje najmanje šest meseci i praktično se isplati kroz poreske uštede
-
nizak trošak kvalitetnog života (da jedan klijent može da pokrije ceo mesec)
-
međunarodni aerodrom sa dnevnim letovima ka velikim čvorištima
Top destinacije za slomade u 2026
Trenutno najčešće pominjanih pet su:
Lisabon, Chiang Mai, Mexico Siti, Bali i Tbilisi.
Chiang Rai se pojavljuje kao rastuća alternativa. Medellin se „hladi“ nakon snažnog rasta prethodnih godina, dok je Tulum sve ređe u vrhu izbora.
Džudi Kuk, saradnik Forbes
Za ovaj vodopad kažu da je najlepši u Srbiji: Skriveni dragulj na istoku zemlje izgleda kao prizor iz bajke
Ako postoji mesto koje izgleda kao da je pažljivo skriveno od ostatka sveta, onda je to vodopad Blederija. Smešten u istočnoj Srbiji, u blizini Kladova i planine Miroč, ovaj vodopad i njegova reka stvaraju pejzaž koji na trenutak deluje gotovo nestvarno – kao da ste zalutali u neku skandinavsku šumu, a ne u srpski krajolik.
Reč je o jednom od onih prirodnih lokaliteta koji još uvek nisu preplavljeni masovnim turizmom, što ga čini posebno privlačnim za sve koji traže mir, tišinu i autentičan kontakt sa prirodom.
Tirkizna voda i divlja lepota
Ono što Blederiju izdvaja na prvi pogled jeste boja vode. U zavisnosti od doba godine i količine sunčeve svetlosti, reka poprima nijanse tirkizne i smaragdno zelene, dok se kroz šumski ambijent probija u više manjih slapova i kaskada.
Vodopad nije monumentalnih razmera, ali upravo njegova “divlja” forma i okruženje daju mu poseban šarm. Stene obrasle mahovinom, gusto zelenilo i konstantan zvuk vode stvaraju atmosferu potpunog odmaka od svakodnevnog života.
Mesto koje traže ljubitelji prirode
Vodopad Blederija poslednjih godina sve češće privlači planinare, fotografe i putnike koji vole neotkrivene lokacije. Put do vodopada nije uvek klasično uređen turistički pravac, što dodatno doprinosi osećaju avanture.
Dolazak ovde nije samo izlet, već mali beg u prirodu – bez buke, gužve i komercijalnih sadržaja. Upravo zato se poseta Blederiji često opisuje kao iskustvo, a ne samo destinacija.
Kada posetiti Blederiju
Najlepši period za posetu je proleće, kada je vodopad najbogatiji vodom zbog otapanja snega i čestih padavina. Tada je i vegetacija najbujnija, pa ceo kraj izgleda gotovo filmski.
Leto donosi mirniji tok i prijatnije temperature za šetnju kroz prirodu, dok jesen Blederiji daje potpuno drugačiji karakter – zlatne i bakarne nijanse lišća pretvaraju pejzaž u toplu, gotovo romantičnu scenu.
Mali savet za posetioce
Iako je lokacija sve popularnija, važno je imati na umu da se radi o prirodnom lokalitetu koji nije u potpunosti urbanizovan. Preporučuje se udobna obuća, oprez pri kretanju uz reku i – što je možda najvažnije – odgovorno ponašanje prema prirodi.
Blederija nije samo mesto koje se fotografiše, već prostor koji se poštuje.
Ako tražite destinaciju koja kombinuje mir, netaknutu prirodu i osećaj otkrića, vodopad Blederija je jedna od onih tačaka na mapi Srbije koje vredi zapamtiti – i uvek im se vratiti.
Jokić prvi stigao na okupljanje Srbije, problem na poziciji plejmejkera
Košarkaška reprezentacija Srbije okupila se u ponedeljak, 22. juna, na početku priprema za junsko-julski kvalifikacioni prozor za Svetsko prvenstvo.
Srbiju očekuju dva meča za kraj prve faze kvalifikacija – 2. jula protiv Švajcarske u gostima i 6. jula protiv Bosne i Hercegovine u Beogradu.
Na spisku selektora Dušana Alimpijevića se nalaze: Vasilije Micić (Hapoel), Aleksa Avramović (Dubai), Stefan Miljenović (Crvena zvezda), Jovan Novak (Кing Ščećin), Arijan Lakić (Partizan), Filip Barna (FMP), Ognjen Dobrić (Crvena zvezda), Nikola Đurišić (Crvena zvezda), Nemanja Dangubić (Dubai), Dejan Davidovac (Crvena zvezda), Stefan Momirov (Spartak), Tristan Vukčević (Vašington Vizardsi), Nikola Tanasković (Budućnost), Nikola Jović (Majami Hit), Strahinja Gavrilović (Igokea), Nikola Jokić (Denver Nagetsi), Dušan Ristić (Кavasaki Brejv Tanders), Uroš Plavšić (Bordo).
U stručnom štabu su, uz selektora Alimpijevića, i Vladimir Jovanović, Ognjen Stojaković, Milenko Bogićević i Tomislav Tomović. Кondicioni treneri su Marko Sekulić, Marko Stanojević i Stefan Radojičić.
Naš tim odigraće pripremnu utakmicu zatvorenu za javnost protiv Češke 27. juna u Beogradu.
Nikola Jokić, kako piše Sport klub, stigao je u nedelju uveče, a prvi trening tim će imati u ponedeljak popodne.
Vasilije Micić još igra plej-of izraelske lige, košarkaš Crvene zvezde Stefan Miljenović je povređen, pa su neophodne dodatne opcije na poziciji plejmejkera.
„Svi za jednog, jedan za svi“: Svetislav Pešić – vizionar koji je promenio košarku
Kada se govori o velikanima evropske košarke ime Svetislava Pešića zauzima posebno mesto.
Proslavljeni srpski trener je tokom više od četiri decenije karijere osvojio gotovo sve što se može osvojiti i ostavio neizbrisiv trag u reprezentativnoj i klupskoj košarci, a u nedelju je završio profesionalnu misiju nesrećnim porazom u finalu plej-ofa šampionata Nemačke od „svoje“ Albe.
Od istoka Srbije do Evrolige
Od Pirota do Bormija, od Minhena do Indijanapolisa, od Berlina do Barselone, od Vlada Divca i Tonija Kukoča do Nikole Jokića. Malo je ljudi u evropskoj košarci čije se ime izgovara sa toliko poštovanja kao ime Svetislava Pešića. „Karijeva“ karijera nije priča o jednom timu ili jednom trofeju, on nije samo osvajao pehare. Menjao je košarku iznutra, stvarao je generacije i iznedrio legende ovog sporta i tako ostavio dubok trag na najstarijem kontinentu.
Svetislav Pešić rođen je 28. avgusta 1949. godine u Novom Sadu, ali se njegova porodica ubrzo preselila u Pirot. Upravo će grad na Nišavi postati mesto gde će napraviti prve košarkaške korake.
Dok su druga deca jurila fudbalsku loptu, mali Kari se zaljubio u košarku. Tadašnja Jugoslavija tek je gradila svoju košarkašku tradiciju, a Pirot nije bio grad koji je mogao da se pohvali uslovima za ovaj sport. Ipak, ono što nije imao u infrastrukturi, mladi Pešić nadoknađivao je ljubavlju prema sportu.
Još kao dečak pokazivao je osobinu koja će ga kasnije proslaviti – tvrdoglavost. Nije odustajao. Uvek je želeo da zna više od drugih, da razume igru, da pronađe rešenje tamo gde drugi nisu mogli.
Iako je početak u KK Pirot bio u lokalnim okvirima, daleko od velike scene, talenat Pešića koji se brzo razvijao pročuo se i do Beograda. Pirot je bio njegova početna stanica, sredina u kojoj je stasavao kao igrač i gde je napravio prve korake koji će ga kasnije odvesti u vrh jugoslovenske košarke.
U glavni grad Jugoslavije preselio se krajem 60-ih godina, gde je pojačao redove Partizana. U Partizanu je igrao od 1967. do 1971. godine i tu je počeo da se oblikuje kao ozbiljan bek. U crno-belom dresu ulazi u sistem jugoslovenske košarke, u vreme kada je klub već gradio identitet jedne od najjačih škola u regionu. Iako tada nije bio zvezda prve magnitude, Partizan mu je dao delić onoga što će kasnije postati njegova najveća snaga – razumevanje igre kakvo malo ko poseduje, taktičku disciplinu i osećaj za igrače.
Bosna, Grenobl i prva evropska titula
Sedamdesetih godina prošlog veka Bosna je stvarala jednu od najjačih ekipa u Evropi. Na klupi je bio Bogdan Tanjević, a među igračima Mirza Delibašić, Žarko Varajić, Ratko Radovanović, Sabit Hadžić, a medju njima i Svetislav.
Godina koja je zauvek ostala upisana u istoriji jugoslovenske košarke i urezana u njegovo sećanje je 1979. Bosna je u finalu Kupa evropskih šampiona u podnožju Alpa u gradu Grenobl, savladala italijanski Emerson Vareze sa 96:93 i postala prvi jugoslovenski klub koji je osvojio titulu prvaka Evrope.
Pešić je tada ulazio u treću deceniju života i sa svojih 29 godina prvi put osetio evropski tron. Malo ko je mogao da pretpostavi da će četiri decenije kasnije njegovo ime biti sinonim za isti.
Početak trenerskog puta i nezaboravni Bormio
Po završetku karijere ostao je u Bosni kao pomoćni trener Bogdanu Tanjeviću. Upravo je od „Boše“ naučio mnogo o radu sa mladim igračima i psihologiji ekipe.
Osamdesetih godina jugoslovenska košarka bila je rasadnik talenata. Savez je tražio čoveka koji bi mogao da vodi juniorsku reprezentaciju. Izbor je pao na Pešića. Bio je to početak jedne od najvećih priča u istoriji evropske košarke.
Godinama kasnije Divac će u sećanju kroz razgovor reći: „Kari nas je naučio kako da budemo pobednici.“ Od te ekipe kasnije su nastali NBA šampioni, članovi Kuće slavnih i reprezentativci koji će obeležiti devedesete.
„Aufiderzen“ Rusima i titula evropskog prvenstva
Staze uspeha kojima danas košarkaška reprezentacija Nemačke hoda, utabao je upravo Svetislav Pešić. Do danas mnogi nemački novinari smatraju da bez Karija ne bi bilo ni kasnijeg uspona nemačke košarke koji su nastavili Dirk Novicki i današnja generacija predvođena Denisom Šruderom. Kada je 1987. preuzeo reprezentaciju Nemačke, tamošnja košarka nije bila ni približno razvijena kao danas.
Dirk Novicki još je bio dečak, a nemačka reprezentacija nikada nije osvojila medalju na velikom takmičenju. Ali Pešić nije gledao istoriju, zanimala ga je samo budućnost. Na Evropskom prvenstvu 1993. kao domaćin, njegova ekipa predvođena Kristijanom Velpom stigla je do finala. U borbi za zlato savladana je Rusija rezultatom 71:70. Nemci su prvi put postali prvaci Evrope.
Istovremeno je u Berlinu stvarao Albu.Klub koji nije imao evropsku tradiciju pod njegovim vođstvom osvojio je Kup Radivoja Koraća 1995. godine.To je bio prvi evropski trofej za jedan nemački klub. Usledilo je nekoliko uzastopnih titula prvaka Nemačke. Pešić je od Albe napravio klub sa imenom u Nemačkoj.
Povratak na evropski tron u grotlu Istanbula
Noć kada je pao drim-tim u Americi i zlato Jugoslavije
Indijanapolis 2002. godine bio je turnir koji je ušao u istoriju svetske košarke kao jedan od najdramatičnijih i najtežih koje je Jugoslavija ikada odigrala. Amerika je bila domaćin, a u timu SAD nalazila se plejada NBA zvezda: Pol Pirs, Redži Miler, Džermejn O’Nil, Ben Volas, Majkl Finli i mnogi drugi. Svi su ih videli kao apsolutne favorite za zlato.
Međutim, već u četvrtfinalu dogodio se šok.
Jugoslavija je odigrala savršenu, hladnu i taktički disciplinovanu utakmicu i pobedila SAD 81:78. To je bio istorijski trenutak i jedno od najvećih iznenađenja u istoriji FIBA košarke.
U tom meču je do izražaja došao tim Svetislava Pešića, koji je još jednom pokazao da sistem i disciplina mogu da sruše individualni kvalitet NBA zvezda.
Posle tog trijumfa, Jugoslavija je nastavila put do finala. U odlučujućoj utakmici protiv Argentine igran je pravi rat do poslednjeg trenutka, koji je ušao u produžetak. Dejan Bodiroga je predvodio tim sa 27 poena, preuzevši odgovornost u ključnim momentima.
Na kraju, Jugoslavija je postala prvak sveta 2002. godine.
To je bio trenutak kada je jedna generacija zapečatila svoje mesto u istoriji – i ispostaviće se, poslednji put pod imenom Jugoslavija bila na svetskom vrhu.
Barselona i ostvarenje sna dugog skoro osam decenija
EPA PHOTO/EFE/JUAN CARLOS CARDENAS
EPA PHOTO/EFE/JUAN CARLOS CARDENASOsnovana 1926. godine Barselona je imala generacije vrhunskih igrača i trenera, ali ono što je nedostajalo bila je titula prvaka Evrope.
Kroz godine su u dresu Barse igrali i ostavljali trag veliki majstori, ali Evroliga je i dalje ostajala nedostižan cilj. Sve do početka 2000-ih, kada je na klupu stigao Svetislav Pešić.
Sezona 2002/03 donela je potpuno novu dimenziju igre. Pešić je napravio tim koji je bio savršena kombinacija talenta, discipline i jasne hijerarhije. U njegovom sistemu svaki igrač je znao svoju ulogu, a individualni kvalitet je stavljen u službu kolektiva.
Vrhunac je došao na fajnal-foru Evrolige u Barseloni 2003. godine. Pred domaćim navijačima, pod ogromnim pritiskom očekivanja, Barsa je igrala kao tim koji tačno zna šta želi. U finalu je stigla i potvrda – prva evropska kruna u istoriji kluba.
Ali, tu nije bio kraj.
Pešićeva ekipa je iste sezone osvojila i prvenstvo Španije i Kup kralja, čime je kompletirana tripla kruna kao jedan od najvećih uspeha u istoriji kluba.
Tako je Pešić postao čovek koji je ispunio dugogodišnji san Katalonije i upisao se kao trener koji je Barseloni doneo ono što generacije pre njega nisu uspele – evropski tron. Ponovo je pored sebe imao produženu ruku na parketu – Dejana Bodirogu.
Karijera ga je dalje vodila kroz Đironu, Virtus Romu i Dinamo Moskvu. Sa Đironom je osvojio FIBA Evrokup, a sa Dinamom ULEB kup.
Gde god bi se pojavio, trofeji su dolazili za njim. Kada je 2008. došao u Crvenu zvezdu, klub je prolazio kroz težak period. Nije osvojio titulu, ali je vratio energiju i veru među navijače posle velike rezultatske krize.
Prihvatio je projekat Bajerna 2012. godine i preselio se u Minhen. Klub iz Bavarije tada nije imao ozbiljnu evropsku reputaciju, ali je Pešić osvojio Bundesligu već 2014. godine.
Njegov sin Marko Pešić kasnije je postao direktor kluba, a porodica Pešić ostavila je dubok trag u Minhenu.
Kada se 2018. vratio u Barselonu, mnogi su mislili da je vreme učinilo svoje.
Ali Kari je ponovo osvojio ACB ligu i još jednom pokazao da košarkaško znanje ne stari tako olako.
EPA/OMER MESSINGER
EPA/OMER MESSINGERSija srebro kao zlato
Po drugi put postao je selektor Srbije 2021. godine
Na Mundobasketu 2023. stigao je do finala gde ga srušila Nemačka, ista ona kojoj je doneo medalju evropskog prvaka. Ali tu je Srbija pokazala identitet pod vođstvom Pešića. Prodor Boganovića protiv Kanade, trojke Petruševa protiv Litvanije sve su momenti koje ćemo pamtiti, jer su nas učinili ponosnim. Trofej u Manili pripao je Nemcima, ali srce naroda pripalo je Pešiću i ekipi. Tu je nastalo i ono čuveno “ Svi za jednog, jedan za svi“
Na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. reprezentacija je pojačana Nikolom Jokićem jurila zlatnu medalju u prestonici Francuske. U četvrtfinalu napravili su preokret protiv Australije, a u polufinalu protiv SAD-a bila bolja većinu utakmice. Amerika je prevdođena Kevinom Durentom i Lebronom Džejmsom ipak preokrenula rezultat u poslednoj četvrtini i otišla u finale. Pešić je Srbiji obezbedio bronzu, a kako se ispostavilo to je bio poslednji uspeh sa reprezentacijom, jer je na Evropskom prvenstvu 2025. godine doživljen neuspeh i eliminacija u osmini finala.
Pešić je van terena odisao šarmom. Njegove konferencije postale su legendarne. Njegove rečenice citiraju se godinama, a temperament, humor, disciplina i ljubav prema košarci učinili su ga jedinstvenim.
Jer, Svetislav Pešić nikada nije bio samo trener. Bio je učitelj. Graditelj. Vizionar. Čovek koji je spojio četiri decenije košarke u jednu priču.
I za kraj tri tačke… Na to nas je Pešić navikao: „Znate kako se kaže, kad si jednom trener, uvek ostaješ trener“ – naglasio je Pešić u intervjuu za Danas na prelazu iz 2024. u 2025. godinu.
O njemu su rekli :
„Sa Pešićem znaš da nema improvizacije. Sve ima smisao, sve ima razlog. Kod njega igraš pametniju košarku.“ – Dejan Bodiroga
„Kari nas je naučio kako se postaje profesionalac. Nije on samo trener, on je bio škola košarke i života.“ – Vlade Divac
„Kod Pešića si morao da razmišljaš. Nije bilo dovoljno da znaš da igraš – morao si da razumeš igru.“ – Toni Kukoč
„Njegova ličnost ostavljala snažan utisak. I dalje je veoma popularan ovde i uvek će imati toplu dobrodošlicu. Barselona će uvek biti njegov drugi dom.- Huan Karlos Navaro
„On je znao da iz svakog igrača izvuče maksimum. Kod njega nisi mogao da sakriješ slabosti, ali si postajao bolji.“ – Predrag Stojaković
„Pešić je bio razlog zašto smo verovali da možemo da pobedimo svakoga.“- Dirk Novicki
„On je trener koji te tera da misliš. Kod njega nema praznih minuta.“ – Šarunas Jasikevičijus
Trišić Babić: Nevjerovatne glumačke bravure somborskog pozorišta
Da je umjetnost velika i snažna da nas opominje, potvrdilo je somborsko pozorište koje je sinoć na pozornici Narodnog pozorišta Republike Srpske izvelo predstavu “Semper idem”.
Ana Trišić Babić (Foto: x.com/anatrisicbabic)
– Semper idem. Uvijek isto. Zlo je uvijek isto. Samo se vremena i neprilike mijenjaju. Predstava Semper idem, u izvođenju Narodnog pozorišta Sombor, još od premijere, 2019. godine, puni sale. Ljudi putuju u Sombor da bi je vidjeli.
A traje pet sati, za kojih pojam vremena prestaje već od prvog minuta susreta sa scenom. Vrijeme stane, a zlo, uvijek isto, ne prestane…
Nevjerovatne glumačke bravure somborskog ansambla, ta nevjerovatna cjelina stotina parčića pokidanih, rastrganih sudbina jedne porodice, prijatelja, jednog div-dječaka, žrtava Drugog svjetskog rata, toliko su dodirnuli naša srca, da je aplauz trajao minutama, minutama, minutama. I dok smo aplaudirali, vrijeme je stalo. Zanijemilo od spoznaje zla i spoznaje da je uvijek isto…
A koliko je umjetnost velika i snažna da nas opominje, potvrdilo je somborsko pozorište. Hvala im na tome! – napisala je na Instagramu Ana Trišić Babić, v.d. direktora Kancelarije za međunarodnu saradnju Republike Srpske.
Održana tradicionalna “Kosidba” iznad Bukovca
Na platou Selište iznad Bukovca kod Novog Sada danas je održan Zavičajni zbor “Kosidba”, tradicionalna manifestacija posvećena očuvanju krajiške tradicije, običaja i kulturnog nasljeđa.
“Kosidba” iznad BukovcaFoto: SRNA
Na 18 takmičarskih polja nadmetali su se kosci iz svih srpskih krajeva, među kojima i osvajači najznačajnijih priznanja sa kosidbi širom srpskog etničkog prostora.
Prvo mjesto osvojio je Mladen Tomić, drugo Nedeljko Kerlec, a treće Đuro Kerkez. U ženskoj konkurenciji prvo mjesto pripalo je Ceci Knežević, a drugo Stojki Beatović.
U kategoriji seniora, specijalnu nagradu za najbolje pokošenu parcelu dobio je Vaso Kukolj.
Prvo mjesto u kategoriji veterana osvojio je Drago Bogovac, drugo Momčilo Katić, a treće Vaso Kukolj.
Program je počeo sportsko-viteškim nadmetanjima u tradicionalnim disciplinama, među kojima su varizanje, klisanje, krmanje, skok udalj, bacanje kamena s ramena, nadvlačenje štapa i nadvlačenje konopca.
Kosidbi je prisustvovao i šef Predstavništva Republike Srpske u Srbiji Mlađen Cicović, koji je rekao da ova manifestacija okuplja ljude, čuva identitet, kulturu, tradiciju i običaje srpskog naroda.
On je ukazao na to da je veoma važno u ovom trenutku, kada su Srbija i Republika Srpska izložene velikim pritiscima i iskušenjima, čuvati srpski identitet, kulturu, tradiciju, srpski jezik, ćirilicu i vjeru pravoslavnu.
– Važno je da budemo jedinstveni i sabrani, jer to je jedini put koji obezbjeđuje najbolje odgovore na sve izazove i iskušenja i način da pokažemo odgovornost prema svom narodu i svojim pokoljenjima koja dolaze iza nas – dodao je Cicović.
Skupu su se obratili i član Gradskog vijeća Grada Novog Sada za kulturu Maja Čeremidžić Šainović i savjetnik u kabinetu predsjednika Republike Srpske Nemanja Davidović, kao i Ranka Srdić Milić, predsjednik zavičajnih udruženja Krajine.
Šainovićeva je otvorila manifestaciju, rekla je da Gradska uprava stoji uz ovaj zbor ljudi koji su iz svojih krajeva ponijeli više nego što se u rukama može ponijeti.
Ranka Srdić Milić je u ime organizatora istakla da se kroz sabiranje i njegovanje običaja čuva duhovna veza sa krajiškim krajevima i da je upravo to način da tradicija ostane živa i u novim sredinama.
Nakon toga je održan kuulturno-zabavni program, izvedene himne Republike Srpske i Srbije, a centralni događaj manifestacije bio je takmičenje u košenju trave.
Posjetioci su mogli da obiđu i slikarsku sekciju Kulturne stanice Bukovac, etno-kulturni kutak, kao i postavku Fruškogorskog ranča “Perić” sa zapregom, jahaćim grlima i ponijima za djecu.
Organizator 26. Zavičajnog zbora je Zavičajno udruženje “Manjača” iz Bukovca, u saradnji sa Savezom krajiških udruženja iz Novog Sada, uz podršku Predstavništva Republike Srpske u Srbiji i Gradske uprave za kulturu Novog Sada.
Ovaj zbor više od dvije decenije okuplja kosce, takmičare i goste iz različitih srpskih krajeva s ciljem da se kroz sabiranje, druženje i njegovanje starih običaja sačuva veza sa zavičajem.
Naučnici u Rusiji identifikovali 30 novih virusa koje prenose komarci i krpelji
Identifikovano je više od 30 novih virusa koje prenose krpelji, komarci, mali sisari i slijepi miševi u Rusiji, podaci su koje je objavio ruski Federalni istraživački centar za virusologiju i biotehnologiju Vektor (Rospotrebnadzor).
Laboratorija, ilustracija (Foto: EPA/JOEL CARRETT)