Biskupi napuštaju baziliku Sagrada Familija nakon mise koju je predvodio papa Lav XIV na stogodišnjicu Gaudijeve smrti, 10. jun 2026.

Pošto su u drugoj polovini 19. veka konačno srušene srednjovekovne zidine koje su je dugo gušile, Barselona je počela ubrzano da se širi i preobražava u istinsku mediteransku metropolu. Kroz kapije grada naviralo se u njegov kovitlac, a polet i uzavrelost epohe porađali su uzbudljive i do tada neviđene pojave i pojavnosti. Na pozornici grada smenjivali su se razni živopisni likovi. Antoni Gaudi (1852-1926) i Pablo Pikaso (1881-1973) istorijski su se pokazali kao najžešći oponenti neprikosnovene prolaznosti.

Pripadali su različitim generacijama i svetovima, ali su su od 1895. do 1904. godine disali isti vazduh i bili obasjani istom svetlošću. Isti grad ih je „dotakao“, prepoznao i podržao njihov genij. Nema istorijskih potvrda da su se sreli i razmenili neku reč, ali njihovi svetovi nisu bili potpuno paralelni. Ponegde su jedan drugom bili u vidokrugu, drugde su se „za dlaku mimoilazili“, a u nekoliko „tačkica“ su se i sekli.

Različiti putevi

Gaudi je bio, kako je sam govorio, sin, unuk i praunuk kazandžija iz Reusa. U doba njegovog detinjstva i rane mladosti Reus je bio važan grad Katalonije, smešten na njenom jugu, po veličini i ekonomskoj moći odmah iza Barselone. Nadaleko čuven po proizvodnji i izvozu žestokih pića, među prvima u Španiji je prihvatio industrijsku revoluciju. Kumulirano bogatstvo načiniće ga kasnije i jednim od centara katalonskog modernizma.

Gaudi je tu živeo do 1868. Sa 16 godina otisnuo se u Barselonu da tamo završi srednju školu i pripremi se za studije arhitekture. U Barseloni je potom proveo čitav svoj potonji život, punih 58 godina. Preminuo je pre tačno jednog stoleća – 10. juna 1926. godine – od posledica prilično opskurnog „nesrećnog slučaja“.

Kada je po završetku radnog dana na gradilištu Sagrada Familije krenuo u crkvu na svoju redovnu molitvu, udario ga je tramvaj, a pošto je bio zapuštenog izgleda i u pohabanoj odeći, niko ga nije prepoznao. Mislili su da je beskućnik i tako je završio u bolnici za siromašne i uboge, gde je tri dana posle nesreće i preminuo.

Antoni Gaudi

Pablovi Ruizi vukli su poreklo iz Malage u Andaluziji. Njegov otac Hose Ruiz Blanko bio je profesor crtanja i strastveni „golubopisac“; porodica će se seliti s kraja na kraj Španije sledeći njegova nameštenja. Posle ranog detinjstva u rodnoj Malagi, Pablo se tako sa deset godina, 1891, obreo u La Korunji na Atlantskom okeanu, da bi se četiri godine kasnije spustio na katalonsko parče Mediterana. U Barseloni će se njegovi dugoročno skrasiti. Pablo Ruiz imao je 14 godina kada je tu stigao, a 23 kada je, kao Pikaso, 1904. trajno odlepršao u Pariz. U Barseloni se za njega, u svakom smislu, otvorio veliki i široki svet.

Dok je budući Pikaso u školi i mimo nje – po muzejima, katalonskim selima, krčmama i bordelima – učio životnu školu, pekao slikarski zanat i pronalazio svoj izraz i pogled na svet, Gaudi je uveliko postao ime. Njegova eklektična „licitarska srca“ – Kaza Visens (1883-1888), Palata Guelj (1886-1890), kripta Sagrada Familije (1883), Kolegijum Terezijanski (1888-1890) i druga – postavila su koordinate „rašrafljene bajkovitosti“ neuklopive u kanone i šablone.

Kao „genije u nastajanju“ Pikaso u društvu starijih i iskusnijih ćuti, sluša i upija. Hvata u letu, interiorizuje, prerađuje. Brzo savlađuje nivoe „igrice“ i prelazi na nove i bez strogog i zaokruženog formalnog obrazovanja. Taverna Els Quatre Gats njegov je glavni univerzitet. U njenoj boemskoj atmosferi se od svoje 17. godine kroz priču i druženje upoznaje sa modernizmom i simbolizmom, sluša o Parizu i avangardi, stvara svoju mrežu znanaca i prijatelja. U njoj dobija svoj prvi posao – da uradi dizajn korica menija; u njoj takođe prvi put izlaže svoje radove.

Pablo Pikaso 1912.

Pikasov svet u Barseloni od početka je bio i do kraja ostao Stari grad, tu je živeo, studirao, radio, lunjao… U Pariz je otišao pre nego što mu se u Barseloni uopšte ukazala prilika da ode negde dalje. Za umetničku revoluciju za koju je bio predestiniran verovatno je morao da ode u Pariz – svi putevi takvih poput njega tada su vodili tamo.

Nastanak Ešample

Gaudi je u Barselonu takođe ušao kroz Stari grad. Njegov prvi studentski stančić, koji je delio sa bratom, nalazio se u Carrer de Montcada, što je ulica u kojoj je sada smešten Pikasov muzej (bukvalno na minut hoda od Gaudijeve prve adrese u gradu). Iz prostorne skučenosti i sirotanstva Starog grada on se „evakuisao“ 1876, čim mu se za to ukazala prilika. Potom je najduže živeo tamo gde su (uglavnom) živeli i njegovi bogati klijenti – na Ešampli.

Taj tada novi deo grada generički se širio (iznad Starog grada) kroz mrežu ulica i avenija koje se seku pod pravim uglom i kroz blokove zgrada u obliku oktagona (sa zasečenim uglovima). Zbog srednjovekovnih zidina koje su vekovima opasivale grad (koji će po rušenju zidina postati „stari“, jer je tada počeo da niče „novi“) zgrade su tu bile zbijene, a ulice uske. Nije tu bilo prostora za velike arhitektonske vizije; na Ešampli ga je bilo „na pretek“.

Dobrostojeća buržoazija masovno iz Starog grada emigrira na Ešamplu i na njoj kao pečurke posle kiše niču raskošne modernističke palate. Poseban impuls gradnji daju veoma osobeni „investitori“. Indianosi, kako su ih zvali, bili su basnoslovno bogati povratnici iz kolonija u Americi, posebno sa Kube. Sa svojim preko noći stečenim bogatstvima razbibrižno su se nadmetali čija će palata biti velelepnija.

Ešampla sa Sagrada Familijom

Pored toga što su želeli široke avenije, bašte i „raskoš radi raskoši“, bogataši su za sebe svijali novo „stanište“ i zbog osećaja sigurnosti. U „anarhističkom“ gradskom jezgru, sa nabujalim i radikalizovanim radništvom, opasno im je varničilo, zazirali su od učestalih štrajkova, pobuna, pucnjava, atentata… Podizanje Ešample značilo je zato i povlačenje oštrijih klasnih granica u gradskom prostoru. Umesto zajedničke ramble (štrafte) za sve, nikla je zasebna, buržujska Rambla de Katalunja.

U literaturi se često apostrofira humanistički aspekt smernica idejnog tvorca Ešample, arhitekte Ildefonsa Serde. Njegov izvorni plan iz 1859. godine karakterisala je ideja jednakosti i socijalne pravde. Zamisao je bila da grad bude podjednako dobar za sve – da ulice budu jednake širine, da svi imaju jednak pristup svetlu i vazduhu, da stanovništvo (nezavisno od materijalnog bogatstva) bude integrisano itd. Praksa, međutim, nije baš sledila Serdine fundamentalne postulate i smernice.

Ima stručnih glasova koji zastupaju tezu kako se u podtekstu izabranog tipa urbanizacije (postavljanja širokih avenija i raskrsnica, kao i rušenje čitavih blokova zgrada u Starom gradu da bi se probile nove ulice) krila namera da se preduprede lokalne „pariske komune“ (ulične barikade i gradske bune), kao i da se olakša posao policiji ukoliko se nešto tog tipa ipak zgodi. Uske lavirintne ulice Starog grada omogućavale su pobunjenicima da budu neuhvatljivi poput gerilaca po šumama i gorama; onima „odozgo“ nije se to sviđalo.

Park Guelj

U svoj toj društvenoj vrevi, sin, unuk i praunuk kujundžijskih zanatlija iz Reusa opredelio se za Ešamplu. Njegove ekstravangantne zamisli iskale su platežne mecene. Neki će reći da je Gaudi pratio tok novca i razvoj situacije oko placeva prikladnih za materijalizaciju onoga što mu je bilo u glavi – za organske oblike, krive linije, svetlost, visinu… Stari grad bio mu je materijalno krt i prostorno tesan. Ipak, bilo je izuzetaka.

Put Eusebija Guelja

U Gaudijevom slučaju, izuzetak je bila Palata Guelj. Za razliku od Kase Batljo i La Pedrere posađenih na Paseo de Grasija, najekskluzivnijem komadu Ešample, Palata Guelj nalazi se u donjem delu Ravala, u današnjoj ulici Nou de la Rambla broj 3-5, samo par desetina metara pošto se sa Ramble skrene na (ravalsku) stranu. Raval je kroz istoriju menjao razna imena (bio je i Kineska četvrt), ali je od vajkada bio geto i epicentar bede i probisvetluka svih vrsta.

Na samo par minuta hoda od Palate Guelj nalaze se praktično sva „mesta prostituisanja“ koja je Žan Žene ovekovečio u svojim knjigama „Dnevnik lopova“ i „Kerel iz Bresta“. Otkud ta palata tamo umesto na Ešampli, pitanje je ko je se nameće samo od sebe.

Eusebi Guelj (1846-1918) nije bez razloga dobio počasno mesto u večnosti. Sin jedinac Đoana Guelja, jednog od najmoćnijih „indijanosa“ Katalonije, bio je čudna sorta, poput neobičnih buržujskih junaka priča iz Štefana Cvajga koji su iskakali iz zadatih mera. Kao i mnogi njegovi ispisnici u Kataloniji, Guelj senior obogatio se na Kubi, u velikoj meri trgujući robovima. Stečeni kapital uložio je zatim u industriju tekstila, kao i u podizanje i rafiniranje svog sina jedinca Eusebija Guelja.

Eusebi Guelj na ulazu u Park Guelj

Eusebi Guelj je u Barseloni i inostranstvu (u Nimu i Parizu) studirao pravo, ekonomiju, društvene nauke, fiziku, hemiju, mehaniku. U Velikoj Britaniji se, današnjim rečnikom rečeno, stručno usavršavao izučavajući napredne industrijske tehnike, ali i različite modele društvene organizacije rada. Paralelno sa proučavanjem novih mašina, interesovao se i za modele britanskih radničkih naselja (što mu je kasnije bila inspiracija za izgradnju Kolonije Guelj).

Intenzivno putujući po Evropi (pre svega po Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji), na licu mesta učio je i o umetnosti i arhitekturi. Govorio je katalonski, španski, engleski, francuski i italijanski, i savremenici su ga više doživljavali kao humanistu renesansnog tipa nego kao industrijalca i poslovnog čoveka. Široko obrazovanje, kulturna prefinjenost i nesebično umetničko mecenarstvo učinile su ga jednom od centralnih figura takozvane katalonske renesanse.

Susret koji je promenio Barselonu

Eusebi Guelj je Gaudija otkrio „preko Pariza“, ubrzo pošto je ovaj po diplomiranju zakoračio na profesionalnu scenu. Svetskom izložbom 1878. Francuska je, posle poraza u Francusko-pruskom ratu i unutrašnjih turbulencija, želela da pošalje poruku kako se vratila na staze stare slave i sve je moralo da bude veliko i spektakularno. Atrakcije su bile Palata Trokadero, glava Statue slobode, megafon i fotograf Tomasa Edisona i mnogo toga još…

Mimo svega toga, Guelja je posebno impresioniralo nešto što je ugledao u španskom paviljonu – vitrina od drveta, stakla i keramike, ukrašena metalnim biljnim motivima. Pošto su u vitrini bili proizvodi luksuzne prodavnice rukavica iz Barselone, po povratku iz Pariza Guelj odlazi u nju (nalazila se na uglu ulica Carrer d’Avinyó i Ferran) i raspituje se za autora vitrine. Gaudija zatim pronalazi u poslu, u stolarskoj i umetničkoj radionici.

Eusebi Guelj i Antoni Gaudi na crtežu Rikarda Opisoa

Po pričama i legendama „ukačili su se iz prve“ i brzo postali mnogo više od „investitora“ i „izvođača“. U raznim spisima ističe se kako su se njih dvojica pronašli „u posvećenoj pobožnosti, strasnom katalonizmu i obostranoj fascinaciji klasičnom grčkom filozofijom“.

Ako se uopšte spomene, njihova fascinacija romanima Žila Verna obično je u fusnosti, a Gaudi i Guelj su u suštini bili žilvernovski likovi. Prvi – „otkačeni izumitelj“, nešto između genija i ludaka, isposnik i samotnjak u svom svetu ideja, vizija i eksperimenata; drugi – „dobri bogataš“, spreman da odreši kesu i podrži genija zarad božanske lepote i dobrobiti čovečanstva. Guelj je bio idealan mecena – štićeniku je pružao potpunu kreativnu slobodu, a za cenu nije pitao.

Dimnjaci Palate Guelj

Porodična gradska rezidencija u Ravalu – Palata Guelj predstavljala je prvi veliki projekat koji je Guelj poverio Gaudiju. Razlog da ona bude baš tu bio je „prozaično“ praktičan – stara porodična kuća Gueljovih nalazila se na Rambli, pa je Eusebi Guelj parcelu „odmah iza ugla“, u uskoj ulici Nou de la Rambla, pazario sa namerom da tamo podigne novu rezidenciju koja bi tajnim unutrašnjim hodnikom bila povezana sa starom porodičnom kućom. Tako bi bila zadržana stara adresa na Rambli, dok bi „rezidencijalni prostor“ bio proširen.

U Palati Guelj

Takav izbor i odluka posredno govore i o nečem drugom. Kroz čitavu drugu polovinu 19. veka Barselona je bila u konstantnom „predrevolucionarnom vrenju“. Neprestano je postojala mogućnost da se „klasni rat“ niskog intenziteta rasplamsa u ozbiljan otvoreni sukob. Rambla, a pogotovo Raval, predstavljali su zone povišenog rizika. Graditi novu palatu na takvom mestu znači da Eusebi Guelj nije „tipovao“ na konflikt, već da je razrešenje „klasnog sukoba“ i komplikovane socijalne situacije video u smirivanju napetosti. On jeste bio bogataš, ali nije želeo da se „segregira“.

Kada sam, zanesen Pikasovim crtežima i slikama na kojima je ovekovečio krovove Barselone, krenuo da istražujem lokacije njegovih ateljea iz kojih je te krovove crtao i slikao, put me je doveo i ulicu Nou de la Rambla. Pikasov potkrovni atelje, koji je od januara do oktobra 1902. godine delio sa prijateljima, vajarom Anhelom Fernandesom de Sotom i slikarom Đozepom Rokarolom, nalazio se u zgradi na Nou de la Rambla 10. Sa vrha te zgrade slikao je ulje na platnu „Krovovi Barselone“ (Azoteas de Barcelona).

„Mesto je važno jer se nalazilo odmah pored varijetetne scene Eden Concert, gde je Pikaso pronalazio inspiraciju za rane radove iz plave faze“, sugerišu bedekeri.

Krov Palate Guelj

Dok se nisam našao pred samom zgradom, nisam mogao da pretpostavim da bi ona, bar kao orijentir, mogla da bude važna i iz jednog sasvim drugog razloga – nalazi se bukvalno preko puta Palate Guelj. Iz svog ateljea Pikaso ne samo da nije mogao da ne vidi Palatu Guelj, nego je ona neminovno morala svakodnevno da mu „upada u oči“.

Ulica je uska i u Pikasovo vidno polje morale su da ulaze i komšije s druge strane ulice, kao i oni koji su ih posećivali. Sasvim sigurno je čuo topot konja koji vuku kočije i otvaranje kapija palate kad su kočije u nju ulazile i iz nje izlazile. Gaudi je kod Gueljovih bio redovan gost, sa Eusebiom je sarađivao i drugovao, i godinama  je dolazio tu na sastanke, večere, druženja.

Tokom 1902. godine, kada je Pikaso radio i živeo u potkrovlju preko puta, Gaudi je kod Guelja dolazio i češće nego obično – tih meseci su razrađivali projekat izgradnje Parka Guelj i sve sastanke su održavali u radnom salonu palate.

Sa unutrašnjošću Palate Guelj, njenom monumentalnošću i mističnošću široka svetska publika „premijerno“ je mogla da se upozna u filmu Mikalenđela Antonionija „Profesija: reporter“ (The Passanger) iz 1975. godine. Dejvid Lok, koga igra Džek Nikolson, iz Hotela Oriente na Rambli dolazi u Palatu Guelj i tu se, u njenim masivnim i mračnim hodnicima, prvi put sreće sa tajanstvenom devojkom, „studentkinjom arhitekture“, koju igra Marija Šnajder.

Palata Guelj u Antonionijevom filmu „Profesija: reporter“ (1975)

U Antonionijevom filmu unutrašnjost palate doprinosi atmosferi teskobnosti, dok krov u drugoj sceni, sa Gaudijevim specifičnim i teksturisanim dimnjacima, „predstavlja prostor gde se ljudska arhitektura spaja sa prirodom“ i „gde nadrealne forme deluju oslobađajuće“. Antonioni je „scenu na krovu“ snimio na La Pedreri (koja je izgrađena kasnije), ali je Gaudi tu „foru“ sa dimnjacima i ventilacionim izlazima pretvorenim u umetničke skulpture obložene keramikom prvi put izveo upravo u Palati Guelj.

Gaudijevi ukrašeni dimnjaci-skulpture Pikasu su bili bukvalno pred nosom dok je slikao „Krovove Barselone“, ali on je očigledno gledao u drugom pravcu. Zna se da nije podnosio Gaudijevu estetiku, da je njegov izraz smatrao kičastim i dekorativnim, a njega prevaziđenim i zastarelim. S druge strane, ne postoji ni svedočanstvo, ni indicija da je Gaudi Pikasa ikada spomenuo poimenice. U doba kad su se „mimoilazili“ u Nou de la Rambla Pikaso je bio suviše mlad, zelen i marginalan da bi Gaudi na njega uopšte obraćao pažnju.

Ali, svakako ga jeste uočavao kao deo grupe. Gaudi je poznavao Santijaga Rosinjola i Ramona Kasasa, prominentne ličnosti katalonskog modernizma, čak je i sarađivao sa njima. Pored svega ostalog, Rosinjol i Kasas su bili glavni finansijski i umetnički pokrovitelji taverne Els Quatre Gats i kruga koji se tamo okupljao.

Santjago Rosinjol, Ramon Kasas, Isidre Nonel i Pablo Pikaso sa društvom u taverni “Els Quatre Gats” na crtežu Rikarda Opisoa (1900)

Gaudi je talenat Rosinjola i Kasasa poštovao, ali nije blagonaklono gledao na njihovo pokroviteljstvo boemije, (moralne) raskalašnosti i huljenja (religijske) tradicije. Moglo bi možda da se kaže da je Gaudi dubinski osećao da to društvo nije samo suprotstavljeno njegovom svetu, nego i da podriva same njegove temelje.

Rikardo Opiso, svedok i saradnik

Ako ne postoje materijalni dokazi da su se Gaudi i Pikaso ikad sreli i razmenili neku reč, ipak je postojao čovek koji je u isto vreme sretao obojicu. Crtač, karikaturista, ilustrator i slikar Rikard Opiso (1880-1966) radio je šest godina kao klesarski šegrt i pomoćnik u Gaudijevom studiju na Sagrada Familiji, a istovremeno je drugovao sa Pikasom i ekipom iz Els Quatre Gats.

Njegovi crteži Gaudija, Pikasa i družine iz taverne vremenom su dobili dimenziju prvorazredne dokumentarne građe, a slično važi i za pisana svedočanstva koja je ostavio, tim pre što je Gaudi izbegavao fotografisanje, a za sobom gotovo da nije ostavio pisane tragove.

Rikardo Opiso i njegov crtež Gaudija

Opiso svedoči da je Gaudi bio fanatično posvećen poslu i da je vodio računa i „brižio“ i o najsitnijim detaljima. Pisao je, na primer, kako je jedan od njegovih šegrtskih zadataka bio da hvata guštere, žabe, skarabeje i ptice, da ih „neguje“ u malim kavezima, i da im na kraju, pred kiparstvo, „zavrće vrat“ da bi se u gipsu napravili kalupi njihovih tela dok su još u prirodnom položaju.

Morao je takođe da odlazi i u mrtvačnice da pravi odlivke lica umrlih. Sve to jer je Gaudi želeo da skulpture na Sagrada Familiji budu hiperrealistične.

Po završetku radnog dana u „zatvoru“, kako je zvao Gaudijevu radionicu, Opiso je odlazio u Els Quatre Gats, gde je sedeo sa Pikasom, Karlosom Kasagemasom, braćom Fernandez de Soto i drugima. Zajedno su pili, crtali, diskutovali, sanjarili.

Pored Gaudijevih, Opiso je tako ostavio i čuvene portrete mladog Pikasa, kao i kroki njegovog karaktera.

Pikaso (u sredini) i prijatelji na crtežu Rikarda Opisoa iz 1902.

On ni jednom rečju ne spori umetničku genijalnost svoja dva slavna znanca, ali kaže kako su obojica bili neverovatno teški ljudi.

Gaudi je, po njegovom svedočenju, uprkos svom skromnom izgledu znao da se ponaša veoma bezobzirno prema autoritetima i navodno je uživao da pred drugima javno ponižava visoke zvanice, bankare i biskupe kada bi se iz nekog razloga sa njima sporečkao ili posvađao.

Opiso se takođe čudio kako čovek koji gradi takve palate i monumentalne građevine može da živi kao odrpanac, ali je Gaudiju u isto vreme skidao kapu na imunosti na luksuz i sujetu.

Pikasa je pak video kao fascinantnog egoistu nezasite ambicije. Iako su crtali portrete jedan drugoga, tvrdi da među njima nikada nije postojalo duboko i iskreno prijateljstvo. Pikaso mu je, kaže, bio zabavan drugar za boemska druženja u mladosti, ali smatra da je bio proračunat, hladan i orijentisan isključivo na sopstveni uspeh.

Gaudijev imnjak na Palati Guelj i Pikasova strana ulice u drugom planu

Gaudijeva godina

Nekoliko generacija i života kasnije, to ko je bio kakav karakter neminovno postaje veoma relativno. O ljudima kojih više nema najrečitije govore dela koja su ostala iz njih. Ipak, jubilarne godišnjice uvek se koriste kao zgodna prilika za nove interpretacije, reinterpretacije, domišljanja i izmišljanja, u skladu sa novim vremenom i kontekstom.

Najvažnija godišnjica koja se ove godine obeležava u Barseloni i Kataloniji je stogodišnjica Gaudijeve smrti. Godina 2026. zvanično je proglašena „Gaudijevom godinom“, dok su Unesko i Međunarodna unija arhitekata, opet zahvaljujući pre svega Gaudiju, proglasile Barselonu Svetskom prestonicom arhitekture 2026.

Tim povodom u gradu je bezbroj događaja – izložbi, predavanja, konferencija, tribina, koncerata… U zvaničan program uključio se i Pikasov muzej kroz izložbu „Pikaso: arhitekta“. Ona se otvara krajem godine i biće, kažu, fokusirana „na duboku, ali često zanemarenu vezu između Pabla Pikasa i arhitekture“. Ideja izložbe je da „spoji likovnu umetnost i urbanizam, prateći glavnu krilaticu Barselone da tokom ove godine postane otvorena laboratorija za promišljanje prostora“.

Pablo Pikaso: Arhitektonski sto (1912)

Sastavni deo izložbe biće i ture, kako kroz Pikasov muzej, tako kroz „Pikasovu Barselonu“. Tura kroz „Pikasovu Barselonu“ ima i nezavisno od te predstojeće izložbe. Čim se iz zgrade Pikasovog muzeja izađe na ulicu, dolazi se do Gaudijeve prve barselonske adrese. Ovako-onako, Gaudi i Pikaso u Barseloni ostaju prve komšije. A u eri kada ih masovno „jednače u Instagramu“ i često svode na manekene u funkciji „marketinga destinacije“, njih dvojica su 125 godina kasnije čak međusobno progovorili. U glas kažu: „Dosta više!“

Mogli su da se razlikuju u svemu, ali su u jednom bili potpuno saglasni. Verovali su u „božansku“ moć ideja, stvaranja, umetnosti. Nije preterano reći da je vrhovni bog za obojicu bila upravo umetnost. Ne bi verovali da je (i) tog i takvog boga moguće isprazniti od sadržaja i odbaciti. Na to sigurno nikad ne bi pristali.