Najskuplji stan u Srbiji u prvom kvartalu 2026. godine prodat je na Savskom vencu za 2,6 miliona evra, a istovremeno je dostigao i najvišu cenu po kvadratnom metru – 12.000 evra. Za najskuplje garažno mesto kupac je izdvojio 77.000 evra na teritoriji beogradske opštine Stari grad, pokazuju podaci Republičkog geodetskog zavoda.
Tržište nepokretnosti u Srbiji nastavilo je rast i u prva tri meseca ove godine. Ukupna vrednost prometa dostigla je rekordnih dve milijarde evra, što je najviši zabeleženi iznos za prvi kvartal od uspostavljanja Registra cena nepokretnosti.
RGZ: Najskuplji stan prodat za 2,6 miliona evra, garažno mesto dostiglo 77.000 evra
U odnosu na isti period prošle godine, vrednost tržišta povećana je za 13,9 odsto, dok je broj transakcija porastao za 6,2 procenta. Tokom prvog kvartala zaključeno je ukupno 30.795 kupoprodajnih ugovora.
Najveći deo prometa i dalje se odnosi na stanove. Za kupovinu stanova izdvojeno je 1,2 milijarde evra, što čini 62 odsto ukupne vrednosti svih prometovanih nepokretnosti. Slede kuće sa 152 miliona evra, građevinsko zemljište sa 122 miliona, poslovni prostori sa 92 miliona i poljoprivredno zemljište sa 49 miliona evra.
Podaci pokazuju i rast učešća kredita u kupovini nekretnina. Kreditom je finansirano 14 odsto svih transakcija, a kod stanova je taj udeo dostigao 33 odsto, što je značajno više u odnosu na 25 odsto u istom periodu prošle godine.
Među najvećim gradovima, broj kupoprodajnih ugovora povećan je u Beogradu i Novom Sadu. U Beogradu je rast iznosio 9,5 odsto, a samo za kupovinu stanova izdvojeno je 643 miliona evra. U Novom Sadu broj transakcija porastao je za 6,1 odsto. Istovremeno, u Nišu je zabeležen pad od 4,6 odsto, a u Kragujevcu od 6,1 procenat.
Najskuplja kuća u prvom kvartalu prodata je takođe na Savskom vencu za 2,1 milion evra.
Prema izveštaju Republičkog geodetskog zavoda, tržište nepokretnosti u Srbiji nastavlja stabilan rast, uz povećanje vrednosti prometa, broja transakcija i učešća kreditnog finansiranja.
Na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, 20. juna 1976. godine, čehoslovački fudbaler Antonjin Panenka izveo je penal koji je postao deo fudbalske mitologije. Njegov drzak, ali elegantan potez u finalu Evropskog prvenstva protiv Zapadne Nemačke ne samo da je doneo titulu njegovoj reprezentaciji, već je zauvek promenio način na koji se posmatra izvođenje jedanaesteraca.
Dan kad je “panenka” rođena u Beogradu – 50 godina od poteza za istoriju
Čehoslovačka je u finalu vodila sa 2:0 golovima Jana Švehlika i Karola Dobijaša, ali su aktuelni svetski i evropski prvaci, Zapadna Nemačka, uspeli da se vrate preko Ditera Milera i Bernda Holcenbajna, koji je izjednačio u 89. minutu.
Utakmica je otišla u produžetke, a potom i u penal-seriju. Kada je Uli Henes promašio četvrti penal za Nemce, lopta je došla do Panenke.
Njegov agresivan i pravolinijski zalet ubedio je legendarnog Sepa Majera da sledi snažan udarac. Međutim, u poslednjem trenutku, Panenka je usporio i samo lagano potkopao loptu, koja je u visokom luku, gotovo lenjo, pala u sredinu mreže dok je nemoćni Majer već bio na zemlji.
Ideja je nastala tokom opklade u klubu Bohemijans iz Praga. Panenka je posle treninga izvodio penale protiv golmana Zdenjeka Hruške, a gubitnik je plaćao pivo ili čokoladu.
“Stalno sam gubio i plaćao mu. Onda sam shvatio da se golmani skoro uvek bacaju u jednu stranu i došao na ideju da samo lagano ‘bocnem’ loptu po sredini. Odmah je upalilo”, prisećao se Panenka.
Do finala u Beogradu, udarac je isprobao nekoliko puta u domaćim mečevima, ali je bio nepoznat van Čehoslovačke.
“Bio sam hiljadu odsto siguran da ću pogoditi. Shvatio sam da je to najlakši način da se postigne gol”, objasnio je.
Odluka da se izvede takav penal na tako velikoj sceni nosila je i ogroman lični rizik. U tadašnjoj komunističkoj Čehoslovačkoj, promašaj je mogao biti protumačen kao ismevanje sistema i doneti mu ozbiljne sankcije. Sama penal-serija je bila presedan dogovoren na dan utakmice, navodno na zahtev Nemaca čiji su igrači već imali zakazane odmore.
Reakcije su bile podeljene. Pele ga je opisao kao “ili genija ili ludaka”, a Franc Bekenbauer ga je nazvao “istinskim šampionom”. Ipak, Sep Majer nije bio impresioniran. Nemački golman, kako tvrdi Panenka, nije razgovarao sa njim 35 godina.
“Smatrao je da sam ga ponizio i napravio klovnom, što mi nikada nije bila namera. Čuo sam da je čak imao i pikado tablu sa mojim likom u garaži”, rekao je Panenka. Njihov odnos se kasnije normalizovao, a Majer je uz osmeh umeo da se priseti tog poteza.
Potez je odmah ušao u fudbalski rečnik i postao poznat kao “panenka”. Kasnije su ga uspešno kopirali velikani poput Zinedina Zidana, Andree Pirla, Serhija Ramosa i Lionela Mesija. Bilo je i onih manje uspešnih, koji su pokazali koliko je udarac rizičan.
Panenku i danas svi pamte po potezu iz Beograda
“Osećam čistu sreću kada vidim da ga drugi izvode. Jedina mana je što ne dobijam tantijeme”, našalio se Panenka, otkrivši da je nekada bezuspešno pokušao da patentira svoj udarac. Njegovo ime, uz Krojfov okret, ostaje jedno od retkih koje je postalo sinonim za fudbalski potez.
Ipak, slava ovog penala imala je i drugu stranu. Elegantni plejmejker, poznat po pasovima i slobodnim udarcima, za mnoge je ostao čovek jednog poteza.
“Ponosan sam, ali sam i pomalo nesrećan što je taj penal izbrisao sve ostalo. Na neki način, sveo je moju karijeru na jedan udarac”, priznao je Panenka.
Pola veka kasnije, taj udarac je i dalje simbol hrabrosti, drskosti i genijalnosti. Nije doneo samo titulu, već je svom autoru osigurao fudbalsku besmrtnost.
“Taj penal mi je promenio život. Neverovatno je da i posle 50 godina pričam o tome. Srećan sam što sam to uradio”, zaključio je Panenka.
To što je 14 osoba, muškaraca rođenih između 1993. i 2008. godine privedeno s motkama, a još je dokazano da su planirali napad na sezonske radnike iz Srbije na Hvaru, nije bilo dovoljno da ih policija zadrži u pritvoru, već su dobili samo “meru opreza”. Da li će iko reagovati na to što je članica EU odlučila da umesto turističke, otvori sezonu lova na Srbe?
Sve učestaliji incidenti, u kojima se nađu Srbi u Hrvatskoj, predstavljaju udar na identitetska obeležja i zakonom zagarantovana prava građana srpske nacionalnosti i njime se Srbima šalje poruka da nisu dobrodošli, ocenjuju poznavaoci tamošnjih prilika komentarišući blagu reakciju nadležnih i javnosti na planiran napad na sezonske radnike na hrvatskom primorju.
Posao tokom letnje sezone u hrvatskim letovalištima pronađe više od 20.000 radnika, a prema zvaničnim podacima, privremene radne dozvole izdate su tokom prošle godine za 25.000 ljudi iz Srbije.
Ipak, da bar nekolicini zagorča boravak potrudilo se 14 hrvatskih državljana, koji su uhapšeni zbog sumnje da su planirali napadnu sezonske radnike na Hvaru. Umesto istražnog pritvora – pušteni su “uz meru opreza”.
Predsednik Samostalne demokratske srpske stranke Milorad Pupovac ističe da je policija brzo reagovala, ali da niko drugi nije odreagovao, kao da u takve stvari normalne.
“Da se tako nešto dogodilo u nekom drugom delu prostora bivše Jugoslavije ili bilo kojoj drugoj zemlji, naše diplomatske institucije bi s pravom reagovale i zapitale se zašto nadležne institucije u toj zemlji ćute”, rekao je Pupovac tokom obraćanja u saboru Hrvatske.
On je naveo da se u Hrvatskoj takva reakcija, međutim, ne smatra potrebnom.
Pupovac je ukazao i na drugi incident koji se dogodio na sednici Skupštine Zadarske županije, kada je jedan odbornik zapretio da će “mladići u crnom sa kapuljačama” u Zadru krenuti na osobe povezane sa srpskom kulturom.
Predsednik Saveza Srba iz regiona Miodrag Linta je istakao da se ovim šalje poruku da Srbi nisu dobrodošli u Hrvatskoj. On podseća i na tretman prema Srbima, ukazujući na hapšenje Srbina Milovana Perića za navodni ratni zločin. S druge strane, navodi da je Branimir Glavaš je za zločine nad Srbima u Osijeku osuđen na svega sedam godina zatvora.
“To je poruka da se ti ljudi ne vraćaju, ne obnavljaju svoje kuće, ne posećuju porodice, a sa druge strane da se promoviše narativ o lažnom mitu i Domovinskom ratu i tzv. agresiji na Hrvatsku od strane Srbije”, naveo je Linta za RTRS.
Izložene su dve postavke jedinstvenih fotografija iz arhive novinske agencije Sinhua, koje beleže istoriju srpsko-kineskih odnosa i saradnju na aktuelnim projektima.
U Kineskom kulturnom centru u Beogradu danas je svečano otvorena izložba fotografija kineske novinske agencije Sinhua, koje prikazuju istoriju prijateljstva naroda Kine i Srbije. Izložba je organizovana povodom desetogodišnjice uspostavljanja strateškog partnerstva između Srbije i Kine, 18. juna 2016. godine.
U izložbenom prostoru Kineskog kulturnog centra izložene su dve postavke jedinstvenih fotografija iz arhive novinske agencije Sinhua, koje beleže istoriju srpsko-kineskih odnosa i saradnju na aktuelnim projektima.
Otvaranju izložbe prisustvuju i potpredsednica Skupštine Srbije Marina Raguš, predsednik “Čajna foto grup korporejšn” Duan Džipu i predsednik Evropskog regionalnog biroa novinske agencije Sinhua Tian Fan.
Izložba se sastoji iz dva dela, a glavni deo pod nazivom “Neka svetlost čeličnog prijateljstva obasja put kinesko-srpske saradnje – Izložba fotografija prijateljstva naroda Kine i Srbije”, predstavlja oko 70 istorijskih fotografija, koje prikazuju susrete i razvoj odnosa dve zemlje od 1975. godine do danas.
TANJUG/ DEJAN ŽIVANČEVIĆ/ bg
Prateća izložba, pod nazivom “Neka put uzajamne koristi i zajedničkog prosperiteta bude sve širi – Izložba rezultata kinesko-srpske saradnje”, prikazuje dostignuća ključnih projekata na kojima Srbija i Kina sarađuju, kao što je brza pruga Beograd-Budimpešta.
Kroz fotografije je dokumentovan i rad kineskih kompanija u Srbiji – Šandong Hi-Spid Grup, Serbija Ziđin Mining, Serbija Ziđin Kopet, kao i rad Kineskog kulturnog centra u Beogradu.
Izložbu su organizovali glavno evropsko predstavništvo novinske agencije Sinhua, ambasada Kine u Srbiji i “Čajna Foto Grup Korporejšn”, a domaćini izložbe su Kineski kulturni centar u Beogradu i dopisništvo Sinhue u Beogradu.
Dostignuća srpskog grofa biće predstavljena na lokalnim i nacionalnim televizijama širom Ruske Federacije, mnogi u Rusiji su čuli za Vladislavića, ali malo ko zna iz kog naroda je potekao, istakao je Arno Gujon
Direktor Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju Vlade Republike Srbije Arno Gujon, prisustvovao je u sredu u punoj sali bioskopa “Rodina” premijeri dokumentarnog filma o grofu Savi Vladislaviću koji je sinhronizovan na ruski jezik i koji prati život i delo Srbina iz Hercegovine, ruskog diplomate i desne ruke ruskog cara Petra Velikog.
“Veoma mi je drago što su sinoć na premijeri bili predstavnici tog grada kao i predstavnici Ministarstva spoljnih poslova RF i Vlade Sankt Peterburga i što je ruska javnost odlično reagovala na film”, rekao je Gujon.
Dodao je da će pored premijere filma, dostignuća srpskog grofa biti predstavljena na lokalnim i nacionalnim televizijama širom Ruske Federacije i naglasio da su mnogi u Rusiji čuli za Vladislavića, ali da malo ko zna iz kog naroda je potekao.
“Zbog toga smo mi tu da ispričamo priču o njemu i da kažemo da je srpske gore list. Iako je priča o našem grofu bila pomalo zaboravljena mi je ponovo stavljamo u prvi plan. Njegova životna priča može da posluži kao primer čoveka koji je spojio Istok i Zapad na kulturnom, političkom i diplomatskom nivou“, zaključio je Gujon.
TANJUG/ Kancelarija za javnu i kulturnu diplomatiju/ Marko Petrović/ bg
Kako se navodi, dokumentarni film realizovan je uz podršku Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju sa ciljem da se ruskoj publici približi život i delo čoveka koji je ostavio neizbrisiv trag u istoriji dveju prijateljskih zemalja.
Srpsko tržište rada i dalje se suočava sa hroničnim nedostatkom radne snage, posebno u zanatskim zanimanjima, transportu i pojedinim sektorima informacionih tehnologija. Poslodavci sve teže pronalaze i zadržavaju kvalifikovane radnike, dok se od kandidata sve više očekuju praktične veštine, sposobnost prilagođavanja i kontinuirano usavršavanje.
Srbija je visoko deficitarno tržište rada i najviše se traže zanatlije, vozači, kao i inženjeri i IT stručnjaci za više pozicije, kaže Miloš Turinski iz Centra za zapošljavanje Infostud.
“Ako pitate bilo kog poslodavca iz bilo koje industrije danas, reći će vam da je zaista jako teško doći do kvalifikovanih i kvalitetnih radnika, a sa druge strane ono što im je i dalje izazov na tržištu je da zadrže postojeće radnike. Imamo situaciju gde novi kandidati i zaposleni mogu da biraju svoje radno mesto, uslove rada i poslodavca, a s druge strane poslodavci moraju da se bore ko će biti bolji kako bi došli do kvalitetnih zaposlenih”, naveo je on za Tanjug govoreći o trenutnoj situaciji na tržištu rada u Srbiji.
Na pitanje da li danas diploma garantuje posao ili su veštine postale važnije od formalnog obrazovanja, Turinski je istakao da, iako je najbolji balans da postoje i diploma i veštine, diploma više nije presudna za posao i neće ona jedina obezbediti radno mesto.
Kako je naveo, ono što će sigurno obezbediti radno mesto uz diplomu jeste set veština koji radnik treba da poseduje u današnjim tržišnim okolnostima, imajući u vidu da se danas od svih radnika najviše traži sposobnost učenja, prilagođavanja i primenjivanja svega stečenog i naučenog.
Turinski je rekao da danas zanatlije mnogo lakše dolaze do posla od inženjera zato što u Srbiji postoji veći deficit zanatlija i potražnja za njima je na zaista visokom nivou, i dodao da se to vidi po tome što veliki broj dolazi iz inostranstva kako bi popunili pozicije koje naše tržište iziskuje.
“To ne znači da inženjeri ne dolaze lako do posla, i oni su negde u deficitarnoj kategoriji, samo ne u meri u kojoj su to zanatlije. Nedostaju nam i IT stručnjaci, ali nekih viših senioriteta, poput mediora i seniora. Ono što je u ovoj kategoriji opalo u potražnji jesu pozicije koje su namenjene juniorima, odnosno onima koji tek treba da kroče na tržište rada”, rekao je on.
Na pitanje za koje pozicije se objavljuje najviše oglasa, a za koje se najteže pronalaze kandidati, Turinski je rekao da tržište rada u Srbiji u proteklih 20 godina pokazuje sličnu sliku, a to je da poslodavci najviše traže radnike u kategoriji trgovine i prodaje, što pokazuje da su u toj kategoriji loši uslovi rada i da su kandidati spremni da promene poslodavca zarad malo boljih uslova.
Prema njegovim rečima, drugi sektor koji se nalazi na toj listi je administracija, zatim zanati i transport gde nedostaje veliki broj vozača C i E kategorije.
“Tu je i IT industrija koja traži IT stručnjake. Odlazak radnika u zemlje EU utiče na domaće tržište rada. Imamo jako veliki odliv našeg stanovništva samo u poslednjih 10 godina zato što su otišli da svoje kvalifikacije razvijaju na drugom tržištu. Nama dolaze ljudi sa istoka koji su niže kvalifikovani i koji popunjavaju niže kvalifikovane pozicije”, istakao je on.
Turinski je poručio svim maturantima koji ovih dana biraju fakultete da prvo prate svoje afinitete i svoje srce jer bez toga nema uspeha u životu, i dodao da ukoliko se njihovi afiniteti usklade sa potrebama tržišta rada, onda je to dobitna kombinacija.
Letelica je takođe prilagođena za integraciju sa različitim ruskim sistemima za upravljanje bespilotnim platformama.
Državna korporacija “Rosteh” je saopštila da je uspešno završila ispitivanja novog kvadrokoptera “sibirjačok-5”, bespilotne letelice razvijene za rad u složenim uslovima, uključujući zone dejstva sistema radioelektronske borbe i nepovoljnih vremenskih prilika.
Prema navodima ruske državne korporacije, dron je tokom testiranja pokazao visoku otpornost na smetnje, a uspešno je funkcionisao i u uslovima ledene kiše.
Nova letelica sposobna je za potpuno automatizovano poletanje i sletanje, dok joj autonomija leta dostiže 90 minuta. Može da nosi teret težine do četiri kilograma, da deluje na udaljenosti do 28 kilometara od komandnog punkta i da se popne na visinu od jednog kilometra.
U slučaju gubitka komunikacije sa operatorom, sistem je projektovan tako da samostalno pronađe put nazad i vrati se na polaznu poziciju.
“Sibirjačok-5” opremljen je savremenim osmatračkim sredstvima, uključujući laserski daljinomer, video-sistem sa 160-strukim optičkim uvećanjem i mogućnostima noćnog osmatranja, što mu omogućava efikasan rad i u uslovima smanjene vidljivosti.
Letelica je takođe prilagođena za integraciju sa različitim ruskim sistemima za upravljanje bespilotnim platformama.
U “Rostehu” ističu da je reč o višenamenskom sistemu koji se može koristiti za nadzor infrastrukturnih objekata, praćenje građevinskih radova, kontrolu eksploatacije prirodnih resursa, potragu za nestalim licima, kao i za različite specijalne zadatke.
Posebno naglašavaju da su svi ključni delovi letelice – od kamera i elektronskih komponenti do motora i kontrolnih sistema – proizvedeni u Rusiji, što omogućava nezavisnost od stranih dobavljača i eventualnih sankcionih ograničenja.
Razvoj “sibirjačoka-5” deo je širih napora ruske industrije da ubrza proizvodnju domaćih bespilotnih sistema sposobnih za rad u uslovima sve intenzivnije upotrebe sredstava radioelektronske borbe, koja su postala jedan od ključnih faktora na savremenom bojištu.
Prema oceni “Rosteha”, kombinacija dugog vremena leta, velike operativne udaljenosti i otpornosti na elektronska ometanja čini ovaj dron značajnim iskorakom u razvoju ruskih bespilotnih tehnologija.
Mnogi budući pisci maštaju o danu kada će predati otkaz, napustiti kancelarijski sto i konačno se posvetiti pisanju. Međutim, većini je i dalje potrebna redovna plata dok honorari od knjiga ne postanu dovoljni za život.
Zadržavanje svakodnevnog posla dok se gradi kreativna karijera nije nova pojava. Naprotiv, brojni poznati autorikroz istoriju radili su sasvim obične poslove – nekada zbog finansijske sigurnosti, a nekada zato što su želeli da neguju više različitih interesovanja.
Dok su neki na kraju napustili svoje profesije kako bi se potpuno posvetili književnosti, drugi su nastavili da rade čak i kada su postali slavni i finansijski obezbeđeni.
Antoni Trolop
Dnevni posao: službenik u pošti
Jedan od najplodnijih engleskih romanopisaca viktorijanskog doba svakog jutra je tri sata pisao pre odlaska na posao u pošti. Tek sa 52 godine dao je otkaz, kada je zarada od čak 47 romana i brojnih pripovedaka postala dovoljna da nadoknadi penziju koje se odrekao.
Franc Kafka
Dnevni posao: službenik osiguravajućeg društva
Nakon radnog dana provedenog u Institutu za osiguranje radnika od nesreća u Pragu, Kafka je noću pisao svoje romane.
Paradoksalno, upravo su birokratija, stroga pravila i osećaj nemoći koje je svakodnevno doživljavao na poslu inspirisali neka od njegovih najvažnijih dela, uključujući The Trial i The Metamorphosis.
Harper Li
Dnevni posao: agent za prodaju avionskih karata
Nakon što je napustila studije prava, Harper Li preselila se u Njujork kako bi postala spisateljica. Kako bi plaćala račune, radila je kao službenica za prodaju avionskih karata u avio-kompanijama Eastern Airlines i BOAC, preteči današnjeg British Airwaysa.
U slobodno vreme pisala je kratke priče, a kasnije i roman To Kill a Mockingbird, koji joj je doneo svetsku slavu.
Valas Stivens
Dnevni posao: direktor osiguravajuće kompanije
Dok je skoro četiri decenije radio u osiguravajućem društvu, Volas Stivens je pisao poeziju. Nacrte pesama držao je u fioci svog kancelarijskog stola.
Godine 1955. osvojio je Pulicerovu nagradu za poeziju.
Vladimir Nabokov
Dnevni poslovi: profesor engleskog jezika i istraživač leptira
Tokom četrdesetih godina radio je kao istraživač zoologije na Harvard University, gde je bio zadužen za kolekciju leptira Muzeja komparativne zoologije.
Kasnije je predavao englesku književnost na Cornell University, a upravo tada napisao je roman Lolita, koji ga je proslavio širom sveta.
Kurt Vonegut
Dnevni poslovi: novinar, PR menadžer, vlasnik auto-salona i profesor
Pre nego što je postao jedan od najuticajnijih američkih pisaca 20. veka, Vonnegat je radio kao novinar za Sports Illustrated, zatim kao stručnjak za odnose s javnošću u General Electricu, a kratko je čak bio i vlasnik Saab auto-salona.
Čak i nakon književnog uspeha nastavio je da radi. Predavao je na programu kreativnog pisanja Univerziteta u Ajovi kada je njegov roman Cat’s Cradle 1963. godine postao bestseler.
Agata Kristi
Dnevni posao: farmaceutska pomoćnica
Godine 1917. Agata Kristi stekla je kvalifikaciju farmaceutskog asistenta i radila taj posao do kraja Prvog svetskog rata.
Znanje o lekovima i hemikalijama kasnije je često koristila u svojim kriminalističkim romanima. Njen prvi roman, The Mysterious Affair at Styles, predstavio je svetu slavnog detektiva Hercule Poirot.
Pravo ime Luisa Kerola bilo je Čarls Latvidž Dodžson. I nakon ogromnog uspeha knjige Alice’s Adventures in Wonderland nastavio je da radi.
Bio je cenjeni fotograf i tokom 24 godine napravio više od 3.000 fotografija. Istovremeno, njegov talenat za matematiku doneo mu je predavačko mesto na University of Oxford, koje je obavljao narednih 26 godina.
Lekcija za današnje kreativce
Priče ovih autora pokazuju da „siguran posao“ i kreativna ambicija ne moraju da budu suprotnosti. Pre nego što su osvojili književne nagrade, prodali milione knjiga i ušli u istoriju, mnogi od njih su svakog jutra odlazili na posao kao i svi drugi. Razlika je bila u tome što su nakon radnog vremena nastavljali da rade na onome što su zaista želeli da postanu.
U malom alpskom selu La Kjur, na granici Francuske i Švajcarske, nalazi se jedinstven hotel kroz čije sobe, hodnike, pa čak i krevete prolazi državna granica. Gosti tako mogu da provedu noć u jednoj, a jutro dočekaju u drugoj zemlji.
Zamislite da zaspite u Francuskoj, a probudite se u Švajcarskoj. Ili da vam se krevet nalazi u dve države istovremeno. Iako zvuči kao turistička atrakcija iz mašte, upravo takvo iskustvo nudi hotel Arbez (L’Arbézie), smešten u selu La Kjur, svega nekoliko kilometara od Ženevskog jezera.
Ovaj neobični hotel već više od jednog veka privlači putnike iz celog sveta, a njegova priča podjednako je zanimljiva kao i sama lokacija.
Kako je nastao hotel koji pripada dvema državama?
Sve je počelo 1862. godine, kada su Francuska i Švajcarska konačno rešile dugogodišnji spor oko doline Vale de Dap. Dve zemlje su tada razmenile delove teritorije, a nova granica prošla je pravo kroz selo La Kjur, deleći pojedine parcele i objekte između dve države.
Lokalni preduzetnik Ponthus brzo je prepoznao priliku. Pre nego što je sporazum stupio na snagu, sagradio je trospratnicu tačno na liniji buduće granice. Deo zgrade koji je pripao Švajcarskoj koristio je kao prodavnicu, dok je francuski deo pretvorio u bar.
Godine 1921. objekat je preuzela porodica Arbez, koja ga je pretvorila u hotel po kojem je danas poznat širom sveta.
Granica prolazi kroz sobe, hodnike i bračni krevet
Hotel je imao značajnu ulogu i tokom Drugog svetskog rata. Pošto je deo objekta pripadao neutralnoj Švajcarskoj, nemački vojnici nisu smeli da ulaze u određene delove zgrade, što je omogućilo da više spratove koriste izbeglice i pripadnici francuskog Pokreta otpora.
Danas hotel vodi četvrta generacija porodice Arbez, a granica između Francuske i Švajcarske i dalje prolazi kroz kuhinju, trpezariju, hodnike i nekoliko soba.
Najpoznatiji je apartman za mladence, u kojem linija granice prolazi tačno kroz krevet. Tako jedna osoba može da spava u Francuskoj, a druga u Švajcarskoj. U pojedinim sobama krevet se nalazi u jednoj državi, dok je kupatilo u drugoj.
Pored neobične lokacije, hotel je poznat i po spoju francuske i švajcarske gastronomije. Na meniju se nalaze specijaliteti obe zemlje, pa gosti na jednom mestu mogu da uživaju u autentičnim ukusima sa obe strane granice.
Sa svega deset soba, alpskim pejzažima i pričom kakvu nema nijedan drugi hotel na svetu, Arbez je mesto koje pokazuje da granice ponekad mogu da budu i turistička atrakcija.
Avionski saobraćaj važi za jedan od najsigurnijih načina putovanja, ali nesreće se, iako veoma retko, ipak dešavaju. Zbog toga se mnogi putnici pitaju da li izbor sedišta može da utiče na šanse za preživljavanje u slučaju nesreće.
Neki biraju mesta iznad krila jer se taj deo smatra konstrukcijski najčvršćim delom aviona, dok drugi prednost daju zadnjem delu letelice, verujući da je udaljeniji od mesta najvećeg udara. Ipak, stručnjaci ističu da odgovor nije toliko jednostavan.
Svaka avionska nesreća ima drugačiji scenario
Helen Muir, nekadašnja direktorka Instituta za bezbednost, rizik i pouzdanost pri Univerzitetu Cranfield, objašnjava da ne postoje dve identične avionske nesreće. Avion može da udari nosom, repom, krilom ili centralnim delom trupa, a upravo od toga zavisi koji delovi letelice će biti najviše ugroženi.
Na primer, ako avion prvo udari prednjim delom, sedišta pozadi mogu imati prednost. Međutim, ukoliko požar izbije u zadnjem delu aviona, situacija je potpuno drugačija. Zbog toga je gotovo nemoguće unapred odrediti koje je sedište apsolutno najbezbednije.
Najvažnije je koliko ste blizu izlaza
Prema mišljenju stručnjaka, mnogo važniji faktor od toga da li sedite napred, u sredini ili pozadi jeste udaljenost od izlaza za hitne slučajeve.
„U avionu ne postoji jedno najsigurnije mesto, jer biste morali unapred da znate na koji način će doći do nesreće“, objasnila je Muir za BBC.
Ona dodaje da lično bira mesta iz kojih ima pristup većem broju izlaza, ali naglašava da su savremeni avioni projektovani tako da putnicima pruže podjednake šanse za preživljavanje.
U slučaju evakuacije najvažnije je pratiti uputstva posade i što brže se uputiti ka najbližem dostupnom izlazu.
Na kraju, stručnjaci se kroz šalu često slažu u jednom – najsigurnije mesto tokom avionske nesreće jeste ono koje se nalazi van aviona, odnosno na aerodromu.
