Napoleon nije voleo ćaskanje: Kako je jedan introvert osvojio pola Evrope
Kada danas pomislimo na velikog lidera, često zamišljamo harizmatičnu osobu koja osvaja publiku govorima, uživa u društvenim događajima i bez problema vodi razgovor sa bilo kim. Međutim, jedan od najpoznatijih vojskovođa i državnika u istoriji bio je potpuna suprotnost tome. Napoleon Bonaparta nije bio čovek od praznih razgovora.
Francuski car, koji je početkom 19. veka promenio političku mapu Evrope, bio je poznat po tome što je izuzetno cenio svoje vreme i pažnju.
Razgovori sa ciljem
Istoričari ga opisuju kao čoveka neverovatne koncentracije, opsednutog informacijama, strategijom i donošenjem odluka. Dok su drugi uživali u salonima i društvenim okupljanjima, Napoleon je više voleo razgovore koji su imali jasan cilj.
Njegov uspon bio je gotovo nezamisliv. Rođen na Korzici 1769. godine, uspeo je da se iz relativno skromne porodice vine do samog vrha Francuske. Nakon Francuske revolucije postao je jedan od najuspešnijih vojnih komandanata svog vremena, a zatim i car. Njegove vojne kampanje dovele su do osvajanja ili kontrole ogromnog dela Evrope – od Italije i Austrije do Pruske i Poljske.
Iza tih osvajanja stajala je osobina koja bi danas verovatno bila opisana kao ekstremna fokusiranost.
Brojni istorijski zapisi i memoari ljudi koji su ga poznavali navode da Napoleon nije imao mnogo strpljenja za neobavezne razgovore. Ako bi procenio da sagovornik govori nešto što nema praktičnu vrednost ili ne donosi novu informaciju, umeo je naglo da prekine razgovor, promeni temu ili jednostavno ode.
Komunikacija nije bila društvena veština već alat
Razgovor je trebalo da služi učenju, planiranju ili rešavanju problema. Sve ostalo smatrao je gubljenjem vremena. U eri kada su politički savezi često nastajali na raskošnim prijemima i beskrajnim večerama, takvo ponašanje delovalo je neobično, pa čak i grubo.
Ipak, upravo ta osobina danas fascinira mnoge psihologe i istoričare. Napoleon se često navodi kao primer čoveka koji nije crpeo energiju iz društvenih kontakata već iz rada, promišljanja i konkretnih rezultata. Iako savremeni pojam introverta nije postojao u njegovo vreme, mnogi smatraju da bi se upravo u toj kategoriji danas našao.
Netrpeljivost prema praznim razgovorima
Naravno, njegova netrpeljivost prema praznim razgovorima nije ga učinila omiljenim među svima. Kritičari su ga opisivali kao nestrpljivog, autoritarnog i ponekad previše usmerenog na cilj da bi obraćao pažnju na društvene norme. Međutim, pristalice su u tome videle disciplinu i sposobnost da eliminiše sve što odvlači pažnju od važnih stvari.
Dva veka kasnije, u svetu prepunom sastanaka koji su mogli da budu mejlovi, neprekidnih notifikacija i beskrajnih „small talk“ razgovora, Napoleonova navika deluje iznenađujuće moderno. Možda ne bi bio najprijatniji kolega za kafu, ali bi verovatno prvi napustio sastanak koji nema jasnu agendu.
A upravo zbog toga njegova priča i dalje intrigira – ne samo kao priča o čoveku koji je osvojio Evropu, već i kao priča o nekome ko je verovao da je pažnja najvredniji resurs koji posedujemo.
ABA SE PROŠIRILA NA 20 KLUBOVA! VRATILA SE CIBONA, TU JE I SLOVAN IZ BRATISLAVE
Rukovodstvo regionalne lige ozvaničilo nove promene u takmičenju
Skupština ABA lige donela je odluke koje koja menja izgled regionalne košarke u nastupajućoj takmičarskoj sezoni 2026/27. Članovi Skupštine zvanično su usvojili odluku prema kojoj će ABA liga u novom ciklusu brojati čak 20 klubova učesnika.
Dve ključne tačke ovog proširenja odnose se na povratak jednog od simbola regionalne košarke i ulazak potpuno novog tržišta na mapu Jadrana.
Nakon kraćeg odsustva, zagrebački velikan Cibona i dvostruki šampion Evrope ponovo se vraća u regionalno takmičenje. Rukovodstvo ABA lige uputilo je zvanične čestitke klubu iz Zagreba povodom povratka u staro jato.
Ekipa Slovana iz Bratislave zvanično će se pridružiti ABA ligi po prvi put u istoriji ovog takmičenja, čime regionalna liga nastavlja ekspanziju van granica bivše Jugoslavije. Poznato je da u ABA ligi igraju ekipa Kluža, Beča i Dubaija.
U skladu sa povećanjem broja učesnika i prelaskom na format sa 20 timova, čelnici lige su saopštili da se uveliko radi na novom kalendaru. Novi, prilagođeni sistem takmičenja za sezonu 2026/27 biće pripremljen, definisan i prezentovan javnosti u najkraćem mogućem roku.
„Želimo da čestitamo Ciboni na povratku u regionalno takmičenje, a Slovanu iz Bratislave želimo srdačnu dobrodošlicu u ABA ligu“, navodi se u zvaničnom saopštenju regionalnog takmičenja nakon zasedanja Skupštine.
UTISCI PRVE RUNDE MUNDIJALA: NEMA TURISTA! LEO, IZVINI ŠTO SMO POSUMNJALI
Fudbal igraju i veliki i mali… Mali čak ozbiljno pariraju velikima… Sapliću ih, podmeću noge, laktaju se i skupljaju simpatije. Obrisi Zlatne kopačke već se jasno vide
Kada je pre tri godine FIFA ozvaničila da će se Mundijal 2026. godine igrati u novom formatu sa 48 reprezentacija raspoređenih u 12 grupa, podigla se ozbiljna prašina.
Da sklonimo politiku, maksimizaciju zarade i sebične interese krovne organizacije svetskog fudbala na potpuno drugu stranu, inicijalna reakcija dobrog dela planetarne javnosti bio je očekivan i razuman – povećanje broja reprezentacija za trećinu značiće i ozbiljnu oseku kvaliteta.
Drugim rečima gledaćemo sijaset dosadnih utakmica fudbalskih liliputanaca u grupnoj fazi. „Zamislite recimo Iran i Novi Zeland pred nekoliko hiljada ljudi na stadionu koji prima 70.000, negde u Teksasu ili Kaliforniji, kako igraju utakmicu koja će biti završena 0:0.“
Malo karikiramo, ali pojavljivali su se prethodnih godina tvitovi i pošalice slične sadržine na društvenim mrežama. Tri godine kasnije, beše duel Irana i Novog Zelanda u Inglvudu, beše više desetina hiljada ljudi (istina ne celih 70.000 koliko prima SoFi stadiona) i postaraše se jednu od uzbudljivijih utakmica prve runde, za sudar ozbiljnog intenziteta.
Posle kompletnog prvog kola, posle 24 utakmice od A do L grupe, možemo samo da kažemo – „Oprosti Bože, (po)grešili smo“. Jer Mundijal u SAD, Meksiku i Kanadi, striktno fudbalski gledano, nije fijasko… Naportiv.
Uz nekoliko izuzetaka, fudbal igraju i veliki i mali. Ovi mali čak i pariraju velikima. Sapliću ih, podmeću noge, laktaju se i skupljaju simpatije.
Naravno, nije svaka utakmica zakovala pogled za ekran, bilo je i uspavanki što vas teraju da promenite kanal i da posle 90 minuta ispred televizora budete ljuti na sebe što niste odustali nakon prve četvrtine (pauze za vodu, a ustvari gomilanje profita od TV reklama).
Ali ljudski mozak je takav da brzo briše ružno i dosadno, a pamti upečatljive detalje i fudbal kakav želimo da gledamo.
Prve 24 utakmice donele su ukupno 76 golova. Više od tri gola po meču u proseku? Može! Samo jedna od pomenutih završena je bez pogodaka, a i ona je imala svoju čar je su Zelenortska Ostrva spustila roletnu Španiji.
Kada šampion Evrope kiksne, a sa njim i Portugalija, Holandija, Belgija, Švajcarska, Turska, onda možemo da govorimo o ozbiljnom štucanje Evropljana, naročito kada znamo da su prva četiri od pomenutih timova bila na listi od deset favorita za osvajanje Mundijala.
A kada se velikaši muče, to znači da fudbalski plebs ima bolju trpezu nego obično. Inicijalni utisak, niko, osim možda Kurasaa i Tunisa (eventualno Paragvaja i Južnoafričke Republike) nije izgledao kao da je zalutao na planetarnu smotru.
Irak možda jeste ubedljivo poražen od Norveške (4:1), ali se tri četvrtine utakmice ozbiljno makljao sa jednim od favorita iz senke za visok plasman. Katar je otkinuo bod(ove) Švajcarskoj, Egipat Belgiji, a DR Kongo stavila Portugaliju na omanji stub srama. Jordan je mučio Austriju i imao aktivan rezultat do duboke nadokande i Arnautovićevog penala za 3:1. Sudijska Arabija je zaustavila Urugvaj (1:1), nije Kolumbiji bilo lako sa Uzbekistanom, a Gana je uprkos trijumfu manje pokazala od autsajdera Paname.
Suma sumarum, vrlo malo turista, a gotovo svaki protagonista je došao u Ameriku, Meksiko i Kanadu da odere kolena, trči koliko ga noge nose, kao i sa prilično jasnom idejom i organizacijom u skladu sa stepenom kvaliteta igračkog kadra.
Ako su Zelenortska ostrva najprijatnije iznenađenje, najveći gubitnik prve runde je svakako Turska. Potencijalni Dark horse Mundijala je postao žrtva svog selektora Vinćenca Montele koji je na premijeri „klupirao” Kenana Jildiza, a Ardu Gulera umesto na poziciju desetke gurnuo na desno krilo. Završilo se glatkim porazom od Australije od 2:0.
Najviše atraktivnog, takmičarskog, moćnog fudbala podarili su nam oni od kojih smo to i očekivali.
Engleska i Hrvatska (4:2), Brazil i Maroko (1:1), Francuska i Senegal (3:1), Argentina i Alžir (3:0), ali i Obala Slonovače i Ekvador (1:0).
Ali da ne zaboravimo i sjajne, ratoborne Japance koji su rudarili i rukama i nogama za bod protiv Holandije (2:2), te da se vratimo na početak priče i pošalicu na račun Irana i Novog Zelanda. Te dve reprezentacije priredile su jedan od interesantnih duela prve runde (2:2).
Ako ćemo sa kolektivnog na individualno, utisak prvog kola – het-trik Lionela Mesija koji je na terenu protiv Alžira izgledao kao da tek ulazi u četvrtu deceniju života, a ne da se bliži u petoj i da već dugo ne igra klupski fudbal na najvišem evropskom nivou.
Jedna utakmica bila je dovoljna fudbalskom GOAT-u da najavi borbu za Zlatnu kopačku, a što se laskavog priznanja tiče, za sada se sve manje-više odvija po planu. Svi oni koje je fudbalski svet video u užem krugu kandidata – pa i mi u našoj anketi uoči početka Mundijala – odigrali su u skladu sa očekivanjima. I da, zvučaće verovatno pomalo jako, ali Mesi ih je možda i premašio. Jer iako svi znamo za šta je sve sposoban, činjenica da nastupa u MLS-u i sam njen kvalitet američke elite naveli su nas da se zapitamo da li je u stanju da kao pre četiri godine predvodi Argentinu, ovog puta u misiji odbrane svetskog trona.
Devedeset minuta fudbala bilo je dovoljno da više niko ne posumnja. Podjednako je gladan kao što je bio i u Kataru kada je jurio poslednji trofej koji mu nedostaje. Bio je igrač sa najviše stvorenih šansi na utakmici sa Alžirom, imao najviše dodira u protivničkom šesnaestercu, bio drugi po broju pasova odigranih unapred i nadahnutu partiju krunisao het-trikom izbivši na prvom mesto liste strelaca.
Međutim, i najveći konkurenti mu ne dozvoljavaju da im se previše udalji, odmah su iza njega. Sa dva gola kapitenski su svoje nacije do pobeda na otvaranju poveli Hari Kejn i Kilijan Embape, a istu porciju isporučio je još jedan golgeter istančanog njuha – Erling Haland. Norvežanin ne propušta priliku da ostavi jak utisak na debijima. Postigao je het-trik u premijernim nastupima u Bundesligi i Ligi šampiona, po dva komada u Premijer ligi i sada Mundijalu. Rame uz rame sa napadačima Bajerna, Reala i Mančester Sitija su još dvojica ‘uljeza‘ (krilni fudbaler Novog Zelanada Elajdža Džast koji je blesnuo protiv Irana te Jasin Ajari što je protiv Tunisa zasenio i Aleksandera Isaka i Viktora Đekešera) te dva dobro poznata imena, Folarin Balogun i Kai Haverc.
Ovog drugog Julijan Nagelsman ceni, pa ne bi trebalo da se zabrine za mesto u startnoj postavi, posebno pošto je spakova dva komada Kurasau, ali je Deniz Undav ostavio možda i najjači utisak u kanonadi Nemaca. Iako je na terenu proveo tek oko pola sata, napadač Štutgarta ne samo da je uspeo da se upiše u strelce, već je stigao i da saigračima namesti dva gola. A od onih što su sa klupe dobili priliku u prvom kolu istakao se još Amad Dijalo, strelac pobedonosnog gola za Obalu Slonovače protiv Ekvadora. Ne toliko zbog tog gola, već zbog podatka da je za četrdesetak minuta na terenu imao šest uspešnih driblinga, više od bilo kojeg drugog igrača od početka turnira!
Jak utisak ostavio je još prvog dana bivši vezista Crvene zvezde In Bom Hvan, najzaslužniji za preokret Južne Koreje protiv Češke (gol i asistencija), koji dan kasnije i Kris Vud. Napadač Notingem Foresta je partijom protiv Irana zasenio i dvostrukog strelca, pomenutog Džasta, načinom na koji se podredio ekipi. Iako devetka, 34-godišnji fudbaler nije po svaku cenu srljao ka protivničkom golu, već je vrlo pametno koristio fizičku snagu i sa neverovatnom lakoćom dobijao vazdušne duele sa protivničkim štoperima, služeći saigračima kao martinela. Uostalom, on je i namestio Džastu oba pogotka. Na istoj utakmici proslavio se i Ramin Rezejan, koji je sa pozicije desnog beka doneo bod Iranu pošto je pogodio za prvo izjednačenje, da bi sredinom drugog poluvremena namestio gol za konačnih 2:2.
Da ne zaboravimo i golmane, dvojica su se posebno istakla. Prvi je Vozinja, 40-godišnji čuvar mreže portugalskog drugoligaša Čavesa, kojem je sedam odbrana u senzacionalnom remiju Zelenortskih Ostrva protiv Španije donelo planetarnu popularnost i preko 13.000.000 pratilaca na Instagramu, dok je drugi skoro duplo mlađi (22) Austrlijanac Patrik Bič koji je protiv Turske zabeležio odbranu više i bio od najzaslužniji za slavlje Kengura. I to u tek trećem nastupu za reprezentaciju odnosno prvom na velikim turnirima.
I mada nisu imali konkretan učinak, da su vredni hajpa pokazali su dvojica tinejdžera: Jan Diomande i Ajub Buadi. Od ovog drugog se zbog prirode pozicije na kojoj igra (zadnji vezni) i ne očekuje da doprinosi previše u ofanzivi već da diktira tempo što je 18-godišnjak sa neverovatnom lakoćom radio protiv Brazila, dok je Diomande narodski rečeno uništio Pjera Inkapijea (četiri uspešna driblinga) i pride nije zaboravio na posao u odbrani zabeleživši pet startova. Gol je izostao, ali i on će doći…
Već 27 godina Prizrenci tuguju za zavičajem
Četrnaestog juna navršava se 27 godina od progona srpskog življa s područja prizrenske opštine 1999.
Četrnaestog juna navršava se 27 godina od progona srpskog življa s područja prizrenske opštine 1999. Bio je ponedeljak, lep i sunčan dan, ali tužan za Srbe iz drevnog carskog Prizrena. Ulice su bile pune izbezumljenih ljudi, koji su iz časa u čas pristizali iz svih delova grada i okolnih seoskih naselja. Čuo se plač dece i žena. Okupljeni su pitali jedni druge kada će i da li će morati da napuste svoja vekovna ognjišta. Negde oko podneva okupljenim Srbima obratili su se tadašnji predsednik Skupštine opštine Prizren Ljubiša Stevanović i episkop raško-prizrenski Artemije rečima: „Pristigli pripadnici Kfora obavestili su nas da nisu u stanju da obezbede srpski živalj Kosova od pripadnika takozvane oslobodilačke vojske koji su nakon odlaska srpske vojske i policije počeli da sa okolnih brda i iz šuma silaze u grad naoružani do zuba.”
Pošto im niko nije garantovao bezbednost, kolona Srba duga od oko dva kilometra počela je da napusta grad. Uplašeni Srbi krenuli su ka Brezovici, da bi preko Štrpca, Uroševca i Prištine stigli do centralne Srbije.
U gradu u kojem je živelo oko 12.000 srpskih duša ostalo je njih oko 300. Jedan broj njih ostao je u svojim kućama i stanovima, dok su drugi spas potražili u prizrenskoj bogosloviji „Kirilo i Metodije”. Naoružani pripadnici OVK, u prisustvu Kfora, počeli su da zaposedaju srpske kuće i stanove. Već narednog dana, na zgradama svih državnih institucija vijorile su se albanske zastave.
Započela je prava hajka na Srbe koji su, po cenu života, ostali u rodnom gradu. Ubistva i kidnapovanja otpočela su već 21. juna, kada su u svojoj kući zaklani Panta Filipović i Marica Stamenković. Samo nekoliko dana kasnije ubijen je u svom stanu Milorad Cucurević, dok je njegova supruga pronađena obešena u podrumu zgrade u kojoj su stanovali. Ista sudbina zadesila je i Krstu Jovanovića i njegovu suprugu Gordanu, kao i Čedomira Babarogića sa suprugom Olgom. U svom domu ubijen je i Dragan Šundrić, a Jezdimir i Đurka Nešić zaklani su, takođe u svojoj kući. I tako redom, svakog dana…
Od 21. juna pa sve do kraja avgusta 1999. godine u Prizrenu je ubijeno ili kidnapovano više od šezdeset srpskih duša. Zločin koji se dogodio u selu Dojnice, nadomak Prizrena jasno pokazuje da je plan albanskih zlikovaca bio da unište i pobiju sve što je srpsko. U ovom selu 27. juna, usred bela dana, ubijeno je 16 Srba koji su ostali da sačuvaju svoje kuće. Na najsvirepiji način ubijeno je četvoro članova porodice Stojković, troje Stevanovića, po dvoje iz porodica Spasić, Radivojević, Đekić i Antić i jedan član porodice Nikolić. Za sva ova zlodela još niko nije odgovarao.
Na području prizrenske opštine do juna 1999. godine živela su 170.574 stanovnika – 132.423 Albanca, oko 12.000 Srba, 19.343 muslimana, 7.144 Turčina., 3.976 Roma i oko 13.000 pripadnika ostalih nacionalnosti. Prema najnovijim podacima, u ovoj opštini danas je nastanjeno više od 225.535 stanovnika, od kojih svega osamdesetak Srba. U samom gradu živi petnaestak srpskih duša, na području Sredačke župe, podno Šar-planine, četrdesetak i u povratničkom selu Novake, kod Prizrena, dvadesetak. S područja prizrenske opštine tokom 1999. godine proterano je više od 31.328 Srba i nealbanaca, a iz čitave južne srpske pokrajine preko 220.000. Za proteklih 27 godina u južnu srpsku pokrajinu vratilo se jedva dva odsto proteranih, mahom ljudi u poodmaklim godinama.
Srpski živalj iz ove pokrajine i dalje odlazi. Svakodnevna zastrašivanja, pljačke, paljenje srpskih kuća, hapšenja nevinih Srba, preuzimanje javnih preduzeća od strane albanskih vlasti iz godine u godinu pospešuju iseljavanje.
Ipak, proterani Srbi nisu zaboravili zavičaj. Ne prođe nijedan verski praznik, a da se ne okupe. U Prizrenu se često organizuju brojna kulturna događanja – kako u prizrenskoj bogosloviji, koja je marta 2004. godine do temelja spaljena i porušena, a 2011. obnovljena, tako i u porti manastira Svetih arhangela, koji je doživeo istu sudbinu.
Miroslav Todorović,
Beograd/Prizren
Veliko interesovanje za mjuzikl „Cigani lete u nebo” u prodaju puštene i ulaznice za balkon
Svečano otvaranje 33. BELEF biće 20. juna u 20 časova u Sava Centru
Zbog velikog interesovanja publike za mjuzikl „Cigani lete u nebo”, koji će 20. juna u 20 časova u Sava Centru svečano otvoriti 33. BELEF, u prodaju su puštene i ulaznice za balkon, saopštili su iz Pozorišta na terazijama
Brojne poruke, pozivi i izuzetno interesovanje publike još jednom su potvrdili posebno mesto koje ova predstava zauzima kod gledalaca, ali i značaj ovog događaja za ovogodišnje izdanje festivala.
Još jedan deo sale sada je dostupan za sve koji žele da prisustvuju svečanom otvaranju BELEF-a i dožive jednu od najvoljenijih i najdugovečnijih predstava Pozorišta na Terazijama u posebnom ambijentu Sava Centra.
Mjuzikl „Cigani lete u nebo”, u produkciji Pozorišta na Terazijama, već godinama osvaja publiku snažnom pričom o ljubavi, slobodi, strasti i sudbini, uz veliki ansambl, orkestar, hor i balet ovog pozorišta, prenosi Tanjug.
Kako nas VI može naučiti da bolje slušamo sagovornika i opet budemo ljudi
VI četbotovi ne prekidaju i ne osuđuju – šta nas onda mogu naučiti o pravom slušanju
Sigurno ste se dopisivali sa čet botovima, i za teške odluke, ali i u vezi sa sitnicama. Ono što ljudima znači kod Čet-Dži-Pi-tija je upravo to što ih lepo sasluša, kada god im to zatreba. Čak se ne smatraju nužno vrednim saveti VI, već njena sposobnost da pruži prostor za samorefleksiju osobi.
Četbot neće osuđivati, već će stvara priliku za razumevanje sebe, druge osobe i okolnosti u kojima se nalazite. Emocije su neretko pomešane prilikom životnih izazova, i upravo tada je potrebno da imate prostor za razmišljanje, bez neobjektivnih sudova i prosuda.
Studija sa Harvarda je pokazala kroz istraživanje da su tekstualni odgovori generisani veštačkom inteligencijom sada ocenjeni kao saosećajniji od onih koje su napisali ljudi – čak i kada su ti ljudi obučeni za rad na kriznim linijama.
Razlog nije taj što je veštačka inteligencija zaista saosećajnija, već taj što kao ljudi retko slušamo drugu osobu na način koji nije osuđujući.
Iako VI botovi ne pokazuju pravu empatiju već je simuliraju, ljudi se osećaju sa više nade, manje nelagodno i ne pate toliko razgovarajući sa VI, u odnosu na razgovore sa ljudima.
Problem je u tome što ljudi postupaju iz svoje vizure kao slušaoci, vođeni neretko ličnim emocionalnim okidačima i iskustvima. Svakako, sve ovo ne znači da treba da zamenimo odnose sa stvarnim ljudima za velike jezičke modele. Ali sugeriše da postoje neke lekcije koje mi ljudi možemo naučiti od ovih slušalaca zasnovanih na kodu.
-
Moć neprekidne pažnje
Možda je najosnovnija lekcija iz veštačke inteligencije jednostavno dozvoljavanje drugima da govore bez prekidanja. Ovi prekidi, ma koliko dobronamerni bili, lišavaju govornike njihove autonomije i mogućnosti da razviju svoje misli.
-
Priznajte emocije
Pionirski psiholog Karl Rodžers shvatio je da je priznavanje emocija neophodno za efikasno slušanje. Istraživači su otkrili da VI platforme koje odražavaju emocionalnu složenost u svojim odgovorima mogu pomoći u preoblikovanju razmišljanja korisnika i izgradnji psihološke otpornosti.
-
Čuvanje prostora za teške emocije
Ljudi instinktivno izbegavaju da priznaju teške emocije, kako svoje tako i tuđe. Davanje nekome prostora da podeli teške emocije može omogućiti govorniku da se oseća bezbedno da ima teške misli i samim tim je veća verovatnoća da će moći da ih prevaziđe.
-
Prisustvo bez osuđivanja
Za ljudske slušaoceo je važno prepoznati kada da iznose sudove u razgovoru i da ih svesno ostave po strani kako bi se vaš govornik mogao osećati otvorenim za slobodnije deljenje.
-
Prepoznavanje obrazaca
Algoritmi veštačke inteligencije su odlični u prepoznavanju obrazaca u emocijama, crpeći iz širokog spektra podataka – uključujući i nekoherentne misli – kako bi pokupili najtanje niti i ispleli ih u tapiseriju bogatu značenjem. I kada slušamo kao ljudi, i možemo da izaberemo da napravimo korak unazad i da govorniku ukažemo na ponavljajuće emocije i obrasce.
-
Otpor porivu za popravkom
Mnogi od nas, posebno u liderskim ili roditeljskim ulogama, veruju da naša vrednost leži u deljenju bisera naše mudrosti i pružanju korisnih saveta. Ipak, u studijama je utvrđeno da uzdržanost veštačke inteligencije od nuđenja praktičnih predloga u korist emocionalne podrške čini da se ljudi osećaju efikasnije saslušanim.
-
Izbegavanje zamke „i ja”
Kada neko podeli svoje izazovno iskustvo – pobačaj, nemogućeg šefa, curenje na krovu – mi tako često odgovaramo sopstvenom sličnom pričom. Time skrećemo pažnju sa njih na sebe. Kada počnemo da pričamo svoju priču, prestajemo da slušamo njihovu.
Ipak su ljudski odnosi i veze nezamenljivi i iz tog razloga ne treba da se oslanjamo na veštačku inteligenciju, nego da se vrati svojoj sopstvenoj inteligenciji i budemo prava emocionalna podrška i oslonac jedni drugima, jer imamo te sposobnosti.
Zbog čega je važno redovno meriti visinu deteta
Nedostatak hormona rasta ne utiče samo na visinu dece
„Porašće u pubertetu” i „Dajte ga na košarku” dve su najčešće zablude roditelja kada je reč o poremećajima rasta kod dece. Iako je sport važan za zdrav razvoj svakog deteta, ni košarka ni druge fizičke aktivnosti ne mogu da nadoknade nedostatak hormona rasta. Stručnjaci upozoravaju da je za uspešno lečenje presudno rano prepoznavanje problema, jer se čak 85 odsto rasta ostvaruje pre puberteta.
Sport je izuzetno važan za zdrav razvoj deteta i treba ga podsticati bez obzira na to da li je u pitanju košarka, fudbal, karate ili neka druga aktivnost. Međutim, ukoliko dete ima poremećaj rasta i nedostatak hormona rasta, sport sam po sebi neće dovesti do povećanja visine. Samo pravovremena dijagnostika i adekvatno lečenje mogu omogućiti detetu da ostvari svoj puni potencijal rasta.
Iako su oboje lekari, Aleksandar Milisavljević i njegova supruga nisu odmah posumnjali da njihova ćerka ima poremećaj rasta. Na rođenju je imala urednu telesnu masu i dužinu, a u prvim mesecima problem je bio pre svega u slabijem napredovanju telesne mase i pridruženim zdravstvenim poteškoćama, uključujući alergiju na proteine kravljeg mleka. Prve ozbiljnije sumnje javile su se tek oko šestog meseca života, nakon prelaska na adaptiranu ishranu i usled dodatnih ispitivanja. Kasnije su zbog drugih zdravstvenih tegoba i sumnje na genetske faktore usledile i kontrole kod genetičara, pa poremećaj rasta nije bio odmah u fokusu.
– Čak i kao lekari, dugo smo lutali do dijagnoze zbog drugih pridruženih stanja. Kada je krenula u vrtić, prvi put smo jasnije uočili razliku u odnosu na vršnjake. Konačna dijagnoza nedostatka hormona rasta postavljena je kada je imala pet godina i devet meseci, a terapija je započeta ubrzo nakon toga. U uzrastu od šest godina, ona je imala telesnu visinu deteta od tri godine. Početak terapije nije bio lak, jer se hormon rasta daje svakodnevnim potkožnim injekcijama. U početku smo joj mi davali terapiju, a prilagođavanje je trajalo nekoliko nedelja. Prvih mesec dana je uglavnom plakala i bilo je potrebno mnogo pripreme pred svako bockanje. U tom periodu koristili smo pen sa klasičnim iglicama, pa je strah bio još izraženiji. Prekretnica je nastupila kada su uvedeni savremeniji sistemi primene hormona rasta, kod kojih se igla tokom aplikacije praktično ne vidi, kao i digitalna aplikacija koja omogućava praćenje terapije i napretka u rastu. To nam je značajno olakšalo svakodnevni život. Naša ćerka je prvi put mogla da ode sama kod bake, pa čak i na letovanje i rekreativnu nastavu, bez straha i komplikovane organizacije oko terapije. Kada se koriste savremena rešenja za primenu terapije, iglica se uopšte ne vidi, što joj je mnogo značilo i psihološki. Danas, nakon više od tri godine terapije, porasla je za 23 centimetra, dobila oko sedam kilograma i uvećala broj obuće za sedam brojeva. Najveća promena nije samo u visini, već u samopouzdanju. Terapija je postala deo rutine i više ne predstavlja stres – ističe Milisavljević.
Jedini način da se poremećaj rasta otkrije na vreme jeste da se deca redovno mere. Roditelji to vrlo lako mogu da rade i u kućnim uslovima, kao što su se deca ranije merila. Danas, u vremenu kada tehnologija zauzima značajno mesto u svakodnevnom životu, postoji i besplatna mobilna aplikacija „Karta rasta”. Roditelji u aplikaciju unose osnovne podatke o detetu, poput datuma rođenja, telesne mase i dužine na rođenju, nakon čega se kreira personalizovana karta rasta za svako dete. To je naročito korisno za porodice sa više dece različitog uzrasta, kojima sistematski pregledi često dolaze u različito vreme. Roditelji mogu jednom u šest meseci ili jednom godišnje da izmere dete, unesu datum merenja i visinu, a aplikacija prati rast tokom vremena.
– Roditelji najčešće dolaze na prvi pregled kod endokrinologa po preporuci pedijatra iz doma zdravlja, a najveći broj dece koje upućujemo na dodatnu procenu čine upravo budući prvaci, uzrasta šest do sedam godina, kada se tokom sistematskog pregleda uoče odstupanja u rastu. Kada dete dođe na pregled, mi izmerimo njegovu telesnu visinu, ali to predstavlja samo jedan podatak u određenom trenutku. Pošto dete vidimo prvi put, mnogo nam više znače podaci iz prethodnog perioda. Karta rasta pokazuje da li dete raste i prati svoj očekivani kanal rasta, da li je u skladu sa ciljnom visinom ili postoji zastoj u linearnom rastu. Međutim, nedostatak hormona rasta ne utiče samo na visinu. On može da ima i značajne zdravstvene posledice. Hormon rasta važan je za metabolizam, pre svega za metabolizam glukoze, ali i za brojne druge metaboličke procese u organizmu. Takođe, utiče na mineralizaciju kostiju i zdravlje kardiovaskularnog sistema – objašnjava dr Sanja Panić Zarić iz Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta.
Iako se poremećaji rasta podjednako javljaju kod dečaka i devojčica, roditelji dečaka se češće javljaju na pregled. To nije karakteristično samo za Srbiju, već predstavlja globalni trend. Verovatno je delom povezano sa društvenim očekivanjima da muškarci budu viši, zbog čega roditelji češće obraćaju pažnju na rast dečaka.
– Kada se postavi dijagnoza nedostatka hormona rasta, u Srbiji su dostupne različite terapijske opcije. Postoji više preparata hormona rasta, a pojedini od njih imaju specifične uređaje za primenu kod kojih se igla tokom aplikacije praktično ne vidi. To je važno jer je terapija dugotrajna i primenjuje se svakodnevno. Hormon rasta se daje potkožno, svako veče pred spavanje, često tokom više godina. Što se poremećaj ranije otkrije i terapija ranije započne, veće su šanse za uspešan odgovor na lečenje i bolji rast deteta. Terapija se sprovodi sve dok dete raste. Devojčice rastu sve dok koštana zrelost ne dostigne 14 godina, a kod dečaka je to do 16 godina. Zato tokom praćenja redovno kontrolišemo koštanu zrelost, najčešće snimanjem šake, jer ona ne mora uvek da odgovara hronološkom uzrastu deteta. Kada se rast uspori i kada dete raste manje od dva centimetra godišnje, radi se retestiranje kako bi se utvrdilo da li postoji trajni, odnosno doživotni nedostatak hormona rasta, kada je potrebno nastaviti lečenje i u odraslom dobu, ili je poremećaj bio prolazan – precizira dr Panić Zarić.
Vreme je ključni faktor
Olga Davidović, predsednica Udruženja osoba sa nedostatkom hormona rasta i niskim rastom „Horast”, kaže da iz iskustva zna da roditelji često ne prepoznaju odmah kod dece da postoji problem sa rastom, jer se veruje da će dete porasti u pubertetu. – Kod poremećaja rasta vreme je ključni faktor. Što se ranije javi sumnja i uradi procena, to su veće šanse da dete dostigne svoj genetski potencijal rasta. Naša uloga kao udruženja pacijenata je da podignemo svest, da roditeljima damo tačne informacije i da ih ohrabrimo da ne čekaju, već da reaguju na prve znake odstupanja u rastu. Redovno merenje i praćenje deteta je najjednostavniji, ali i najvažniji korak. Zato smo i pokrenuli kampanju „Kad porastem”, koja prenosi glas svakog deteta i njegovo pravo da mašta, da raste i da razvija svoj puni potencijal – rekla je Davidovićeva.
Automobili bez vozača osvajaju svet
Ned Curic kaže da saradnja omogućava pametniju, bezbedniju i efikasniju mobilnosti za korisnike
Multinacionalna automobilska kompanija Stelantis danas je sklopila strateško partnerstvo sa kompanijama Vejv i Uber radi globalnog razvoja i uvođenja autonomnih robotaksi vozila bez vozača.
Direktor za inženjering i tehnologiju u Stelantisu Ned Curic kaže da ta saradnja omogućava pametniju, bezbedniju i efikasniju mobilnosti za korisnike.
„Sa adaptivnom veštačkom inteligencijom kompanije Vejva i globalnom mrežom Ubera, ubrzavamo primenu autonomnih vozila koja odgovaraju stvarnim potrebama korisnika i omogućavaju besprekornu mobilnost u svakodnevnom životu”, rekao je Curic, prenosi italijanska novinska agencija ANSA, prenosi Tanjug.
Jokić predvodi košarkaše Srbije protiv Švajcarske i BiH
