Otkako se Donald Tramp vratio u Belu kuću, nad Kanadom visi pretnja po njen suverenitet, ali sada se ova zemlja suočava i sa unutrašnjim izazovom.

Neki Kanađani sa zapada zemlje, siti decenije liberalne vladavine, otvoreno pozivaju na otcepljenje.

Stojeći ispred gomile od oko 100 ljudi zbijenih u malu salu u gradu Letbridžu, Denis Modri pita meštane o budućnosti Alberte.

‘Ko misli da Alberta treba da ima veću ulogu u Kanadi?’, pita on.

Desetak ljudi podiže ruke.

‘Ko misli da pokrajina treba da se zalaže za otcepljenje od Kanade i formiranje sopstvene nacije?’

Oko polovina prisutnih podiže ruke.

‘Koliko ljudi bi želelo da se Alberta pridruži SAD?’

Još jednom podrška polovine prisutnih.

Modri, penzionisani kardiohirurg, jedan je od vođa Projekta prosperiteta Alberte, organizacije koja se zalaže za referendum o nezavisnosti.

Mogućnost otcepljenja je dugo bila tema razgovora u ovoj konzervativno orijentisanoj pokrajini.

Ali dva faktora su tome dala novi zamah: Trampovi komentari da će ‘Kanada postati 51. američka država’ i naknadni podsticaj koji je Liberalnoj stranci dao u anketama pred savezne izbore u ponedeljak.

Modri je za BBC rekao da je separatistički pokret porastao poslednjih meseci, delimično vođen, kako on veruje, Trampovom retorikom.

“To nas ne zanima”, rekao je.

“Zainteresovani smo za suverenitet Alberte.”

Međutim, Džefri Rat, advokat i rančer iz Kalgarija, koji je još jedan od suosnivača projekta, ne odmahuje odmah Trampov predlog o Kanadi kao 51. saveznoj američkoj državi.

Iako je saglasan da je nezavisnost prioritet, mogao bi, kaže, da vidi da se Alberta u budužnosti pridružuje Sjedinjenim Američkim Državama.

“Imamo mnogo više kulturnog zajedničkog sa našim komšijama na jugu u Montani… [i] sa našim rođacima u Teksasu nego bilo gde drugde”, kaže on.

Grupa “Stay Free Alberta” (Slobodna Alberta) organizovala je potpisivanje peticije za referendum o nezavisnosti Alberte.

Tvrde da su prikupili više nego dovoljno da bi podneli zahtev za održavanje referenduma o nezavisnosti Alberte od Kanade.

Separatistički pokret u Alberti ima korene u onome što je poznato kao zapadno otuđenje – termin koji se koristi kako bi se opisalo verovanje nekih da donosioci odluka u glavnom gradu, Otavi, često zanemaruju ovu provinciju.

Organizatori peticije imaju rok do početka maja da prikupe najmanje 178.000 potpisa – ili 10 odsto birača sa pravom glasa – za kampanju za referendum.

Mič Silvestr, šef organizacije “Stay Free Alberta“, rekao je 4. maja ispred izborne kancelarije u Edmontonu da je organizacija dostavila više od 300.000 potpisa.

“Ovaj dan je istorijski u istoriji Alberte”, rekao je.

“Ovo je prvi korak ka sledećem – prošli smo treće kolo i sada smo u finalu Stenli kupa (trofej namenjen pobedniku profesionalne lige u hokeju na ledu)”.

Međutim, sud u Alberti je obustavio potvrđivanje potpisa dok ne bude doneta odluka o pravnom zahtevu grupe starosedelaca Prvih naroda, koji tvrde da težnja ka otcepljenju od Kanade krši njihova prava.

Očekuje se da će odluka u ovom slučaju biti doneta kasnije u maju.

Kevin Hil, advokat Prve nacije Atabaska Čipevjan, rekao je da smatra da njegovi klijenti imaju dobar slučaj koji bi mogao da zaustavi pitanje referenduma.

“Međunarodna granica bi uticala na njihova ugovorna prava i način života”, rekao je Hil za BBC, pozivajući se na ugovore sklopljene između Britanske krune i zajednice Prvih naroda pre više od jednog veka, pre stvaranja moderne Kanade.

Dodao je da njegovi klijenti veruju da bi nezavisna Alberta značila raskid tih ugovora.

Međutim, vlada Alberte je dozvolila da se proces podnošenja peticija nastavi pošto je izmenila zakone kako bi izbrisala uslov da referendumi koje iniciraju građani budu u skladu sa ustavom.

REUTERS/Todd Korol

U autorskom tekstu za nacionalni list “Globe and Mail“, Preston Mening, stanovnik Alberte koji se smatra jednim od osnivača modernog konzervativnog pokreta u Kanadi, upozorio je da “veliki broj ljudi sa zapada zemlje jednostavno neće tolerisati još četiri godine liberalne vlade, bez obzira ko je vodi”.

Optužio je stranku premijera Marka Karnija da loše upravlja nacionalnim poslovima i ignoriše prioritete zapadnih Kanađana.

“Glas za Karnijeve liberale je glas za secesiju Zapada – glas za raspad Kanade kakvu poznajemo.”

Osećaj da političari u glavnom gradu Kanade često previđaju ovu provinciju nije ništa novo.

Decenijama se mnogi u Alberti i Saskečevanu, prerijskim provincijama bogatim naftom i gasom, žale kako su nedovoljno zastupljeni, uprkos ekonomskom značaju regiona za zemlju u celini.

Nezadovoljstvo je raslo pod liberalnom vladom bivšeg premijera Džastina Trudoa, koja je uvela politiku zaštite životne sredine koju neki stanovnici Alberte smatraju direktnim napadom na privredni rast regiona.

Nacionalne ankete sugerišu da bi liberali, sada pod vođstvom Marka Karnija, mogli da ostvare četvrtu uzastopnu pobedu na izborima.

Između ostalog, jedan od ključnih faktora za to je porast podrške u Ontariju i Kvebeku – istočnim provincijama gde je koncentrisan veliki deo stanovništva, štosamo pojačava regionalni jaz.

REUTERS/Todd Korol

Džudi Šnajder, čiji muž radi u naftnoj industriji u Kalgariju, rekla je za BBC da bi glasala “za” na referendumu o nezavisnosti Alberte.

Rekla je da Karnija, koji je veći deo poslednje decenije proveo van Kanade, ali je odrastao u Edmontonu, glavnom gradu Alberte, ne doživljava kao ‘njihovog, kao zapadnjaka’.

“On može da dođe i kaže: ‘Ja sam iz Alberte’. Ali da li zaista jeste?”, kaže ona.

Nezavisna Alberta, u kojoj živi i najmanje 10.000 ljudi srpskog porekla, ostaje malo verovatna perspektiva.

Nedavna anketa sugeriše je da bi samo jedan od četiri stanovnika Alberte glasao za izlazak iz Kanade ako bi referendum bio održan sada.

Većina Kanađana, međutim, smatra da bi ovo pitanje trebalo shvatiti ozbiljno, pokazala je posebna anketa Nanosa.

Politički analitičari kažu da će podela predstavljati izazov za sledećeg premijera zemlje, posebno ako Karni pobedi.

Čak ni pobeda konzervativnog lidera Pjera Poalijevra, rođenog u Kalgariju, “ne bi rešila sadašnju neravnotežu između Istoka i Zapada”, rekao je aktivistaModri.

To šire raspoloženje podstaklo je premijerku Alberte Danijel Smit, koja predvodi Ujedinjenu konzervativnu stranku, da krene sopstvenim putem u trgovinskim pregovorima sa SAD, dok su drugi pokrajinski lideri i savezna vlada blisko koordinirali njihove stavove i napore.

Čak je posetila Trampa na njegovom imanju u Mar-a-Lagu na Floridi.

Smit je javno upozorila na “krizu nacionalnog jedinstva” ako novi (ili stari) premijer ne ispuni zahteve Alberte šest meseci posle izbora.

A glavni zahtev je poništavanje odluka prethodne vlade Trudoa o eksplotaciji nafte i gasa u provinciji Alberta.

Dok je Smit odbacila priče o potpunom odvajanju kao “besmislice”, kritičari su je optužili da raspiruje vatru u veoma važnom trenutku za budućnost Kanade.

REUTERS/Todd Korol

Ni u separatističkom pokretu nemaju iste ideje kako najbolje da ostvare njihove ciljeve.

Lorna Giton, rođena i odrasla Albertanka i volonterka u Projektu prosperiteta Alberte, rekla je za BBC da želi da pokrajina ima bolje odnose sa ostatkom Kanade.

Opisala je trenutnu uniju kao “slomljenu” i veruje da će referendum, ili pretnja njime, dati stanovnicima Alberte “prednost” u budućim pregovorima sa Otavom.

Ali, Giton istovremeno odbacuje bilo kakvu ideju da Alberta postane 51. država SAD.

“Imaju dovoljno svojih problema. Zašto bih ja želela da budem deo toga?”, rekla je.

“Radije bih da smo nezavisna, suverena pokrajina ili pokrajina sa boljim statusom i položajem u Kanadi.”

Na ranču u blizini Kalgarija, olimpijskog grada u podnožju Stenovitih planina, Džef Rat ima drugačiji stav.

Dok je u štali timarao njegove trkačke konje, govorio je o političkim i društvenim stavovima o slobodnom preduzetništvu i maloj vladi koje dele stanovnici Alberte i mnogi Amerikanci.

“Iz te perspektive, smatram da se Alberta dobro uklapa u Sjedinjene Države”, rekao je.

Trenutno sastavlja delegaciju za “utvrđivanje činjenica” koja će otputovati u Vašington i direktno predstaviti pokret Trampovoj administraciji.

Međutim, mnogi birači u Alberti potpuno odbacuju ideju nezavisnosti, čak i ako se slažu da je pokrajina previđena.

Stiv Laklan iz Letbridža saglasan je da zapad zemlje nije zastupljen u Otavi, ali kaže: “Već postoji odvajanje, stoga moramo da se ujedinimo.”

A liberali nisu potpuno isključeni iz pokrajine. Ankete sugerišu da bi Alberta mogla da pošalje više liberalnih poslanika u Otavu nego 2021. godine.

Džejms Forester, koji živi u ratištu Kalgari Centra, rekao je za BBC da je tradicionalno glasao za konzervativce, ali da se poslednjih godina okrenuo levo.

Ovog puta će glasati za liberale zbog “Karnijevog faktora”.

“Mislim da je on najbolji čovek za saradnju sa Trampom”, rekao je.

A o osećaju otuđenja Alberte od Otave, kaže: “Ne brinem zbog toga.”

SERBIANNEWS/CANADA

U vremenu u kojem se većina ljudi teško odvaja od mobilnih telefona, gradske infrastrukture i svakodnevne udobnosti, priča Kanađanina Tima zvuči gotovo nestvarno.

On već skoro dve decenije živi na udaljenom ostrvu u kanadskom moreuzu Džordžija, potpuno van električne mreže, bez klasičnog vodovoda i bez mogućnosti da do svog doma jednostavno doveze automobil pun namirnica ili građevinskog materijala. Ostrvo na kojem živi nema trajektnu vezu za automobile, već se do njega dolazi sopstvenim brodom.

To znači da je svaki komad materijala, svaki alat i svaka vreća namirnica pravi logistički izazov. Upravo zato Tim nastoji da koristi ono što već ima oko sebe: kamen, pesak, drvo i druge lokalne materijale. On već godinama sam gradi kuću u kojoj planira da provede starost. Za temelje koristi beton, za izolaciju kamenu vunu, a za krov lim, dok značajan deo konstrukcije nastaje od materijala dostupnih na njegovom zemljištu.

Kuća nije samo građevinski projekat, već i svojevrsni manifest života sa manje otpada, manje potrošnje i više oslanjanja na sopstvene ruke. Električnu energiju dobija iz solarnih panela, vodu skuplja sa krova, a dom greje drvima koja sam priprema. Za grejanje koristi više sistema, među kojima su zidana peć, klasična peć na drva i peć ispod kade.

Iako živi van mreže, nije potpuno izolovan od ljudi. Na ostrvu postoji zajednica, a Tim sa drugim stanovnicima često razmenjuje usluge i dobra. U grad odlazi tek svakih nekoliko meseci, uglavnom po namirnice koje ne može sam da proizvede, poput kafe. Jedan od ključnih trenutaka u njegovom životu dogodio se još osamdesetih godina, dok je radio na moru.

Ne baca smeće, već ga ugrađuje u zidove

Tada je, prema opisu videa, video plutajuće nakupine smeća koje su ga duboko pogodile. Taj prizor promenio je njegov pogled na život, potrošnju i odgovornost prema životnoj sredini. Nakon toga odlučio je da potraži čistije i mirnije mesto za život, bliže zemlji i prirodi. Danas, decenijama kasnije, živi upravo takav život.

Hranu uzgaja i drva obrađuje već oko 40 godina, a u međuvremenu je osnovao porodicu i dobio unuke. Jedan od najneobičnijih detalja njegove priče odnosi se na otpad. Pošto je odvoz smeća sa ostrva komplikovan i energetski skup, Tim veliki deo sopstvenog otpada ne šalje na kopno, već ga zatvara u zidove pomoćnih objekata, gde se kasnije prekriva betonom ili malterom.

Na taj način, prema opisu videa, uspeo je da “skladišti” sedam godina sopstvenog otpada u zidove šupe za solarne panele. Stare gume sa ostrvskog vozila prenamenio je u komoru kompostnog toaleta. Njegova logika je jednostavna: ako se samo mali deo otpada zaista reciklira, bolje je smanjiti transport, potrošnju energije i količinu smeća koja završava na deponijama.

Još uvek radi kao krovopokrivač

Iako njegov život izgleda kao potpuni beg iz modernog sveta, Tim još nije u penziji. I dalje radi kao krovopokrivač, iako se nada da će s vremenom manje raditi fizički, a više nadzirati ekipe. Plan mu je da završi kuću, uredi završne detalje i više se posveti uzgoju hrane.

Njegova priča nije poziv svima da napuste grad i presele se na ostrvo. Život van mreže zahteva znanje, disciplinu, fizičku izdržljivost i spremnost na svakodnevne kompromise. Ipak, Tim kaže da mu takav život donosi ono što mu moderni svet nije mogao dati: tišinu, osećaj samodovoljnosti i dublju povezanost sa prirodom.

U njegovom slučaju sloboda ne znači nerad, već upravo suprotno. Svaki obrok, svaki komad topline, svaka kap vode i svaki vat struje rezultat su planiranja i rada.

Ali za Tima je to prihvatljiva cena. U svetu u kojem sve više ljudi oseća umor od buke, troškova, kredita i stalne zavisnosti od sistema, njegova priča pokazuje kako izgleda radikalno drugačiji život. Nije lak, nije za svakoga, ali za čoveka koji ga je izabrao – vredi svakog uloženog dana.