Uskoro premijerno stiže i jedan od najiščekivanijih filmova, „Goli otok – Ostrvo na dnu“ Miloša Miše Radivojevića, koji je autentična priča njegove porodice u kojoj igra jednu od glavnih uloga, kao i u filmu hrvatskog reditelja Predraga Ličine „Virus patološke dobrote“.
O svemu tome Kičić govori za Danas, ali i o režimskom udaru na celu kulturu, i nadi da nam stižu mnogo bolja vremena.

U vašoj matičnoj kući, Ateljeu 212, igraju se dva komada Florijana Zelera, francuskog pisca koji je postao omiljen pozorišnim i filmskim rediteljima i glumcima širom sveta, i sada u Bitef teatar stiže i treći, „istina“, a vi ste i producent ove predstave.

– Za razliku od njegove trilogije „Otac“, „Majka“, „Sin“, kojom se proslavio u svetu, njegova druga dva komada, „Istina“ i „Laž“ su komedije. To je priča o dva bračna para koji su prijatelji, u kojoj Zeler fokusira njihova bračna neverstva, i on to radi jako duhovito i sarkastično, i na kraju krajeva i jako bizarno.

Junak koga igram, Vinsent, a cela radnja se odvija iz njegove perspektive, uveren je da on vlada svojom životnom situacijom, ali kako predstava odmiče, viidimo da ga mnoge stvari polako opovrgavaju, i da istina koju on živi nije baš takva. I mada se zove „Istina“, ceo ovaj komad je, zapravo, o laži – kako ljudi lažu i na koje načine, zašto lažu i sebe i druge, i sve je to jako zanimljivo, jer u jednom trenutku ne znate ko govori laž a ko istinu.

Foto: Veljko Lalović

Koliko ova Zelerova priča izlazi iz sfere privatnog u širi društveni kontekst, u kojem je istina o stvarnosti u kojoj živimo zamagljena i zabranjena, a laž se ustoličila kao praksa, kao prihvatljiva i poželjna?

– O tome je negde u suštini i ključ ovog komada. Ali ne bih da otkrivam previše, ova Zelerova priča je jako uzbudljiva i neočekivana, i jako sam srećan što igram u ovoj predstavi. Na kraju krajeva, postavlja se pitanje da li istinu uopšte treba govoriti, da li nam je istina potrebna, koliko je lakše i udobnije živeti u laži nego u istini, i šta bi ostalo od naših odnosa i društvenih pozicija kada bismo prestali da lažemo.

I to je na neki način slika globalnog sveta – ljudi su bombardovani informacijama i društvenim mrežama iz sekunde u sekund, koje zamagljuju vizuru i nude laž kao istinu. Zato je nestalo međusobno poverenje, sve manje verujemo jedni drugima, a kad je teško razaznati šta je istina a šta nije, pošto se laž vrlo vešto „pakuje“ i lansira, onda pravimo neke svoje lične istine, koje možda i nisu istine, i sve je jako komplikovano.

U predstavi „Istina“ svi likovi lažu, publika će videti kako lažemo i sebe i druge, kako lažemo i publiku, Zelerov komad je vrlo zbunjujući, ali je u tome i njegov zaplet. „Istina“ prati dva bračna para, dugogodišnje prijatelje, čiji se odnosi zapliću u mrežu međusobnih prevara i poluistina, a kroz komične situacije i sarkastičan dijalog ovaj komad nam razotkriva način na koji savremeni čovek razume ljubav, vernost i bliskost, rugajući se, naravno, svim akterima tih prevara. Meni deluje da ko bude gledao ovu predstavu, više neće želeti da vara.

Ne mogu da vas ne pitam za „zanimljiv“ događaj – u toku vaših finalnih proba za predstavu iznenada je smenjen, bez zvaničnog obrazloženja gradske vlasti, dosadašnji direktor Bitef teatra Miloš Latinović, a upravo je ova scena svojim repertoarom prepoznata kao najangažovanija – recimo, 2025. je obeležila predstava „Dora ili ko će da prošiva prsluke“, zasnovana na autentičnim pismima koje razmenjuju rediteljka Andreja Kargačin i Dora, njena drugarica iz detinjstva, aktivistkinja koja se nalazi u političkom egzilu jer je režim optužio za „rušenje ustavnog poretka“. Kako to komentarišete?

– Ne znam kako se i zašto to desilo, mi smo sa Milošem Latinovićem potpisali ugovor o predstavi „Istina“, tako da smo i mi, kao i kulturna javnost potpuno zatečeni njegovom smenom.

U ovih godinu i po dana svakodnevno svedočimo udarima na kulturu, nasilnim pokušajima da se ućutkaju i disciplinuju umetnici, smenama čelnih ljudi u kultrnim institucijama koji nisu lojalisti vlasti, smanjenjima budžeta za pozorišta, zaustavljanju filmske produkcije… Kako to doživljavate?

– Ja sam iz tog razloga u Ateljeu 212 režirao predstavu „Oda radosti“ koja je sarkastična komedija, zato radim i ovu predstavu u Bitef teatru, jer smatram da je u ovom trenutku u kom smo sada, neki moj lični izlaz komedija, iako to može da zvuči sebično.

To ne znači da pozorište treba da okreće glavu od stvarnosti, naprotiv, ali prosto ja tako reagujem u nekim teškim momentima i u ličnom životu, branim se smehom i mislim da nam je smeh potreban kao otklon, jer uprkos svemu i u ovim uslovima moramo da se borimo da radimo, da stvaramo, da komuniciramo sa publikom.

Smatram da je i ova vrsta pozorišta u ovom trenutku neophodna da ljudi malo odahnu od onoga što ih „udara“ u glavu, i mislim da publika to jako dobro razume i oseća, jer takav je momenat. Naravno, postoji i angažovano pozorište, kao što je, recimo, predstava „Obraćanje naciji“ u Ateljeu 212.

Foto: Veljko Lalić

Ipak, kakav je vaš stav zbog ovih skandaloznih redukcija i režimskih udara, posebno na pozoršte i film?

– Sve ovo traje već skoro godinu i po dana, i apsolutno mi je jako krivo što je tako malo izdvojeno za repertoar pozorišta i što je toliko malo premijera u ovoj sezoni. Pozorišta su živa stvar, ali iskreno rečeno, ne znam kako da verbalizujem ovo što se dešava – da nam je neko pričao da će sve ovo da se dogodi, ne bismo verovali.

U „Obraćanju naciji“ koja se od premijere maja 2023. igra „na kartu“ više, igrate Uznemirenog građanina i naratora, koji u jednom monologu kaže: „Bila jednom jedna Mala zemlja u kojoj su se na vlasti stalno smenjivali mafijaši i korumpirani. Mrtav čovek je uzoran građanin, kad vladaš mrtvim ljudima nema opasnosti od protesta i pobune. Vlast ste takođe vi, mali šrafovi istog sistema bez kojih mi ne bi postojali. Izađite na ulice, vičite, dernjajte se, protestujte, i mi ćemo da izađemo, i sve ćemo da vas pobijemo. Jer, mi smo tu zbog vas! Mi i vi – mi smo isti!“. Ovo je priča naših slika i prilika, da li je zbog toga toliko omiljena kod publike?

– Ali, i ta predstava je žanrovski komedija, „Obraćanje naciji“ je nastalo po tekstovima italijanskog glumca, reditelja, dramskog pisca i javnog intelektualca Askanija Čelestinija, a nama izgleda kao da je u ovom trenutku napisao neki naš pisac. Njen ključ je u duhovitosti, u ironiji i satiri, i mislim da je jako neophodan taj ventil – u toj priči su neke groteskne osobe iz vlasti, administracije, iz gradskog prevoza, škole, sa ulica, televizije, iz pekare…, koje svakodnevno čine neka mala i velika zla, i mi tu apsolutno prepoznajemo našu stvarnost.

Zato pokušavamo da se u pozorištima bavimo svojim poslom koliko smo u mogućnosti u ovim uslovima, i publika ima razumevanja za to. Mislim da zna zašto sada dolazi u pozorište, i da će pozorište u vreme koje je ispred nas mnogo više biti vrednovano i cenjeno od publike – deluje mi da su upravo u ovih godinu i po dana, uprkos redukciji premijera, predstave rasprodate više nego ranije, i da se prate sa mnogo više pažnje. Ljudi imaju potrebu da učestvuju u jednom kolektivnom činu, iskustvu, eskapizmu, i u tih sat i po ili dva koliko traje predstava, publika i mi smo na istom zadatku.

Najveću popularnost kao glumac, reditelj i producent ipak ste doživeli sa serijom „Mama i tata se igraju rata“, koja je bila nominovana i za prestižne regionalne AFA nagrade, i imala ogromnu gledanost. Šta mislite o tome što na RTS – u sada postoje „crne liste“, što je zaustavljeno snimanje nekih projekata zbog „nepodobnosti“ glumaca, ili reditelja i scenarista, a neke su, iako završene, „bunkerisane“ i ne emituju se?

– Koliko sam shvatio, nešto se snima i dalje, bilo je raznih informacija oko svega toga što pominjete, ali to je trenutak koji živimo, i svi ga delimo – neko radi, neko ne radi, da li je neko na „crnoj listi“ ja to ne znam, a kako čujem, sigurno je da postoje. Mi smo seriju „Mama i tata se igraju rata“ lepo završili i emitovana je prošle godine, a moj lični stav prema celoj situaciji je da postoje stvari koje u ovom momentu, sada, odmah, ja ne mogu da promenim. Da li će ovaj trenutak da prođe zavisi od svih nas, i videćemo šta će se dalje dešavati.

Pred vama je ove godine premijera filma „Goli otok – Ostrvo na dnu“ Miloša Miše Radivojevića, autentična politička priča vašeg dede, profesora dr Mioljuba Kičića (1911–1995), čuvenog endokrinologa, general-major JNA i Titovog lekara, koji je doživeo golootočku golgotu. Kako vi doživljavate to vreme, s obzirom da je bilo prisutno u vašem odrastanju?

– Njegova potresna svedočenja o događajima u tom logoru poslužila su kao osnova za film „Ostrvo na dnu“, vrlo sam uzbuđen i jako mi je drago što je taj film nastao. A i Miša Radivojević mi je teča, on je napisao i scenario, tako da je i tom smislu ovaj film porodični. Ja tu igram najboljeg prijatelja mog dede, koji je isto bio lekar i zajedno s njim na Golom otoku, i u filmu pratimo njihovo iskustvo, strašno i vrlo potresno.

Ja sam odrastao 80-tih i 90-tih godina, kada je Goli otok bio samo mit, vreme koje je odavno prošlo, međutim, bilo je puno svedočenja ljudi koji su bili zatočeni, kao i mog dede, koje je poslužilo Miši da napravi ovaj film. To je izveštaj o zastrašujućim neljudskim stvarima i poniženjima koje su se tamo dešavale, koji moj deda nije smeo da objavi za života. Nije smeo ni u porodici da priča o tome, tako da ja kao dete ništa nisam znao o tome.

Tek negde pred kraj svog života počeo je delimično da pominje neke događaje. A celo njegovo svedočenje mogli smo da vidimo tek u njegovom testamentu. Taj izveštaj je posthumno objavljen u Medicinskom glasniku, i značajan je dokument o jednom istorijskom trenutku i stradanju.

U nekim trenucima nam se čini da bi vlast i sada napravila neki sličan „disciplinski projekat“, i da bi danas na nekakvom Golom otoku završili studentiu protestu, rektor Univerziteta i profesori, umetnici, lekari, sudije, novinari, sportisti, muzičari, i svi ostali koji im daju podršku. Kakav je vaš utisak?

– Goli otok je zaista nešto najužasnije što se desilo u našoj istoriji posle Drugog svetskog rata, ne bih se nikako „gađao“ time , i ne bih vukao nikakvu paralelu sa današnjim trenutkom, jer je i sama pomisao na to, čak i hipotetička, apsolutno zastrašujuća.

Možete li nešto da kažete o filmu „Virus patološke dobrote“ Predraga Ličine, snimljenog u hrvatsko – srpskoj koprodukciji, čija premijera takođe treba da izađe, a i u tu igrate jednu od glavnih uloga?

– To je opet jedna izrsna komedija i jako bizarna priča, Peđa je pre ovog režirao film „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ koji je jako duhovit, bio je kod nas na Festu. Mislim da će „Virus patološke dobrote“ biti jako zanimljiv publici. Igramo Rade Šerbedžija, Goran Bogdan, Nikola Đuričko, Hristina Popović, Tihana Lazović i ja, i tek će se saznati o tom filmu. Toliko za sada o tome ogu „insajderski“ da kažem.

Kad već pominjemo hrvatsku kinematografiju, za razliku od njihovog Audiovizuelnog centra, na čijim konkursima autori dobijaju i po milion evra za jedan film, naš Filmski centar Srbije je posle vrlo skromnih sredstava sada potpuno, drugu godinu za redom, obustavio konkurse, što znači i da naredne tri – četiri godine uopšte nećemo imati domaće filmove na festivalima. Kako to doživljavate?

– Mislim da će, nažalost, biti i duža pauza, i da će se tek osetiti dimenzije ukidanja konkursa FCS. Srpski filmovi koji će se sada pojaviti premijerno snimljeni su mnogo ranije, a posle njih dugo vremena nas neće biti nigde, i to je, naravno, poražavajuće za našu kinematografiju. Ali, kao što sam rekao, to je trenutak koji sada živimo, ne znam da li će se uskoro promeniti. Videćemo šta će se dalje događati, ne bih želeo ništa da prejudicram, ali se stvarno nadam da su neka mnogo bolja vremena ispred nas.

Autorska ekipa predstave „Istina“

Pored Gordana Kičića, u „Istini“ igraju Milica Trifunović, Nebojša Ilići Tamara Dragičević, tekst Florijana Zelera je prevela i adaptirala Ivana Dimić, a asistentkinja reditelja je Mila Urošević. U autorskoj ekipi predstave su i scenograf Zorana Petrov, kostimografkinja Snežana Veljković, asistentkinja kostimografkinje Marija Milekić, muziku potpisuje Ivan Brkljačić, a izvršnu produkciju Olivera Kecojević.