Zašto su dvadesete najbolje godine da se steknu finansijske navike
Mnogim mladima danas deluje da su ušteđevina i finansijska samostalnost ciljevi koji se stalno pomeraju. Kada se na to dodaju svakodnevni troškovi, pritisak potrošnje i osećaj da novac nestaje čim legne na račun, nije teško razumeti zašto štednja i ulaganje često deluju kao luksuz, a ne kao realna opcija.
Ipak, upravo su dvadesete godine pravo vreme za usvajanje finansijskih navika koje kasnije prave ključnu razliku. Ono što mladima ide u prilog jeste vreme, a vreme je jedan od najvažnijih saveznika kada je reč o ulaganju. Što ranije počnete da gradite pametan odnos prema novcu, veća je verovatnoća da i manji, ali redovni iznosi vremenom značajno porastu.
U dvadesetim se najlakše formiraju navike koje kasnije određuju način na koji upravljate novcem. To je period kada prvi put samostalno raspolažete prihodima i donosite odluke o tome kako ih trošiti. Međutim, savremeni način života često podstiče impulsivnu potrošnju, pa mladi lako upadaju u začarani krug „od plate do plate“ ili se oslanjaju na dozvoljeni minus i kreditne kartice. U društvu za upravljanje investicionim fondovima Vista Rica podsećaju da su dvadesete period kada prvi put zarađujemo svoj novac, stičemo ekonomsku nezavisnost i imamo prirodan poriv da u njemu uživamo. Zato se ovaj period smatra i formativnim kada je reč o finansijskim navikama.
„Ne postoje prave godine za početak ulaganja, već pravi trenutak, a to je što ranije. Jedna od najvažnijih navika koju treba usvojiti već u dvadesetim jeste budžetiranje. Kada jasno znate koliko trošite i na šta vam novac odlazi, mnogo lakše određujete iznos koji možete da sačuvate i kasnije usmerite ka ulaganju“, navode iz kompanije Vista Rica.
Druga važna prednost dvadesetih jeste to što i manji iznosi, ukoliko se ulažu redovno i dugoročno, mogu imati realan efekat. Česta zabluda je da sa ulaganjem treba početi tek kada prihodi postanu značajno veći. U praksi je mnogo važnije početi sa iznosom koji je održiv, nego čekati „savršeni trenutak“. To znači da prva investicija može biti i 10.000 dinara.
Na primer, ako 10 meseci unapred odvajate novac za letovanje i držite ga u novčanim (keš) fondovima, ne samo da vas na kraju očekuje dodatni prinos, već izbegavate i trošak kamate koji biste imali ako putovanje platite kreditnom karticom. U domaćim bankama kamatne stope na revolving kreditne kartice često se kreću okvirno između 20% i 30% godišnje. To u praksi znači da letovanje koje plaćate „na rate“ može biti značajno skuplje nego ako ste isti iznos postepeno odvajali i čak ostvarili mali, ali pozitivan prinos. Upravo u tome je razlika -između planiranja koje donosi vrednost i impulsivne potrošnje koja vas dugoročno košta.
Treći razlog zbog kojeg su dvadesete idealne za ulaganje jeste prostor za učenje. Nije poenta da odmah znate sve, već da imate vreme da postepeno razumete opcije koje postoje na tržištu i pronađete ono što odgovara vašim ciljevima. Pored klasične štednje, danas su dostupni i investicioni fondovi kao jedan od načina za dugoročnije planiranje finansijske budućnosti, uključujući i alternativne fondove.
Dvadesete nisu važne jer tada morate da znate sve o novcu, već zato što počinjete na vreme. A kada se počne rano, čak i mali koraci vremenom dobijaju mnogo veću vrednost.
Stres koji ne dolazi iz tehnologije
U poslednje vreme često čujem istu rečenicu, izgovorenu na različitim mestima – na sastancima u kompanijama, posle predavanja, ponekad i u neformalnim razgovorima uz kafu: „Sve se menja toliko brzo da imam osećaj da neću moći da ispratim.”
Piše: Radomir Lale Marković, SIY trener
Na prvi pogled, čini se da je izvor tog osećaja jasan – veštačka inteligencija, automatizacija, digitalna transformacija. Međutim, što više razgovaram sa ljudima koji se nalaze usred tih promena, sve sam sigurniji da stres ne dolazi samo iz tehnologije. On dolazi iz neizvesnosti identiteta u svetu koji se ubrzano redefiniše.
Tokom karijere u medijima i video-produkciji više puta sam gledao kako tehnologija menja profesije. Kada sam počinjao na televiziji, montaža je bila fizički proces – trake, mašine, dugi sati tehničkog rada. Digitalna montaža je mnoge tada uplašila. Ne zato što je bila komplikovana, već zato što je podrazumevala promenu uloge.
Ali vrlo brzo se pokazalo nešto zanimljivo: ljudi koji su razumeli priču, ritam i smisao sadržaja nisu nestali iz profesije. Naprotiv. Oni su postali još važniji. Promenio se alat, ali ne i vrednost razmišljanja.
Sličnu dinamiku vidim danas u razgovorima o veštačkoj inteligenciji. AI može da napiše tekst, generiše sliku, napravi video ili analizira ogromne količine podataka. Ono što kod mnogih ljudi izaziva napetost nije sama tehnologija, već pitanje koje stoji iza nje: gde sam ja u toj slici?
U radu sa ljudima kroz treninge komunikacije, fokus pažnje ili emocionalne inteligencije često primećujem jednu zanimljivu stvar. Kada ljudi pričaju o strahu od gubitka posla – oni, zapravo, retko govore o poslu. Mnogo češće govore o osećaju vrednosti.
Posao je u modernom poslovnom svetu postao deo identiteta. Na pitanje „Ko si ti?”, ljudi često odgovaraju profesijom. Kada tehnologija dovede u pitanje tu profesiju, automatski se pokreće mnogo dublji mehanizam: strah da ćemo izgubiti mesto u sistemu koji nas definiše.
Veštačka inteligencija u tom kontekstu nije samo tehnološka promena. Ona je ogledalo koje pokazuje koliko smo svoj identitet vezali za određene forme rada. I zato reakcija često nije racionalna. Ona je emocionalna.
U kompanijama koje prolaze kroz digitalnu transformaciju najčešće se fokus stavlja na procese, alate i strategije. To je logično. Međutim, iz mog iskustva u radu sa timovima, pravi izazov se pojavljuje na drugom mestu – u prostoru između ljudi.
Kada se u organizaciji pojavi nova tehnologija, ne menja se samo način rada. Menja se percepcija vrednosti. Neko ko je godinama bio ekspert u jednoj oblasti odjednom vidi da algoritam deo tog posla radi brže. Ako ta promena nije pažljivo objašnjena, ljudi počinju da popunjavaju praznine sopstvenim interpretacijama. A ljudski mozak je izuzetno kreativan kada treba da predvidi najgori scenario.
Tu dolazimo do pitanja komunikacije. Ne one formalne, kroz prezentacije i strategije, već one suštinske: kako organizacija razgovara sa ljudima o promeni.
Lideri koji uspešno prolaze kroz digitalne transformacije ne ignorišu strah zaposlenih, ali ga i ne dramatizuju. Oni stvaraju kontekst u kojem se promena ne doživljava kao zamena čoveka, već kao promena njegove uloge.
U praksi to često znači jednostavnu, ali važnu stvar: jasno pokazati gde ljudska sposobnost ostaje nezamenljiva. U kreativnosti, u proceni, u donošenju odluka u neizvesnim situacijama, u razumevanju ljudi.
Tehnologija je oduvek menjala način na koji radimo. Ono što se ređe menja jeste potreba da neko razume smisao onoga što radimo.
U tom prostoru između tehnologije i smisla nalazi se komunikacija. I možda je upravo tu ključ za razumevanje današnjeg stresa: ne u brzini promene, već u načinu na koji je objašnjavamo jedni drugima.
Ljudi se retko plaše tehnologije. Mnogo češće se plaše tišine u kojoj ne znaju gde je njihovo mesto u priči koja tek počinje.
Kako razmišljaju budući milioneri: 6 osobina koje otkrivaju uspešne ljude
Ne postaje se milioner preko noći, ali postoje obrasci ponašanja koji jasno ukazuju na to da ste na dobrom putu. Upravo o tome piše Entrepreneur, navodeći niz znakova koji otkrivaju način razmišljanja ljudi koji vremenom dolaze do velikog novca.
Jedan od najčešćih pokazatelja jeste – rani početak. Mnogi uspešni ljudi počeli su da zarađuju još kao deca, razvijajući preduzetnički duh mnogo pre nego što su uopšte znali šta znači reč “karijera”.
Druga važna osobina je takozvani “action mindset” – ljudi koji ne čekaju savršen trenutak, već reaguju čim prepoznaju priliku.
Uz to ide i osećaj hitnosti: nema odlaganja, nema “sutra ću”, već se stvari pokreću odmah. Zanimljivo je i da budući milioneri ne razmišljaju samo o štednji – već pre svega o tome kako da zarade više. Novac se ne čuva, već pokreće, ulaže i umnožava.
Jedna od ključnih razlika krije se i u psihologiji: sposobnost da odložite zadovoljstvo. Drugim rečima, da danas ne potrošite – kako biste sutra imali mnogo više. Upravo ta disciplina često pravi razliku između prosečnih i izuzetnih finansijskih rezultata.
Tu je i stalna potreba za napretkom. Uspešni ljudi ne prestaju da uče, čitaju i rade na sebi, bez obzira na formalno obrazovanje. Kontinuirano usavršavanje postaje deo njihove svakodnevice.
Na kraju, možda i najvažnije – otpornost. Debela koža, kako se često kaže. Sposobnost da izdrže kritike, neuspehe i pritisak, bez odustajanja.
Sitne važne stvari
Pored ovih ključnih osobina, lista uključuje i niz drugih zanimljivih signala: važnost okruženja i mentora, postavljanje jasnih ciljeva, optimizam, praćenje aktuelnih dešavanja, ali i spremnost da se izađe iz zone komfora. Sve su to mali, ali značajni indikatori jednog načina razmišljanja koji, dugoročno, vodi ka finansijskom uspehu. Možda je baš u tome poenta – milioneri ne rade nužno spektakularne stvari. Oni samo uporno rade prave stvari.
Milijarde pod morem: Ovo je najbogatiji brodolom u istoriji
Istraživanje olupine broda „San Hose“ i dragocenih metalnih kovanica razbacanih na dubini od oko 600 metara ispod površine mora, nedaleko od obale Kolumbije, potvrdilo je da je reč o najbogatijoj olupini na svetu.
Takozvani sveti gral među brodovima, španski galeon „San Hose“ eksplodirao je i potonuo 1708. godine pod udarima britanskih topova, a sa sobom je odnio bogatstvo koje se danas procenjuje na čak 17 milijardi dolara.
Kako je olupina locirana?
Veći deo tog bogatstva činile su kovanice prikupljene tokom 10 godina ubiranja poreza iz američkih kolonija. Olupina je prvi put locirana 2015. godine.
Studija iz 2025. godine, objavljena u časopisu „Antiquity“, pokazala je kako su istraživači uz pomoć daljinski upravljanih podvodnih vozila uspeli da pronađu kovanice i potvrde da olupina pronađena 2015. zaista jeste dugo traženi „San Hose“, što je ujedno pokrenulo spor oko vlasništva između Kolumbije i Španije.
Otkrivene ručno kovane kovanice
„Među ključnim nalazima su ručno kovane kovanice nepravilnog oblika, poznate kao cobs na engleskom i macuquinas na španskom, koje su više od dva veka bile osnovna valuta u Americi“, navela je autorka studije Danijela Vargas Arisa, pomorski arheolog iz Kolumbije.
Ove kovanice su najčešće izrađivane od zlatnih ili srebrnih poluga.
Tačan broj vidljivih kovanica teško je utvrditi zbog uslova na dnu mora, ali primerci zabeleženi na fotografijama visoke rezolucije imaju prosečan prečnik od oko 3,3 centimetra i težinu od oko 27 grama. Procene govore da se na dnu nalazi čak 200 tona zlata, srebra i neobrađenog dragog kamenja.
Fotografije su pomogle i u preciznijem opisivanju blaga. Na jednoj strani kovanica nalazi se Jerusalimski krst, veliki krst okružen sa četiri manja, kao i štit sa motivima zamka i lavova. Na drugoj strani prikazani su Herkulovi stubovi iznad talasa mora.
Kako je brod potonuo
Upravo dizajn talasa ukazuje na to da su kovanice kovane u kovnici u Limi. Na ivicama se nalaze i oznake kontrolora kvaliteta metala, koji su proveravali čistoću zlata i srebra.
Istraživači smatraju da ovi nalazi dodatno potvrđuju dugogodišnju pretpostavku da je reč upravo o „San Hoseu“. „Ovaj slučaj pokazuje koliko su kovanice važne kao hronološki pokazatelji u identifikaciji brodoloma, posebno onih iz flote ‘Tierra Firme’“, navela je Arisa.
Brod je, po svemu sudeći, potonuo nakon 1707. godine, kada su kovanice kovane. Tome u prilog idu i pronađeni kineski porcelan iz perioda vladavine cara Kangšija (1662-1722), kao i natpisi na topovima iz 1665. godine, što ukazuje na početak 18. veka.
Karakteristike kovanica pomogle su i u određivanju rute broda, kao i porekla blaga, za koje se veruje da potiče iz rudnika u Peruu, gde je kovanje zlatnih kovanica u Limi počelo 1696. godine.
Istorijski kontekst takođe igra važnu ulogu. Markiz de Kasteldosrijus 1706. godine stigao je u Peru kako bi obnovio trgovinu i poslao desetogodišnje poreze u Španiju. Krajem 1707. godine trgovci i zvaničnici iz Perua stigli su do Paname, gdje su se susreli sa flotom „Tierra Firme“, kojom je komandovao upravo galeon „San Hose“. Ovaj brod imao je monopol nad transportom kraljevskog blaga između Južne Amerike i Iberijskog poluostrva.
Kovanice su bile osnovni način transporta bogatstva iz Amerike u Evropu, pa se veruje da su ove zalihe bile deo kraljevskog blaga koje je iz Perua poslao vicekralj.
Međutim, kada je flota od 18 brodova 8. juna 1708. godine isplovila iz Kartahene ka Španiji, napalo ju je pet britanskih ratnih brodova tokom Rata za špansko nasleđe.
Tokom topovske bitke eksplodirale su zalihe baruta na brodu „San Hose“, što je dovelo do njegovog potonuća u dubinu mora.
Španija po prvi put sa tri filma u trci za Zlatnu palmu
Almodovar, Sorogojen i Havis predstavljaju svoja ostvarenja u Kanu
Španija je po prvi put uspela da uvrsti tri svoja filma u konkurenciju za prestižnu nagradu Zlatna palma na filmskom festivalu u Kanu, prenosi danas Pais.
Na festivalu, koji će se održati od 12. do 23. maja, u takmičarskom delu biće prikazani filmovi „Gorki Božić” Pedra Almodovara, „Voljena” Rodriga Sorogojena i „Crna lopta” dvojice filmskih stvaralaca Havis, koji su ranije bili u partnerskoj vezi. Španija nikada ranije nije uspela da ima tri filma u glavnoj konkurenciji, nešto u čemu francuska kinematografija i Sjedinjene Američke Države redovno uživaju, navodi list. Film „Gorki Božić” je već premijerno prikazan u Španiji pre projekcije u Kanu i to je Almodovarovo najintimnije delo jer govori o tuzi i depresiji u kojoj filmski stvaralac preispituje u kojoj meri može da crpi inspiraciju iz života drugih ljudi.
„To je film koji me jasno odražava. Ima mnogo fikcije, ali ništa izmišljeno. Apsolutno sam u njemu prisutan i potpuno fikcionalizovan. Zapravo, kada bih snimio film o sebi, bio bi veoma dosadan, pa je fikcija uvek neophodna”, rekao je Almodovar o ovom ostvarenju.
Glumačku postavu drame čine Barbara Leni, Leonardo Sbaralja, Aitana Sančez-Hihon i Viktorija Luengo, U Kanu će se nadmetati i film „Voljena” Rodriga Sorogojena koji prikazuje ponovni susret priznatog filmskog reditelja (Havijer Bardem), i njegove ćerke, neuspešne glumice, kako bi zajedno snimili film nakon godina otuđenja i teške prošlosti o kojoj nijedno od njih nije spremno da razgovara. Scenario su napisali sam Sorogojen, u saradnji sa Izabel Penjom.
Tu je i film „Crna lopta” (La bola negra), dueta filmskih stvaralaca Havis koji se fokusira na život i delo Federika Garsije Lorke, a bavi se i pitanjem homoseksualnosti u Španiji. Glavni protagonista je muzičar Gitarikadelafuente, koji debituje kao glumac, a pored njega tu su i Penelope Kruz, Glen Klouz, Migel Bernardo, Karlos Gonzalez i Lola Duenjas.
Organizatori Kanskog festivala su napomenuli da su primili čak 2.541 prijavu za učešće, kao i da neće biti filmova iz holivudskih studija. Festival će otvoriti film Pjera Salvatorija „La Venus elektrik”, u kojem glume Pio Marmai, Ane Demustije i Žil Leluš. Park Čan-vuk će predsedavati žirijem, a Piter Džekson i Barbra Strajsend dobiće počasnu Zlatnu palmu na ovogodišnjem festivalu, prenosi Tanjug.
Sjaj krune brzo tamni
Napisan verovatno 1595. godine, a prvi put izveden 1601, uoči pobune protiv kraljice Elizabete, koja je grofa Eseksa koštala glave zbog podrške ovoj premijeri u Gloubu, „Ričard Drugi” bez sumnje pripada grupi Šekspirovih najboljih istorijskih tragedija. Prepoznatljiv u pogledu teme, tragične sudbine oholog i rasipnog kralja, kao i stila, blistave poetske i filozofske obrade problema zaslepljenosti vlašću, „Ričard Drugi” je i reprezentativan primer Kotovog tumačenja Šekspirovog Velikog mehanizma istorije, duboko prisutnog u skoro svakoj njegovoj tragediji. Ričard Drugi, poput Ričarda Trećeg ili Magbeta, spoznaje iluzornost njegovog (kraljevskog) položaja kada ostane bez njega; radnja ove tragedije ne ispisuje njegov dolazak na vlast, poput krvavog puta Ričarda Trećeg, ali prikazuje pad, kao i početke blisko svirepog puta njegovog naslednika, Henrija Četvrtog, koji će postati još jedan nemilosrdni vladar, takođe spreman na sve kako bi sačuvao vlast.
Iako retko postavljan na naše repertoare, „Ričard Drugi” je remek-delo dramske književnosti, značenja bolno prepoznatljivih u ovom vremenu, kao i u (verovatno) svakom vremenu (adaptacija Boris Liješević i Fedor Šili). Zato je nedvosmisleno pohvalna odluka uprave Jugoslovenskog dramskog pozorišta i reditelja Borisa Liješevića da pod svetla pozornice postave ovaj komad, da nas podsete na svevremene mehanizme osvajanja i održavanja moći, ali i na činjenice o njenoj privremenosti. Reditelj tekstu pristupa sa jasnim (straho)poštovanjem, tumačeći ga u sebi svojstvenom obliku, asketskom, brehtovskom. Na minimalistički dizajniranoj sceni na kojoj se nalaze skoro samo mobilni panoi, zidovi koji se po potrebi pokreću, gradeći nekakvu dinamiku prostora, glumci nas ogoljeno suočavaju sa ovom istorijskom tragedijom (scenografija Igor Vasiljev). Kostim Marije Marković Milojev je takođe sveden, savremen je i povremeno stilizovan (na primer, kraljeva prozirna bluza od tila ispod dugačke bele bunde), usklađen sa rediteljevom idejom minimalističkog razmotavanja veličanstvenosti Šekspirovog duha.
Ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta nadahnuto predstavlja vrhunske umetničke domete Šekspirove dramske poezije. Milan Marić višeznačno igra kralja Ričarda Drugog, precizno oblikujući njegove burne promene, od nadobudnog stava jednog kapricioznog kralja na početku, uz diskretne doze teatralnosti i blage groteske. Kako radnja napreduje, a on gubi kraljevsko tlo pod nogama, ta razmetljiva arogancija iščezava, oslobađajući prostor za spoznaju o ranjivosti tela i duha, za istinsku osetljivost bića, ali i za gubitak dostojanstva, što je naročito efektno prikazano u sceni puženja po podu poput nekakvog gmizavca, kada ostane bez krune. Vojin Ćetković, u ulozi izgnanog Henrija Bolinbruka, koji se sa vojskom, ojačan, vraća u London, da povrati ono što mu je Ričard oteo, takođe autoritativno prikazuje tiranina u nastajanju, neumoljivo rađanje sile, koja će kasnije, u duhu ponavljanja Velikog mehanizma istorije, odrediti i njegovu vlast.
Naročito je upečatljiva izražajnost Igora Samobora u ulogama Džona od Gonta, Grofa od Nortamberlenda, i jednog od naratora; kao Džon od Gonta, on sa posebnom snagom izgovara inspirativne misli o prirodi razuma, vlasti, dobra i zla, o stidu i samouništenju, hrabar da govori istinu jer mu blizina smrti to posebno dopušta. Aleksandar Đurica takođe upečatljivo predstavlja nestalnog Ričardovog rođaka, vojvodu od Jorka, koji čuva krunu u kraljevom odsustvu, ali i brzo menja tabor, kada se okolnosti promene. Blizak je slučaj sa vojvodom od Omerla, u energičnom, punokrvnom tumačenju Alekseja Bjelogrlića, koji će od bliskog Ričardovog prijatelja preći put do njegovog izdajnika i ubice, potvrđujući tezu da u svetu politike vladaju samo interesi, dok je moral proteran na deponiju (u predstavi on ubija Ričarda, dok Šekspir tu ulogu daje Ekstonu).
Sanja Marković je ekspresivna u ulozi kraljice Izabele, Ričardove supruge, naročito u dirljivim scenama sloma, natopljenim njenim suzama. Anđelika Simić plastičnije igra vojvotkinju od Jorka, dok Danilo Milovanović takođe predstavlja nekoliko likova (Tomas Moubri, Solzberi), u prepoznatljivom Liješevićevom maniru brehtovske nestalnosti scenskih identiteta, što u predstavi nije uvek najjasnije sprovedeno; gledaoci koji ne poznaju dobro Šekspirov tekst, ne mogu baš lako da prate te promene.
Izražajnu snagu pozorišta ne čini samo vrhunski skrojena dramska poezija koju na sceni otelotvoruju vredni i posvećeni glumci; ova misao se ukazuje kao glavni utisak o predstavi. Gledaocu fali razgranatijih, zanosnijih scenskih rešenja, uzbudljivijih vizuelnih odraza Šekspirovih brilijantnih misli, možda naročito iskusnijem gledaocu, dobro upoznatim sa značenjima njegovih dela. U njihovom odsustvu, ovaj „Ričard Drugi” u celini ne izaziva naročito oduševljenje, više nestrpljenje da se ona završi.
U Srbiji 800 žena godišnje oboli od raka jajnika
Petogodišnja stopa preživljavanja tumora, ako se otkrije u ranim fazama, prelazi 90 odsto, dok u uznapredovaloj fazi ne prelazi 30 odsto
U Srbiji oko 800 žena godišnje oboli od raka jajnika, a 450 njih izgubi bitku sa ovom strašnom bolešću, saopštilo je danas Udruženje obolelih od raka jajnika i materice „Progovori“. Udruženje, koje je danas održalo edukativnu radionicu o raku jajnika „Lek za duži život“, podseća da je rak jajnika osmi među malignitetima, a prema poslednjim podacima, jedna od 78 žena se suočava sa ovom bolešću.
Petogodišnja stopa preživljavanja tumora, ako se otkrije u ranim fazama, prelazi 90 odsto, dok u uznapredovaloj fazi ne prelazi 30 odsto.
Zbog nedostatka programa skrininga i neredovnih poseta ginekološkim pregledima, rak jajnika se otkriva kasno u oko 70 odsto slučajeva, kada je veća verovatnoća da će se bolest vratiti, pa se ne sme propustiti nijedna prilika za blagovremeno i optimalno lečenje, upozorava udruženje.
Udruženje naglašava da savremena onkologija omogućava izbor lečenja na osnovu molekularnih karakteristika tumora, ali da te opcije nisu dostupne svima.
Gorica Đokić, iz Udruženja obolelih od raka jajnika i materice „Progovori“, naglašava da je genetsko testiranje danas ključni deo savremenog pristupa lečenju raka jajnika, jer pomaže lekarima da bolje razumeju biološke karakteristike tumora i odaberu najefikasniju terapiju.
„Naš standard za naše pacijente je procena BRCA mutacija (naslednih promena u genima koje drastično povećavaju rizik od razvoja raka dojke, jajnika, prostate i pankreasa) i HRD statusa, što omogućava personalizovani tretman i precizan izbor onih koji će imati najviše koristi od ciljane terapije. Dok BRCA testiranje traži samo mutacije u BRCA genima, HRD analiza posmatra širu genetsku sliku tumora i omogućava dvostruko većem broju pacijenata da imaju koristi od PARP inhibitora (ciljane antikancerne terapije). Nadamo se da ćemo ovu terapiju obezbediti HRD-pozitivnim pacijentima u partnerstvu sa zdravstvenim vlastima, kako bi imali iste šanse za lečenje kao pacijenti sa BRCA mutacijama“, objasnila je.
Rak jajnika u ranim fazama ne izaziva nikakve probleme i stoga se retko otkriva u ovoj fazi, a čak i kada se pojave, simptomi raka jajnika nisu specifični i lako se mogu pripisati drugom, manje ozbiljnom stanju.
Najčešći simptomi su oticanje stomaka, neredovna stolica, nadimanje, povraćanje, bol u karlici i osećaj pritiska u stomaku.
Pošto ovi simptomi nisu dramatični, obično je potrebno mnogo vremena da se žena obrati lekaru zbog njih, a bolest u međuvremenu napreduje, navodi Udruženje.
Direktor Klinike za ginekologiju i akušerstvo Univerzitetskog koledža Srbije Aleksandar Stefanović rekao je da više od 70 odsto pacijenata ima bolest u trećem ili četvrtom stadijumu u vreme dijagnoze, i da je pravi uzrok raka jajnika još uvek nepoznat nauci, što značajno ograničava mogućnosti prevencije.
„Stoga, jedini način da se bolest otkrije u ranijoj fazi ostaje podizanje svesti kod žena da redovno obavljaju ginekološke preglede. Klinika za ginekologiju i akušerstvo Univerzitetskog koledža Srbije, kao referentni centar za hirurško lečenje raka jajnika, koja se bavi lečenjem ove bolesti više od jednog veka, ima iskusne i dobro koordinisane timove za radikalne i multidisciplinarne operacije, koje su neophodne u većini slučajeva“, objasnio je on.
Pošto ovi simptomi nisu dramatični, obično je potrebno mnogo vremena da se žena obrati lekaru zbog njih, a bolest u međuvremenu napreduje, navodi Udruženje.
Direktor Klinike za ginekologiju i akušerstvo Univerzitetskog koledža Srbije Aleksandar Stefanović rekao je da više od 70 odsto pacijenata ima bolest u trećem ili četvrtom stadijumu u vreme dijagnoze, i da je pravi uzrok raka jajnika još uvek nepoznat nauci, što značajno ograničava mogućnosti prevencije.
„Stoga, jedini način da se bolest otkrije u ranijoj fazi ostaje podizanje svesti kod žena da redovno obavljaju ginekološke preglede. Klinika za ginekologiju i akušerstvo Univerzitetskog koledža Srbije, kao referentni centar za hirurško lečenje raka jajnika, koja se bavi lečenjem ove bolesti više od jednog veka, ima iskusne i dobro koordinisane timove za radikalne i multidisciplinarne operacije, koje su neophodne u većini slučajeva“, objasnio je on.
Istraživanja potvrđuju da građani Srbije najviše veruju svojim lekarima
SZO naglašava važnost poverenja u zdravstvene radnike
Direktor Kancelarije Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji Fabio Skano izjavio je danas da istraživanja u Srbiji pokazuju da ljudi najviše veruju svojim zdravstvenim radnicima i lekarima, zbog čega je snažna primarna zdravstvena zaštita od posebnog značaja, kao i da je ta organizacija posvećena podršci zdravstvenim radnicima i zajednicama kako bi se odluke o zdravlju donosile na osnovu proverenih dokaza i u konsultaciji sa pouzdanim stručnjacima.
On je u pisanoj izjavi dostavljenoj Tanjugu, a povodom 7. aprila – Svetskog dana zdravlja i rođendana SZO naglasio da je u vreme rasprostranjenih dezinformacija – posebno u digitalnom prostoru – ulaganje u digitalnu zdravstvenu pismenost od ključne važnosti kako bi se ljudi zaštitili od netačnih tvrdnji i obezbedio pristup pouzdanim, na nauci zasnovanim zdravstvenim informacijama.
„Ovo je zajednička odgovornost koju svi moramo da nastavimo da jačamo u godinama koje dolaze”, rekao je Skano.
Istovremeno, Slano je pozvao sve da stanu uz nauku jer, kako je naglasio, nauka spašava živote kada biramo dokaze, verujemo činjenicama i koristimo znanje za unapređenje zdravlja.
„Jačanje zdravstvene pismenosti i kritičkog razmišljanja ključno je za izgradnju poverenja i za to da naucni dokazi imaju stvaran uticaj na svakodnevni život ljudi”, zaključio je on, prenosi Tanjug.
Er Srbija otvara nove linije ka Rusiji, Grčkoj, Nemačkoj, Italiji i Letoniji
