Poklonjenje vernika pojasu Presvete Bogorodice, jednoj od najvećih i najpoštovanijih svetinja u pravoslavnom svetu, otvorilo je pitanje kako razumeti odnos ljudi prema relikvijama i svetim predmetima. Činjenica da je ova svetinja privukla ogroman broj vernika svedoči da ona za mnoge ljude, uključujući i mene, ima dubok duhovni i simbolički značaj.
Posebno je zanimljivo ovo pitanje posmatrati iz perspektive Karla Gustava Junga, jednog od najznačajnijih psihologa 20. veka i mislioca koji je, verovatno više od bilo kog drugog psihologa svoga doba, nastojao da razume religijsku dimenziju ljudske ličnosti. Iako nije pripadao pravoslavnoj tradiciji, niti je bio branilac bilo koje pojedinačne vere, Jung je čitavog života proučavao mitove, simbole, rituale i religijska iskustva različitih naroda, smatrajući da oni otkrivaju nešto suštinsko o samom čoveku.
Zato je posebno značajna njegova čuvena izjava u intervjuu za Bi-Bi-Si iz 1959. godine. Na pitanje da li veruje u Boga, Jung je odgovorio: „Ne moram da verujem. Ja znam.” Ova rečenica često je pogrešno tumačena kao tvrdnja da poseduje racionalni dokaz Božjeg postojanja. U stvari, Jung je govorio kao psiholog koji je tokom decenija rada zaključio da je religijsko iskustvo jedna od najdubljih i najstvarnijih činjenica ljudske psihe. Za njega pitanje Boga nije bilo puka intelektualna pretpostavka, niti ostatak primitivnog mišljenja, već stvarnost s kojom se čovek neprestano susreće kroz simbole, mitove, snove i unutrašnje iskustvo.
U tom kontekstu, svesti poklonjenje relikvijama na pojam fetišizma znači zanemariti čitav sloj značenja koji religijski simboli imaju u ljudskom životu. Fetiš je predmet kojem se pripisuje samostalna magijska moć, dok je simbol nosilac značenja koje prevazilazi sam predmet i upućuje na dublju stvarnost. Za Junga je čovek biće koje ne može živeti samo od racionalnih činjenica i materijalnih interesa. Potrebni su mu smisao, simboli i osećaj povezanosti s nečim što prevazilazi njegovo pojedinačno postojanje.
Slično tome, i pravoslavno shvatanje relikvija suštinski se razlikuje od ideje fetišizma. U pravoslavnoj tradiciji relikvija nije predmet koji poseduje sopstvenu magijsku moć niti deluje nezavisno od Boga. Nije slučajno što Hristos nakon mnogih isceljenja izgovara reči: „Vera tvoja spasla te je.” Težište je, dakle, na veri, ličnom odnosu čoveka i Boga i delovanju Božje blagodati, a ne na samoj materiji. Zbog toga se značaj relikvije ne nalazi u predmetu kao takvom, već u onome na šta on upućuje. Ona predstavlja vidljivi izraz nevidljive duhovne stvarnosti i simbol živog odnosa čoveka sa svetim.
Jung je smatrao da moderni čovek često potcenjuje značaj religijskih simbola i duhovne dimenzije života, verujući da se čovek može u potpunosti razumeti kroz razum, nauku i materijalne činjenice. U dubinama psihe deluju arhetipovi – univerzalni obrasci i simboličke strukture koje oblikuju ljudsko iskustvo i prisutni su u svim kulturama i epohama.
Problem nastaje kada čovek pokuša da tu dublju duhovnu i simboličku dimenziju u potpunosti odbaci ili proglasi beznačajnom. Religijski simboli, prema Jungu, predstavljaju jedan od načina na koji čovek uspostavlja odnos s najdubljim slojevima sopstvene psihe i s pitanjima koja prevazilaze svakodnevno postojanje: pitanjima smisla, stradanja, smrti, nade i celovitosti ličnosti.
Upravo zato Jung nije posmatrao religijske simbole kao ostatke primitivnog mišljenja koje treba jednostavno odbaciti. Čovek koji izgubi sposobnost da razume i živi simbolički rizikuje da izgubi i deo sopstvene ljudskosti.
Zbog svega toga, fenomen poklonjenja relikvijama teško je razumeti ako ga svedemo na jedan pojam ili jednu teoriju. Bez obzira na različite stavove koje ljudi mogu imati o religiji, veoma je važno razumeti zašto religijski simboli opstaju kroz vekove i zašto i dan-danas imaju veliku snagu da dubinski pokrenu čoveka. I pravoslavna teologija i Jungova psihologija, svaka iz svog ugla, ukazuju da je reč o mnogo složenijem fenomenu od onoga što može da obuhvati pojam fetišizma.
Nataša Milić,
psiholog
