Nova procena SZO: pandemija kovida odnela 22,1 milion života širom sveta
Broj žrtava korona virusa tri puta veći od zvanično prijavljenog
Pandemija kovida 19 odnela je oko 22,1 milion života širom sveta u periodu od 2020. do 2023. godine, što je više od tri puta od zvanično prijavljenog broja od oko sedam miliona, pokazuje nova procena Svetske zdravstvene organizacije (SZO).
Prema godišnjem izveštaju SZO, ovaj revidirani broj uključuje ne samo direktne smrti od korona virusa, već i posledice preopterećenosti zdravstvenih sistema, kao i šire društvene i ekonomske posledice pandemije.
Organizacija navodi da je 2021. godina bila najteža, sa do 10,4 miliona dodatnih smrtnih slučajeva.
SZO upozorava i na dugoročne posledice pandemije, uključujući pad očekivanog trajanja života na globalnom nivou – sa 73 godine u 2019. na oko 71 godinu u 2021. godini, što predstavlja povratak na nivoe iz prethodne decenije.
Istovremeno, u izveštaju se navodi da je u pojedinim oblastima ostvaren napredak, uključujući smanjenje infekcija HIV-om, kao i pad potrošnje alkohola i duvana u mnogim zemljama.
Takođe se ističe da je između 2015. i 2024. godine, 961 milion ljudi dobio pristup vodi za piće, 1,2 milijarde sanitarnim uslovima, 1,6 milijardi osnovnim higijenskim merama i 1,4 milijarde bezbednim metodama kuvanja.
Međutim, SZO upozorava da i dalje postoje ozbiljni globalni izazovi poput malarije, koja je porasla za 8,5 odsto, i teoretski sprečivi problemi poput anemije, koja i dalje pogađa skoro jednu od tri žene u reproduktivnom dobu.
U izveštaju se ističe i rodno zasnovano nasilje, koje pogađa jednu od četiri žene širom sveta, kao i gojaznost kod dece, problem koji je već pogodio 5,5 dece mlađe od pet godina u 2024. godini.
Istovremeno se ukazuje na nedovoljno prikupljanje podataka o smrtnosti u mnogim državama, što otežava precizno praćenje zdravstvenih trendova.
Direktor SZO Tedros Adanom Gebrejesus ocenio je da izveštaj pokazuje „istovremeno napredak i nejednakost” i apelovao na zemlje da ojačaju zdravstvene sisteme i unaprede prikupljanje podataka, prenosi Tanjug.
SZO: u svetu potvrđeno deset slučajeva hantavirusa
Jedan sumnjiv nalaz u Americi bio negativan
Direktorka Odeljenja za pripremljenost i prevenciju epidemija i pandemija pri Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO) Marija van Kerhove izjavila je danas da je u Sjedinjenim Američkim Državama potvrđeno da je osoba koja je imala nejasan rezultat testa kasnije bila negativna na hantavirus, čime je ukupan broj slučajeva u svetu smanjen sa 11 na 10.
Van Kerhove je rekla da je raniji izveštaj agencije uključivao jednu osobu koja je imala neodređen rezultat testa, a radilo se o osobi iz Sjedinjenih Američkih Država, prenosi Rojters.
„Naknadno smo dobili potvrdu iz SAD da je ta osoba bila negativna”, istakla je ona.
U SAD se prati zdravstveno stanje 41 osobe zbog mogućnosti da su zaražene hantavirusom, saopšteno je juče iz američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC).
Od tih osoba je zatraženo da ostanu kod kuće i izbegavaju kontakt sa drugima tokom četrdesetdvodnevnog perioda praćenja.
Lekar koji rukovodi situacijom sa hantavirusom u CDC Dejvid Fiter rekao je da su sve potencijalno zaražene osobe došle iz „tri galvne grupe” potencijalno zaraženih.
„To su putnici koji su nedavno repatrirani i nalaze se u Nebraski i Emoriju, zatim putnici koji su napustili kruzer i vratili se kućama pre nego što je epidemija uočena, i treće, oni koji su možda bili izloženi virusu tokom putovanja, posebno na letovima gde je bilo priustno simptomatskih slučaja”, rekao je Fiter.
Epidemija smrtonosnog hantavirusa (andski soj) izbila je na holandskom kruzeru „MV Hondius” u aprilu ove godine, dok je bio na putu iz Argentine za Zelenortska Ostrva, a SZO upozorava da se očekuje porast broja slučajeva zbog dugog perioda inkubacije (šest do osam nedelja) i bliskog kontakta putnika, prenosi Tanjug.
„Isključene” emocije prate osobe sa zavisnostima i poremećajem ličnosti
Aleksitimija narušava kvalitet psihološkog i društvenog života, a može dovesti i do depresije, hronične anksioznosti, psihosomatskih bolesti i drugih mentalnih poremećaja
Aleksitimija predstavlja teškoću osobe da prepozna, razume i izrazi sopstvena osećanja. Ljudi sa aleksitimijom ili kažu da „znaju da nešto osećaju, ali ne znaju šta”, ili da „ne osećaju ništa”. Emocionalni doživljaji se tada uglavnom prevode kroz telo, napetost, fizičke simptome ili racionalizaciju.
Dragana Pešaković, psihoterapijski savetnik iz integralne kauzalne psihoterapije sa Akademije za integralnu psihodinamsku psihoterapiju, kaže da je važno naglasiti da aleksitimija nije „nedostatak emocija”, već nedostatak kontakta sa emocionalnim svetom. Osoba često funkcioniše veoma racionalno, odgovorno i spolja može delovati stabilno, dok je unutrašnji emocionalni život nedovoljno osvešćen ili potisnut.
U savremenoj psihoterapiji aleksitimija se sve više posmatra kao posledica ranih relacijskih iskustava: uglavnom odsustva mogućnosti da se nauči prepoznavanju svojih emocija od roditelja koji su imali isti problem ili posledica emocionalnog zanemarivanja, psiholoških trauma.
– Upravo zato u integralnoj kauzalnoj terapiji ne posmatramo samo simptom, već tragamo za uzrokom zbog kojeg je osoba morala da „isključi” ili zamrzne emocije kako bi psihički opstala. Na psihološkom nivou aleksitimija se često ispoljava kao nemir, generalizovana anksioznost ili depresivno raspoloženje, a može se manifestovati i kroz izlive besa. To je veoma individualno i zavisi od toga kakav ventil psiha ima za pražnjenje nepodnošljivih afekata. Kod mnogih ljudi emocije ne izlaze kroz reči, već kroz telo. Telo tada govori ono što psiha ne uspeva da simbolizuje. Osim teškoće da opišu kako se osećaju, osobe sa aleksitimijom često imaju pojačanu telesnu napetost i psihosomatske tegobe (želudac, glavobolje, koža, disanje…) – pojasnila je Pešakovićeva.
Aleksitimija se procenjuje kroz klinički intervju, psihološku procenu i specijalizovane upitnike. Psihoterapeut ili psihijatar prati način na koji osoba govori o emocijama, odnosima i unutrašnjim doživljajima.
Međutim, u praksi je veoma važno razlikovati da li osoba zaista nema kontakt sa emocijama ili je tokom života naučila da ih potiskuje zbog straha, traume, stida ili emocionalnog zanemarivanja.
– Pre svega, važno je dijagnostikovati zbog čega su emocije nedostupne za mentalnu obradu – da li je u pitanju primarni deficit simbolizacije ili osoba ume da simbolizuje, a potiskivanje emocija predstavlja rezultat dezadaptivne strategije suočavanja. Od porekla problema zavisiće i strategija psihoterapije: u prvom slučaju fokus će biti na razvijanju sposobnosti simbolizacije, a u drugom na razotkrivanju i zameni dezadaptivnih koping-strategija. Psihoterapija može značajno pomoći, kada se radi dublje i uzročno, a ne samo na nivou simptoma. Što se tiče metoda, savremena psihoterapija ima bogati arsenal za aleksetimiju – od tehnike mentalizacije koju su razvili Piter Fonagi i Entoni Bejtman do motiva simboldrame (katatimsko imaginativne psihoterapije), analize snova, rada sa crtežima i metaforičnim karticama. Na početku rada osoba sa aleksitimijom obično ne može direktno imenovati svoju emociju, na primer, reći: „Tužna sam”, ali može pristup emocijama kroz slike, imaginaciju i simbolički sadržaj: opisati sliku zaleđene kuće, praznog hodnika ili deteta koje stoji samo – napominje naša sagovornica.
Upravo kroz simboliku nesvesno počinje da „komunicira” ono što je dugo bilo potisnuto.
– U radu često koristimo projektivne i simboličke metode koje omogućavaju pristup emocijama koje osoba ne može direktno da verbalizuje. Posebno značajne mogu biti kartice za rad sa aleksitimijom, jer pomoću slika, simbola i asocijacija osoba lakše dolazi do emocionalnog sadržaja koji joj je teško da izrazi rečima.
Kartice za aleksitimiju takođe predstavljaju veoma značajan alat, jer pomažu osobi da postepeno razvije emocionalni rečnik, poveže telesne senzacije sa osećanjima i izgradi sigurniji kontakt sa sobom.
Veoma je koristan za razvoj kontakta sa svojim emocijama i grupni rad, koji je fokusiran na to. Imamo dobro iskustvo sa vođenjem grupa sa posebnim metodima razotkrivanja emocija koje stoje iza odnosa.
Tako da možemo sigurno reći da danas psihoterapija pruža dovoljno efikasne i raznovrsne metode za prevazilaženje aleksitimije i simptomatike koju ovaj problem prouzrokuje – navela je naša sagovornica.
Aleksitimija u najmanju ruku značajno narušava kvalitet psihološkog i društvenog života i ozbiljno pogađa kvalitet bliskih odnosa, a često može dovesti i do kliničkih problema: depresije, hronične anksioznosti, psihosomatskih bolesti i drugih mentalnih poremećaja.
Naša sagovornica kaže da aleksitimiju često nalaze kod osoba koje imaju anksiozne poremećaje, depresiju, psihosomatske poremećaje, PTSP i kompleksnu traumu, poremećaje vezivanja, poremećaje ishrane, zavisnosti, sindrom sagorevanja, poremećaje ličnosti.
Psihoterapijsko iskustvo pokazuje da sposobnost osećanja i emocionalne regulacije nije luksuz, već osnova mentalnog i telesnog zdravlja. Zato je važno da osoba nauči ne samo da „funkcioniše” već i da prepozna, doživi i integriše sopstveni unutrašnji svet.
Sportski spektakl na jesen u Beogradu
Očekuje se više od hiljadu takmičara, sportskih profesionalaca i ljubitelja sporta iz celog sveta
Beograd će 13. septembra 2026. godine biti domaćin jednog od najprestižnijih sportskih događaja na svetu ‒ „Ironman 70.3 Belgradeˮ 2026.
Kako su saopštili organizatori ovaj međunarodni triatlon spektakl okupiće više od hiljadu takmičara, sportskih profesionalaca i ljubitelja sporta iz celog sveta, čime srpska prestonica ostaje važna tačka na globalnoj mapi vrhunskih sportskih manifestacija.
Tim povodom održana je konferencija za medije na kojoj su predstavljeni planovi organizacije, značaj događaja za grad i državu, kao i očekivanja od trećeg izdanja „Ironmanˮ 70.3 trke u Beogradu.
Prisutnima su se obratili Darko Savić, predsednik Upravnog odbora organizacije, Bojan Đurić, direktor trke, Darko Glavaš sekretar Sekretarijata za odbranu, vanredne situacije i koordinaciju grada Beograda, Miodrag Popović direktor Turističke organizacije Beograda, kao i Lana Gavrilović, najbolja srpska triatlonka i ambasadorka događaja.
Govornici su istakli da organizacija „Ironmanˮ 70.3 trke predstavlja veliki iskorak za domaći sport, ali i snažan podsticaj razvoju sportskog turizma i međunarodnoj promociji Beograda. Očekuje se dolazak velikog broja takmičara i posetilaca iz različitih zemalja, što će doprineti turističkoj i privrednoj aktivnosti grada.
„Kada smo počeli 2017. godine ovo je bio samo jedan veliki san, tog trenutka možda i nedostižan, ali ko zna da sanja veliko, obično snovi dođu. Treće izdanje trke nas očekuje 13. septembra ove godine. Brojke govore više od onoga što mi možemo da kažemo.Prošle godine bilo oko 1. 000 učesnika. Mi već sada, odnosno danas, krajem maja, imamo nešto malo više od 1. 000 ljudi prijavljeno za trku, što znači da će trka verovatno do 13. septembra biti zatvorena, odnosno neće moći da se prijave svi oni koji bi želeli da učestvuju na njoj. Razlog tome je organizacija, odnosno događaj kakav smo imali prošle godine, koji svakako bez ovo dvoje ljudi pored mene i sa leve i sa desne strane Darka i Bojana, bez grada Beograda i bez samih takmičara, tu mislim i na Lanu i na ostale, ne bi bio takav i ne bi imao takav odziv koji se odnosi na prijave takmičara, moram da naglasim, iz celog sveta. Znači, najmanje takmičara imamo odavde, ali imamo takmičara iz celog sveta“, rekao je predsednik Upravnog odbora „Ironmanˮ 70.3 Darko Savić.
Direktor trke Bojan Đurić naglasio je da će organizacioni tim sprovesti događaj po najvišim svetskim standardima, uz posebnu pažnju posvećenu bezbednosti takmičara, logistici i iskustvu svih učesnika.
„Pre tri nedelje sam se takmičio u Veneciji, tamo je znak za start trke dao gradonačelnik. Venecija je sigurno najmanje poznata po „Ironmanˮ trci koju ima tamo, to je poslednja stvar koja će vam pasti na pamet kada pomenete grad Veneciju u Italiji. Međutim, grad Venecija smatra da je to događaj od izuzetnog značaja za taj ceo region i tako je i prepoznat. Vidim da su mnogo pre toga ljudi iz grada Beograda prepoznali istu stvar kada je u pitanju Beograd i želeo bih pre bilo čega drugog da se zahvalim njima na izuzetnoj podršci i na partnerstvu koje imamo sa njima, posebna zahvalnost gospodinu Glavašuˮ.
Planiran veći broj učesnika nego prošle godine
Mi ove godine planiramo broj učesnika koji je 2,5 puta veći od prošlogodišnjeg i verovatno će trka biti rasprodata pre samog kraja. To je nama znak da smo posao u ovih prethodnih godina radili kako treba, da su takmičari prepoznali kvalitet ove trke, da su takmičari prepoznali da je Beograd grad u koji vredi doći ne samo zbog „Ironmanˮ trke. Reći ću vam jedan podatak a to je da se jedan prosečan takmičar u maratonu se u gradu u kome se odvija manifestacija zadržava dva dana, a prosečan takmičar u „Ironmanˮ trci se zadržava pet. Prosečan trkač na maraton trci dolazi sam, prosečan triatlonac na „Ironmanˮ dolazi sa 3 do 5 ljudi, dodao je on.
„Dakle, mi očekujemo da ovaj događaj 13. septembra i u danima pre i u danima posle u grad Beograd, a to je mom kolegi verovatno informacija koja mu je jako značajna, dovede 10. 000 ljudi koji inače u tom momentu ne bi bili u gradu. Druga vest je za mene vest godine. Prvi put u istoriji „Ironmanˮ, koji ove godine slavi 48 godina, dakle za dve godine slavićemo pola veka od prve trke na Havajima, se demografija učesnika drastično promenila. Najbrojnija starosna kategorija ove godine u Beogradu će biti od 25 do 29 godina. „Ironmanˮ-om se bavim 15 godina, Darko isto toliko, dakle to se nikada u istoriji nije desilo. Najbrojnije starosne kategorije su one malo starije, dakle 35, 40 pa na gore. Izgleda da svi mi verovatno imamo decu tog nekog godišta 20, 22, 23, 24. Svakom roditelju je cilj da mu dete bude bolje i pametnije od njega samoga. Izgleda smo mi dočekali da to doživimo. Ova generacija koja sada raste menja noćne klubove za triatlonske klubove, menja noćne klubove za trkačke klubove. Ulazak u taksi u 5:30 ujutru iz noćnog kluba menja za ulazak u automobil ili autobus za odlazak na bazen. I ja bih želeo da se obratim svoj toj deci, da im se zahvalim i da im poručim da im nećemo ostati dužni. I 50 odsro svih takmičara na našoj trci je mlađe od 40 godina, a to je nešto što je bilo nezamislivo do pre nekoliko godina, s tim uz važnu napomenu da ove starosne kategorije od 40, 45, 50, gde spadamo Darko i ja, nisu ništa manje. Povećao se i broj takmičara iz Srbije koji imaju 23, 24, 25 godina. To opet znači da mi radimo pravu stvar. Dakle, da je nekako sport postao potpuno normalna stvar, a ne nešto što se radi kada nemate šta drugo da radite. Trenutno na startnoj listi imamo takmičare iz 70 zemalja. Najveća „Ironmanˮ trka u Evropi je imala 62 zemlje pre nekoliko nedelja. Imamo i takmičare Svetog Bartolomeja, koji se nalazi negde tamo kod Trinidada i Tobaga. „Ironmanˮ 70.3 u Beogradu je verovatno trka sa najrazličitijim brojem zemalja od svih trka za u „Ironmanˮ seriji za koje ja znam i mislim da je to zasluga grada Beograda. Ljudi žele jednostavno da dođu u naš glavni grad i hvala im na tome, i grad im neće ostati dužan”, istakao je Đurić.
Predstavnici grada Beograda su najavili da će u narednim mesecima javnosti biti predstavljeni detalji trase, prateći programi i informacije o prijavama za učesnike koje već u ovom trenutku prevazilaze sve rekorde i očekivanja.
„Grad Beograd je prethodnih godina bio prvo domaćin triatlona, a unazad, evo, dve godine, „Ironmanˮ trke, jednog od najlepših događaja koji se organizuje na prostoru glavnog grada. Darko Savić, hvala na divnim slikama koje su prošle godine otišle iz Beograda. Imali smo jedan događaj bez ijednog incidenta, i mogu da kažem slobodno je jedan od retkih događaja gde nijedna loša vest nije izašla iz glavnog grada. Drago mi je da čujem ovde neke nove brojeve. Prošle godine je bilo 58 zemalja, ove godine je već 70. Nadam se da će se taj broj i dalje povećavatiˮ.
Obaramo rekorde i dalje, znači, od 1000 takmičara prošle godine. Nadam se stvarno da ćemo to i duplirati i ove godine, i da imate dovoljno snage da to zajednički izguramo, naveo je Glavaš.
Trka prerasta u tradicionalni događaj
„Kao što je najavljeno, treći „Ironmanˮ, 13. septembra, događaj koji je već polako prerastao u tradicionalni događaj, da ne kažemo stalni događaj na teritoriji grada Beograda. Događaj koji pokazuje kako dobrom organizacijom, što sportskog dela, tako i ovog tehničkog dela, dobijamo jedan proizvod koji je najlepši na ovim našim prostorima, jednu sliku koja obilazi stvarno ceo svet, i hiljade i hiljade pozitivnih utisaka koji se praktično šire. Naravno, i ove godine ceo događaj se dešava na prostoru Ade Ciganlije, znači, startno ciljna zona, to je zona izmena. Posle toga zatvaramo, kao i prethodnih godina, glavne gradske saobraćajnice, zatvaramo autoput, i na kraju trkački deo događaja ide pored delova Beograda koji se sada razvijaju, pored najlepših delova Beograda, uz Beograd na vodi, preko Savske promenade, da pokažemo i kako sada izgledaju i beogradske obale, ali pre svega da pokažemo i koliko ovaj događaj znači gradu Beogradu. Još jednom, pozivam sve koji žele da nam se priključe da podrže organizaciju „Ironmanˮ i ove godine. Pozivam takmičare da iskoriste tu mogućnost da još uvek postoji mesto da se prijave. Zadržavamo sve što smo postavili kao neke standarde organizacije, i naravno, i ove godine ćemo se truditi da unapredimo sve to i da utisak koji što takmičari, što posetioci ponesu iz Beograda bude još lepši nego prethodnih godina. Još jednom, hvala, Darko, na svemu što radite da triatlon napreduje na ovim našim prostorima. Izdržite u svemu tome, grad Beograd je tradicionalno dobar domaćin događaja, i ove godine ćemo pokazati koliko srca imaju Beograđani. I naravno, nadam se da ćemo postaviti još jedan od, stvarno mogu reći, najlepših sportskih događaja na ovim prostorima, i da ćemo postaviti još neke nove nivoe organizacije, ali i da ćemo dati zadatak i drugim zemljama kako treba da se radi”, naglasio je sekretar Sekretarijata za odbranu, vanredne situacije i koordinaciju grada Beograda Darko Glavaš.
Direktor Turističke organizacije Beograda Miodrag Popović ocenio je da ovakav događaj potvrđuje kapacitete prestonice jer je reč o organizaciji velikih međunarodnih sportskih manifestacija.
„Događaji i manifestacije jesu generatori ovog uspeha i oni su ono što su od Beograda načinili ovo što danas jeste. „Ironmanˮ se sad potpuno etablirao u našem glavom gradu kao svojevremeno i Beogradski maraton, i uopšte u toj zajednici, generalno, kada govorimo o organizaciji ove vrste događaja. Ono što je dobro za sve nas, a posebno za nas koji živimo ovde je činjenica da je došlo do te značajne i velike promene, generacijske promene. Činjenica da se najmlađi vraćaju sportu, da se vraćaju kulturi fizičkog i to je ono što predstavlja veliki generator i što dovodi i do boljeg stanja i mentalnog, a ne samo fizičkog zdravlja nacije, što mislim da je veoma značajno, a možda i najznačajnije. Postali smo oaza nekog načina razmišljanja o tome kako život treba da izgleda, a ne samo kroz i preko društvenih mreža koje mi svi rado koristimo, koristićemo ih i u ovom slučaju, kako bismo što više popularisali naš događaj. Eto, opet negde deo posla kojim se turistička organizacija bavi, baviće se velikim zadovoljstvom i ove godine. „Ironmanˮ trku 13. septembra svi ćemo dočekati kao praznik, jer veliki sportski događaji, veliki događaji tog angažovanja koje svi imamo su u stvari prazniciˮ, rekao je Popović.
„Ironmanˮ više od sporta
Najbolja srpska triatlonka i ambasadorka „Ironmanˮ 70.3. Lana Gavrilović poručila da je „Ironmanˮ velika inspiracija za domaće sportiste i mlade koji žele da se bave triatlonom i sportom uopšte.
Lana je devojka za koju se može reći da je heriona i života i sporta. Dan pre državnog prvenstva 2025. na treningu Lanu je pokosio automobil. Doživela je teške povrede, prelome, ali je rekla sebi „ja ću pobediti” i krenula u veliki rad na oporavku i pripremi za „Ironmanˮ 70.3 Belgrade 2025 u kome je ispisala istoriju i postala prva Srpkinja u istoriji pobednica prestižne trke „Ironmanˮ 70.3 Beograd.
„Vi mene danas ovde vidite kao sportistu, nekoga ko govori o treningu, povratku i Ironman 70. 3 Beograd trci, ali kao što ste već čuli, prošle godine mi se život promenio samo u nekoliko sekundi. Na poslednjem treningu pred državno prvenstvo u olimpijskoj distanci 29. maja 2025, takođe u organizaciji 11tri kluba mene je udario auto. Tada nisam razmišljala o rezultatima i bilo kakvoj pobedi. Razmišljala sam o tome da li ću ponovo normalno živeti, koristiti ruku, trenirati, i što je najvažnije, vratiti se sebi. Usledila je operacija, meseci, meseci oporavka, i period u kome sam shvatila koliko je zapravo tanka granica između snage i potpune nemoćiˮ.
I danas u ruci imam metalnu pločicu i šrafove koji me podsećaju na taj period, ali najteži deo te borbe nije bio fizički. Ljudi često vide, ljudi često vide trenutak kada se sportista vrati, taj fizički oporavak, ali ne vide koliko je vremena zapravo potrebno da ponovo počnete verovati svom telu, svojoj glavi, treneru i samom procesu, dodala je mlada šampionka.
„Upravo što je meni pomoglo na tom putu jeste „Ironmanˮ trka u Beogradu. Prijavila sam se za trku sa gipsom preko cele ruke, znajući da ću ga skinuti otprilike nekih mesec dana pred sam start, ali upravo taj cilj me je vodio kroz ceo oporavak, iako jedan deo mene i u tom trenutku nije, nije verovao da ću uopšte uspeti da startujem samu trku. Jednostavno, kada imate tako neki veliki cilj, on vas vodi kroz sve to, i jedino što možete da idete iz dana u dan je da se nadate najboljem. Kada vas zadesi tako neka nesreća, jednostavno, ono što vas vodi kroz sve to jeste da se pojavite i sledećeg dana, čak i kada vas je zapravo strah. I zato danas mogu da kažem da je „Ironmanˮ za mene mnogo više od samog sporta. Nikada neću zaboraviti taj dan, tu trku, energiju trke, jednostavno celu atmosferu, publiku, ljude koji vas nose kada mislite da više jednostavno nemate snage, i taj osećaj da ne trčite sami. I to je zapravo ono što Ironman čini posebnim. I ne radi se samo o rezultatu, medalji ili bilo čemu. Radi se o tome ko postanete dok prolazite kroz ceo taj proces. Svako ko stane na start nosi neku svoju priču, svoju borbu i svoj strah. I upravo zato je ova trka drugačija od ostalih, i ovu trku je jako teško opisati ljudima koji je nikada nisu doživeli. „Ironmanˮ trka nije samo sportski događaj, to je priča, izazov, i mogu reći povratak, trenutak u kom sebi možete da pokažete koliko zapravo možete. I zato mi je jako drago što će Beograd 13. septembra ponovo biti mesto na kome će se održati jedna ovako velika trka i jedan ovoliko veliki događaj. Kao što smo čuli, ova godina će biti i još, još bolja, još veća trka sa više konkurencije, i ja se stvarno radujem da stanem na start spremnija nego ikadaˮ, zaključila je srpska triatlon šampionka Lana Gavrilović.
„Ironmanˮ 70.3 podrazumeva 1,9 kilometara plivanja, 90 kilometara biciklizma i 21,1 kilometar trčanja, a širom sveta važi za jedno od najzahtevnijih i najcenjenijih takmičenja u svetu izdržljivosti, prenosi Tanjug.
Aleksandar Katai najbolji igrač Super lige
Iskusni fudbaler Crvene zvezde osvojio čak 27 od mogućih 30 glasova
Fudbaler Crvene zvezde Aleksandar Katai proglašen je za najboljeg igrača sezone u Super liga Srbije, u izboru trenera i kapitena svih 16 superligaških klubova, objavila je danas Super liga.
Iskusni fudbaler Crvena zvezda osvojio je čak 27 od mogućih 30 glasova, pošto predstavnici klubova nisu mogli da glasaju za članove svog tima, čime je ubedljivo poneo laskavo priznanje.
Katai je iza sebe ostavio jednu od najboljih sezona u karijeri. Sa crveno-belima je osvojio duplu krunu, igrao prolećnu fazu Lige Evropa, a sezonu je završio i kao najbolji strelac Super lige sa 24 postignuta gola, prenosi Beta.
Pored Kataija, glasove u ovogodišnjem izboru dobili su i njegovi saigrači Rade Krunić sa dva glasa i Vasilije Kostov sa jednim, kao i fudbaleri Železničara iz Pančeva Silvester Džasper i Zoran Popović, koji su dobili po jedan glas.
Destrukcija savremenog sveta: Izložba „San“ Vladimira Markovića, serija dvadeset radova koja se nalazi u Muzeju primenjene umetnosti u Parizu
Ekskluzivna izložba fotografija pod nazvom „San“ Vladimira Markovića, serija od 20 radova koji se nalaze u Muzeju primenje umetnosti u Parizu, i koja je s velikim uspehom prošla i kroz neke evropske galerije, biće otvorena večeras, u 19 h, u Galeriji 73.
Marković je diplomirao i magistrirao na filmskoj Akademiji u Pragu, na Katedri umetničke fotografije, i ostvario je značajnu karijeru u Francuskoj, a njegovu izložbu će proglasiti otvorenom Branimir Karanovič, profesor emeritus na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, nekadašnji šef Katedre za umetničku fotografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti.
Markovićevi radovi „San“ realizovani su u tehnici kompozicije fotošopa sa lutkama u realnosti, konceptu koji je pre dvadesetak godina bio dosta prisutan na francuskoj umetničko sceni, a sada je prilika da se on predstavi i u Beogradu. Ove lutke su inkorporirane u delikatan politički i društveni momenat, i u realnost savremenog sveta koja je globalno destruktivna.
Foto promo Galerija 73
Foto promo Galerija 73Marković je umetnik impozantne biografije u svojoj oblastistvaralaštva, od 90-tih godina prepoznat na francuskoj umetničkoj sceni.
Imao je samostalne izložbe u nekim od najprestižnijih galerija, muzeja, kulturnih centara, kao što su Blez Sandrars Hononne, Zamak Grand Veneur u Parizu, Centar nauke u Parizu, Fotografski centar Francuske Lectoure, Kulturni centar Jean Renoir Dieppe, Jugoslovenski kulturni centar u Parizu, galerije Monparnas, Chambre claire, Vielle Grille, Hors Champ, u Parizu, Muzej Primenjene Umetnosti u Parizu..
Poslednju izložbu u čuvenoj Galeriji Monparnas imao je prošle godine.
Marković je bio učesnik i velikih evropskih festivala umetničke fotografije – Dieppe, Sant Die des Vosges, Valery en Caux u Francuskoj, Photosynkiria u Grćkoj…
Naša umetnička publika ga poznaje po izložbama u Arget galeriji KC Beograd, galerijima Prometej i Most u Novom Sadu, KC u Zrenjaninu…, a izlagao je i u Modernoj galeriji Budva.
Marković je bio učesnik kolektivnih izložbi u Muzeju Primenjene umetnosti u Pragu, galerijama Espace foto, Christian Peugeot, I Atelier, kao i Salona Comparasions u Parizu, na Aspektu balkanske fotografija u Solunu….
Izlagao je kolektivno i na Međunarodnom bijenalu umetnosti minijatura, Majskom salonu Beograda, u Galeriji „Nadežda Petrović“ u Čačku.
Njegove kolekcije fotografija nalaze se Nacionalnom Fondu Moderne umetnosti u Parizu, i Muzeju Primenjene umetnosti u Parizu, u Muzeju Primenjene umetnost u Pragu, a publikacije – autorske prezentacije u evropskim časopisima.
Marković je član ULUPUDS, a njegiva izložba „San“ u Galeriji 73 biće pred našom publikom do 26. maja.
Da li pivo zaista pomaže kod kamena u bubregu? Evo šta kažu lekari
Na društvenim mrežama poslednjih meseci sve češće se širi tvrdnja da pivo može pomoći u izbacivanju kamena iz bubrega. Mnogi se pozivaju na iskustva poznanika ili savete sa interneta, ali stručnjaci upozoravaju da za to nema dokaza i da takva praksa može biti čak i opasna.
„Pivo ne pomaže u smanjenju rizika od kamena u bubregu. To je mit“, kaže dr Atul D. Sajgure, nefrolog u superspecijalnoj bolnici Sahjadri u Puni, dodajući da stalno viđa pacijente koji veruju u ovu zabludu. U stvari, kaže on, alkohol može dehidrirati telo, povećavajući dugoročni rizik od razvoja kamena u bubregu, piše Živim.
Ali pivo je tečnost
Možda se pitate kako tečnost koju obično smatramo hidratantnom može zapravo pogoršati kamen u bubregu ili doprineti njihovom stvaranju. Odgovor leži u načinu na koji alkohol deluje u telu.
– Mnogi ljudi misle da je pivo dobar lek za izbacivanje kamena u bubregu, ali istina je da previše pijenja zapravo može pogoršati kamen u bubregu. Dehidracija je jedan od najvećih rizika od pijenja previše piva jer, iako je pivo tečnost, alkohol ima diuretički efekat, što uzrokuje da telo gubi više tečnosti, objašnjava dr Džatin Kotari, nefrolog u Medicinskom istraživačkom centru u Mumbaju.
Kada pijete alkohol, vaše telo ga ne zadržava na način na koji zadržava vodu. Umesto toga, alkohol zapravo uzrokuje da gubite još više tečnosti kroz povećano mokrenje. Dakle, ako imate kamen u bubregu i pijete pivo misleći da će vam pomoći, ono što zapravo radite jeste da se još više dehidrirate, pogoršavajući stvari (iako se možda zavaravate misleći da ostajete hidrirani).
– Ako neko pije puno piva, a nedovoljno vode, to može dovesti do ozbiljne dehidracije. Ovo koncentriše minerale u urinu i povećava šanse za stvaranje kamena, kaže dr Kotari.
Problemi se tu ne završavaju
Postoji još jedan aspekt ovog mita. Pivo aktivno menja hemiju tela na načine koji podstiču stvaranje kamena.
– Poznato je da pivo povećava nivo mokraćne kiseline u telu. Visok nivo mokraćne kiseline u urinu je glavni faktor u stvaranju kamena mokraćne kiseline. Dakle, bukvalno stvarate nove uslove u svom telu koji pogoduju stvaranju kamena. To je kao da aktivno gradite svoj kamen, upozorava dr Kotari. Dodaje da postoji i faktor povećanja telesne težine.
– Redovno pijenje velikih količina piva može dovesti do povećanja telesne težine, što povećava rizik od metaboličkog sindroma. Ova dva stanja su povezana sa povećanim rizikom od kamena u bubregu tokom vremena. Dakle, pijenje velikih količina piva dovodi do dehidratacije, povećanog nivoa mokraćne kiseline i metaboličkih problema, a sve se to akumulira, upozorava dr Kotari.
Šta onda funkcioniše
Oba lekara ukazuju na isto rešenje, ali nije zabavno, zanimljivo ili popularno na društvenim mrežama.
– Najbolja stvar koju možete da uradite da biste sprečili ili kontrolisali kamen u bubregu jeste da pijete dovoljno vode (8 do 12 čaša dnevno) da biste razblažili urin. Ovo razblaživanje će takođe smanjiti koncentraciju svih minerala koji mogu izazvati kamen u bubregu u vašem urinu. Dakle, voda. Samo obična, dosadna voda, to je ono što zaista funkcioniše – kaže dr Sajgure.
Pored pijenja vode, dr Kotari takođe naglašava druge faktore ishrane.
– Smanjenje unosa soli je ključno jer povišen nivo natrijuma dovodi do povećanog kalcijuma u urinu. Preporučuje se uravnotežena ishrana sa normalnim nivoom kalcijuma, umerenom hranom bogatom oksalatom i ograničenim životinjskim proteinima – savetuje dr Kotari.
Dodajte ovo u svoju vodu
Za nešto zanimljivo i korisno, dodajte limun u svoju vodu.
– Povećanje unosa citrata može biti veoma korisno. Na primer, pijenje vode sa limunom može povećati citrat u urinu, koji je prirodni inhibitor stvaranja kamena u bubregu. „Voda sa limunom je nešto što je naučno dokazano da deluje. To je pravi mehanizam, a ne mit“, kaže dr Kotari.
Dr Sajgure naglašava da bi želeo da ljudi shvate da su kamenci u bubregu rezultat različitih faktora kao što su ishrana, nedovoljna hidratacija, prekomerni unos soli, metabolički poremećaji i genetska predispozicija.
– Lečenje varira u zavisnosti od veličine i vrste kamenca prisutnih u urinarnom traktu. Ukoliko je kamen mali, može proći sam od sebe uz povećan unos tečnosti i lekove, dok oni veći zahtevaju medicinsku intervenciju. Ali bez obzira na veličinu ili vrstu kamena sa kojim se suočavate, pivo nije rešenje – kaže dr Sajgure.
Zašto ne možemo bez kafe: Gde prestaje ritual, a gde počinje zavisnost?
Nekome dan počne alarmom, a nekome prvim gutljajem omiljenog napitka. Miris kafe, kratka pauza pre odlaska na posao i razbuđivanje deo su jutarnjeg rituala, reklo bi se, u većini domaćinstava.
Kafa je odavno mnogo više od napitka. Ona je društveni ritual, navika i simbol predaha. Oko nje su se vekovima okupljali ljudi, sklapali poslovi, vodili razgovori, gradile zajednice, pa i ne čudi što je i danas ona čuvena: „Idemo na kafu“, često više poziv na druženje nego na samu kofeinsku dozu.
Istraživanja pokazuju da kafa nije „otkrivena“ u jednom trenutku, niti je otkrila jedna osoba. Njen razvoj je rezultat dugog istorijskog procesa. Prema studiji objavljenoj u časopisu Nature Genetics, Arabika, danas najcenjenija vrsta kafe, vodi poreklo iz šumskih oblasti današnje Etiopije, gde je nastala prirodnim ukrštanjem drugih vrsta kafe.
Istovremeno, istraživanja objavljena u časopisima kao što su Agronomy i Scientific Reports ukazuju na to da je Jemen tokom 15. veka bio prvo mesto gde je kafa uzgajana, pripremana kao napitak i uključena u trgovinske tokove. Zato se može reći da je Etiopija rodno mesto biljke, dok je Jemen mesto nastanka kulture ispijanja kafe.
„Napitak budnosti“
| Za kafu se vezuju i dve popularne legende. Jedna od njih dolazi iz Etiopije i govori o pastiru Kaldi koji je, prema priči, primetio da su njegove koze postale neobično energične nakon što su pojele crvene plodove biljke kafe. Nakon toga, pastir je i sam probao plodove i dobio je sličan efekat. Biljku je odneo monasima koji su navodno u početku bili skeptični, ali su je kasnije ipak koristili kako bi ostajali budni tokom molitvi.
Druga, manje poznata legenda, dolazi iz Jemena, gde su, prema verovanju, ljudi koristili kafu kao pomoć u noćnim meditacijama i duhovnim vežbama. I u tim pričama, kafa se opisuje kao „napitak budnosti“. |
Kafa Arabika, Foto: Shutterstock/Noiz Stocker
Kafa Arabika, Foto: Shutterstock/Noiz StockerZašto razvijamo zavisnost
Specijalista strukovni nutricionista dijetetičar Žana Klinčević za Forbes Srbija kaže da je zavisnost od kofeina spoj biologije i navike.
„Za većinu nas dan ne počinje prvim zracima sunca, već prepoznatljivim mirisom koji dopire iz kuhinje. Ipak, iza tog jutarnjeg rituala krije se najrasprostranjenija psihoaktivna supstanca na svetu. Iz ugla nutricioniste, kafa nije samo napitak, već precizna hemijska reakcija“, kaže Žana.
Ona dodaje i da kofein zauzima mesta adenozina u receptorima mozga, blokirajući signal za odmor.
„Mozak na to reaguje stvaranjem novih receptora, zbog čega nam je vremenom potrebna veća doza samo da bismo funkcionisali normalno. Psihološki, ritual pripreme i toplina šolje su uslovni refleksi koji aktiviraju centre za nagradu i pre nego što kofein dospe u krv. Kada kofein preuzme komandu, on direktno stimuliše centralni nervni sistem. Blokadom adenozina podstiče se lučenje adrenalina, što ubrzava rad srca, širi disajne puteve i fokusira pažnju. Naučna istraživanja ukazuju na to da kofein privremeno poboljšava kognitivne funkcije i brzinu reakcije, ali on ne stvara novu energiju već samo ‘pozajmljuje’ vašu postojeću rezervu“, ističe Žana.
Sistem nagrade u mozgu
Često se pitamo i zašto nas kafa čini srećnima. Kofein, kako ističe Žana, ne izaziva masivno lučenje dopamina, ali povećava osetljivost naših receptora na njega. Prema istraživanjima, on „podmazuje“ sistem nagrade u mozgu, čineći nas motivisanijim i fokusiranijim. Upravo ta veza pruža osećaj blagog optimizma koji nas iznova vraća šoljici.
„Tolerancija je znak adaptacije organizma. Zbog stalne blokade adenozina, mozak instalira ‘dodatne brave’ (receptore) kako bi ipak primio signal za umor. Klinički podaci potvrđuju da se potpuna tolerancija može razviti za manje od nedelju dana. Tada kafa prestaje da nas podiže i služi samo da nas vrati u stanje normale“, navodi Žana.
Kada kofein preuzme kontrolu i preraste u „zavisnost“, telo šalje jasne signale.
„Najčešći znaci su jutarnja disfunkcionalnost bez prve šolje, drhtanje ruku, „igranje“ očnog kapka ili tahikardija. Takođe, prekomerna zavisnost se manifestuje kroz pojačanu anksioznost, iritabilnost i unutrašnji nemir koji ne prestaje dok se ne unese nova doza“, kaže Žana.
Zdravstveni rizici
Žana savetuje postepeno smanjivanje kafe za pola šoljice svakog dana.
„Ključna strateška zamena je zeleni čaj. On pruža stabilnu budnost jer sadrži kofein u kombinaciji sa L-teaninom, aminokiselinom koja smiruje mozak. Antioksidansi u čaju (EGCG) štite neurone, dok se kofein sporije oslobađa, čuvajući nadbubrežne žlezde od stresa“, ističe.
Ona dodaje da se kafa ne preporučuje kod određenih bolesti među kojima su:
-
kardiovaskularni poremećaji: Može isprovocirati skok pritiska i aritmije
-
gastrointestinalne bolesti: Gastritis i čir, jer podstiče lučenje kiseline
-
anksiozni poremećaji: Može izazvati ili pogoršati napad panike
-
osteoporoza i glaukom: Ometa apsorpciju kalcijuma i podiže očni pritisak
„Kafa je poput kredita u banci – odlična je za hitne slučajeve, ali ako je koristite svaki dan da pokrijete nedostatak sna, kamata će postati previsoka. Umerenost i povremeni prelazak na zeleni čaj omogućiće vašem telu da ponovo prodiše“, dodaje Žana.
U razgovoru za Forbes Srbija otkriva i „najveću tajnu o kafi“.
„Kafa je zapravo magični napitak koji pretvara rečenicu: ‘Ostavi me na miru ili će biti nevolje’ u rečenicu ‘Dobro jutro, drage kolege, kako vam mogu pomoći?’. Dakle, pijte je umereno – pre svega zbog mira u svetu i bezbednosti ljudi koji vas okružuju pre devet ujutru, a zatim zbog vašeg zdravlja“, zaključuje Žana.
Kafa kao navika koja nam daje osećaj kontrole
Psihološkinja i saradnica DokTok-a Dragana Vasić Stević za Forbes Srbija kaže da mnogo veliku ulogu igra i psihološki aspekt.
„Ako svako jutro počinjemo uz kafu, naš mozak poveže: kafa = početak funkcionisanja. Vremenom više ne reagujemo samo na kofein, već i na samu situaciju, miris, šolju, mesto. To postaje signal telu da ‘sad počinje dan’. Zato nije uvek kafa ta koja nas pokrene. Često je to navika koja nam daje osećaj kontrole, stabilnosti i poznatog početka“, ističe Dragana.
Navika i ritual imaju veću ulogu nego što mislimo
Ljudi piju kafu i zbog potrebe za kofeinom i zbog navike i rituala. Kako navodi, češće ritual i navika imaju mnogo veću ulogu nego što ljudi misle.
„Prva jutarnja kafa često ima fiziološku funkciju – razbuđivanje. Svaka sledeća u toku dana sve više prelazi u naviku. Ona često postaje način da popunimo prazan prostor, ali i da damo strukturu danu – pravi pauze, ritam i male prelaze između obaveza. Koliko puta nam se desi da kažemo: ‘Hajde da skuvamo kafu’ kada nemamo šta drugo da radimo. Često postaje i izgovor za pauzu ili kafa kao način da ‘ubijemo vreme’“, objašnjava Dragana.
Ona dodaje i da u tim situacijama ne tražimo kofein, već tražimo kratko i trenutno olakšanje ili promenu ritma ili neku vrstu stimulacije.
„To znači da kafa često nije odgovor na fizičku potrebu, već na dosadu, prazninu ili potrebu za prekidom rutine“, kaže Dragana.
Međutim, kafa je često i način nošenja sa stresom.
„Kafa u stresnim situacijama daje kratak osećaj kontrole (‘stajem, sedam, uzimam pauzu’) i utiče na umirenje, kroz mini-ritual. A ono što je zanimljivo i često viđeno, postaje i ‘socijalni most’. Pa takvi ljudi kažu: ‘Ja nikad ne pijem kafu sam/a’“, navodi Dragana.
Zbog toga nam je lakše da kažemo: „Hajde na kafu“, u trenutku kada nam je potreban razgovor, umesto da kažemo: „Potreban si mi da porazgovaramo“.
„Ipak, kafa nije ta koja će nam rešiti stres ili neki problem, već ga samo privremeno prekriti i odložiti. Ako baš volimo kafu i pijemo je u velikim količinama, možda je tad važno pitanje za nas: Šta nama kafa zapravo znači u svakodnevnom životu? Ne samo koliko nam prija i da li kroz taj ritual nešto dobijamo… ili možda nešto izbegavamo. Jer na kraju, pitanje nije koliko kafe pijemo, već zašto je pijemo“, kaže Dragana.
Nutricionistkinja-dijetetičarka i osnivačica NutriM studija Marija Glušac kaže da se može reći da ljudi razvijaju određeni oblik „zavisnosti“ od kafe, ali da je važno razumeti da se radi o blagoj i specifičnoj vrsti zavisnosti.
Kako ističe, kofein deluje na centralni nervni sistem i na taj način povećava budnost i smanjuje osećaj umora. Osim toga, pomaže u koncentraciji i ubrzava reakcije, što je razlog zbog kog mnogi ljudi posežu za kafom ujutru ili tokom radnog dana. S druge strane, može i da blago poveća srčanu frekvenciju i krvni pritisak. Takvi efekti su najizraženiji ubrzo nakon konzumacije, ali se vremenom smanjuju kako se organizam prilagođava.
„Kada je reč o dopaminu, kofein ima indirektan uticaj na dopamin, koji je povezan sa osećajem zadovoljstva i motivacije. Za razliku od supstanci koje izazivaju jaku zavisnost, kofein ne dovodi do naglog i snažnog porasta dopamina, već blago pojačava njegov efekat. Upravo zato kafa može doprineti osećaju prijatnosti i mentalne budnosti, ali ne izaziva intenzivnu zavisnost kakva se viđa kod nikotina ili alkohola“, ističe Marija.
Kada organizam razvije toleranciju
I ona, kao i Žana, ističe da organizam vremenom razvija toleranciju na kofein, što znači da ista količina više ne daje isti efekat kao ranije. To se dešava zato što telo povećava broj adenozinskih receptora i smanjuje osetljivost na kofein. Zbog toga, mnogi ljudi postepeno povećavaju unos, prelazeći sa jedne na više kafa dnevno kako bi postigli isti nivo budnosti i energije.
„Postoje određeni znaci koji ukazuju na to da je unos kofeina postao prevelik. To uključuje osećaj da ne možete da funkcionišete bez kafe, pojavu glavobolje kada preskočite unos, potrebu za sve većim količinama, kao i nervozu, razdražljivost ili probleme sa snom. Jedan od ključnih pokazatelja jeste trenutak kada kafa više ne pruža dodatnu energiju, već služi samo da biste se osećali normalno“, objašnjava Marija.
Ukoliko se unos kofeina naglo smanji, kao simptomi se najčešće javljaju umor, glavobolja, pospanost, razdražljivost i slaba koncentracija. Ovi simptomi, kaže naša sagovornica, obično počinju od 12 do 24 sata i traju nekoliko dana, najčešće između dva i sedam.
Shutterstock/Taras Grebinets
Shutterstock/Taras GrebinetsNagla apstinencija moguća, ali sa jačim simptomima
Takođe savetuje postepeno smanjivanje unosa kofeina jer je takav pristup „lakši i dolazi uz manje neprijatnih simptoma“.
„To može podrazumevati smanjenje broja kafa tokom nekoliko dana ili kombinovanje obične i bezkofeinske kafe. Naglo prestajanje jeste moguće, ali je često praćeno izraženijim simptomima i većom verovatnoćom povratka starim navikama“, kaže Marija.
A gde je granica između bezbednog i prekomernog unosa? Marija kaže da se za većinu zdravih osoba bezbednim smatra do oko 400 miligrama kofeina dnevno, što otprilike odgovara tri do četiri šoljice kafe, u zavisnosti od jačine. Međutim, kafa, kako ističe, nije jedini izvor kofeina. On se nalazi i u čajevima, energetskim pićima, gaziranim napicima i čokoladi, pa se ukupan dnevni unos često potcenjuje.
„Na primer, jedna šolja crnog čaja sadrži približno 40 do 60 mg kofeina, dok zeleni čaj obično sadrži između 20 i 40 mg. To znači da nekoliko šolja čaja tokom dana takođe može značajno da doprinese ukupnom unosu kofeina, posebno ako se kombinuje sa kafom. Ipak, individualna osetljivost se razlikuje, pa kod nekih osoba i manje količine mogu da izazovu nesanicu, anksioznost ili ubrzan rad srca“, objašnjava.
Osetljivost na kofein nije ista kod svih ljudi
Marija posebno ističe činjenicu da osetljivost na kofein nije ista kod svih ljudi. Ona zavisi od više faktora, uključujući genetiku, navike i učestalost konzumacije.
„Upravo zato neki ljudi mogu da popiju kafu u kasnim popodnevnim satima i bez problema zaspu, dok kod drugih i manja količina kofeina može izazvati nesanicu ili nemir. Ova razlika se često opisuje kao individualna tolerancija na kofein“, kaže Marija.
Kod osoba koje redovno konzumiraju kofein dolazi do razvoja tolerancije. To znači da organizam postaje manje osetljiv na njegove efekte.
„U praksi to može izgledati tako da osoba više ne oseća izražen stimulativni efekat, pa čak može i da zaspi nakon kafe. Nasuprot tome, osobe koje ređe unose kofein ili su genetski osetljivije mogu imati znatno jače reakcije i na manje doze. Zbog toga se preporuke o bezbednom unosu uvek treba posmatrati kao opšti okvir, dok je u praksi najvažnije pratiti sopstvene reakcije organizma, posebno kada je u pitanju kvalitet sna, nivo energije i opšte stanje organizma“, zaključuje Marija.
Žena šokirana porezom koji je morala da plati nakon odlaska supruga: Gde ne treba umreti u Americi
