Zaposleni ne beže od posla – beže od okruženja koje ih ne razvija

Employer branding se često svodi na listu pogodnosti: fleksibilno radno vreme, dan rođendana slobodan, članarina za teretanu. Sve to ima svoju vrednost, ali nijedna od tih stavki ne odgovara na pitanje koje zaposleni zapravo postavlja sebi: da li u ovoj kompaniji imam gde da odem dalje od onoga što sam danas?

Piše: Katarina Krstić, rediteljka i osnivač video biznis platforme KATARZA

Zaposleni ne traže benefit. Traže okruženje koje ih ne zaustavlja.

Ljudi ne napuštaju poslove zato što je posao težak. Napuštaju ih kada prestanu da osećaju da napreduju. Kada svaki dan liči na prethodni, kada nema novog ugla gledanja, nove veštine, novog razgovora koji im širi vidik – motivacija ne nestaje naglo. Ona se troši polako, dok neko ne shvati da je na istom mestu duže nego što je planirao.

Kompanije koje ovo prepoznaju često reaguju na pogrešan način. Uvode obavezne edukacije, propisane rokove, sertifikate koje treba „otkačiti“ do kraja kvartala. Problem je što se prisilan razvoj doživljava kao još jedna stavka na listi obaveza, ne kao prilika. Zaposleni prolazi kroz trening da bi ga prošao, ne da bi nešto zaista poneo sa sobom.

Razvoj koji ostaje sa čovekom je onaj koji je sam izabrao. Ne zato što mu je neko rekao da mora da savlada novu temu do petka, nego zato što je te večeri, iz sopstvene radoznalosti, odgledao nešto što mu je promenilo ugao na sopstveni posao. Tempo tu nije detalj. Tempo je suština. Neko će za nedelju dana odgledati deset kratkih tema, neko će mesecima vraćati se istoj jednoj. Oboje napreduju, samo različitom brzinom, i oboje treba da imaju pravo na taj izbor.

Ono što kompanija zapravo treba da obezbedi nije spisak obaveznih kurseva, nego okruženje: prostor u kojem je zaposleni okružen sadržajem i ljudima koji ga guraju napred, čak i kad niko ne stoji iznad njega sa rokom. Dobro društvo motiviše više od svakog internog memoranduma o važnosti ličnog razvoja. Ta vrednost raste kada rast nije zatvoren u sopstveni sektor. Tim napreduje brže kada finansije razumeju logiku marketinga, kad HR razume kako razmišlja IT, i obrnuto – u korporacijama svako najčešće ostaje u svojoj kutiji, a čim se ta granica pomeri, širi se i vidik i razumevanje kulture drugog tima.

Upravo iz te potrebe je nastala KATARZA – ne kao još jedna obavezna platforma za edukaciju, nego kao prostor u kojem zaposleni bira šta će da gleda, kojim tempom i iz koje oblasti, okružen sadržajem provere vrednih ljudi iz biznisa. Kompanija koja svojim ljudima omogući takvo okruženje ne mora da ih ubeđuje da rastu. Dovoljno je da im da mesto gde je rast prirodan izbor, ne zadatak.

Potvrda zdravog okruženja i kulture koja inspiriše počinje onog trenutka kada na nekoj pauzi za kafu ili ručak krene razgovor – koja tema je privukla pažnju, koji sadržaj je doneo najveću vrednost.

Employer branding na kraju nije priča koju kompanija priča o sebi. To je okruženje koje zaposleni oseti svakog dana kad se pita da li napreduje. Ako je odgovor da, kompanija je uradila svoj posao – bez ijednog slogana.

O autoru: 

Katarina Krstić (28) je diplomirana filmska rediteljka, master producentkinja i osnovač video biznis platforme KATARZA – Prve regionalne video platforme koja kroz visoko kvalitetan video sadržaj pozicionira eksperte u biznis zajednici, a preduzetnicima pruža prostor za razvoj biznisa.  Radila je na mnogim autorskim kratkim filmovima kao što su: “Ambis“, “Etiketa“, mjuzikl „Od Nirvane do Silvane“ koji su osvojili razna priznanja i nagrade na domaćim i inostranim festivalima. Dok su filmovi „Lanac” i “Ševa” imali prikazivanja u bioskopima MTS dvorane i izuzetno privukli pažnju domaćoj kinematografiji. Trenutno kao kreator razvija muzičku seriju “Dert”. Znanja i iskusta iz filmskog sveta odlučila je da prenese u inovativne digitalne formate i doprinese razvoju, katarzi i transformaciji društva.