Promene koje je pandemija koronavirusa izazvala u celom svetu odrazile su se i na održavanje i organizaciju Festivala srpskog filma u Torontu. Festival je održan u onlajn formi od 17. do 27. decembra. Jubilej – dve decenije postojanja – bio je dovoljan razlog da Nenad Stanković, direktor i osnivač Festivala, uradi sve da se manifestacija održi i ove godine.
Reč je o jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u dijaspori, pa je to bio dodatni motiv da se i ove godine napravi dobar program i da publika u Kanadi vidi domaće filmove. Tim povodom razgovarali smo s Nenadom Stankovićem, direktorom i osnivačem Festivala srpskog filma.
Kada ste počinjali s Festivalom, da li ste razmišljali o tome da ćete punih dvadeset godina istrajati u održavanju te manifestacije? Da li je razvoj tehnologije omogućio da lakše donesete odluku da realizujete ovogodišnji festival?
– Nisam razmišljao o tome da bi ovaj festival mogao da postane tradicija naše ’emigrantskeʼ kulture, niti sam verovao da će potrajati dve decenije. Kao što je slučajno počeo, tako, rekao bih, slučajno i traje. A traje zahvaljujući podršci pojedinaca i malih biznisa iz Toronta i okoline. Dugo sam se dvoumio da li da festival organizujemo onlajn, čak sam zakazao manifestaciju za maj 2021. u koordinaciji sa srpskim festivalom u Čikagu, ali sam u poslednjem trenutku odlučio da 20. jubilarni festival ipak organizujemo virtuelno.
Koje filmove je publika imala prilike da vidi ove godine i kako je prihvaćeno da će se Festival pratiti preko računara?
– Prikazali smo ‘skraćenuʼ verziju festivala. Publika je videla pet filmova: Otac Srdana Golubovića, Ime naroda Darka Bajića, senzacionalni Dnevnik Dijane Budisavljević Dane Budisavljević, Mnoštvo i manjina Gorana Markovića i A.S. (25) debitantkinje Milene Grujić. Svi autori su bili virtuelni gosti Festivala, govorili su o svojim filmovima i odgovarali na pitanja gledalaca. Poslednjeg dana ove godine, 31. decembra, besplatno će biti prikazan novogodišnji poklon Festivala i Borisa Mitića – film Doviđenja, kako ste.
20. jubilarni festival održan je virtuelno
Igrani, a pre svega dokumentarni film, ima ne samo kulturološku, umetničku funkciju već i obrazovnu. Da li baš sad, u vremenu televizijskih i internet projekcija, ta uloga može biti i veća?
– Da, tehnologija je omogućila da se filmski sadržaj sada lakše predstavlja publici i moguće je da alternativni, pa i obrazovni sadržaj bude brže i jeftinije plasiran. S druge strane, postoji sociološki aspekt filmske projekcije u bioskopu, jer se tu ljudi sreću i druže posle filma. Neki gledaoci su mi govorili da je to jedino mesto i vreme kada se sretnu sa prijateljima koje dugo nisu videli.
Situacija je, kada je reč o bioskopima i filmovima u svetu, gotovo svuda ista. Dugo ste u tom poslu. Da li mislite da će ova situacija doneti i promene u samoj filmskoj industriji?
– Mislim da ne, mada će sve biti drugačije. Digitalizacija filma je promenila sve. Kao što je osamdesetih desktop publushing omogućio svakoj domaćici da sama napravi newsletter i bude izdavač, tako i danas, zahvaljujući tehnologiji, svako može da bude ‘filmski stvaralac’ sa običnim telefonom, a da ne govorim o mogućnostima da se nabavi jeftina, kvalitetna filmska oprema. Nekada se govorilo da će video-kasete uništiti film, pa se to nije desilo. Bioskopi su se poslednjih godina menjali; velike sale su pretvarane u više manjih, ali mislim da se psihologija gledanja filma u grupi, u zamračenoj bioskopskoj sali, ne može zameniti individualnim onlajn iskustvom.
Izvor:RTS
