U oktobru 1990. Kanađani su bili potreseni, baš kao i nedavno otkriće neoznačenih grobova u bivšim školama, kada je Phil Fontaine otvorio oči naciji za strahote koje su se dogodile u tim školama i dugotrajnu traumu koja je kasnije rezultirala.
Ipak, Fontaine mi je kasnije rekao da su se događaji tog meseca dogodili slučajno. Zatim je rekao tokom sastanka Skupštine prvih naroda, da je potrebno da se organizacija „pozabavi problemom koji je u našim zajednicama bio poput kuge … domovima za stanovanje i zlostavljanjima koja su se dogodila u školama“.
Fontaine je bio intervjuisan o svojim iskustvima još mnogo puta. Njegov intervju sa Barbarom Frum, 30. oktobra 1990, možda je najznačajniji. Mnogi koji su bili u indijanskom rezidencijalnom školskom sistemu rekli su mi, da im je Fontaineova spremnost da se izjasni o tom pitanju dala hrabrosti da učine isto.
Niko pre toga nije javno govorio o indijanskom sistemu rezidencijalnih škola. Teško da je iko, osim onih koji su bili tamo, znali nešto o tome. Između 1907. i 1940. bilo je pregršt novinskih članaka o školama, sa naslovima poput, Kanada napušta svoju decu i škole, da su uviđenje zapanjujuće smrtonosne aktivnosti, koje su otkrivene među Indijancima, apsolutna nebriga o goloj nužnosti zdravlja itd. Ipak, ako su Kanađani tada bili šokirani, ubrzo su to prevazišli i brzo zaboravili.
1990-tih godina, vratile su se opet ove priče, ovaj put ispričane od strane autohtonog stanovništva. Do kraja decenije, Kanađani koji su to želeli mogli su pronaći dosta knjiga o rezidencijalnim školama. Ranih i srednjih 2000-ih, tužbe zbog rezidencijalnih škola bile su uobičajena vest. Ubrzo je osnovana kanadska komisija za istinu i pomirenje.
Iako je sadašnja savezna vlada potrošila veliki deo dobre volje koju je stekla na početku svog mandata, uz obećanja o novom i svetlom odnosu sa prvim narodima Kanade, nije sve loše. Na primer, Kanada se verovatno neće vratiti u doba univerzalnog neznanja o školama za stanovanje.
Svako ko odbacuje ovo značajno postignuće, ne poštuje preživele đake, koji se godinama posvećuju oko kampanje javnog obrazovanja. Kao rezultat njihovih napora, sada postoji konsenzus da iskustva onih koji su pohađali rezidencijalne škole treba čuti i uvažiti, te da treba nekako priznati one koji nisu preživeli škole.
Naravno, ima još posla, komisija za istinu i pomirenje (TRC) dala je smernice za 94 akcionih tačaka. Među njima je poziv na tačku broj 80, koji je pozvao vladu da proglasi Nacionalni dan istine i pomirenja. Odabir 30. septembra odražava činjenicu da je to bilo doba godine kada su deca prevožena u škole, u mnogim slučajevima na stotine, pa čak i na hiljade kilometara od njihovih domova.
TRC je taj dan zamislio kao zakonski praznik i vreme za razmišljanje i, iako to neće biti slučaj za većinu Kanađana (većina provincija to nije označilo kao državni praznik), Nacionalni dan istine i pomirenja vremenom će se razvijati .
Najgore što bi se moglo dogoditi bilo bi da kanadska javnost zaboravi ovu bolnu istoriju. Zvanično određivanje dana obeležavanja poslužiće uzroku sećanja, a to je samo po sebi dobra stvar.
SERBIANNEWS/CANADA
