Kanadski pasoš – nekada simbol slobode i prosperiteta, za kojim su žudeli mnogi novi Kanađani i koji su cenili svi građani Kanade – lišen je svake značajne slike i sećanja. Slike naših heroja, naše istorije i naših nacionalnih spomenika zamenjene su crtežima čoveka koji grabulja lišće, dece koja se prskaju u bari i veverice koja jede orah.
Na tim stranicama nemate čime da se ponosite.
Zašto naša vlada pokušava da izbriše našu istoriju? Kako premijer i njegov kabinet mogu opravdati brisanje iz pasoša našu istoriju – čak i nekih nekontroverznih delova , poput slike Stenli kupa ili Terryja Foxa?
Objašnjenje da se to moralo uraditi iz sigurnosnih razloga je apsurdno. Da, svakako, ažurirajte slike svakih pet ili 10 godina kako biste izbacili krivotvoritelje iz koloseka, ali sigurno su se mogle pronaći druge smislene, patriotske i izražajne ilustracije koje bi zamenile one koje su toliko značile mnogima?
Čini se da je misija ove vlade da ukloni svaki osećaj ponosa na našu istoriju i naša postignuća – beskrajno se izvinjavajući u naše ime, prihvatajući stav da su naši preci uradili genocid, dopuštajući da naše vojne i diplomatske snage nestanu, a sada uklanjaju i sve slike koje bi mogli podstaći ponos na našu prošlost.
Kao što je Conrad Black napisao , “premijer Džastin Trudo i njegova vlada odgovorni su za lažnu i samostalnu krvnu klevetu ka nekoliko prethodnih generacija naših potomaka.” A sada dobismo i ovo, vidimo kako se nastava kanadske istorije razvodnjava u našim školama, a svaki građanin koji dobije novi pasoš biće svestan samo važnosti pahuljica, kanua i divljih životinja.
Dok sedim ovde i gledam svoj “stari” pasoš, razmišljam o godinama putovanja koje smo i ja i moja supruga proveli u inostranstvu, služeći našoj zemlji u uniformi i van nje. Brisanje naše istorije na ovom najvažnijem dokumentu o državljanstvu mene, kao veterana, čini tužnim i rezigniranim. I pitam se kako će se osećati moja deca, od kojih dvoje vojsku služe, da podržavaju i projektuju kanadske vrednosti u inostranstvu. Mi svakako ne jačamo naše nasleđe novim slikama.
Kanađani su širom sveta poznati kao potcenjeni ljudi, koji se izvinjavaju za sve i svašta, svaki put, svuda. Mnogi Kanađani gledaju u naše susede na jugu i smatraju da je njihov patriotizam preopterećen. Ali Amerikanci su ponosni na svoju istoriju i na činjenicu da je njihova zemlja iskovana u revoluciji. Kanada je, s druge strane, osnovana uz mir, red i dobru vladu; otprilike jednako uzbudljivo kao venčanje bibliotekara sa računovođom. Kanada ima čime da se ponosi, ali čini se da zaista podižemo stvar sa izvinjenjima na nove nivoe.
Ja sam osudio nedostatak ambicija naše vlade; mogli bismo težiti mnogo više od ovakve države kako se čini sada. Ali čini se da su naši lideri zadovoljni time što više brinu o feminizmu nego o našoj međunarodnoj reputaciji; više ne postoji “Own the Podium”. Prilike za očuvanje naših vrednosti na međunarodnom planu su protraćene. Izostavljeni smo iz AUKUS sigurnosnog sporazuma; naš premijer je navodno izjavio da nikada nećemo dostići prag od dva posto BDP-a za NATO saveznike; naši američki prijatelji u NORAD-u su oborili kineski balon nakon što je prošao celu Kanadu, a ne mi. Ostavili smo tim za brzo reagovanje iz vojske na polici, tokom zemljotresa u Turskoj, iako je dizajniran za takve hitne slučajeve. Naše obećane snage UN-a, za brzo reagovanje od 200 vojnika neće moći da reaguju do 2026. godine; a pre samo nekoliko dana zakasnili smo i na zabavu kada su evakuisali Kanađani iz Sudana.
Deo razloga za atrofiju naše vojske opet je samozadovoljstvo Kanađana. Kako je rekao Sir Winston Churchill 1905. godine: „Vojska nije društvo s ograničenom odgovornošću, koje treba rekonstruisati, preuređivati, uništiti i ponovo pokretati iz sedmice u sedmicu kako se tržište novca menja. To nije neživa stvar, poput kuće, koja se može srušiti ili uvećati ili strukturno izmeniti po volji stanara ili vlasnika; to je živo biće. Ako je maltretiraju, ona se ljuti; ako je nesrećna, ona se mršti; ako je uznemirena, dobija groznicu; ako je dovoljno poremećena, uvenuće, umanjiti i skoro umreti. A pošto je u pitanju ovo ozbiljno stanje, samo će ga oživeti mnogo vremena i mnogo novca.” Sukcesivne vlade dopuštale su kanadskim oružanim snagama da se „smanjuju“ i sada im je potreban novac i vreme.
Istorija naše zemlje je ona na koju treba da se ponosimo i za koju treba da osiguramo da je znaju svi Kanađani. Svaki put kada srušimo statuu, svaki put kada sudimo o našim precima prema današnjim standardima, slabimo kanadski brend i slabimo naše težnje ka veličini. Izgled novog pasoša je još jedan korak u umanjenju tih težnji.
