Najgušći element u prirodi iz Periodnog sistema je osmijum. Na sobnoj temperaturi je u čvrstom stanju, sa gustinom od 22,59 grama po kubnom centimetru – skoro dva puta gušći od Zemljinog unutrašnjeg jezgra i skoro iste gustine kao jezgro Jupitera.
Međutim, ima nekih objekata u Sunčevom sistemu koji se čine da su mnogo gušći od osmijuma, a nisu čak ni planetarna jezgra, već asteroidi koji nemaju potrebnu masu da bi sabili minerale u ultragusto stanje.
Zbog toga su naučnici počeli da spekulištu o stabilnim elementima u prirodnom stanju koji se nalaze van Periodnog sistema.
Nije poznato da li bi elementi sa više od 118 protona uopšte mogli da budu stabilni. Nikada nisu posmatrani, čak ni u laboratoriji. Teoretičari, ipak, ističu da postoji raspon stabilnosti oko atomskog broja 164, gde superteški elementi ne bi bili skloni radioaktivnom raspadanju i mogli bi da se održe.
Od ovih težih elemenata se očekuje da budu gušći, zbog čega bi mogli da se objasne čudni zaključci o asteroidu 33 Polihimnija – obima 50 do 60 kilometara. Jedno merenje procenilo je gustinu asteroida na 75,28 grama po kubnom centimetru, po čemu je klasifikovan kao potencijalno ultragust objekat.
Tako ekstremna procena smatra se nekom greškom, a čak je i astronom koji je izveo računicu rekao da je nerealistična.
Fizičari Evan Lafordž, Vil Prajs i Johan Rafelski sa Univerziteta u Arizoni, međutim, želeli su da istraže da li je takva gustina barem fizički moguća. Koristeći model Tomas-Fermi ispitivali su atomsku strukturu hipotetičkih superteških elemenata.
„Izabrali smo ovaj model, uprkos njegovog relativnoj nepreciznosti, zato što omogućava sistematsko ispitivanje atomskog ponašanja kao funkcije atomskog broja izvan poznatog Periodnog sistema“, naveo je Rafelski.
Njihovi proračuni su potvrdili da zaista postoji zona stabilnosti oko atomskog broja 164. Takođe su pokazali da bi gustina tog elementa iznosila između 36 i 68,4 grama po kubnom centimetru, što je priblično procenjenoj gustini asteroida 33 Polihimnija.
