Strani mediji o pirotskoj peglanoj kobasici – čuveni delikates podiže energiju i raspoloženje

Tokom dugih zimskih meseci, kaže se da tradicionalno pravljena ljuta kobasica u Pirotu podiže energiju i raspoloženje. Ovaj delikates je bogata mešavina odabranog mesa sa začinima i sušen je prirodnim putem. Naziv kobasice potiče od jedinstvene tehnike “peglanja” koja je čini tankom i daje joj oblik potkovice.

Iako je deo pirotske tradicije kroz generacije, ovaj delikates organske proizvodnje stekao je slavu i van ovog grada blizu granice Srbije sa Bugarskom. Pirotska peglana kobasica je 2022. godine dobila sertifikat državnih organa za bezbednost hrane za regionalnu izvrsnost i poreklo, proces koji zahteva od proizvođača da poštuju skup propisa kako bi dobili zvanični pečat.

“To je vrhunski proizvod. Naša kobasica je jedna od najboljih, ako ne i najbolja”, rekao je za Asošijejted pres Marjan Savić, koji je na čelu udruženja proizvođača peglanih kobasica.

Pirotska tradicija proizvodnje kobasica datira najmanje jedan vek unazad, ili možda čak iz osmanskog doba. U stara vremena, proizvođači kobasica su koristili meso starijih životinja da pune kobasice, a zatim su ih sušili, ponekad ih vešajući na drške metli u svojim šupama ili tavanima.

Danas u tom kraju postoji oko 35-40 sertifikovanih proizvođača. Koriste lokalno uzgajano goveđe i kozje meso, dodajući beli luk, ljutu papriku i začine ubrane sa obližnje živopisne Stare planine. Pravljenje peglane kobasice je “težak posao”, rekao je Savić. Prvo, meso mora biti potpuno očišćeno od svih masti i vezivnog tkiva, “što je verovatno najteži deo posla”.

Kobasice se zatim svakodnevno ručno suše i “peglaju”, radi punog ukusa i oblika. Proces se završava na vreme za sajam kobasica koji se održava u Pirotu svakog januara, privlačeći hiljade posetilaca, uključujući mnoge iz susedne Bugarske.

Ipak, uprkos rastućoj potražnji, preduzeća za proizvodnju kobasica su ugrožena smanjenjem stada koza u tom području i generalno toplijim i vlažnijim zimama poslednjih godina koje stručnjaci delimično povezuju sa klimatskim promenama.

Ovaj zanat, Miša Rajić je naučio od svog dede i seća se kako je svake zime, dok je odrastao, pravio peglane kobasice. Sada poseduje malu proizvodnu jedinicu u svojoj kući na periferiji Pirota.

“Potrebno je oko mesec dana da se dobije suv, dehidriran proizvod spreman za konzumaciju”, kaže.

Dodao je da proces “pomaže u daljem mešanju mesa unutar kobasice i u sušenju, jer izvlači vlagu”.

Dobro sušena kobasica ima tamnu boju sa sivkastom površinom omotača goveđih creva, koji se ljušti pre serviranja. Meštani Pirota konzumiraju kobasicu slično kao digestiv – posle punog obroka, uključujući i desert. Seku je na tanke kriške i polako žvaću sa crvenim vinom kako bi uživali u ukusu.

“Preporučujemo crvena vina koja su malo robusnija kako bi se uklopila sa aromom”, naglašavaju.