Rodom iz Male Ježevice kod Požege, Obrad J. Jovičić učestvovao je u oba Balkanska i Prvom svetskom kao borac u jedinicama Drinske divizije i prošao albansku golgotu. Pri povlačenju preko njenih vrleti, prvi put je ranjen u Draču, ali je u teškom stanju ipak stigao na Krf, gde se oporovaio, pa opet u rov.
Krvario je Obrad i na Solunskom frontu 1918. godine, kao pripadnik 4. čete, 1. bataljona 21 pešadijskog puka ispoljavajući u mnogim prilikama neviđenu hrabrost, tako počinje zapis o poljoprivredniku i kuvaru, koji načini književnik i pesnik Milijan Despotović u knjizi „Vitezovi Crnogorskog sreza”, biografskom leksikonu junaka Karađorđeve zvezde. Za naročitu hrabrost koju je požeški seljak pokazao u avgusta 1918. godine na liniji fronta između Bugara i naših snaga, beleži autor, komandant Druge armije, vojvoda Stepa Stepanović, „za junačka dela pohvaljuje kaplara Marka A. Vasiljevića i redova Obrada Jovičića”, a događaj se zbio ovako:
‒ Noć je bila između 19. i 20 avgusta na Solunskom frontu. Bugari su napali s ciljem hvatanja živog jezika i prikupljanja podataka o rasporedu i jačini naših snaga na pravcu napada njihovih jedinica”, kazivao je u pero Obrad. Posle brze puščane paljbe i praska bombi na objavnici, u rov ispred zemunice u kojoj su se nalazili on, kaplar Marko Vasiljević i redov Božidar Demirović, uskoči vrlo snažan neprijateljski vojnik, koji bacajući bombu povika na srpskom ‒ Predaj se!
U eksploziji pogibe Marko. Obrad ga je video kroz gusti dim kako u samrtnom ropcu krklja, drhti i tek onda oseti da je i sam pogođen. Ruka ga je jako zabolela, a iza uva oseti kako mu curi nešto toplo… Iako ranjen, u ruku i glavu, prihvati borbu u susretu. Uhvati neprijatelja i poče se gušati sa njim. Vukli su se sve do grudobrana, ovaj ga snažno ugrize za zdravu ruku, ali se Obrad ne osvrće na bol, čvrst, drži neprijateljskog vojnika. Uto, već na kraju snaga, stižu mu drugovi u pomoć, savladaše i ubiše neprijatelja, a najvažnije, veli Obrad, sprečiše ga da izvrši zadatak. Za pokazanu hrabrost, Obrad i još devetnaest boraca sa područja sreza Crnogosrskog, odlikovan je Ordenom srebrne Karađorđeve zvezde sa mačevima, pod brojem 150810.
Po povratku sa ratišta oženio se Savom Antović iz Mušića i otišao u miraz. Obrad i Sava dobili su troje dece ‒ kćeri Zagorku i Milijanu i sina Milića, zasnivajući tako rod Jovičića u Mušićima, beleži iz bigrafije o srpskom junaku Despotović i još piše da je Obrad, sveukupno bio interesantan čovek. Bavio se zemljoradnjom i kuvarskim poslovima po čemu je bio naširoko poznat u okolini. I opet se priča vuče još sa ratišta na kom se znalo da od skoro ništa Jovičić može da spremi ručak, a to je bilo od značaja kada se stvarno nije ni imalo gotovo ništa…
Obrad je voleo da za svečane prilike, kakvom prigodom u selu, stavi svoj orden Karađorđeve zvezde, koji ga je podsećao na dane ratovanja, saborce… muke i rane. Zvezda je imala oblik krsta, čiji zraci završavaju lučno i sužavaju se isto tako ka mestu ukrštanja, a između krakova šire se zlatni zraci. Na plavo emajliranoj tablici, pričvršćeno je crveno ognjilo sa amblemom „Samo sloga Srbina spašava”, a na vencu „Za veru i slobodu ‒1804”. Drugu stranu ordena, u zlatu krasi izrađen dvoglavi beli orao, a oko njega natpis: „Petar I – 1904”. Ceo orden pričvršćen je za zlatnu krunu, a ako je sa mačevima, kao Obradov, onda su između krakova ukrštena dva mača.
