Počeo 13. Beogradski festival evropske književnosti

Uvek pod istim motom: „Najbolje od svega. Najbolje za sve.“ I ovaj trinaesti Festival evropske književnosti otvara važna, pitanja. Poput naslova prvog panela, a koje glasi „Zašto pesnici pišu romane?”.

„Dva su ključna razloga koja su nas vodila prema ovoj temi. Najpre činjenica da je roman postao glavni žanr savremene književnosti, u globalnom, i u evropskom, srpskom kontekstu. S druge strane, poezija koja je nekada bila kraljica svih kulturnih i književnih disciplina, ona je marginalizovana u najvećoj mogućoj meri, gledano sa stanovišta čitave njene istorije“, napominje Gojko Božović, osnivač Festivala.

Bojan Vasić, dobitnik značajnih pesničkih nagrada, iako poeziju doživljava kao deo svog identiteta, načinio je iskorak u prozu. I svojim romanom prvencem Vlastelinstva ušao u uže izbore za Ninovu i nagradu Beogradski pobednik. Po Vasiću, iskorak pesnika u prozu je pitanje zrelosti, kao i želja za istraživanjem.

„Približavaju se pesnici romanu, ali čini mi se i da se roman približava poeziji, jer danas imamo, i ne samo danas, nego prethodnu deceniju i po, poplavu takozvane autofikcije. Ali kada pogledate autofikciju, kakav je narator, kakav je autor autofikcije, čini mi se da je on blizak poziciji lirskog subjekta. I to je mesto, u stvari, gde se susreću narativno i lirsko. To je kao da sam roman, po prirodi stvari, onakak kakav se danas piše, očekuje da pesnik uđe u njega“, smatra pesnik Bojan Vasić.

Aktuelni dobitnik Disove nagrade, Nenad Jovanović, pored poezije, piše priče, drame, a u svojoj književnoj biografiji ima i jedan roman.

„U nekoliko navrata sam iskoračio iz tog književnog žanra u slučajevima kada sam osetio potrebu da postignem neke efekte kojima se poezija ne nudi, baš“, kaže Nenad Jovanović.

Do karaja nedelje očekuju nas još dve festivalske večeri i druženje sa nemačkim piscem Lukom Kizerom, slovenačkom autorkom Gabrijelom Babnik, španskim balkanologom Miguelom Roanom i našim piscem Veselinom Markovićem.