Pandemija je pokrenula novu debatu o onome što je nekada bio ustaljeni princip bioetike, da pacijente ne tretirate drugačije na osnovu ponašanja u prošlosti koje je moglo doprineti njihovom stanju.
„Ključni fundamentalni princip kliničke etike nam govori da kada osoba uđe u bolnicu kao pacijent, šta god da je, više nije deo matematike“, rekao je Vardit Ravitsky, koji predaje bioetiku na Univerzitetu u Montrealu i na Medicinskom fakultetu Harvarda.
“Najekstremniji primer koji sam ikada vidio je, kada sam živeo u Izraelu i kada se bombaš samoubica detonirao u autobusu, ubijajući i ranivši civile oko sebe. Nekako nije poginuo od eksplozije i stigao je u bolnicu sa svojim žrtvama.
„Kada su ušli u bolnicu, svi su tretirani jednako. Nije bilo smisla da se žrtvama daje prioritet u odnosu na osobu koja je nanela povredu.“
Ali pandemija COVID-19 ja je poništila mnoge norme i sada testira i taj princip.
Vakcinisana većina u bogatim zapadnim zemljama postaje sve nestrpljivija zbog manjine koja poriče nauku, a koju okrivljuju za produžavanje pandemije i širenje resursa nege do tačke slamanja.
Vlade reaguju na taj gnev tako što podstiču bes na nevakcinisane sa politikama koje imaju za cilj da ih dovedu do neugodnosti, umanjujući njihov društveni život, proterujući ih sa javnih mesta, terajući ih da plaćaju, čak ih i kriminalizuju, jesu mere za koje je Ravitsky rekao da su „politički namenjene da umire vakcinisanu većinu.“
Kvebek planira nametnuti novčanu kaznu nevakcinisanim osobama koje nemaju medicinska izuzeća.
Kao predsednik međunarodnog udruženja za bioetiku, Ravitsky vidi kako pandemija testira dugogodišnji konsenzus oko bioetike.
„Obično se bioetika svodi na zaštitu i poštovanje prava svakog pacijenta da donosi vlastite odluke“, rekao je. „Odjednom se nalazimo u situaciji da opšte dobro ponekad treba da bude prioritet, a to je izazvalo neka neslaganja bez presedana unutar bioetičke zajednice.“
Odluke o životu i smrti
Kada potražnja za kritičnom negom poraste iznad onoga što bolnice mogu pružiti, trijaža je proces kroz koji lekari odlučuju ko će prvi dobiti negu, što je proces koji se ponekad svodi na odlučivanje ko živi, a ko umire.
Kanada ima mnoštvo politika trijaže, ali većina sledi prilično standardnu kontrolnu listu prioriteta dizajniranih da maksimiziraju beneficije i minimiziraju gubitak života. Doktori prvo odlučuju koji pacijenti imaju najbolje šanse da se izvuku. Ako moraju birati između dva pacijenta kojima je potrebno lečenje i koji se suočavaju s približno jednakim izgledima za preživljavanje, obično će dati prednost pacijentu za kojeg procene da ima više godina života pred sobom.
„Tamo gde vidim neka neslaganja unutar zajednice bioetičara je upravo u vezi s tim, možemo li koristiti status vakcinacije kao jedan kriterijum unutar trijažnih protokola?“ rekao je Ravitsky.
„Ako imamo dva pacijenta sa istim nivoom kliničkih potreba, iste dobi, ali jedan je vakcinisan, a jedan nije, da li bismo mogli da odbacimo pacijenta koji nije vakcinisan? Postoje bioetičari koji sve više prihvataju ovu logiku u ovom trenutku.“
Ravitsky je rekao da se on lično protivi korištenju statusa vakcinacije za donošenje odluka o trijaži.
Joe Vipond, lekar hitne pomoći u Calgary-ju, rekao je da nema opravdanja za okrivljavanje pacijenata kada se nalazi u hitnoj.
„Ogroman broj ljudi je tu zbog loših odluka, zbog zloupotrebe supstanci, zbog nasilja drugih ljudi. Odlučili smo kao profesija da se prema svima odnosimo jednako“, rekao je on.
„Znači, nije bitno da li ste pušač i imate emfizem. Mi cemo se brinuti o vama. Nije važno da li ste u alkoholisanom stanju, nećemo vas osuđivati. Ponudiću vam pomoć i pokušati da vas spasim.
„Tako da mi je teško odlučiti, da li bi ovo sve trebalo uticati na lošu odluku da se ne vakcinišem.“
Umiranje na medicinskoj listi čekanja
Istraživanje istraživačkog centra Second Street pokazuje da je skoro 12.000 Kanađana umrlo dok su bili na raznim listama čekanja u lečenju tokom 2020-21. U Ontariju je skoro četiri puta više ljudi umrlo dok su čekali na CT ili MRI skenere 2020-21. nego pre pet godina.
Ne mogu se za sve te smrti okriviti nevakcinisani, ali za neke verovatno mogu.
Dr. Vipond priznaje da je teško svariti ljude koji tvrde da nemaju poverenja u medicinu i odbijaju da se vakcinišu, a potom traže medicinski tretman.
„Realnost je da smo svi mi ljudi. Tako da imamo sve te misli koje nam prolaze kroz um i zaista je potreban svestan napor da te misli ostavimo po strani i ljudima pružimo najbolju negu“, rekao je.
„Ovi ljudi su ovu odluku doneli na osnovu loših algoritama društvenih medija. Lako bi se moglo reći da su izmanipulisani na ovom putu, da nemaju dovoljnu slobodnu volju kakvu bismo želeli da mislimo da je imamo.
„U svetu u kojem nema savršenih odgovora, moj nesavršen odgovor je da trebamo brinuti o svima.“
Živeti sa izborima
Udo Schuklenk, sa katedre za bioetiku u Ontariju na Univerzitetu Queens i urednik časopisa Bioethics, dovodi u pitanje argument da su oni koji odbijaju vakcinu žrtve dezinformacija.
„Postoji mnogo ljudi u mom polju koji govore o pitanjima pravičnosti, i [kako] su ti zavedeni,“ rekao je. „I moje mišljenje je da su oni napravili svoj autonomni izbor.
„I ako mi kažete da oni nisu u stanju da naprave razuman izbor, onda bismo trebali da im oduzmemo ovaj izbor. Ali ne treba im, s jedne strane, dati taj izbor, a onda ih ne smatrati odgovornima za to.
„Ogromna većina ljudi u mom polju bioetike ne bi se složila sa mnom u vezi s onim što sam upravo rekao. Rekli bi da ima mnogo ljudi koji ne znaju bolje i koji su bili zavedeni. I moja poenta je da je to možda istina, ali onda bi to trebalo imati posledice na vrstu izbora koje je tim ljudima dozvoljeno da donose.“
Ali Šuklenk je rekao da doktori ne žele da budu dovedeni u poziciju da moraju da obustave lečenje kako bi kaznili ljude za loše odluke.
„Prijatelj sam sa brojnim ljudima koji su hirurzi,“ rekao je. “I oni su besni što njihovi pacijenti trpe posledice neodgovornog ponašanja drugih ljudi koji odbijaju da se vakcinišu, a zatim blokiraju bolničke krevete. Niko od njih ne sugeriše da iz tog razloga treba da diskriminišemo ljude koji nisu vakcinisani.
“Misle da su glupi, ljuti su na njih, i sve to, ali na kraju dana kada uđu u bolnicu, tretiraju ih kao bilo koga drugog „
Trijaža ‘socijalne pravde’
Šuklenk je rekao i da veruje u princip da se „ne tragaš za onim što je nateralo pacijenta da postane pacijent“.
Ali pandemija dovodi u pitanje tradicionalni pojam trijaže, čak i ideju da bi cilj trijaže trebao biti spašavanje većine života. Mnogi severnoamerički trijažni protokoli su već zapisani kako bi uključili nemedicinske kriterije kao što je „pravednost“.
„Na nekim mestima je svakako slučaj da se razmatraju pravičnosti,“ rekao je Schuklenk. „Dakle, na primer, ako dolazite iz oblasti za koju znamo da postoji kratak životni vek, zbog njihovog socioekonomskog statusa, moramo to nadoknaditi jer to nije njihova krivica.“
Pandemija je takođe dovela do porasta novih trijažnih protokola „socijalne pravde“, pristup koji spašava većinu života u korist davanja prednosti na rasnoj ili etničkoj osnovi. Ovi predlozi su postali mainstream i mogu se naći u nekim od najprestižnijih svetskih medicinskih časopisa.
„To nije stav koji bih ja zastupao“, rekao je Šuklenk, „ali ja sam manjina.“
Javnost naspram stručnjaka
Schuklenk je rekao da, s obzirom na proliferaciju trijažnih kriterijuma, može se razumeti zašto neki smatraju „da bi status vakcinacije mogli računati kao bitnu stvar. Zašto da ne?“
Napomenuo je da nedavna istraživanja javnog mnjenja sugerišu da se javnost slaže s tom idejom.
„Znamo šta bi rekli doktori… rekli bi isto što bih i ja vama rekao“, rekao je. „Međutim, kada razgovarate sa ljudima koji zapravo finansiraju ove zdravstvene sisteme — građanima, ljudima, u velikoj većini, oni vam kažu da treba da diskriminišete ljude koji su nevakcinisani.
„To postavlja zaista interesantna pitanja o demokratiji. Možda su doktori čuvari života, ali istina je da mi plaćamo račune. Dakle, ako velika većina ljudi u zemlji misli da bi to trebalo da se desi, da li bi to trebalo da ima uticaja?“
„Mislim da to ne bi trebalo da se desi, ali o tome je vredno razmisliti u svakom slučaju.“
Radnje i posledice
Dr. Vipond je rekao da bi bio otvoreniji za spuštanje nevakcinisanih pacijenata, ka nižem trijažnom redu, ako daju javni pristanak da su odbili vakcinaciju i, pre nego što se razbole, na primer, potpisivanjem odricanja.
„Mi to radimo za kartice donora organa u onim provincijama koje imaju klauzulu za doniranje organa,“ rekao je. „A ovo su čudna vremena, pa možda treba da budemo kreativni.
„To bi mi bilo mnogo prijatnije, jer to znači da su razmislili o posledicama svojih postupaka. Tako da bi to, rekao bih, bio razuman kompromis.“
Drugi kompromis koji su predlagali neki bioetičari je ideja o proporcionalnoj alokaciji resursa između vakcinisanih i nevakcinisanih.
„Recimo da ima 10% Kanađana koji su nevakcinisani,“ rekao je Schuklenk, „i nemaju izgovora, poput medicinskog izuzeća. Ove kolege su predložile da kažu: ‘U redu, ima deset posto Kanađana koji su nevakcinisani, tako da bismo trebali učiniti deset posto COVID kreveta dostupnim za njih.’ Kao i kod svih trijažnih odluka, posledice bi se merile izgubljenim životima.
Većina lekara i bioetičara i dalje je oprezna u pogledu napora da se kažnjavaju nevakcinisani, uključujući predlog Kvebeka.
Šuklenk je istakao da čak i ako se ta doplata predstavi kao porez ili naknada za korišćenje, a ne kao novčana kazna, neplaćanje može brzo eskalirati u krivičnu stvar.
„U liberalnoj demokratiji,“ rekao je, „uvek težite pristupu koji najmanje narušava lične slobode.“
Ravitsky se složio. On je rekao da politički napori da se nevakcinisanima oteža život, da im se „zeznu“ životi, po rečima francuskog predsednika Emmanuela Makrona – ne služe javnom zdravlju.
SERBIANNEWS/CANADA
