Od „Dana razotkrivanja“ do „Bez izlaza“, novi talas filmova promoviše priče o paranoji, otuđenosti i nepoverenju. Šta pokušavaju da nam poruče?
Filmovi nam govore da se probudimo i reagujemo pre nego što bude kasno. Da živimo u Matriksu. Da je CIA ubila Džona Kenedija. Da je naš supružnik robot, a šef vanzemaljac iz Andromede. Takođe i da se ispod tokijskog metroa krije stepenište nalik Ešerovim crtežima, kao i bestelesna zombijevska noga koja vreba po parkovima za sastanke u Brazilu.
Kako bismo reagovali kada bi nam sve to rekao prijatelj kojem verujemo? Da li bismo bili zabavljeni ili zgroženi, prosvetljeni ili uznemireni? Da li bismo ga uopšte i dalje smatrali prijateljem od poverenja, pita se kolumnista Gardijana Zan Bruks.
„Ljudi imaju pravo da znaju istinu“, poručuje mladi uzbunjivač u filmu Stivena Spilberga Dan razotkrivanja (Disclosure Day), rečenicom koja podseća na hiljade drugih uzbunjivača. U tumačenju Džoša O’Konora, herojski Danijel Kelner poseduje ranac pun državnih tajni koje navodno nepobitno dokazuju postojanje vanzemaljaca i ukazuju na zlokobno zataškavanje od strane vlasti.
Dan razotkrivanja je fikcija, ali nagoveštava pristup poverljivim informacijama. Sedamdesetdevetogodišnji reditelj – možda i najpouzdaniji brend Holivuda – čak se pojavljuje u trejleru kako bi posvedočio autentičnosti filma. Umeće sebe među žitne krugove i svemirske letelice, komentarišući radnju poput uglednog televizijskog voditelja. Kaže: „Zar ne bi bilo divno da ljudi saznaju da je sve ovo istina?“
Spilberg nam poručuje da nismo sami – a isto važi i za njegov film. Dan razotkrivanja je samo najveći i najambiciozniji u novom talasu paranoičnih priča o zaverama koje podsećaju na zlatno doba sedamdesetih, kada su nastali filmovi poput Ubice i svedoci (The Parallax View), Zeleni sojlent , Svemirska stanica (Capricorn One) i Prisluškivanje.
Njihovi savremeni naslednici pričaju različite priče i istražuju različite „zečje rupe“, ali svi govore jezikom otuđenosti i nepoverenja, kao da tragaju za nekom konačnom, razotkrivajućom istinom.
U filmu Bugonija Jorgosa Lantimosa to je uverenje da su svetski milioneri zapravo prerušeni vanzemaljci. U filmu Poziv (The Invite) Olivije Vajld to su opsesivne spekulacije o seksualnim sklonostima komšija. U predstojećem ostvarenju Divlji konj devet (Wild Horse Nine) tema je mračno nasleđe američke hladnoratovske prošlosti.
Komedija-triler Martina Makdone prikazuje Sema Rokvela i Džona Malkoviča kao dvojicu veterana CIA koji besciljno borave na Uskršnjem ostrvu pripremajući se za sledeći strogo poverljivi zadatak.
„Divlji konj devet“
„Da li si nekad paranoičan, da nisi dovoljno paranoičan?“, pita Malkovičev lik u jednom trenutku.
To je retoričko pitanje. Bilo metaforički ili doslovno, svi nose šešire od aluminijumske folije.
Da li je ovo trend? Da li su svi ti filmovi povezani?
Zdrav razum, naš pouzdani prijatelj, govori nam da je život nasumičan i nepredvidiv i da većinu vremena improvizujemo. Teorija zavere, međutim, pojavljuje se kao zavodljivi uljez koji nas uverava da to nije tačno. Sve je povezano, deo velikog plana.
„Nema slučajnosti, dušo“, objašnjava razrogačeni otac u novom Netfliksovom trileru Tragači za istinom (The Truthers).
Dakle, svi ovi neobični filmovi postoje s razlogom. Imaju poruku za nas – samo kada bismo ćutali i slušali.
„Pronašao sam mesto“, šapuće Čivetel Edžiofor, koji u hipnotišućem filmu Bez izlaza (Backrooms) igra prodavca nameštaja.
Ne može da bude precizniji, jer to mesto predstavlja misteriju i ne postoji ni na jednoj mapi. Reč je o sistemu hodnika i kancelarijskih prostora, istovremeno sterilnih i bolesno neprijatnih, koji se čitavo vreme skrivao pred našim očima.
Ako verujete odjavnoj špici, Bez izlaza je režirao tada dvadesetogodišnji Kejn Parsons, koji je ideju prethodno testirao kroz popularnu internet-seriju. Ako verujete maštovitijem delu publike, film je iz senke režirao njegov pedesetdvogodišnji producent Ozgud Perkins.
Sam film je zagonetka zaključane kutije, izazov koji treba rešiti. Zato mnogi veruju da krije i sopstvenu tajnu.
Bez izlaza je najbolja vrsta paranoične priče o zaveri upravo zato što nikada ne oseća potrebu da popuni sve praznine. Strašan je, neobičan i otvoreno zbunjujući. Istovremeno je i čisto filmska metafora.
Te „zadnje prostorije“ nalaze se iza osvetljenog prozora ili ekrana. Mogle bi da predstavljaju filmove, Tik-tok ili mračnije uglove interneta.
„Kao lavirint je“, zadivljeno primećuje Edžiofor kada prvi put otvori prolaz i zakorači unutra. „Jednostavno se nastavlja unedogled.“
„Niko se nikada nije obogatio precenjujući inteligenciju publike“, govorio je svojevremeno H. L. Menken.
Ali retko ko je izgubio novac potcenjujući njenu sposobnost da se zadivi.
Filmska publika žudi za magijom i spektaklom, informacijama i utehom. Istraživanje iz 2024. pokazalo je da 61 odsto Amerikanaca veruje u duhove, 57 odsto u vanzemaljce, a 70 odsto u đavola. Značajan deo stanovništva takođe veruje da ga obmanjuje skrivena i neodgovorna elita.
Prema istraživanju kompanije JuGov (YouGov), 18 odsto Amerikanaca smatra da je sletanje na Mesec 1969. godine bilo lažirano, 20 odsto veruje da vakcine protiv kovida sadrže mikročipove, a 29 odsto da su glasačke mašine na izborima 2020. bile programirane da menjaju glasove.
Kada se dovoljno takvih marginalnih interesovanja spoji, vaga se na kraju preokrene.
Prema studiji projekta CHIP50 iz 2024. godine, čak 78,6 odsto građana SAD slaže se sa najmanje jednom teorijom zavere.
To je ogromno tržište za senzacionalne priče i lažna obećanja.
Radnja filma Edington Arija Astera smeštena je u vreme pandemije kovida. Hoakin Finiks igra šerifa iz malog grada koji se kandiduje za gradonačelnika. Protivi se nošenju maski, zagovara libertarijanske ideje, obožava svoju zemlju, prezire pokret Black Lives Matter i na automobilu nosi natpis: „MANIPULIŠU VAMA“.
On je simbol kulture teorija zavere koja je izašla iz margine, koju su društvene mreže učinile mejnstrimom, a ekstremna desnica pretvorila u političko oružje.
Edington taj svet ismeva, ali je istovremeno i njegov proizvod.
Filmovi sedamdesetih predstavljali su svojevrsni otpor. Bili su otvoreno odbacivanje zamornih državnih narativa i nastajali su u vatrenoj opoziciji prema neuspešnim institucijama. Da li se isto može reći za današnje filmove?
Kultura je previše zamagljena, a javni prostor previše zasićen dezinformacijama. Možda danas niko ne govori jezikom trilera o zaverama glasnije od same Bele kuće.
Donald Tramp iz Ovalnog kabineta govori protiv „duboke države“ i predstavlja se kao saveznik obespravljenih građana. Ti ljudi, poručuje on, imaju pravo da traže osvetu protiv korumpiranog establišmenta koji ih tlači. Ali nikome ne smeju verovati osim njemu – svom zaštitniku i vrhovnom teoretičaru zavera.
„Preplavite prostor smećem“, rekao je jednom Stiv Benon, povremeni Trampov strateg i politički mentor.
Veštački kreirane misterije mogu poslužiti kao dobrodošla distrakcija ili kao pokriće za nesposobnost. Dezinformacije drže birače zbunjenima i iscrpljenima. Najbolje priče o zaverama pokazuju put ka izlazu – a izlaz znači slobodu, što je dobra stvar.
Međutim, tom žanru je oduzeta njegova nekadašnja snaga i put napred više nije jasan.
Bugonija je dobar film, a Bez izlaza još bolji. Ipak, oba deluju kao izdanci „Trampovog filmskog univerzuma“, ne toliko različiti od bizarnih internet-teorija da je Džim Keri na dodelu nagrada Cezar poslao svog klona ili da je film Širom zatvorenih očiju bio upozorenje na slučaj Džefrija Epstina.
U SAD se premijera filma Dan razotkrivanja poklopila sa objavljivanjem dosijea o viđenjima neidentifikovanih objekataa koje je predstavila Bela kuća – sadržaja koji su mnogi ocenili kao veliko razočaranje.
To je podstaklo internet-spekulacije da su datumi objavljivanja filma i dokumenata usklađeni kao deo iste, obostrano korisne kampanje. „Nije tačno“, odgovorio je Spilberg. „To su samo još jedna neosnovana nagađanja.“
Filmovi su često instinktivne reakcije na svet oko sebe. Oni registruju društvene tenzije i prilagođavaju se interesovanjima publike, poput putujućih prodavaca čudotvornih lekova koji su nekada obilazili zabiti u potrazi za mušterijama.
Teorije zavere pružaju iluziju reda i kontrole. Nude utehu priče, osećaj da život ima smisla. Drugim rečima, one su konstrukcija – izmišljotina.
Šta nas više uznemirava: pomisliti da vlast krije vanzemaljce ili prihvatiti da ih možda nema?
Šta je strašnije: verovati da vanzemaljci žele da razgovaraju sa nama ili zamisliti da to nikada neće želeti?
Da li smo dovoljno paranoični?
Tomas Pinčon, nezvanični bard žanra teorija zavere, opisao je stanje koje je čak gore od paranoje: anti-paranoično stanje u kojem ništa nije povezano ni sa čim, u kojem ne postoji brava koju treba otključati niti blistava istina koju treba otkriti. To je stanje koje, kako kaže, „malo ko od nas može dugo da podnese“.
Ljudima su potrebni obrti, neizvesni završeci, nagoveštaji i velika otkrića.
Spilberg to odavno zna. Znaju to i Lantimos, Aster i dvadesetogodišnji reditelj filma Bez izlaza.
