Iako voćarima u srpskoj Toskani nije lako, u selima u okolini Topole ostalo je mnogo mladih ljudi koji nastavljaju da idu stopama svojih predaka.
Marko Gavrilović iz Vinče je jedan od tih i kaže da, iako situacija nije sjajna, nema odustajanja“Gajimo jabuku, šljivu, breskvu, grožđe. Ova godina je bila specifična jer nas je tri puta zakačio grad i velike su štete. Zbog toga prve klase skoro da i nije bilo, veoma malo breskve i nektarine koja je bila oko 80 dinara. Jabuku i grožđe je najviše oštetio grad i kod ovog voća biće smanjen prinos i sledeće godine“, kaže Marko za Rinu.
On ističe da uprkos svemu on neće biti taj koji će prestati da se bavi voćarstvom i trbuhom za kruhom otići u grad, da poput nekih njegovih vršnjaka radi u fabrici. Biti svoj na svome jeste privilegija, ipak dodaje bi se mladi motivisali da kao i on ostanu na selu i rade na sopstvenom imanju, potrebno je prema Markovom mišljenju obezbediti ono osnovno što ih godinama muči.
„Moja porodica i ja radimo proizvodnju i otkup voća. Mislim da bi dosta mladih ostalo na selu i radilo ovaj posao kada bi imali siguran plasman i zagarantovanu cenu to je osnov da ostanemo tu. Evo recimo na jabuci mi smo u minusu zbog grada, zato je potrebno da i podsticaj za protivgradnu mrežu bude dostupan svima da bi se naši zasadi obezbedili i sačuvali. Mi smo do sada koristili državne subvencije za kupovinu traktora i naravno to nam je mnogo značilo“, kaže ovaj mladi voćar.
U selima u okolini Topole pod zasadima raznih sorti voća je na desetine hektara, prinosi su ogromni, stoga bi, po rečima tamošnjih poljoprivrednika, otvaranje fabrike za preradu bio pun pogodak.
„Trebalo bi i da se otvaraju fabrike za preradu voća da bismo imali gotov proizvod i da cena bude korektna za to naše voće, kako bi pokrili troškove koliko toliko. U Topoli zasigurno nedostaje takva jedna fabrika za preradu to bi svima mnogo značilo“, poručuje voćar iz Vinče.
