TORONTO – Kanada se suočava sa velikom nestašicom nekretnina koja doprinosi neviđeni rast cena nekretnina u gotovo svim delovima zemlje.
Kao rezultat, potencijalni kupci kuća umanjuju svoja očekivanja. Neki se zadovoljavaju manje impresivnom kućom. Drugi napuštaju svoje zajednice u potpunosti, preseljavajući se u pristupačniji deo zemlje , zauzvrat povećavajući cene i započinjući isti ciklus tamo gde su se preselili.
Posledice toga mogle bi biti značajne čak i ako broj Kanađana kojima je potreban dom ostane na sadašnjem nivou, ali naravno, to neće biti slučaj.
Statistika Kanade procenjuje da je početkom 2021. kanadsko stanovništvo brojalo nešto više od 38 miliona ljudi, a imaće 46,5 miliona do 2043. Drugim rečima, na svaka četiri čoveka u zemlji za 22 godine pridiodaće se još jedan.
Većina novih stanovnika neće biti od beba rođenih u postojećim domaćinstvima. Prirodni priraštaj stanovništva prestao je biti glavni pokretač povećanja broja stanovnika Kanade pre početka 21 veka. Imigracija sada pokreće rast našeg stanovništva. Jedno istraživanje objavljeno prošle godine predviđa da bi Kanada do 2100. godine mogla imati najveću stopu neto imigracije na svetu. To donosi ekonomske koristi, ali takođe pokreće pitanje gde će svi ti ljudi živeti.
Iako se o velikim gradovima često misli kao o kanadskim imigracijskim magnetima, to nije baš tako. Da, bilo je više od 117.000 imigranata koji su se nastanili u Torontu 2019. godine, ali to predstavlja samo oko 1,8% gradske populacije. Došljaci su činili 2,4% stanovništva Charlottetowna te godine, i gotovo isto toliko velikog udela stanovništva u Regini.
Drugim rečima, baš kao što imigranti dolaze iz celog sveta, oni svoje domove prave širom zemlje.
Između miliona imigranata za koje se očekuje da će se ovde preseliti i mnogih Kanađana koji se već preseljavaju u potrazi za boljom cenom, većina urbanih centara u Kanadi može očekivati rast njihove populacije u narednim decenijama , donoseći nove pritiske na njihova lokalna tržišta stanova.
IZGRADNJA ILI YUDANJE VISOKIH ZGRADA?
U nekim je zajednicama rešenje nedostatka stanova jednostavan, proširite svoje granice. Preuzmite farme, šume ili bilo šta drugo na rubu grada.
To je bilo rešenje u Manitobi, gde je područe metro Winnipega od početka veka svom stanovništvu dodalo 150 000 ljudi, porast od 22%.
Jino Distasio, profesor geografije i potpredsednik Univerziteta u Winnipeg-u, kaže da je, iako je bilo “ ukoba oko interesa“ za preuređenje i obnovu stanova u središtu grada, pažnja vlade, programera i kupaca je više usmerena na Manitobinu regiju glavnog grada, koja uključuje Winnipeg, ali i 17 opština u brže rastućim predgrađima.
„To je egzodus iz starijih četvrti, a mi vidimo … puno više rasta stanovništva u prigradskim četvrtima,“ rekao je on.
Konzorcijum sa 18 opština radi na planu vođenja rasta područja do 2050.
Te brige nipošto nisu jedinstvene za Winnipeg, mogu se naći u svakom velikom gradu širom Kanade, ali se ne mogi svi širiti kao Winnipeg. Na primer, Toronto i Vancouver suočavaju se sa geografskim i političkim ograničenjima koja ograničavaju njihovu sposobnost širenja.
U teoriji to zahteva više gradnje prema gore, ali iako intenziviranje može delovati što se tiče stvaranja više stanova, to ne čini puno za one koji žele živeti u kući i za to će platiti sve što je potrebno.
Mnogo je Kanađana koji se uklapaju u tu kategoriju, što dokazuju podaci CREA koji pokazuju da kuće ove godine dobijaju na vrednosti brže od bilo kojeg drugog oblika stanovanja.
Postoji i drugi problem: postavljanje prioriteta između različitih nivoa vlasti. Pokrajinska vlada možda želi videti takvu vrstu intenziviranja, na primer, ali opštinske vlasti možda neće voleti ultra visoke zgrade i da rizikuju da navuku bes onih koji žive u blizini.
Nathanael Lauster, profesor sociologije i stručnjak za stanovanje na Univerzitetu Britanske Kolumbije, kaže da je to slučaj u delovima regije Vancouver, a opštine blokiraju pokušaje da povećaju gustinu.
Sugeriše se da bi pokrajina možda trebala slediti model Novog Zelanda, čineći da nerezidentima postane sve teže da poseduju nekretninu, i da reformišu opštinske zakone kako bi osigurala da ne mogu postaviti nepotrebna ograničenja .
BC ima programe rezervata poljoprivrednog zemljišta, koji sprečava razvoj u određenim zonama van postojećih izgrađenih područja. Uz tu proveru širenja zajednica prema spolja i nespremnosti nekih opština dozvole visoke zgrade, rekao je Lauster, najrealniji ishod ako takav status quo drži je da cene stanova i dalje rastu, što dovodi do toga da više ljudi izlazi iz tih područja.
ISKUSTVO OSHAWE
U međuvremenu, izvan najvećeg kanadskog grada, brzorastuće zajednice koje čine regiju Durham decenijama su tamo „negde “ za ljude iz Toronta.
Stanovništvo područja oko Oshawa, ON, prvi procvat je doživeo zahvaljujući dezerterima iz Toronta 1980-ih. Gradsko područje Oshawa bilo je najbrže rastuće u Kanadi prošle godine. Gde će tih 8,5 miliona ljudi koji će se dodati stanovništvu Kanade u naredne 22 godine? U proteklih 16 godina, Oshawa je pokupila ekvivalentan udeo, povećavajući broj stanovnika sa 330.000 na više od 420.000.
John Henry je predsedavajući regije Durham. Kaže da očekuje da će rast broja stanovnika na tom području premašiti očekivanja u narednoj deceniji, ukazujući na prosek od 4.000 građevinskih dozvola za izgradnju u regiji izdatih u proteklih pet godina.
Pa, u čemu je tajna uspjeha regije kada je u pitanju rast stanovništva? Henry je rekao da je blizina Toronta samo deo odgovora, nazivajući zelene površine regije, gradsko jezgro i lagan tranzitni pristup većem gradu, karakteristike koje privlače nove stanovnike.
„Tu je više od pukog iseljavanja zbog pristupačnosti“.
To „više od toga“ uključuje i raznoliku ekonomiju koja je postojala mnogo pre nego što su Oshawa, Whitby i ostatak regije Durham smatrani zajednicama za spavanje. Uz energiju, proizvodnju automobila, zdravstvo i obrazovanje kao glavne sektore lokalnog zapošljavanja, rekao je Henry, oni koji se presele u to područje uskoro shvate da mogu naći posao tu, bez potrebe da putuju u Toronto.
„Ljudi prepoznaju da je Durham mesto gde mogu doći i živeti taj san i podići svoju porodicu,“ rekao je.
Upitan kakav bi savet dao vođama zajednica, koje se u bliskoj budućnosti spremaju suočiti sa rastom stanovništva, Henry je naglasio važnost dugoročnog planiranja, osiguravajući da danas izgrađena infrastruktura može podržati veći broj ljudi u budućnosti, na primer, i priprema za efekte klimatskih promena.
NE BI TREBALI DIRATI ZAŠTIĆENE ZONE , ALI…
Internet je prepun tvrdnji da gotovo svi Kanađani žive 100 kilometara od američke granice. Ponekad se kaže da je ta brojka čak 80 ili čak 90%.
To nije sasvim tačno, ali nije ni daleko. Statistika Kanade izveštava da je 2016. godine 66% Kanađana živelo 100 ili manje kilometara od granice, što je stavilo 96 % kopnene mase za jedne trećine naše populacije.
Napokon smo druga po veličini država na svetu, a Svetska banka kaže da imamo 10. najnižu gustinu naseljenosti . Na svaki kvadratni kilometar naše zemlje žive četiri osobe.
Ako nam treba više stambenog prostora, razmišljamo da verovatno imamo puno mesta za to?
Opet, to nije sasvim tačno. Stenovite planine nije mesto za masovno življenje. Neplodna tundra nije ideja većine ljudi o idealnom mestu. Seča zimzelene šume bila bi politički i ekološki nezamisliva. Oko 12% naše nacionalne kopnene mase pokriveno je nacionalnim parkovima i drugim zaštićenim područjima.
U regijama u kojima topografija nije problem, na primer, gusto naseljeni južni Ontario, upotreba zemljišta je velika, da gradovima ponestaje mesta za nastavak širenja.
„Ono što se ne koristi za stanovanje koristi se ili za prirodu, poput Greenbelt-a, ili za poljoprivredno zemljište, a mi već gubimo puno hektara poljoprivrednog zemljišta u Ontariju zbog širenja“, kaže Mike Moffatt, izvršni direktor Smart-a Institut prosperiteta iz Otave.
Danas postoje znakovi da bi delovi Greenbelta mogli biti iskorišteni. Polovina upravnog veća dala je ostavku prošle zime, u znak protesta zbog planiranih reformi zaštite okoline, a sada se planira prolazak autoputa kroz deo pojasa.
Oznake se, međutim, mogu ukloniti na način na koji planine ne mogu. Poput mnogih ekologa u Ontariju, Moffatt strahuje da bi bilo koja vlada mogla odlučiti da počne razvijati „male delove“ Greenbelta i da bi se vremenom ti delovi mogli proširivati.
Ono što ga posebno brine je da bi se gradnja u Greenbelt-u, mogla postati rešenje za nestašicu stambenog prostora u južnom Ontariju.
„Ako ovo ne rešimo taj problem u narednih 10 godina … mislim da će politički pritisak za gradnju nekretnina na Greenbeltu postati visok“, rekao je.
„Moraćemo smisliti način za izgradnju nekretnina, jer će se samo tako ovaj problem rešiti.“
