Leto očima ruskih velikana: Kako su Puškin, Dostojevski i Čehov doživljavali leto

Lični dnevnici i pisma najvećih ruskih književnika otkrivaju o njima mnogo više nego što se može i zamisliti: oni su svedoci njihovih teskoba, mudrosti, navika i načina razmišljanja, i to ne samo o nekim vitalno važnim, nego i o sporednim stvarima, poput godišnjih doba.

Dostojevski i Gogolj su razmišljali samo o odmoru

Fjodor Mihajlovič Dostojevski je već sa dolaskom prvih toplijih dana maštao o odlasku na more. “Zdravlje je moje užasno narušeno, nervi me izdaju i bojim se da ću potpuno poludeti. Ako ne uspem tokom leta da se okupam u moru, to je ogromna nevolja”, jadao se književnik.

I Nikolaj Gogolj je leto voleo da provodi van grada i to isto savetovao je i svojim prijateljima: “Žao bi mi bilo da provedete leto u Moskvi. Potrebna vam je promena, kao i svakom čoveku, koji provede zimu u Moskvi. Žao bi mi bilo i da ne uživate kraj jezera sa ribama i šuma”, pisao je on.

Čehov nije bio oduševljen letom, kao ni Čukovski

Uspomene Antona Pavloviča Čehova nisu bile najbolje kada je reč o letu – on ga se (doduše, jedne godine) sećao kao kišnog. “Gnusno je vreme, nosio sam jesenji kaput i spavao pokriven”, žalio se on. To vreme on je obično koristio za rad: “A da napišemo mi leti roman i zaradimo”, mislio se.

Sličan dojam o letu imao je i Kornej Čukovski, koji je, istina, tokom proleća voleo čak i da pravi planove na leto. On bi maštao o tome da kupi čamac i na njemu provede maj, jun, pa i čitavo leto, i to negde daleko na Kavkazu. Ipak, to je zahtevalo novac, a znači – trebalo je zagrejati stolicu.

Ni Bulgakov nije bio preterano rad letu, naročito ako bi ono bilo kišno: “Dana nema da nije pljuštalo i po nekoliko puta dnevno. A katkad je padao i grad. Život teče kao i obično, brzo, košmarno”, jadao se on, možda duboko u sebi i maštajući o lepim letnjim danima.

Tolstoj je smatrao da je leto najbolje godišnje doba, a Paustovski – da je to prevara

“Noću, ispod sjajne mesečnine, malo je svežije i ima čak i rose. Idem na sastanak, 17 mi je godina. Ima nešto prelepo i posebno u tim julskim večerima, kada sunce zađe nakon vrelog dana, a oblaci prekriju nebo”, pisao je Lav Nikolajevič Tolstoj u svom dnevniku.

Konstantin Paustovski se tokom leta mnogo više nego inače brinuo o prolaznosti života: “Leto prolazi, a nikakav poseban doživljaj nemam. Vreme kao da je poludelo, nedelje lete kao da su u pitanju sati. O čemu se tu radi? Ništa mi jasno nije”, jadikovao je.

Puškin je, duboko u sebi voleo leto, ali su mu njegovi “atributi” smetali: “Oh, prelepo leto! Voleo bih ja tebe, da nema sve vreline, znoja, komaraca, prašine i muva”, pisao je književnik u svojoj poemi “Jesen”. Spominjao je Puškin leto još dosta puta i svaki put sa nekom setom.