Kako je radioaktivni rajski vrt stvorio černobiljske supervukove

U izolovanim šumama koje okružuju ruševine zone isključenja oko Černobilja, preopasne za ljudski život, vukovi misteriozno napreduju. Naučnici žele da otkriju kako i zašto, jer se čini da su ovi predatori razvili genetsku otpornost na kancere.

Tokom 40 godina od katastrofalne eksplozije 26. aprila 1986. u četvrtom reaktoru Černobiljske nuklearne elektrane, u blizini grada Pripjat, veliki broj životinja naselio se na ovom području, koristeći odsustvo ljudi.

Među njima su i sivi vukovi (canis lupus), vrhunski predatori čija je gustina populacije u zoni isključenja naglo porasla od 1986. godine. Sada bi nova genetska studija mogla pomoći naučnicima da razumeju zašto.

Prema istraživačima koje predvode evolucioni biolozi Kara Lav i Šejn Kembel–Steton sa Univerziteta Prinston, černobiljski vukovi imaju genetske razlike u odnosu na vukove iz drugih delova sveta, što ukazuje da možda razvijaju osobine koje im pomažu da se nose sa sveprisutnim jonizujućim zračenjem u regionu.

„Možda postoji genetska varijacija unutar populacije koja omogućava nekim jedinkama da budu otpornije ili izdržljivije u suočavanju sa zračenjem. U tom slučaju, možda oboljevaju od raka istom učestalošću, ali to ne utiče na njihovu funkciju onoliko koliko bi uticalo na jedinke van zone isključenja“, rekao je Kembel-Steton za En-Pi-Ar.

Ono što još uvek nije jasno jeste kako ta moguća otpornost ili izdržljivost funkcioniše.

„Jednostavno su sposobni da podnesu taj teret bolje iz nekog razloga. Ili je u pitanju otpornost. Uprkos tom pritisku – izloženosti zračenju – ne oboljevaju od raka toliko često“, rekao je Kempbel-Staton.

U decenijama nakon nuklearne katastrofe, ljudi su u ovom regionu retkost.

Zona isključenja Černobiljske nuklearne elektrane u Ukrajini i Poleski državni radioekološki rezervat preko granice u Belorusiji proglašeni su zabranjenim područjima za većinu ljudi, uz posebne dozvole za ulazak, uglavnom u istraživačke svrhe.

Čini se da je to stvorilo svojevrsni radioaktivni „rajski vrt“.

Životinje su u velikom broju zauzele oko 4.200 kvadratnih kilometara koje pokrivaju ovi rezervati, uključujući divlje vrste poput jelena, bizona, divljih svinja i vukova, kao i čopore pasa potomaka kućnih ljubimaca koje su iza sebe ostavile hiljade evakuisanih ljudi iz gradova i sela.

Međutim, prema popisu životinjskih populacija iz 2015. godine, jedna vrsta se posebno izdvaja.

„Relativna brojnost losova, srna, jelena i divljih svinja unutar zone isključenja u Černobilju slična je onoj u četiri (nekontaminirana) rezervata prirode u regionu“, navodi tim predvođen ekologom Tatijanom Deryabinom iz Poleskog rezervata.

„Brojnost vukova je više nego sedam puta veća“, dodala je ona.

Rad Kare Lav i Šejna Kembela-Stetona i njihovih kolega imao je za cilj da odgovori na pitanje zašto je populacija vukova naglo porasla, dok su druge populacije ostale relativno stabilne.

Godine 2024. ušli su u zonu isključenja i prikupili uzorke krvi nekoliko vukova. Takođe su uzeli uzorke od vukova u Belorusiji, gde su nivoi zračenja niži, kao i od vukova iz nacionalnog parka Jeloustoun u SAD, gde je jonizujuće zračenje na normalnom nivou za Zemlju.

Otkrili su 3.180 gena koji se ponašaju drugačije kod černobiljskih vukova u poređenju sa drugim populacijama.

Zatim su ovaj genetski skup podataka uporedili sa ljudskim genetskim podacima, tražeći markere za 10 tipova tumora zajedničkih ljudima i psima.

Ključno otkriće bilo je da postoji 23 gena povezana sa rakom koji su aktivniji kod černobiljskih vukova – i ti geni su povezani sa boljim stopama preživljavanja kod nekih vrsta raka kod ljudi. Najbrže evoluirajuće regije nalazile su se u i oko gena povezanih sa antikancerogenim i antitumorskim odgovorima kod sisara.

Istraživači smatraju da je genetski profil černobiljskih vukova oblikovan dugotrajnom izloženošću zračenju tokom mnogih generacija. Ove životinje žive u radioaktivnom području, hrane se biljojedima izloženim zračenju, koji jedu biljke izložene zračenju – sve to se vremenom akumulira.

„Sivi vukovi pružaju veoma zanimljivu priliku da razumemo uticaje hronične, niske doze, višegeneracijske izloženosti jonizujućem zračenju, zbog uloge koju imaju u svojim ekosistemima“, rekao je Kempbel-Staton.

Još uvek nije potpuno jasno kako ovaj genetski profil funkcioniše u praksi. Vukovi možda ređe obolevaju od raka, ili imaju veće šanse za preživljavanje, ili kombinaciju oba.