Da li je kineski model ekonomskog razvoja najuspešniji na svetu i koliko su političke slobode bitne za zadovoljstvo radom države

Kineska ekonomija, sa ukupnim obimom od 17,7 biliona dolara u 2023, nominalno je druga na svetu iza američke, ali je dalekoistočna država, kada se izvrši podešavanje u odnosu na cene, po realnoj veličini ekonomije, zapravo, pretekla SAD još 2016. godine.

Osim što je, dakle, u realnom pogledu vodeća ekonomija sveta, Kina je i najveći svetski proizvođač – čak 30 posto industrijske proizvodnje sveta se obavlja u njoj. Ta mnogoljudna zemlja je i najveći spoljnotrgovinski partner za više od 120 država sveta.

Uprkos značaju Kine za svetsku ekonomiju, njene kompanije na Zapadu iz godine u godinu dolaze pod sve žešći udar raznih vrsta sankcija. One se delimično pravdaju političkim i ideološkim razlozima, time da je Kina agresivna i autoritarna država koja želi da potkopa međunarodni poredak i zbog svog odnosa prema građanskim slobodama ne zaslužuje da trguje i profitira. Štaviše, u zapadnom političkom diskursu kineski ekonomski i društveni napredak iz proteklih nekoliko decenija se često umanjuje tvrdnjama da je upitan, pa čak i bezvredan, jer ga nije pratila politička demokratizacija.

Razlike u percepciji demokratije

Međutim, dok se na Zapadu, zbog postojanja jednopartjskog sistema, cenzure nad političkim disidentima, te navodnog gušenja prava manjina Kina doživljava kao nedemokratska i autoritarna država, sam kineski narod uglavnom smatra da je domaća politička elita odradila dobar posao poslednjih decenija tako što je za veliku većinu građana obezbedila zapošljavanje, medicinsku negu, penzije i kontinuirani rast životnog standarda.

Interesantno je i da su, zbog široke akcije iskorenjivanja partijske samovolje i korupcije, te truda da se konzistentnijim i strožim sprovođenjem zakonskih propisa zauzdaju nedozvoljene aktivnosti novonastalih milijardera, koje poslednjih desetak godina sprovodi vlada predsednika Sija, prosečni građani u Kini uvereni da u njihovoj zemlji postoji prava demokratija, u smislu brige vlasti o dobrobiti običnog naroda. Po njima, upravo su SAD, sa ogromnim brojem beskućnika, narkomana, zatvorenika, ekstremnim socijalnim razlikama između bogatih i siromašnih i partijama koje politiku vode u korist krupnog kapitala i interesnih grupa koje ih finansiraju a ne glasača, primer nedemokratije ili lažne, iskrivljene demokratije.

Odnosno, obični Kinezi smatraju ne samo da više ljudi u njihovoj zemlji ima sigurnu egzistenciju nego u državama Zapada, već i da su javni red i mir, odnosno, bezbednost prosečnih građana u Kini na višem nivou nego u SAD ili Velikoj Britaniji. Jenostavno rečeno, u kineskim gradovima nema pucnjave i pogibije u školama i na univerzitetima, obrazovanje i zdravstvena nega su dostupni i onima sa najnižim primanjima, a putevi i železnica su u mnogo boljem stanju nego u SAD, koje sebe vide kao ekonomski najuspešniju i najdemokratičniju državu sveta.

Koncept društvenog napretka kao funkcija kulture i istorije

Naravno, iza ovakvog shvatanja demokratije i toga čemu bi društvo uopšte trebalo da teži nalaze se istorija i kultura. Najpre, puno vekova snažnog misaonog uticaja konfučijanstva, koje naglašava društvenu stabilnost i haromoniju između vladajućih struktura i naroda, te od vladara zahteva učenost, moralnu čistotu i najveću moguću brigu u odnosu na podanike, a od ovih očekuje vernost, da ostanu mirni i vredno obavljaju svoje dužnosti, oblikovalo je kinesko viđenje idealnog društva i svest o tome da politička elita treba da bude jedna vrsta čvrstog ali dobronamernog staratelja nad populacijom.

Treba imati na umu i da je od sredine 19. veka sve do kraja Kulturne revolucije, polovinom sedamdesetih godina prošlog veka, Kina prolazila kroz niz ratova sa stranim silama i unutrašnjih sukoba i previranja, poput masovne gladi i ideoloških progona, koji su odneli desetine miliona života, što je nesumnjivo uticalo na snažnu želju za stabilnošću i mirom.

Tu su i komunistička teorija i praksa, koja naglašava egalitarnost, nastoji da ublaži društvene razlike i seljacima, radnicima i vojnicima pruži poštovanje i društveni status kakve oni generalno ne uživaju u kapitalističkim zemljama, gde su uzor privatni preduzetnici,bankari i berzanski špekulanti.

Zbog svega toga verovatno nije iznenađenje da je Istraživanje o svetskim vrednostima sprovedeno u 2020. godini pokazalo da čak 95 posto kineskih ispitanika preferira bezbednost u odnosu na političke slobode.

Uostalom, njihova zemlja ima populaciju od 1,4 milijardi ljudi i samo održati mir, nahraniti i zaposliti tolike narodne mase, pogotovo kada se u obzir uzmu sve geografske i klimatske, jezičke i kulturološke razlike unutar zemlje, zahteva ogromnu mudrost i veštinu u upravljanju. Uvođenje višepartijskog sistema u takvim uslovima moglo bi da deluje poput centrifugalne sile koja deli i cepa društvo, pa je i s te tačke gledišta jasno zašto kineski građani imaju znatno više strpljenja i razumevanja za centralizovani jednopartijski politički sistem, nego stanovništvo u zemljama Zapada.

Naravno, moguće je da će u skorijoj budućnosti, usled rasta ekonomskog prosperiteta i socijalne sigurnosti, materijalno bogaćenje postati manji priroritet za kineske građanje, te da će političke slobode dobiti više na značaju u njihovoj svesti, ali za sada, oni su, generalno, zadovoljni onim što je ostvareno u proteklih nekoliko decenija.

Zavidni rezultati

I zaista, u četiri decenije do početka epidemije kovida u najmnogoljudnijoj zemlji sveta je iz siromaštva izvučeno oko 800 miliona ljudi i vlada u Pekingu je i zvanično objavila da je iskorenila ekstremno siromaštvo.

Taj ubrzani razvoj naravno nije prošao bez problema. Neki od njih su bili veliko zagađenje životne sredine, eksploatacija radnika, pregrejavanje tržišta nekretnina, višak proizvodnih kapaciteta i masa loših dugova – teškoće koje su se mogle videti i u drugim državama koje su izvršile industrijalizaciju brzim tempom.

Ipak, Kina je ostvarila najviši i najduži ekonomski rast u istoriji čovečanstva (pri čemu se, naravno, nije oslanjala na kolonijalnu eksploataciju tuđih ljudskih i materijalnih resursa). Po podacima Svetske banke, ona je konstantno beležila visoki rast od preko pet odsto od 1977. do 2019. godine, i, mada osetno niži od početka pandemije kovida naovamo, njen ekonomski rast se nastavlja sve do danas.

Ilustracije radi, prosečni rast BDP-a u Kini za period od tri i po decenije između 1978. i 2012. iznosio je čak 9,4 procenata, uz neverovatne skokove od 15,2 posto u 1984. i po 14,2 procenta u 1992. i 2007.

Zemlja je u međuvremenu prešla i put od masovnog proizvođača odeće, igračaka i nameštaja, u državu najsavremenijih tehnologija u oblastima kao što su elektronska industrija, programiranje, telekomunikacije ili svemirska tehnologija. Odnosno, transformisala se u zemlju tehnoloških inovacija i svetskog lidera u nauci, koja više nije prosto „fabrika sveta“, već i rasadnik znanja.

Njen model socijalističkim nazorima prošaranog kontrolisanog kapitalizma, u kojem se ohrabruje privatno preduzetništvo (primera radi, u dvadesetogodišnjem periodu na prelazu iz prošlog u ovaj vek u Kini je osnovano 30 miliona privatnih preduzeća, a 80 posto radnika u Kini danas zapošljavaju privatne kompanije), ali centralna vlada pažljivo bira strategije razvoja dok lokalne vlasti biju konkretnu bitku za privlačenje stranog i domaćeg kapitala, sada je uzor za mnoge, naročito u Aziji i, čini se, postepeno nadjačava zapadne modele razvoja.

Ceo svet nije i ne treba da bude isti, a političkom uređenju i slobodama reč treba da imaju građani te zemlje, a ne strane vlade i mediji. Kineski model razvoja zaslužuje da bude proučavan i poštovan, a kineska preduzeća u inostranstvu prihvaćena bez ideoloških predrasuda.