Odluka Kanade o tome koji će lovački avion čuvati njen vazdušni prostor u narednim decenijama odjednom je prerasla tehničko i finansijsko pitanje i postala tema strateških odnosa sa Sjedinjenim Državama. U središtu rasprave nije samo izbor između američkog F-35 i švedskog Gripena, već način na koji funkcioniše zajednička protivvazdušna odbrana Severne Amerike.
Kanada i SAD već više od šest decenija kroz zajedničku komandu NORAD štite isti vazdušni prostor. Pravilo je jednostavno: na pretnju reaguje najbliži raspoloživi lovac, bez obzira da li poleće sa američke ili kanadske strane granice. Takav model zahteva gotovo potpunu tehničku i taktičku usklađenost dve flote.
Foto: Forsvaret / Flyvevåbnet
Upravo tu američka strana vidi razlog zašto insistira na kanadskoj kupovini 88 aviona F-35. Taj tip je već standard u američkom ratnom vazduhoplovstvu, ali i kod niza NATO saveznika. Zajednički senzori, identičan softver za razmenu podataka i ista logika upotrebe omogućavaju da dva aviona iz različitih država praktično rade kao jedan sistem.
Američki ambasador u Otavi otvoreno je poručio da bi smanjenje ili odustajanje od pune kupovine F-35, značilo bi da bi deo poslova u vazdušnoj odbrani Kanade morale da preuzmu same Sjedinjene Države. Drugim rečima, manji broj kanadskih F-35 značio bi veće prisustvo američkih borbenih aviona iznad Kanade. Vašington praktično poručuje da bi, u slučaju drugačije kanadske odluke, američki lovci redovnije patrolirali i reagovali nad teritorijom Kanade, preuzimajući deo zadataka koje danas obavljaju kanadski avioni.
Takva poruka u Kanadi je protumačena kao direktan politički i bezbednosni pritisak Vašingtona na odluku suverene države. Iako se sve formalno odvija u okviru postojećeg sporazuma NORAD, operativni balans bi se u tom scenariju jasno pomerio ka američkoj strani.
Ako bi Kanada uvela drugačiji tip aviona sa drugačijom elektronikom, načinom razmene podataka i integracijom naoružanja, svako presretanje zahtevalo bi dodatnu koordinaciju i veće oslanjanje na američke kapacitete. Управо ту leži ključ američkog argumenta o interoperabilnosti: zajednička odbrana funkcioniše najefikasnije kada obe strane koriste isti sistem.
S druge strane, kanadska vlada ima sopstvenu računicu. Prvobitno procenjena cena celog programa značajno je porasla, a rokovi isporuke su produženi. Zbog toga je pokrenuto preispitivanje posla, uz nameru da se preuzme prvih 16 već plaćenih aviona, dok bi se odluka o preostalima donosila nakon dodatne analize.
U tom trenutku pojavila se i alternativa iz Švedske. Ponuda Gripena ne svodi se samo na avion, već na obećanje široke lokalne proizvodnje i hiljada novih radnih mesta u Kanadi. Za političare u Otavi to je snažan argument: ulaganje u odbranu koje se direktno vraća kroz domaću industriju.
Foto: Air Force Senior Airman Melany Bermudez
Dilema je zato dvostruka. F-35 donosi maksimalnu vojnu usklađenost sa SAD i najviši nivo integracije u zajednički sistem odbrane. Gripen nudi veću industrijsku samostalnost i ekonomski efekat unutar zemlje, ali uz cenu slabije tehničke povezanosti sa američkom stranom.
U pozadini svega je pitanje kako će izgledati severnoamerička protivvazdušna odbrana u narednih nekoliko decenija. Ako obe države koriste isti tip aviona, NORAD ostaje gotovo neprimetna zajednička kičma odbrane. Ako Kanada izabere drugačiji put, saradnja ostaje, ali uz veće i vidljivije američko prisustvo na nebu iznad Kanade i uz potrebu novih pravila zajedničkog delovanja.
