Kombinacija alkohola i energetskih pića deluje kao brzo rešenje za više energije i duži provod, ali iza tog “pojačanja” kriju se ozbiljni zdravstveni rizici koje mnogi potcenjuju.
Cveti – ulazak Hrista u Jerusalim i početak stradanja
Ulazak Hristov u Jerusalim, Cveti, je pokretni praznik koji se slavi dan posle Lazareve subote, šeste nedelje Velikog posta i nedelju dana pred Vaskrs.
Praznik je ustanovljen u Jerusalimu krajem 4. veka za uspomenu na poslednji, carski i svečani ulazak Gospoda Isusa Hrista u sveti grad Jerusalim, jašući na magaretu, šest dana pre Pashe. Tom prilikom narod ga je dočekao kao cara, prostirući svoje haljine i noseći u rukama palmove grančice.
Glas da dolazi Spasitelj, onaj što je vaskrsao Lazara, brzo se raširio i mnogo naroda mu se pridružilo. Kada je Isus Hristos izišao na Maslinsku goru, oni koji su ga pratili povikali su: “Osana Sinu Davidovom! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev”, piše na portalu SPC.
Praznične liturgije služe se u slavu Spasitelja, koji je svesno išao u susret stradanjima, pa se naredna sedmica, koja prethodi prazniku Vaskrsenja, naziva Strasna ili Stradalna.
Ovi dani stradanja Hristovog su i poslednji dani višenedeljnog Velikog ili Časnog posta.
U Srbiji su Cveti praznovani i kao narodni praznik, jer je tog dana 1815. godine, vožd Drugog srpskog ustanka, Miloš Obrenović, kod crkve u Takovu podigao narod na Turke.
Cveće i važne odluke
Prema običajima, današnji dan počinje umivanjem vodom u kojoj su juče, na Vrbicu, potopeljni cvetovi kako bi ukućani bili rumeni i zdravi.
Nekada je bio rasprostranjen običaj da se na Cveti ceo dan šeta okićen cvećem. Momci su pravili bukete i nosili ih devojkama, a svaki cvet imao je svoje značenje.
Vrbove grančice – za napredak i uspeh, dren – za zdravlje, ljubičice – da budete mirišljavi i privlačni, ruže – da budete rumeni i sveži, margarete – da budete lepi…
Prema verovanjima, dobro je danas donositi važne odluke i započinjati poslove, piše RTS.
BIA, VBA i Vojna policija u akciji: Ministarstvo odbrane o pokušaju diverzije na gasovodu
Pripadnici bezbednosnih snaga nastavljaju, navode u ministarstvu, dalji rad na terenu sa ciljem pronalaska dodatnih tragova, kao i identifikacije i procesuiranja lica koja se mogu dovesti u vezu sa ovim događajem.
Ministarstvo odbrane Srbije oglasilo se povodom pokušaja napada na gasovod “Turski tok” kod Kanjiže.
Kako su saopštili, po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Subotici, izvršena je blokada i pretres terena na navedenim lokacijama.
“U akciji su učestvovali pripadnici Uprave kriminalističke policije, Kriminalističko-istražne grupe Vojne policije, pripadnici 72. brigade za specijalne operacije, Bezbednosno-informativne agencije i Vojnobezbednosne agencije. Tom prilikom pronađena je veća količina eksplozivnih sredstava, kao i predmeti i alati neophodni za njihovu pripremu i upotrebu”, navodi se u saopštenju.
Sumnjivi predmeti locirani su u neposrednoj blizini gasovoda, odnosno gasne infrastrukture koja povezuje Republiku Srbiju i Mađarsku”, navodi se u saopštenju.
“Nadležno Više javno tužilaštvo je izvršilo uviđaj i navedeno delo je pravno kvalifikovano kao krivično delo iz člana 348. Krivičnog zakonika – nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija, stav 3 u vezi sa stavom 2, imajući u vidu da je reč o većoj količini sredstava velike razorne moći, u sticaju sa krivičnim delom iz člana 313. Krivičnog zakonika – diverzija, i to u pokušaju”, ističe se.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je obavestio mađarskog premijera o situaciji.
Mađarski premijer je objavio da je tim povodom sazvao hitni Savet za odbranu za danas popodne.
Podsetimo, Srbija je nedavno donela odluku da vojska čuva gasovode kojim se prenosi ruski gas.
Kompresorska stanica u Žabarima, izgrađena 2021. godine, a bez koje ne bi bio moguć transport ruskog gasa iz Turske prema Mađarskoj, pod posebnim je merama od marta ove godine.
Inače, vojska čuva gasovode i u Mađarskoj.
Gasovodi “Turski tok” i “Plavi tok” bili su više puta meta terorističkih napada u poslednjem periodu.
U dve nedelje, počevši od 24. februara, objekti “Gasproma” na jugu Rusije napadnuti su ukupno 12 puta, saopštio je ranije “Gasprom”.
Pripadnici bezbednosnih snaga nastavljaju, navode u ministarstvu, dalji rad na terenu sa ciljem pronalaska dodatnih tragova, kao i identifikacije i procesuiranja lica koja se mogu dovesti u vezu sa ovim događajem.
“Ministarstvo odbrane nastaviće, u saradnji sa ostalim nadležnim organima, da preduzima sve mere u cilju očuvanja bezbednosti građana i zaštite vitalne infrastrukture Republike Srbije”, navodi se u saopštenju.
“DUŠAN, DUŠAN” KAO FILMSKA ZVEZDA NA BOSFORU: SVE JE TO ŽIVOT; OSTVARENA DVA, OSTAJE NAJVAŽNIJI CILJ
.jpg.webp)
“Bešiktaš ima ogromnu bazu navijača i infrastrukturu, takođe se nalazi u jednom od najvećih i najlepših gradova Evrope i sveta. To su važni preduslovi za vrhunska takmičenja poput Evrolige”, kaže selektor Srbije za Mozzart Sport
Druga utakmica polufinala Evrokupa, u dvorani Bahčešehira još nije bila ni gotova, a sa dela tribine gde su se nalazile pristalice Bešiktaša zaorilo se: “Dušan, Dušan…”
Kasnije, dok su igrači slavili na parketu, Dušan Alimpijević otišao je do tribine i podelio radost sa onima koji ekipu i njega guraju napred i prate na svakom koraku. Izuzetno je poštovanje koje mladi sprski trener uživa na Bosforu, među navijačima čija je baza veća od 20.000.000 ljudi. Takvu dozu uvažavanja i ljubavi prema jednoj osobi daleko od kuće doživeo je među srpskim trenerima samo Željko Obradović i to baš u gradu na dva kontinenta, u vreme dok je vodio Fenerbahče.
Dušan Alimpijević, može se reći, uživa status filmske zvezde kada se pojavi pred navijačima Bešiktaša. Društvene mreže zasute se video snimcima na kojim se kliče njegovo ime, posle ulaska u finale Evrokupa u klubu iz Istanbula svi sanjaju prvi evropski trofej – u prvom finalu Evrokupa – posle FIBA Evročelendža 2012. godine i prvog pehara generalno još iz te sezone, kada je osvojeno i tursko prvenstvo.
Dok se u Istanbulu fanatično slavi, Dušan Alimpijević spušta loptu i podseća da ništa još nije urađeno i da najvažniji posao tek predstoji. Protiv Turk Telekoma ili Burga, što ćemo znati u sredu… Finale kreće 22. aprila.
“To je sve prolazno (pokliči navijača). Dok ima rezultata, postoji i podrška. Kada rezultati izostanu, stvari se brzo menjaju. Za sada stvari idu u dobrom pravcu i ljudi prepoznaju energiju i posvećenost koju smo preneli na ceo klub, od igrača do navijača. Ali u ovom poslu morate biti spremni na sve, jer to je život”, s osmehom će Alimpijević na početku javljanja za Mozzart Sport.
Kakav je osećaj biti ponovo u finalu Evrokupa?
“Finale u takmičenju kao što je Evrokup, koje ima dodatnu težinu zbog plasmana u Evroligu, zaista je pre svega izazovno i veoma zahtevno. Dvadeset klubova ima isti san, da osvoji Evrokup i obezbedi mesto u Evroligi. To je i dalje jedino takmičenje u Evropi koje direktno vodi u Evroligu i zbog toga ima poseban značaj za sve klubove koji nisu deo tog elitnog ranga”, kaže selektor Srbije i dodaje:
“Biti dva puta u finalu u tom vremenskom periodu izuzetno je značajno, za mene lično i sada za sve u klubu. Osećaj je odličan, ali to je za sada samo finale i ništa više od toga”.
BURSA JEDNA OD NAJNEOBIČNIJIH PRIČA EVROPE, BEŠIKTAŠ U SEZONU UŠAO AMBICIOZNO
Četiri godine ste iskusniji u odnosu na finale sa Bursom protiv Virtusa. Možete li da uporedite taj osećaj tada i sada?
“Pre svega, svi u Bešiktašu smo iskusniji u ove tri godine zajedničkog rada. Klub je u tom periodu rastao kao organizacija i još ima prostor za napredak, pre svega zbog broja ljudi uključenih u njegovo funkcionisanje. Postali smo pametniji i u organizacionom smislu, posebno kada je reč o igranju u različitim dvoranama. Sa bazom od oko 20.000.000 navijača, prirodno je da se velike utakmice igraju u većim halama. Pored naše zvanične dvorane, koristimo i Sinan Erdem i Abdi Ipekči. U prethodnim godinama smo se često selili i imali utisak da smo u nekim utakmicama sami sebi otežali posao, stvarajući osećaj kao da igramo u gostima, iako smo imali prednost domaćeg terena. Iskusniji smo i kada je reč o selekciji tima. Kada to uporedimo sa Bursom, to je potpuno drugačija priča. Bursa je tada bila potpuni autsajder. Na kraju sezone smo izračunali da smo uz prodaju igrača, uzimanje ‘buyout’ klauzula i uz otpuštanje igrača, za roster potrošili oko 1.200.000 miliona evra. Govorim isključivo o igračima, ne mislim na celu organizaciju”.
Da skrenemo malo sa teme… Kakva su vam osećanja kada razmišljate o tom periodu i uporedite sa sadašnjim rezultatom?
“To je bila jedna od najneobičnijih priča u Evropi, sa minimalnim budžetom stigli smo do finala. Ta opuštenost i lepota pobeđivanja rasle su iz utakmice u utakmicu, jer niko ništa nije očekivao. Igrali smo protiv timova sa znatno većim budžetima. Ove godine ta razlika ne postoji, kao te godine. U finalu nas je tada čekao Virtus, koji je javno govorio o budžetu većem od 20.000.000 evra. Ove godine situacija je drugačija. Bešiktaš je u Evrokup ušao ambiciozno, zajedno sa Hapoelom, Bahčešehirom, Turk Telekomom i Budućnosti. Tih četiri-pet ekipa su među vodećima po ulaganjima za ovu godinu. Liga je znatno ujednačenija i više nema izražene razlike kao tada. Više nisi autsajder. Ili si favorit, ili je odnos snaga izjednačen”.
Da li vam je lakše da se nosite sa ulogom autsajdera ili favorita?
“Lakše je biti autsajder, jer tada niko ništa ne očekuje od vas. Iz te opuštenosti mnogo je lakše igrati i praviti rezultate. Ako se stvori dobra atmosfera, svi uživaju i često dolazite do igara koje prevazilaze očekivanja, pa i realne mogućnosti. S druge strane, kada ste favorit, svaki protivnik je maksimalno motivisan. Ne postoji ekipa koja protiv vas ne igra sa sto odsto ili više. Svaka utakmica nosi pritisak i mora da se dobije. To je potpuno drugačija situacija”, priča Alimpijević i ističe:
“Za sada smo ostvarili ciljeve koje smo postavili, prvo mesto u grupi i prednost domaćeg terena do kraja takmičenja, a zatim i plasman u finale. Ostaje još taj najvažniji korak”.
Dobar primer pritiska favorita bila je i faza četvrtfinala, kad ste igrali protiv Trenta i dobili sa poenom razlike…
“Sve četiri utakmice četvrtfinala rešene su na jedan posed, što jasno pokazuje koliko je pritisak veliki. Videli smo i iznenađenja, Hapoel je ispao od Turk Telekoma, a ranije je Budućnost eliminisana od Kluža. To potvrđuje koliko je takmičenje izjednačeno i koliko su favoriti pod pritiskom”.
BAHČEŠEHIR IZUZETNO OZBILJNA ORGANIZACIJA, VELIKO POŠTOVANJE ZA BARAĆA
Dušan Alimpijević iz objektiva navijača (©Guliver Images/Handyphoto Chemnitz)
.jpg.webp)
Koliko je bilo teško pripremati seriju protiv Bahčešehira, rivala iz iste lige, protiv trenera Marka Baraća kojeg dobro poznajete?
“Bahčešehir je ekipa koja možda nije dovoljno prepoznata u javnosti, ali je izuzetno ozbiljna organizacija. Uz Hapoel Jerusalim, imali su jedno od najvećih ulaganja ove sezone u Evrokupu, sa jasnim ciljem, da se obezbedi plasman u Evroligu. Napravili su vrlo moćan roster, a prednjači (Malakaj) Flin koji je plaćen znatno iznad nekih standarda Evrokupa. Oni su time pokazali veliku ozbiljnost, što takođe potvrđuje koliko je jaka organizacija. Igrački kadar je pun talenta, napadački su izuzetno potentni i nije dovoljno zaustaviti jednog igrača, uvek neko drugi može da iskoči. Zbog toga je naš fokus bio da što veći broj igrača držimo pod kontrolom, koliko je to moguće. U suprotnom, ako igraju slobodno i opušteno jako su opasni”.
U dahu je selektor Srbije nastavio o svom kolegi – Marku Baraću.
“Marko radi odličan posao. On je jedan od najperspektivnijih mladih srpskih trenera. Uspeo je da ponovi rezultat koji je Dejan Radonjić napravio prošle godine, pa je Bahčešehir dve godine zaredom u polufinalu Evrokupa. I u turskoj ligi su treći, odmah iza nas, sa samo dve pobede manje. To dovoljno govori o kvalitetu njegovog rada. Imam izuzetno visoko mišljenje o njemu i svima je jasno da on radi sjajan posao. Bahčešehir svih ovih godina radi dobre stvari za tursku i evropsku košarku”.
Delovalo je, ipak, da je Bešiktaš kontrolisao obe utakmice polufinala…
“Odigrali smo fizički dobro, što je bio ključni cilj. Međutim, rezultat može da zavara. Obe utakmice su mogle da odu u oba pravca. U prvoj utakmici, koja je završena sa većom razlikom, u jednom trenutku bilo je samo sedam poena razlike i Bahčešehir je imao napad. Drugačiji ishod je bio moguć. Nije bilo lako, već veoma čvrsto i zahtevno. Bahčešehir je pokazao koliko može da bude opasan, pogotovo u prvoj utakmici, jer su u prvoj četvrtini imali plus 11 i morali smo da ih jurimo”.
Da li vas je iznenadilo to što će se u drugom polufinalu između Burga i Turk Telekoma igrati majstorica?
“Burg je veoma nezgodna ekipa i godinama igra na visokom nivou, finala, polufinala, četvrtfinala Evrokupa. Trener im je ujedno i selektor Francuske, što dovoljno govori o kvalitetu rada. S druge strane, Turk Telekom igra odličnu košarku. Posle njihove dominantne prve utakmice, verujem da su svi očekivali da će brzo završiti seriju, ali sada su šanse potpuno izjednačene. U ovakvim okolnostima sve je moguće”.
Do finala ima još vremena, kreće 22. aprila. Koliko je izazovno održati formu?
“Najveći izazov biće da zadržimo oštrinu i u napadu i u odbrani do početka finala. Završili smo prethodni meč u dobrom ritmu i sa velikim intenzitetom, a sada sledi period bez takmičarskih utakmica u Evrokupu”.
BEŠIKTAŠ IMA VAŽNE PREDUSLOVE ZA TAKMIČENJE POPUT EVROLIGE
Nedavno se na društvenim mrežama pojavio video klip sa konferencije za novinare na kojoj ste odgovarali na brojna pitanja turskih kolega, hteli ste da im ukažete poštovanje i naglasili ste da je, kada ste došli, u sali bila samo jedna kamera, a da su sada vaša obraćanja prepuna novinara. Čak i nezavisno od rezultata u finalu Evrokupa, priča se da je Bešiktaš ozbiljan kandidat za ulazak u proširenu Evroligu, dosta se govori o klubu… Koliko vam znači to što se za nepune tri godine sve u Bešiktašu toliko promenilo?
“Bešiktaš ima ogromnu bazu navijača i infrastrukturu, takođe se nalazi u jednom od najvećih i najlepših gradova Evrope i sveta. To su važni preduslovi za vrhunska takmičenja poput Evrolige. Svi vole da imaju tu emociju navijača koja posle može da se predstavi na televiziji. To je ono što čini Evroligu uzbudljivom. Kada sam došao pre tri godine, klub se borio za opstanak i interesovanje je bilo minimalno, na konferencijama je bio samo jedan kamerman. Vremenom smo kroz rezultate podigli nivo, u prvoj sezoni igrali smo tri polufinala, u drugoj dva finala. Danas su hale pune, utakmice rasprodate, nebitno u kojoj hali igramo, a konferencije posećene. Košarka se ponovo prati i poštuje u Bešiktašu, ali Turska je i dalje zemlja fudbala. Ne treba zaboraviti da je Bešiktaš jedne sezone igrao Evroligu, da je dovodio najozbiljnija imena na parketu i na mestu trenera u svojoj istoriji. Navijači vole košarku, sada su se vratili, a energija se ponovo oseća. Priča se o košarci, prati se i jako poštuje sve što radimo”.
Za kraj, upada u oči detalj da je Srbija u periodu od vašeg finala sa Bursom 2022. godine do danas imala samo jednog glavnog trenera u finalima tri najjača klupska takmičenja (Evroliga, Evrokup i FIBA Liga šampiona). Bio je to Aleksandar Džikić sa Hapoelom 2023. godine. Da li vas to zabrinjava?
“Tako se sada zadesilo, to ne znači da imamo manje uspešne ili manje kvalitetne trenere. To je jednostavno trenutak koji se zadesio. Ljudi često ne shvataju koliko je teško doći do finala bilo kog evropskog takmičenja. To je proces u kojem mora mnogo stvari da se poklopi, dobrih, a i da se izbegnu loše. Siguran sam da će u budućnosti srpski treneri ponovo biti prisutni u finalima. Imamo kvalitet i perspektivu”, zaključuje Alimpijević javljanje iz Istanbula.
NIKOLA PROTIV NARATIVA! NEKA DAJU MVP KOME HOĆE, JOKIĆ JE NAJBOLJI NA SVETU
.jpg.webp)
I tačka
Utakmice ide ka poslednjem minutu produžetka. Nikola Jokić kreće leđima da “zida” put do koša sa trojke, pored Viktora Vembanjame. Ulazi u reket i pravi fintu dodavanja za Kristijana Brauna. Sledi karakterističan okret, izbacuje loptu sa visokim lukom uz oslonac na jednoj nozi i – buć! Bol Arena je eksplodirala. Denver je poveo sa 133:129 pred odlučujućih 60 sekundi. I to nije bilo sve… U zaključnim trenucima dodatnog vremena, Jokić uspeva da baci “mandarinu” preko sada već iscrpljenog i dekoncentrisanog Vembanjame, da stavi tačku na veličanstvenu utakmicu i pobedu Nagetsa.
Sigurno ste nekada imali priliku da čujete priče ili vidite materijale šaljivog sadržaja u čijem opisu stoji: “Nikola Jokić pošto protivnik odigra 23,9 sekundi perfektne odbrane na njemu”. E, tako se Viktor Vembanjama osećao sinoć posle obe situacije. Čak su na društvenim mrežama ljudi počeli da izdvajaju te sekvence… Čist osećaj bespomoći.
Ono što je Jokić uradio protiv Sparsa i Vembanjame je istinska demonstracija sile, znanja i košarkaške inteligencije koja ne može da se meri pukim narativima. Učinak dovoljno govori za sebe. Imati 40 poena, 13 asistencija, osam skokova, tri blokade i to bez izgubljene lopte protiv verovatno najboljeg defanzivca i najvećeg kandidata za DPOY (Defanzivac godine) je čist pokazatelj suve klase i nadmoći. Da, Vembanjama jeste odigrao izuzetno sa 34 poena, 18 uhvaćenih, sedam podeljenih i pet blokiranih lopti, ali ključna razlika nije u statistici i pukim brojevima, već u tome ko je preuzeo ključeve utakmice kada je bilo najpotrebnije.
Nikola Jokić je stavio svojeručni potpis na utakmicu – možda smo (previše) objektivni – i na MVP pitanje.
I svet se poklonio Nikoli Jokiću. Vlasnik verovatno najteže osvojenog prstena Dirk Novicki bez dileme je rekao da je “Jokić ovom partijom pokazao da je pravi MVP kvalitet”, što su Blejk Grifin i Udonis Haslem prihvatili tokom razgovora u studiju ESPN. Vembanjama je posle utakmice priznao da je Jokić “najbolji ofanzivni igrač na svetu”. Kada i protivnici i neke od igračkih legendi govore isto, onda dilema ne bi trebalo da postoji. Zanimljivo je, ipak, da postoji. I to ozbiljna. U anketi američkih novinara koju je organizovao ESPN, Šej Gildžes Aleksander dobio je 88 glasova za MVP, dok je Jokić ostao na svega tri. Vembanjama je završio ispred njega.
Možemo ovde i sada da otvorimo diskusiju na temu ko i zašto treba da ponese najvrednije individualno priznanje, ipak i dalje postoji osećaj da se olako prelazi preko onoga što Nikola Jokić, Viktor Vembanjama – da ne pričamo i o Luki Dončiću – rade. I da se Šeju daje previše zasluga, na direktnu štetu drugih. Jer, kako drugačije objasniti to da igrač koji vodi ligu u skokovima i asistencijama, uz gotovo 27 poena po meču i nestvarnih 68 odsto u naprednoj statističkoj kategoriji “true shooting” i ima (opet) prosečni tripl-dabl učinak, nije prvi ili jedan od dva glavna kandidata? Kako objasniti da se standardi za jednog igrača pomeraju iz godine u godinu, samo zato što je postao žrtva sopstvene veličine?
Istina je da je Jokić toliko dobar, da se njegova dominacija podrazumeva. Ono što bi za bilo kog drugog igrača bilo okarakterisano jednoglasnom MVP titulom, kod Jokića se tretira kao “samo još jedna sezona”. Ponavljamo – druga zaredom sa prosečnim tripl-dabl učinkom!
Argument u korist Šeja Gildžesa Aleksandera dobrim delom se posmatra kroz timski uspeh Oklahome. I to jeste legitimno. Branilac titule ima još jednu vrhunsku sezonu i prvi je na Zapadu. Ali, koliko je ta razlika u odnosu na konkurenciju zaista velika? Dva ili tri meča u odnosu na Sparse. To ne može da se gleda kao preterani jaz, već nijansa, a sezona još nije završena.
Zanemaruje se to da su Sparsi sa Vembanjamom dobili tri od četiri meča protiv Oklahome. Ako je sada glavno ili najbitnije merilo da MVP dolazi iz “najboljeg tima”, zar direktni dueli ne bi takođe trebalo da imaju težinu? Ili se kriterijumi menjaju u hodu, zavisno od toga kome idu u korist? Sve ovo ističe se shodno rezultatima objavljene ankete… Da, Šej ima fantastičnu individualnu sezonu sa 31,6 poena, 6,5 asistencija i 4,4 skoka, ali da li je to učinak dovoljan da se stvori baš toliko veliki jaz u odnosu na Vembija, a pogotovo Jokića, čiji je Denver treći na Zapadu.
Vembanjama ima ozbiljan argument za MVP titulu. Najbolji je defanzivac lige uz elitnu ofanzivu i ima nestvaran uticaj na obe strane terena. Čak su jači od mnogih prethodnih osvajača MVP priznanja ranijih godina. No, ono što je Jokić radi je u svakom pogledu kompletnije. Ima najveći uticaj na tim, na to da saigrače čini boljim, da rezultati budu bolji… Zar to nije vrednost MVP nagrade (Most Valuable Player – Najkorisniji igrač). Najkorisniji za tim, za saigrače… Ili je ovo zaista priča koju je Dejvid Adelman ispričao pre spektakla protiv Sparsa, kada je neke stvari rekao direktno i bez uvijanja…
“Jasno mi je da mora da postoji više priča i da drugi ljudi treba da osvoje (MVP) nagradu. Svako ko iole prati košarku, shvata šta se ovde događa i da Jokić mora da bude u najužem krugu i među favoritima da uzme MVP titulu”, rekao je između ostalog Adelman.
Da se razumemo, ovo nije priča protiv Šeja. On je fenomenalan igrač i apsolutno dostojan toga da bude MVP i među glavnim kandidatima. Ovo je priča protiv narativa koji ignoriše očigledno. MVP nije nagrada za “novu priču”, niti za “osveženje lige”. MVP je nagrada za najboljeg igrača na svetu u datom trenutku, pre svega najkorisnijeg.
A ako i dalje postoji dilema, dovoljno je vratiti poslednji minut produžetka protiv Sparsa. Nikola Jokić je stavio tačku. I to ne na debatu, već svaku dalju diskusiju.
BUČ KESIDI: Sedam koncerata, sedam tema – izaberi svoje veče
Posle velikih bina i rekordnih nastupa, Luka Racić i Zoran Zarubica vraćaju se klupskom okruženju. Blisko, znojavo i direktno, baš onako kako Buč Kesidi najbolje zvuči uživo. Od 13. do 19. aprila u Zappa Bazi čeka ih nesvakidašnji poduhvat sedam uzastopnih koncerata i svaki ima svoju temu.
Ovo nije niz istih svirki, već sedam potpuno različitih koncerata. Svako veče ima sopstvenu atmosferu, estetski kod i ideju, a publika dobija ključnu ulogu da odgovori na temu i postane deo scenografije.
„Hteli smo da svako veče ima svoj karakter i da publika to oseti čim uđe u klub. Nije poenta da se samo dođe na koncert, već da se uđe u priču kroz temu, odeću, detalje i energiju. Zappa Baza tih sedam dana će biti zajednički prostor koji svi zajedno gradimo svake večeri iznova. Izaberi veče čija te tema najviše vozi, obuci se u skladu s njom i dođi spreman da budeš deo igre. A možeš i da dođeš više puta i doživiš svih sedam koncerata.“ poručuju Luka i Zoran.
Ponedeljak 13. april „Disko šljokice“
Veče za sjaj, refleksiju i podijum koji ne trpi skromnost. Šljokice, metalik, naočare i svetlucavi detalji.
Utorak 14. april „Cvetno veče“
Romantika, nežno ludilo i prolećni haos. Cveće u kosi, na garderobi ili kao detalj, “garden party” usred grada.
Sreda 15. april „Seksi sreda“
Stav, glam i samopouzdanje. Crno, koža, saten, crveni akcenti i “main character” energija. Pravila ne postoje, bitan je osećaj.
Četvrtak 16. april „Kaubojsko veče“
Western u srcu Beograda. Čizme, šeširi, teksas, bandane i rese, a Zappa Baza se pretvara u Saloon.
Petak 17. april „Crveno i karaoke veče“
Crveno je dress code, a glas ulaznica za dodatni nivo provoda. Majice, marame, aksesoari I publika peva kao da je na bini.
Subota 18. april „Životinjsko veče“
Instinkt, razigranost i potpuna sloboda. Animal print, maske, uši, repovi i “wild” detalji. Noć za đuskanje bez kočnica.
Nedelja 19. april „Rokenrol veče“
Velika završnica koncertnog maratona. Koža, crno, majice bendova, starke i zakovice. Sirovo, glasno i direktno. Rokenrol do kraja.
“Izaberi svoju temu. Obuci svoju priču. Vidimo se u Zappa Bazi!” poručuju Luka i Zoran.
Buč Kesidi su godinama sinonim za koncertnu euforiju i snažnu vezu sa publikom, a ovoga puta su otišli korak dalje. Ulaznice za koncerte 17. i 18. aprila su rasprodate, a ograničeni broj ulaznica za ostale večeri mogu se kupiti na prodajnim mestima Ticket Vision i preko online platforme tickets.rs.
Kako izgleda Balkan za vašim stolom? Otvoren poziv za fotografe i vizuelne umetnike
Centar za razvoj fotografije raspisuje otvoreni poziv za učešće u regionalnom umetničkom projektu Frames of Flavours, koji okuplja mlade fotografe i vizuelne umetnike iz Srbije, Crne Gore, Severne Makedonije i Albanije.
Polazeći od svakodnevnih situacija koje svi prepoznajemo – pripreme hrane, odlaska na pijacu, porodičnih okupljanja i zajedničkih obroka – projekat istražuje kako ovi rituali otkrivaju slojeve zajedničkog kulturnog nasleđa regiona. U fokusu nisu fotografije hrane kao estetskog objekta, već kako ona oblikuje identitet, odnose među ljudima i prenosi iskustva kroz generacije.
Tradicionalni recepti koji spajaju narode
U regionu u kojem se razlike često naglašavaju, tradicionalni recepti pokazuju koliko su naše kulture isprepletene. Upravo kroz te svakodnevne prakse u vezi sa hranom i tradicijom pripreme jela otkrivaju veze koje prevazilaze granice i generacije.
Program je namenjen mladim autorima uzrasta od 18 do 35 godina i obuhvata rad na autorskim fotografskim i video projektima kroz seriju radionica i mentorski proces. Radionice će biti realizovane tokom aprila i prve polovine maja 2026. godine. Učesnici će tokom tog perioda razvijati svoje projekte uz kontinuirani mentorski rad, istovremeno radeći individualno i u okviru grupe.
Konačni rezultati projekta biće predstavljeni kroz multimedijalnu izložbu i projekciju dokumentarnog filma u Skadru u maju 2026. godine, a potom i na festivalima širom regiona tokom 2026/27. godine, u okviru programa Districts of Reconciliation.
Ko može da se prijavi?
Na konkurs se mogu prijaviti autori sa već razvijenim radovima, kao i oni koji žele da kroz ovaj proces razviju svoju ideju. Prijava treba da sadrži osnovne informacije o autoru, kratku biografiju, opis projekta ili koncepta, kao i selekciju do 15 fotografija.
Rok za prijave je 10. april 2026. godine do 23:59 časova, a prijave se šalju na adresu crfkonkurs@gmail.com. Učešće u programu je besplatno.
Dodatne informacije, zainteresovani učesnici mogu pronaći na društvenim mrežama Centra za razvoj fotografije (@centarzarazvojfotografije).
Regionalna inicijativa Frames of Flavours realizuje se kao deo programa Finansijske podrške lokalnim organizacijama civilnog društva (FSTP), koji Centar lokalne demokratije – LDA Subotica sprovodi u saradnji sa Fondacijom „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“, koordinatorom projekta „Distrikt pomirenja“, sufinansiranim od strane Evropske unije, kroz IPA III Program finansijske podrške za civilno društvo i medije Zapadnog Balkana.
Kako da vodimo teške razgovore
Postoji jedna raširena i potpuno razumljiva fantazija o idealnom radnom mestu, koja podrazumeva da se svi slažu, da stvari teku glatko, da niko nikome ne smeta i da se problemi nekako sami reše. U tom idealnom svetu nema konflikta, nema neprijatnosti. To zaista lepo zvuči, da, ali je suštinski nemoguće. Nema odnosa bez tenzije i nema razvoja bez sučeljavanja različitih mišljenja. Pri tome, kad izbegavamo neprijatne razgovore, ono što se, zapravo, dešava nije mir – to je odložen konflikt. Frustracija se gomila, odnosi se polako hlade, a niko ne razume zašto. Kao i u partnerskim odnosima u kojima nema svađe, u organizaciji u kojoj nema konstruktivne rasprave – imamo timove koji prividno funkcionišu, ali zapravo ne sarađuju.
Piše: Dr Iva Branković, docentkinja na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i sistemska porodična psihoterapeutkinja u Sinergija centru
Neprijatni razgovori su, iako to može zvučati paradoksalno, jedan od znakova zdravog tima. Tamo gde se stvari mogu reći, ne mora da se trpi. Tamo gde postoji prostor za iskrenu kritiku, može se i razvijati. Izbegavanje teških tema ne znači da tih tema nema – znači samo da su otišle ispod površine, gde dugoročno mogu napraviti mnogo više štete.
Šta razgovore čini neprijatnim?
Često mislimo da su razgovori neprijatni zato što je nama neprijatno ili se pribojavamo reakcije neke konkretne osobe. Ipak, u toj priči je mnogo više igrača od tipa ličnosti koje u razgovoru učestvuju. Iza svakog razgovora koji izbegavamo stoji kombinacija faktora – ličnih i organizacijskih.
Na individualnom nivou, veliki značaj ima ono što smo naučili o greškama i kritici, i to obično mnogo pre nego što smo ušli u neku kancelariju. Ako smo odrasli u okruženju gde je greška bila povod za kažnjavanje, a ne za učenje, razvili smo refleks: sakrij, umanji, poriči. Ako smo naučili da kritika znači da nismo dovoljno dobri, a ne da nešto što smo uradili može da bude bolje, onda svaki komentar doživljavamo kao napad na identitet, a ne kao informaciju.
Tome treba dodati i komunikacijske obrasce koje smo usvojili u porodici, u školi, u prethodnim firmama. Neko je naučio da se problemi rešavaju ćutanjem i čekanjem. Neko je naučio da glasnost pobeđuje. Neko nikad nije video da dvoje odraslih ljudi sede i mirno razgovaraju o tome šta ne valja. Te navike ne ostaju na kućnom pragu, donosimo ih u organizacije i tragamo za sličnim obrascima kako bismo se uklopili. Takođe, namećemo sopstvene obrasce da bismo organizaciju prilagodili sebi. U toj interakciji osobe i okruženja nastaje sledeći nivo – organizacijska kultura.
Organizacijska kultura je ključni igrač u priči o otvorenoj komunikaciji, jer definiše pravila, a to su, pored lepih vrednosti i principa u našem strateškom dokumentu ili na sajtu, i ona nepisana, implicitna. Nepisana pravila čak mnogo realističnije utiču na ambijent u organizaciji i često nude odgovore na ključna pitanja: šta se dešava kada neko iznese problem? da li se ceni iskrenost ili lojalnost po svaku cenu? da li se greške analiziraju ili sakrivaju? da li menadžeri daju povratnu informaciju i kako? Organizacija koja nagrađuje ćutanje i kažnjava problematizovanje neće imati zaposlene koji govore šta misle. Imaće zaposlene koji dobro znaju šta da ne kažu.
Šta možemo da uradimo?
Na individualnom nivou: radikalna iskrenost – izneti stav direktno, ali ne brutalno
Termin „brutalna iskrenost” uvek mi je bio odbojan. Zašto bi nešto tako lepo kao što je iskrenost bilo obojeno tako ružnim pridevom? Kad sam malo razmislila, shvatila sam da je razlog u tome što iskrenost često ume da bude neprijatna. Mnogo su prijatnije, a samim tim i popularnije, takozvane bele laži. One su, takođe, i najopasnije, jer u organizacijskom kontekstu mogu voditi nečemu što profesorka sa Harvarda Ejmi Edmondson naziva „opasna tišina”. Ali vratićemo se na profesorku Edmondson malo kasnije, kada budemo pričali o organizacijskom nivou.
Jedna od korisnijih ideja kada je reč o teškim razgovorima dolazi od Kim Skot, bivše menadžerke u kompanijama Google i Apple. Ona je razvila koncept koji je nazvala „radical candor” (radikalna iskrenost). Mnogo bolje nego brutalna iskrenost, zar ne? Posebno ako ste napredni mislilac i volite izazovne ideje i inovacije. Ideja iza radikalne iskrenosti prilično je jednostavna: reći osobi ono što misliš, direktno i jasno, ali iz pozicije iskrene brige za tu osobu.
To je, dakle, komunikacija koja je jasna i direktna, ali ne bez obzira za tuđa osećanja, i zasnovana na spremnosti da se sasluša i zaista čuje i druga strana.
Na organizacijskom nivou:
psihološka bezbednost kao osnova
Individualne veštine su neophodne, ali nisu dovoljne. Možete naučiti sve tehnike za teške razgovore, ali i dalje ćutati, ako kultura organizacije u kojoj radite to zahteva.
Ono što organizacije moraju da izgrade jeste nešto što profesorka Ejmi Edmondson naziva „psihološka bezbednost” – uverenje zaposlenih da mogu da govore, postavljaju pitanja, iznose probleme i prave greške bez straha od poniženja ili odmazde.
Psihološka bezbednost nije prijatnost. Ona ne postoji samo u timovima u kojima niko nikome ništa ne zamera. Naprotiv, ona postoji u timovima u kojima je moguće razgovarati o teškim stvarima upravo zato što su izgradili dovoljno poverenja da kritika ne znači napad.
Istraživanja Ejmi Edmondson pokazuju nešto kontraintuitivno: timovi sa višim stepenom psihološke bezbednosti prijavljuju više grešaka, ali ne zato što ih češće prave, već zato što ih prijavljuju, o njima razgovaraju i iz njih uče. Tamo gde se o greškama može razgovarati, postoji i prostor da se one isprave.
Psihološka bezbednost se mora negovati od vrha. Dakle, za menadžere i lidere poruka je jasna: ako želite da vaš tim govori istinu, morate pokazati da istina ima cenu – ali da je ta cena uvek niža od cene ćutanja. To znači reagovati konstruktivno kad neko iznese problem. Zahvaliti na iskrenosti, čak i kada vam to nije prijatno. Uz to, možda i najvažnije, sami pokazati ranjivost i tako je normalizovati. Lider koji je spreman da prizna svoju grešku predstavlja bolji podsticaj za članove tima da progovore o teškim stvarima nego bilo kakav trening ili radionica.
Za kraj, da podvučemo najvažnije. Timovi u kojima je moguće voditi teške razgovore nisu timovi bez konflikta. To su uspešni timovi čiji su članovi, a posebno lideri, naučili da konflikt nije kraj razgovora, nego njegov pravi početak.
Tri filma koja su možda i bolja od Kuma, prema mišljenju kritičara
Ljudi su decenijama opsednuti „Kumom„, pa je razumljivo ako je nekima muka od slušanja o tom filmu. Ipak, to je delo koje je uveliko uzdiglo gangsterski žanr i postalo važna prekretnica u krimi filmovima. U poređenju sa starijim klasicima, doneo je veću moralnu kompleksnost i drugačiji pogled na svet mafije.
„Kum” prati priču o porodici, moći i nasleđu, sa jasno izraženim šekspirovskim elementima. Film se izdvaja po odličnim nastupima Marlona Branda, Al Paćina i ostatka impresivne glumačke ekipe. Iako se često smatra najboljim, postoje i drugi gangsterski filmovi koji mu po kvalitetu mogu parirati, pa čak i nadmašiti. Prema mišljenju kritičara Kolajdera, ovo su tri gangsterska filma koja su možda bolja od „Kuma“.
Kum II (1974)
„Kum II“ se smatra jednim od najboljih nastavaka ikada snimljenih i osvojio je Oskara za najbolji film, dok je Frensis Ford Kopola nagrađen za režiju. Radnja prati Majkla Korleonea, koji preuzima vođenje porodice, dok paralelno, kroz flešbekove, gledamo mladog Vita i njegov uspon u Americi.
Kontrast između dve vremenske linije stvara potresno iskustvo, sa još jačim osećajem tragedije. Posebno je interesantno da su i Marlon Brando i Robert De Niro dobili Oskara za isti lik, svaki u svojoj predstavi.
Bilo jednom u Americi (1984)
Film Serđa Leonea prati život kriminalca kroz nekoliko decenija, od detinjstva do starosti, a radnja obuhvata period od 1910-ih do 1960-ih. Poznat je po skoro četiri sata trajanja, nelinearnoj strukturi i upečatljivoj muzici Enija Morikonea.
Film istražuje privlačnost i destruktivnu prirodu zločina, pokazujući koliko može da uništi i pojedinca i ljude oko sebe. Zbog svog mračnog tona i složenosti, često se smatra jednim od najupečatljivijih gangsterskih filmova.
Dobri momci (1990)
Za razliku od „Kuma“, „Dobri momci“ nude siroviji i realističniji prikaz mafije, bez romantizovanja. Oni prate Henrija Hila, koji kao autsajder vodi gledaoce kroz svet kriminala jer ne može da postane punopravni član mafije.
Film se ističe brzim tempom, snažnom režijom Martina Skorsezea i kombinacijom nasilja, humora i stilizacije. Upravo ta iskrenost i energija čine ga jednim od najvažnijih i najuticajnijih filmova ovog žanra.
Travolta će u Kanu predstaviti svoj film prvenac
