U Srbiji i danas postoje ljudi koji će dati hiljade i hiljade evra za knjigu staru više od jednog veka. Iako nečije kućne biblioteke često završavaju na buvljacima ili u kontejnerima, postoji mali, gotovo neupadljiv krug ljudi koji stare knjige traži sa gotovo detektivskom strašću. Oni ne jure bestselere. Oni jure primerke sa važnim istorijskim značajem. I to prvo izdanje, originalni povez, potpis pisca ili posvetu koja otkriva nečiju davno zaboravljenu priču.

Za neke, to je investicija. Za druge, to je opsesija. A ponekad i jedno i drugo.

Na tržištu retkih knjiga u Srbiji, primerci mogu da koštaju i do nekoliko desetina hiljada evra.

Retke knjige pronalazi kod antikvara

Kolekcionar Nikola Sudarević svoju potragu započeo je pre desetak godina kada je kupio retko izdanje Nušićeve knjige „Deset priča“ iz 1901. sa posvetom glumici Milki Grgurovoj. Od tog trenutka, potraga za prvim izdanjima i autorskim posvetama domaćih pisaca postala je mnogo više od hobija.

„Interesovanje za skupljanje retkih knjiga počelo je pre desetak godina. Naime, retku knjigu koju sam tada kupio bila je uvod u kolekcionarstvo“, ističe Sudarević.

Retka izdanja najčešće pronalazi kod antikvara ili drugih kolekcionara sa kojima se, kupovinom prve knjige, i sprijateljio.

„Protokom vremena, sve je teže doći do odabranih izdanja. Uglavnom su takva izdanja već deo neke kolekcije i retko se pojavljuju na tržištu“, objašnjava Sudarević.

Pogledajte galeriju

Kolekcija sa posvetama Andrića, Nušića, Crnjanskog…

Biti kolekcionar, kaže on, podrazumeva vreme i bavljenje samim ličnostima, piscima i onima kojima su knjige posvećene. Sve to ima poseban značaj. Na naše pitanje, koji primerak je najvredniji ili najneobičniji u njegovoj kolekciji, kaže – nije lako odabrati.

„Kolekcija sadrži izdanja sa posvetama Andrića, Nušića, Crnjanskog… Možda bi se izdvojilo izdanje J.J. Zmaja iz 1887. godine sa njegovom posvetom“, kaže Sudarević.

A da li je kolekcionarstvo više strast ili investicija, Sudarević ističe da sve zavisi od osobe.

„Može biti i investicija, ali mislim da neko ko tako posmatra retku knjigu, da je potrebno da ima i iskustvo za odabir izdanja koja mogu imati takav potencijal. U inostranstvu, nije redak slučaj da se neko odluči na takav korak“, objašnjava.

Ponekad, doduše retko, i sam proda po neku knjigu iz kolekcije. „Uglavnom da bih nabavio neka druga retka izdanja“, ističe Sudarević.

Ono što ga najviše privlači kod starih knjiga jeste sama priča i osobe kojima su te knjige posvećene.

„Nekada, knjiga ima i interesantan povez, što daje poseban vizuelni doživljaj“, zaključuje Sudarević.

Od kolekcionara do trgovca retkim knjigama

Filip Tomašević, vlasnik jedne od najpoznatijih domaćih internet knjižara-antikvarnica Antikvarne knjige i čovek koji je prešao put od strastvenog kolekcionara do profesionalnog trgovca retkim knjigama, za dve decenije rada video je mnoge biblioteke koje su brižno sakupljane generacijama i onda u jednom trenutku rasprodavane za nekoliko dana.

„Kako izgleda posao u antikvarnici? Pa ako mene pitate, meni je prelepo jer mi je to bio san. Dečiji san koji sam se trudio da ostvarim. Pored ljubavi prema knjigama, cilj mi je bio, još kao klincu, da nemam radno vreme, da nemam gazdu, da ne moram da ustajem rano i da imam dosta slobodnog vremena. To sve onlajn biznis naravno omogućava“, ističe Tomašević.

Do knjiga uglavnom dolazi otkupom porodičnih biblioteka.

„Ređe se dešava da neko donese po jednu, dve knjige. Uglavnom se radi o privatnim bibliotekama koje je sakupljalo više generacija. Prodaju se iz različitih razloga: selidba van zemlje ili u manji stan. Često sledeću generaciju jedan deo knjiga ne interesuje, pa zadrže samo manji deo“, objašnjava Tomašević.

Forbes Srbija

Nekolicina se time profesionalno bavi u Srbiji

Vrednost neke knjige procenjuje na osnovu iskustva i dugogodišnjeg rada.

„Za 99% retkih knjiga znam napamet i prodajnu i otkupnu cenu. Otkupna cena je takođe i stvar dogovora, ne samo procene. Kod stranih izdanja moram da proveravam strane kataloge ili sajtove, jer je tržište mnogo šire“, ističe Tomašević.

U razgovoru za Forbes Srbija ističe i da u Srbiji postoji troje ili četvoro ljudi koji se ovim poslom bave profesionalno.

Cene i do 30.000 evra

Raspon cena na tržištu je ogroman. Antikvarne knjige mogu da koštaju svega nekoliko stotina dinara, ali i desetine hiljada evra.

„Opseg je veliki. Od 500 dinara pa do pojedinih primeraka koji dostižu cenu i 15, 20 hiljada evra“, kaže Tomašević.

Najskuplja knjiga koju je ikada prodao jeste „Psaltir“ iz 1638. godine. Zvanično, jedina srpska knjiga štampana u 17. veku.

„Mislim da je cena tog primerka, ako se dobro sećam, bila negde oko 6.500 evra. Naravno, stanje primerka igra ogromnu ulogu. Da je primerak bio bolji, bio bi skuplji, i suprotno. Da je bio lošiji, koštao bi možda polovinu te cene. Ali najskuplje knjige koje posedujem nisam nikada prodao. Još ih čuvam za sebe“, navodi Tomašević.

Najskuplje knjige kojih nema u privatnom vlasništvu

A šta je ono što je trenutno najskuplje? Kaže – reč je o dva veoma retka i značajna kompleta.

Srpske narodne pjesme, Vuk Stefanović Karadžić, 1824. godina; Foto: Forbes Srbija

„Radi se o kompletu od četiri izdanja Vukovih Narodnih srpskih pjesama iz 1823. i 1824. u originalnom povezu. Drugi komplet je ‘Život Petra Velikog’, Zaharija Orfelina. Prvo izdanje objavljeno u dva toma 1772. godine. Koliko je meni poznato, poslednji komplet u vlasništvu nalazio se u biblioteci jednog našeg pisca, a od tada je prošlo više od pola veka“, dodaje Tomašević.

Ali šta zapravo jednu staru knjigu čini toliko vrednom? Na tržištu retkih izdanja starost sama po sebi nije dovoljna. Mnogo je knjiga starih više od 100 godina, ali koje danas vrede tek nekoliko stotina dinara. Prava vrednost, objašnjava Tomašević, krije se u njihovom istorijskom i kulturnom značaju, ali i u stanju u kojem su sačuvane.

Život Petra Velikog, Zaharije Orfelin, 1772. godina; Foto: Forbes Srbija

„Kada govorimo o važnim srpskim knjigama, to su knjige koje su izvršile veliki kulturni i istorijski uticaj i donele velike promene. Kao recimo ‘Vukov rječnik’ koji je izašao 1818. godine. Zatim ‘Vukova pismenica‘ iz 1814. Zatim pomenute Narodne srpske pesme“, kaže Tomašević.

Retke, očuvane i u originalnom povezu

Važno je da primerak bude lepo očuvan, da ima čiste stranice i da, po mogućstvu, bude u originalnom povezu iz epohe.

„Retkost je naravno presudan faktor. Recimo, Vukove i Dositejeve knjige su većinom štampane u par stotina primeraka, tako da ih danas nema mnogo. Vuk je svoje knjige štampao u jermenskom manastiru Mehitarista u Beču. Mislim da se i dan danas zove tako. U dokumentarcu na Jutjubu sam saznao da u tom manastiru imaju sva Vukova izdanja štampana kod njih, osim ‘Srpskog rječnika’. Nekim čudom nemaju taj primerak“, objašnjava Tomašević.

Srpski rječnik, Vuk Stefanović Karadžić, 1818. godina; Foto: Forbes Srbija

Šta još utiče na cenu

Na jednoj od polica antikvarnice, Tomašević nam pokazuje primerak koji kolekcionari smatraju jednim od najvažnijih.

„Ovo su Vukove pjesme, prva knjiga 1824. Međutim, iako je prva knjiga, ona nije prva objavljena. Vuk je prvo izdao drugu knjigu pjesama, 1823. godine. Ovaj primerak u prilogu treba da ima ilustraciju ‘Ercegovac pjeva uz gusle’. Recimo, ako primerku nedostaje ova ilustracija, cena knjige će biti drastično niža i takav primerak se smatra defektnim. Vrlo mali broj knjiga je izuzet od tog kriterijuma. Recimo, knjige iz 16, 17, poneka iz 18. veka, koje su vrlo retke i značajne. Tu se može tolerisati nedostatak neke ilustracije ili jedne ili dve stranice, ali ne više od toga“, kaže Tomašević.

„Ovo je jedini ovakav komplet koji sam video u životu“

I dok smo pažljivo listali stranice Vukovih pjesama, uočili smo pečat iz biblioteke Joce Vujića.

„Joca Vujić bio je bibliofil i jedan od najbogatijih Srba s početka 20. veka. Sve četiri knjige Vukovih pjesama, koje su nekada bile deo Vujićeve biblioteke, su u istom originalnom povezu, istog formata, što je vrlo teško, skoro nemoguće naći. Uglavnom, ako neko i uspe da kompletira sve četiri knjige, obično je jedna knjiga većeg formata, druga manjeg. Jedna je u polukožnom povezu, druga je u koži, treća je u platnu. Ovo je jedini ovakav komplet koji sam video u životu“, ističe Tomašević.

Kada su štampane, objašnjava Tomašević, knjige su štampane na tabacima istog formata. Međutim, u to vreme, ljudi su te knjige nosili kod knjigovezaca. Kako bi knjigovezac uštedeo na materijalu za koričenje knjige, obrezivao je margine. Manji format knjige, manje materijala. To je, kako nam je objasnio Tomašević, uglavnom razlog zašto je teško pronaći sve četiri knjige iz kompleta da su istog formata.

Ko su najčešći kupci

Tržište antikvarnih knjiga zaista je raznoliko.

„Ima ljudi koji odvajaju od osnovnih stvari kako bi kupili retku knjigu, a ima i poslovnih ljudi. To je jedna posebna vrsta ljubavi i opsesije na neki način. Teško je definisati kako i zašto, kao i bilo koju drugu pasiju. Jedan moj prijatelj je ceo život posvetio skupljanju knjiga. Sav novac koji je u životu zaradio je potrošio na knjige, ni na šta drugo. On poseduje biblioteku od 7.000 ili 8.000 knjiga. To je najkvalitetnija i najvrednija privatna biblioteka kod nas. On živi vrlo skromno i dan danas kupuje samo knjige“, kaže Tomašević.

Interesovanja među strancima nema. Dijaspora je kupovala do 2010/11 godine, budući da je na sajtu od početka bilo omogućeno onlajn plaćanje platnim karticama.

„Tada je, recimo, 30-40% prometa dolazilo iz inostranstva. Međutim, čini mi se da je u tom periodu došlo do promene generacija. Mlađa generacija iz dijaspore danas vrlo retko poručuje knjige. Velika većina porudžbina danas dolazi od ljudi iz Srbije“, ističe Tomašević.

Forbes Srbija

Njegovo lično iskustvo je da stranci u Srbiji generalno ne čitaju.

„Od stranaca koji dolaze ovde, to su uglavnom ljudi koji su profesionalno vezani za knjige. Istoričari, oni koji rade po arhivima… Stalno nam dolazi jedan mladi Turčin iz Istanbula. On je zaposlen u njihovom državnom arhivu i izučavao je Čedomilja Mijatovića. Trenutno se bavi vezama Kraljevine Jugoslavije sa Turskom između dva rata. On ili dođe sa spiskom knjiga ili poruči na sajtu“, kaže Tomašević.

Koliko se često prodaju retki i skupi primerci

Koliko se često prodaju zaista skupi i retki primerci? To se menja iz godine u godinu. Pre 10-15 godina, ističe Tomašević, bilo je veoma teško prodati takve knjige. Interesovanje za tu vrstu knjiga je danas veliko. Čak i veće nego što antikvarnica može da ponudi.

„Čini mi se da je ranije bilo manje novca u Beogradu i Srbiji, pa se i manji broj ljudi ozbiljno interesovao. Danas, posle 10 godina, je već drugačija priča. Danas je veći problem nabaviti retku knjigu, nego prodati je. Uopšte nemam nikakav problem oko prodaje. Već neko vreme imam problem kako da ponovo nabavim retku knjigu kada je jednom prodam. I to čak nije ni stvar novca. Imam veliki budžet za otkup knjiga, ali često nemam gde da ih otkupim. Isto tako, neko može da mi ponudi milion evra za određene knjige, ali to ne znači ništa, jer tih knjiga jednostavno nema i sam novac tu nije dovoljan“, objašnjava Tomašević.

Biblioteke dobijaju sredstva preko javnih nabavki

U poslednjih 10 godina, ističe on, domaće biblioteke dobijaju od države više novca za otkup knjiga preko javnih nabavki. I one otkupljuju ono što je zapravo najvrednije.

Večni kalendar, Zaharije Orfelin, 1783. godina; Foto: Forbes Srbija

„Ova knjiga je zapravo rezervisana za biblioteku. ‘Večni kalendar’, Zaharije Orfelin, prvo izdanje iz 1783. godine. Radi se o kompletnom primerku sa svim ilustracijama i prilozima. Orfelin je u toj knjizi kombinovao religijska sa naučnim znanjima tog vremena. Povez nije iz 1783, povez je sa početka 19. veka. Ovako lepo očuvan primerak je nemoguće naći“, ističe Tomašević.

Večni kalendar, Zaharije Orfelin, 1783. godina; Prikaz ilustracije kako se tada računalo koliko koji mesec ima dana; Foto: Forbes Srbija

U zavisnosti od toga kolika sredstva dobiju, biblioteke toliko knjiga i kupuju. Iako u antikvarnici poseduje knjige stare više od 100 godina, Tomašević kaže da one često nemaju mnogo veliki značaj. Obično su to knjige od po 500, 1.000, 2.000 dinara. Takve knjige biblioteke uglavnom već imaju.

„Trude se da kupe jedan, ali vredan primerak. Uglavnom jednu, dve, tri knjige, ali vredne i značajne“, kaže Tomašević.

Večni kalendar, Zaharije Orfelin, 1783. godina; Foto: Forbes Srbija

Kako je započeo biznis koji traje već 20 godina

Priča o biznisu počinje još u detinjstvu. U petom razredu osnovne škole teča mu je poklonio knjigu iz 1931. godine „Agonija Beograda u svetskom ratu“. To su priče preživelih branilaca Beograda iz 1915. godine.

„Ja sam posle škole išao po Dorćolu sa knjigom u ruci i gledao po opisu u knjizi gde su bili srpski rovovi, a gde nemački“, kaže on.

Sve dok jednog dana nije otišao do antikvarnice Srpske književne zadruge, koja se nalazila prekoputa Beograđanke i otkrio da takvih knjiga ima još. Opsesija retkim knjigama rodila se ubrzo nakon toga.

„Negde početkom srednje škole sam imao devojku koja je imala veliku porodičnu biblioteku. Kada sam išao kod nje, ja sam više vremena provodio u biblioteci nego sa njom. Uživao sam u tome“, priseća se Tomašević.

Mačke Sv. Nikole, poezija Đorđa Seferisa prevedeno na italijanski. Štampano u nekoliko primeraka za prijatelje izdavača za Novu godinu 1970. Zaostavština našeg ambasadora u Rimu 60/70-ih godina; Foto: Forbes Srbija

Knjige uzimao iz drugih antikvarnica

Knjige je u to vreme kupovao svuda gde ih je nalazio, čak i u komšiluku, na tezgama Kalenić pijace. Tada još nije razmišljao o trgovini.

„U jednom trenutku, kada sam imao 28 godina, shvatio sam da više nemam ni mesta ni novca. Sav novac sam davao na knjige. A to baš i nisam želeo. Tako mi je 2006. palo na pamet da napravim blog o starim knjigama. Čisto testa radi, stavio sam 10 knjiga na prodaju. Napravio sam neku jednostavnu formu za onlajn poručivanje i knjige su krenule da se prodaju“, kaže Tomašević.

Pogledajte galeriju

Pošto nije imao dovoljno knjiga, knjige je prvih godina uzimao iz drugih antikvarnica koje su postojale, a nisu imale svoje sajtove.

„Odselio sam se u Italiju 2009. gde sam boravio do 2012. godine. Sajt sam ostavio bratu, čisto da se ne ugasi u mom odsustvu. Davao sam mu logističku podršku onlajn. Kada sam se 2012. vratio, odlučio sam da se profesionalno bavim ovim poslom. Imam i primerke knjiga koje čuvam za sebe i naravno, neću ih čuvati ceo život. U nekom trenutku ću ih prodati. Knjiga treba da kruži, ne treba da ostane u nekom ormanu ili podrumu za vek vekova“.

Prevod Grofa Drakule na ruski jezik; Prikaz ilustracije Mine Harker; Foto: Forbes Srbija

Od izdanja do izdanja

Tomašević nam je tokom razgovora ispričao i jednu zanimljivost o knjizi koja je, kako kaže, bila gotovo nemogući spoj slučajnosti i upornosti.

Reč je o knjizi „Zapisi iz Indije“, princa Božidara Karađorđevića, neobične ličnosti iz srpske istorije. Božidar je bio sin Sarke Karađorđević, ćerke kapetana Miše Anastasijevića, jednog od najbogatijih Srba druge polovine 19. veka, poznatog po zdanju današnjeg Rektorata Univerziteta u Beogradu, i Karađorđevog unuka princa Đorđa. Živeo je uglavnom u Parizu i bio je umetnik. Dizajner, slikar, putopisac. Pojedini njegovi radovi danas se čuvaju u Narodnom muzeju, a pojedine Božidarove nacrte nakita i dalje koristi luksuzni, poznati brend Kartije.

„On je napisao knjigu ‘Zapisi iz Indije’ koja je objavljena na francuskom jeziku 1899. godine. Negde 2018. godine, bio sam na letovanju u italijanskom pograničnom gradiću Ventimilja, ponedeljkom sam odlazio u Francusku, u Nicu. U Nici je ponedeljkom na pijaci sajam starih knjiga. I tu pronađem primerak Božidarevog putopisa u originalnom kožnom povezu. Prvo izdanje sa svojeručnom posvetom Božidara Karađorđevića. Nekoliko godina kasnije, na jednom stranom sajtu našao sam englesko izdanje iz iste godine sa pečatom Sime Simića“, kaže Tomašević.

Neverovatan primerak

Sima Simić, objašnjava Tomašević, bio je nezvanični biograf Božidara Karađorđevića, iako tu biografiju nikada nije završio.

„Kupim i tu knjigu i sada imam dva izdanja iz iste 1899. godine. Negde u isto vreme Matica Srpska je objavila prevod na srpski jezik prvi put posle više od jednog veka. Kupim i to novo izdanje. Međutim, gledajući knjige nisam znao koje je zapravo prvo izdanje. Francusko je iz 1899. Englesko je takođe iz 1899. U predgovoru prevoda Matice Srpske pročitam da se tekst ne podudara. Istražujući, čitajući uvod i komentare iz tog Matičinog izdanja, različite kataloge, shvatim u stvari da je prvo izdanje na engleskom jeziku, a da je francusko objavljeno nekoliko meseci kasnije. Do zabune dolazi jer na engleskom izdanju piše da je to prevod. Međutim, englesko izdanje nije prevođeno iz francuskog izdanja, već direktno iz rukopisa na francuskom jeziku, gde je sam Božidar pomagao prevodiocu. Tako da postoje i očigledne razlike u tekstu. Pored toga, jedno izdanje je ilustrovano, dok drugo nije. Smatrao sam da bi bilo lepo da se sva tri primerka povežu u identičan kožni povez sa zaštitnom kožnom kutijom“, kaže Tomašević.

On je istakao da se radilo o izuzetnom kompletu koji je prodat pre nekoliko godina i da se takav primerak više nikada neće pojaviti.

Žali za svakom prodatom knjigom

Skoro za svakom prodatom retkom knjigom pomalo žali, bez obzira na zaradu koju je od nje ostvario.

„Ima nekih knjiga kojih mi je žao što ih više nemam, a svestan sam da ću ih teško ponovo nabaviti. Imam neki svoj običaj da neke knjige stoje u knjižari i van prodaje i po nekoliko godina, da bi ih ja na taj način gustirao i uživao u njima. Kasnije, kada prođe neko vreme, manje mi bude žao. Najteže mi je ako ih danas otkupim i sutra ih prodam“, zaključuje on.

Ako ste ikada pomislili da privlačite komarce kao moljci svetlost, mnogo više nego drugi ljudi, velike su šanse da niste ludi – niti samo nesrećni. Zapravo, postoji obilje naučnih istraživanja koja sugerišu da su neki ljudi zaista „magnet za komarce“.

Krivac se krije u kombinaciji sastava kože, hemije mirisa, pa čak i sitnih mikroorganizama koji žive na našoj koži. Ali, za razliku od narodnih verovanja o „slatkoj krvi“ ili dijetama s grejpfrutom, ova otkrića proizilaze iz laboratorijskih istraživanja, kontrolisanih eksperimenata i hemijskih analiza. Evo kako su ova istraživanja počela da otkrivaju zašto komarci ubadaju neke ljude, a druge ignorišu.

Komarci love pomoću mirisa

Ženke komaraca – jedine koje ubadaju – ne biraju žrtve nasumično. One koriste niz senzorskih signala da pronađu domaćina. Ti signali zasnovani su na:

• Oblacima ugljen-dioksida iz našeg daha, koji signaliziraju prisustvo živog bića

• Telesnoj temperaturi i vizuelnom kontrastu

• I možda najvažnije, telesnom mirisu, koji se sastoji od kompleksne mešavine hemikalija koje se razlikuju od osobe do osobe

Ideja da komarci prvenstveno koriste miris prisutna je decenijama. Međutim, revolucionarno istraživanje iz 2022. godine, objavljeno u časopisu Cell, konačno je povezalo ovu olfaktornu selekciju sa specifičnim hemijskim potpisima u ljudskom telesnom mirisu.

U studiji su istraživači identifikovali grupe ljudi koje su dosledno privlačile komarca žute groznice (Aedes aegypti). Najvažnije, ove razlike nisu bile nasumične niti prolazne, već su ostale relativno stabilne tokom meseci, pa čak i godina.

Centralni nalaz studije je da su učesnici koji su najviše privlačili komarce ispuštali velike količine karboksilnih kiselina na koži. To su organski molekuli koji nastaju kada se ulje sa kože (sebum) razlaže uz pomoć mikroba koji žive na koži.

Shutterstock/vagonik

U eksperimentu, učesnici su nosili najlonske rukave na rukama nekoliko sati. To je omogućilo da se njihov prirodni miris kože prenese na tkaninu. Komarci su potom u laboratoriji birali između dva rukava.

Brzo je postalo jasno da mali broj ljudi privlači mnogo više komaraca od drugih. U jednom slučaju čak više od 100 puta. Istraživači su primetili da su najprivlačniji uzorci kože sadržali znatno više karboksilnih kiselina.

Čak i komarci sa određenim oštećenjima čula mirisa mogli su da razlikuju pojedince sa visokim i niskim nivoom karboksilnih kiselina. To sugeriše da same kiseline predstavljaju snažan signal za izbor domaćina.

Šta određuje mirisni „potpis“ koji komarci prate?

Nivoi karboksilnih kiselina kod osobe nisu nasumično raspoređeni. Oni potiču iz kombinacije genetike, mikrobioma kože i hemije tela. To ih čini potpuno jedinstvenim za svakog pojedinca. Konkretno:

• Vaš DNK postavlja osnovu za ulja koja koža luči

• Kožni mikrobi se hrane tim uljima, stvarajući mirisne spojeve

• Upravo ti spojevi, a ne sam znoj, najviše privlače komarce

Važno je napomenuti da ovaj mirisni profil ne nestaje s vremenom. Studija iz Cell-a je pokazala da privlačnost osobe za komarce ostaje stabilna. Čak i kada se menjaju faktori poput ishrane, sapuna ili dnevnih navika.

Iako su karboksilne kiseline glavni faktor privlačnosti komarcima, one nisu jedini. Druga istraživanja pokazuju da izbor komarca može zavisiti i od:

• Ugljen-dioksida i telesne toplote: Komarci prate CO₂ do opšte lokacije. Zatim koriste miris da izaberu specifičnog domaćina. Toplije telo može učiniti osobu vidljivijom.

• Krvne grupe: Neka istraživanja sugerišu blagu preferenciju određenih krvnih grupa (npr. O) kod nekih vrsta komaraca. Ali, dokazi o tome nisu konzistentni.

• Raznolikosti mikrobioma kože: Starija istraživanja povezuju broj i raznolikost bakterija na koži sa privlačnošću komarcima. Tvrde da određene bakterijske zajednice čine kožu „feromonski privlačnijom“.

• Ponašanja i okruženje: Faktori povezani s mirisom tela, poput konzumiranja alkohola ili intenzivne fizičke aktivnosti, mogu blago povećati privlačnost. Ti rezultati nisu toliko čvrsti kao veza sa karboksilnim kiselinama.

Većina ljudi koji su „magneti za komarce“ verovatno će to ostati barem trenutno. Glavna poruka studije iz Cell-a je da je privlačnost stabilna osobina hemije tela i verovatno se neće promeniti promenom ishrane ili sapuna.

Naravno, to ne znači da ćete biti ubadani tokom celog leta. Postoje različiti načini da se zaštitite i sprečite ubode. Komarci prate vrlo stvarne, merljive mirisne signale i ne biraju žrtve nasumično.

Komarci su najsmrtonosnije životinje

Shutterstock/dkHDvideo

Razumevanje zašto komarci preferiraju određene ljude važno je za medicinu. Bolesti koje prenose komarci – poput denge, Zike, žute groznice i malarije – ubijaju više od milion ljudi godišnje. Komarci se čak smatraju najsmrtonosnijim životinjama na planeti.

Ovo istraživanje je neophodno za razvoj efikasnijih repelenta i novih preventivnih strategija. Naučnici već pokušavaju da:

• Dekodiraju specifične receptore mirisa kod komaraca koji vezuju privlačne spojeve

• Promene mikrobiome kože da bi promenili mirisne profile

• Dizajniraju novu generaciju repelenta koji direktno cilja ove receptore

Dakle, ako imate utisak da komarci „ciljano“ ubadaju vas dok drugi ostaju netaknuti, to nije samo vaša mašta. Vaša jedinstvena hemija telesnog mirisa, oblikovana karboksilnim kiselinama i mikroorganizmima na koži, stvaran je naučni faktor koji komarci koriste da biraju svoje žrtve.

I dok trenutno ne postoji „prekidač“ kojim biste odmah prestali da budete magnet za komarce, razumevanje osnovne biologije je prvi korak ka boljoj zaštiti. A možda jednog dana i ka efikasnijim preventivnim strategijama.

Skot Travers, saradnik Forbes