Evropska komisija je zapretila da će uskratiti finansiranje Venecijanskom bijenalu nakon odluke tog festivala da dozvoli učešće umetnika iz Rusije.

Organizacioni odbor bijenala je prošle sedmice objavio da se protivi “svakom obliku cenzure kulture i umetnosti” i da će zato umetnici iz Rusije biti pozvani na festival.

“Države članice, institucije i organizacije moraju delovati u skladu sa EU sankcijama”, izjavili su komesari EU za kulturu Glen Milkalef i i tehnologiju Hena Virkunen u utorak uveče.

Po njima, odluka Bijenala da ponovo otvori ruski paviljon ne odgovara “kolektivnom odgovoru EU na brutalnu agresiju”.

Ukoliko Fondacija Bijenale dozvoli učešće Rusije, Komisija će “razmotriti dalje delovanje, uključujući suspenziju ili prekid trajnih grantova” za festival, kaže se u saopštenju.

Italijansko ministarstvo kulture je takođe izrazilo protivljenje odluci Bijenala, dok su je u Moskvi pozdravili kao “dokaz da ruska kultura nije izolovana”, navodi “Politiko”.

Venecijansko bijenale se održava svake druge godine, a predviđeno je da traje od maja do novembra 2026.

Rusiji je učešće na bijenalima 2022. i 2024. bilo de fakto zabranjeno zbog sukoba u Ukrajini.

Kijev nastavlja sa pozivima EU i drugim zemljama da bojkotuju sve što dolazi iz Rusije.

Međunarodna agencija za energetiku (IEA) odlučila je danas jednoglasno da pusti na tržište rekordnih 400 miliona barela nafte iz rezervi kako bi smanjila posledice globalnih poremećaja u snabdevanju energentima zbog rata na Bliskom istoku, izjavio je direktor te organizacije Fatih Birol.

U pitanju je najveća koordinisana intervencija na tržištu nafte u istoriji organizacije. On je dodao da će tačan raspored puštanja nafte iz rezervi će biti utvrđen naknadno.

Prema oceni agencije, koordinisano puštanje nafte iz strateških rezervi moglo bi da pomogne stabilizaciji tržišta i ublažavanju pritiska na cene energenata dok se ne uspostave stabilniji transportni i trgovinski tokovi. Birol je upozorio da je ključna energetska ruta kroz Ormuski moreuz gotovo potpuno blokirana. Podsetio je da tim moreuzom u normalnim okolnostima prolazi oko 15 miliona barela sirove nafte dnevno i još pet miliona barela naftnih derivata, odnosno približno četvrtina globalne pomorske trgovine naftom.

“Zbog ograničenog transporta i nedostatka skladišnih kapaciteta, proizvođači nafte na Bliskom istoku počeli su da smanjuju proizvodnju, dok su zabeleženi i novi napadi na energetsku infrastrukturu. Situacija je dodatno zakomplikovana poremećajima u trgovini prirodnim gasom i tečnim prirodnim gasom (LNG)”, istakao je Birol.

Odluka sve 32 članice IEA je politički obavezujuća, a svaka država je dužna da da svoj doprinos koji je srazmeran njenom udelu u potrošnji nafte među članicama, navedeno je u statutu organizacije.

IEA je od svog osnivanja 1974. godine samo pet puta posegla za ovakvim potezom: prilikom rata u Zalivu 1991, uragana “Katrina” i “Rita” 2005, građanskog rata u Libiji 2011, kako i dva puta 2022. nakon početka sukoba u Ukrajini, u martu i aprilu.

Ideja o intervenciji pojavila se posle hitnih razgovora energetskih zvaničnika zemalja članica IEA, koji su procenjivali da li je neophodno staviti rezerve na raspolaganje tržištu posle jednog od najoštrijih skokova cene nafte u novijoj istoriji. Ministri energetike G7 su, u odvojenom onlajn formatu, o tome razgovarali i sa čelnikom IEA.

Članice IEA, saveza formiranog posle naftne krize sedamdesetih godina, u obavezi su da održavaju rezerve dovoljne za najmanje 90 dana snabdevanja. Ukupno raspolažu sa više od 1,2 milijarde barela javnih hitnih rezervi, uz dodatnih 600 miliona barela koje industrija drži po nalogu država.

Iako zemlje G7 za sada nisu suočene sa fizičkim nestašicama nafte, tržište je već pod snažnim udarom. Cena nafte “brent” je u ponedeljak nakratko skočila na 119,50 dolara po barelu, što je najviši nivo od 2022. godine, da bi potom pala na oko 90 dolara posle vesti da vodeće zapadne ekonomije razmatraju koordinisanu intervenciju.

U zajedničkoj izjavi, članice G7 su poručile da “zajedno sa IEA pažljivo prate kretanja na energetskom tržištu” i da podržavaju “sprovođenje proaktivnih mera za rešavanje situacije, uključujući upotrebu strateških rezervi”.

Marija Milošević, unuka Slobodana Miloševića, došla je u Srbiju povodom dve decenije od smrti svog dede. Inače, ona sada živi u Rusiji i studira novinarstvo na Ruskom državnom univerzitetu.

“Došla sam za godišnjicu smrti i ubistva mog dede u Haškom tribunalu. Sada sam dovoljno odrasla da mogu da učestvujem u svemu. Ponosna sam na mog dedu. On je bio pravi borac za pravdu i istinu”, izjavila je Marija.

Ubistvo u Haškom tribunalu?

Bivši predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević umro je pre 20 godina, 11. marta 2006, u ćeliji u pritvorskoj jedinici zloglasnog haškog suda. To je, odmah, dalo povode za sumnju u razloge i okolnosti njegove smrti. U najmanju ruku, u Hagu mu nije pružena adekvatna lekarska nega. A to je drugo ime za ubistvo.

O tome svedoči i njegovo pismo, upućeno ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu 10. marta 2006:

“Ja se, poštovana gospodo, osećam veoma loše. Obraćam vam se u nadi da ćete mi pomoći da se zaštitim od kriminalnih aktivnosti u instituciji koja deluje pod zastavom OUN… Sigurno ne mogu da me leče oni od kojih sam branio zemlju u ratu i koji imaju interes da me ućutkaju”.

Sve što se odigralo nakon smrti Slobodana Miloševića daju dovoljnu istorijsku distancu, koja potvrđuje njegove reči: ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije, izjavio je nedavno nekadašnji ministar inostranih poslova Jugoslavije Živadin Jovanović.

Svaka reč bila je istinita

Situacija u kojoj se danas nalazi čitav svet, istakao je Jovanović u intervjuu za “Novosti”, pruža nam obilje povoda da se govori o “Miloševićevom zaveštanju”:

“Pogledajte Iran – isti scenario. Prvo ide hibridni rat, ekonomsko iscrpljivanje, a onda se prelazi na otvoreno bombardovanje. Jugoslavija je bila prva velika laboratorija tog modela. Milošević je u Hagu branio upravo tu istinu. Znao je da će ga ubiti, ali je želeo da ostane zapis – da buduće generacije Srba vide kako smo izmanipulisani”.

U međuvremenu, dodaje Jovanović, Srbi su imali priliku da uvide da je svaka reč iz njegovog poslednjeg obraćanja od 2. oktobra 2000. postala stvarnost.

“Mnogi su se smejali njegovom govoru. ali vreme je pokazalo da je to bila hirurški precizna analiza naše budućnosti”, kaže Jovanović.

Pa, pođimo redom.

Svođenje na Hitlera

Na Zapadu je, počevši od 90-ih, Milošević sistematski i uporno demonizovan. Zašto?

U ruševinama Jugoslavije, jedino su Srbi pružali otpor, njihova borba je bila žilava i uporna, i vodila se za svaku stopu zemlje, a potrajala je desetak godina. Tada je Srbe predvodio Slobodan Milošević. On je sve vreme demonizovan u zapadnim medijima, prema doslednom receptu koji se naziva “reductio ad Hitlerum” – svođenje na Hitlera. Ovo poslednje nije nikakav izum ni dosetka pisca ovih redova. To tvrdi, između ostalih, američki autor i politički pisac Majkl Parenti, u tekstu koji je naslovljen kao “Demonizacija Slobodana Miloševića”, napisan još 2003.

Recept koji je primenjen je bio krajnje predvidljiv ali efikasan: vođe “neposlušnih zemalja” bivaju prokažene kao bombastične, neprijateljski raspoložene i psihološki manjkave; kao moći gladni i neuravnoteženi, populistički demagozi.

Odnosno, kao doslovne replike Hitlera, histeričnog vođe čija satanska mašta nema granica i čija pojava unosi konfuziju. To je “američki Milošević”, dodaje Parenti, američka predstava o Miloševiću: kao nekom ko se iživljava nad nemoćnim, ali cvili kad mu se pokaže zube.

Međutim, pravi razlozi za demonizaciju Miloševića bili su i ostali duboko skriveni za zapadne medije. Nasuprot izmišljenom, “američkom Miloševiću” stoje činjenice koje otkriva američki analitičar.

“Miloševićev stvarni greh bio je taj što se odupirao rasparčavanju Jugoslavije i suprotstavljao se hegemoniji nametnutoj od strane SAD. On je, takođe, pokušao da poštedi Jugoslaviju najgore od svih nemilosrdnih privatizacija koja je pogodila druge, bivše komunističke zemlje”, tvrdi ovaj autor.

Otpor razbijanju zemlje

Milošević i Srbija doživeli su sudbinu zemalja koje se označavaju kao “terorističke” ili “nevaljale” države, krive zbog toga što su navodno “antiameričke” i “antizapadne” (neke među njima svrstane su direktno u “osovinu zla”). Razlog za to bio je srpski otpor, u to vreme nezamisliv, razbijanju zemlje. Ovaj recept je primenjivan sa mnogo zlih strasti.

SAD su u tome “pomagali ideološki nastrojeni publicisti, stručnjaci, akademici i bivši vladini zvaničnici” iz zemlje koja je označena kao meta. “Tako je stvorena klima mišljenja koja je omogućila Vašingtonu da učini sve što je potrebno kako bi naneo ozbiljnu štetu infrastrukturi i stanovništvu određene države – Srbije, a sve u ime ljudskih prava, antiterorizma i nacionalne bezbednosti”, piše Parenti.

Problem je, naravno, daleko širi od Srbije i Jugoslavije: američka “država nacionalne bezbednosti” samo tokom poslednjih pet decenija svrgla je brojne demokratski izabrane vlade širom sveta – u Argentini, Boliviji, Brazilu, Čileu, na Kipru, u Dominikanskoj Republici, Grčkoj, Gvatemali, Gvajani, Haitiju, Siriji, Urugvaju… Dug i skoro beskrajan spisak.

Buka i bes Zapada

Šta je, međutim, stvarni uzrok ove demonizacije, koja ignoriše realnost i počiva na upornom ponavljanju laži – toliko uporno sve dok se laž ne pretvori u istinu? Srbija je postala povlašćena meta “liberalnog poretka”, njegovih vlada i medija.

Na prvom mestu, zločinac se plaši svoje žrtve, piše Slobodan Reljić:

“Nepredviđeno i subverzivno ponašanje Srba izazvalo je buku i bes Zapada: njihovih političkih elita i raspomamljenih medija… Kao i svi likvidatori nečiste savesti, zapadnjaci mrze svoje žrtve. I plaše ih se. Jer znaju da ih se nije lako, a ni jeftino otarasiti. Kako vreme protiče, to postaje sve teže”.

Zašto to postaje sve teže? Da li zbog loše savesti? Nešto drugo je posredi: “Prošle su tri decenije a mrtva SFRJ je još uvek leš koji svaki čas može da ispadne iz zapadnih ormara”, kaže Reljić.

Osim toga, Srbija je bila jedina evropska zemlja koja nije zatražila da bude primljena u Evropsku uniju, NATO, OEBS… A to je više nego dovoljno za optužnicu u Hagu, koja će, u konkretnom slučaju, završiti (neizrečenom) smrtnom presudom. Ciljajući Miloševića, oni su gađali sve Srbe.

“Smrtni greh” Miloševića bio je taj, podvucimo, što je odbijao “najgoru od svih vrsta privatizacija” – onu koja će Istočnu Evropu izručiti Zapadu na tacni. Srbi su, dakle, još početkom 90-ih, odbacili “liberalni poredak, zasnovan na pravilima”.

Eto, to su stvarni “smrtni gresi” Slobodana Miloševića. Koga su, uzgred, sami Srbi izručili Haškom tribunalu.

Milošević je uhapšen 1. aprila 2001, a izručila ga je vlada Zorana Đinđića, premijera koji je ubijen 2003. godine.

Kom opanci, a kom obojci…

Svega toga su bili pošteđeni Franjo Tuđman ili Alija Izetbegović. Prvi je, dodaje Parenti, bio “kriptofašistički Hrvat, antisemita koji je imao samo lepe reči o Hitleru i koji je nametnuo svoju tvrdu autokratsku vladavinu novoj, nezavisnoj državi Hrvatskoj”. Drugi, Izetbegović, bio je tokom Drugog svetskog rata pripadnik grupe “Mladi muslimani”, koja je regrutovala muslimane u nacistički SS.

Jugoslavija pod Miloševićem bila je, zaključuje američki publicista, “jedino preostalo multietničko društvo među bivšim jugoslovenskim republikama, i jedino mesto gde su još mogli da žive Srbi, Albanci, Hrvati, Goranci, Jevreji, Egipćani, Mađari, Romi i brojne druge etničke grupe, sa izvesnom merom sigurnosti i tolerancije”.

Eto, to je bilo i više nego dovoljno za smrtnu presudu u Haškom tribunalu.

Suđenje u Hagu za “ratne zločine na Kosovu i Metohiji, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini”, počelo je 12. februara 2002. godine. Milošević se na suđenju branio sam. Proces je prekidan više od 15 puta. Milošević, podsećamo, nikada nije osuđen u Haškom tribunalu.

Milošević je umro u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu, u kojoj je proveo nešto manje od pet godina, kada je sudski postupak obustavljen, a uzrok njegove smrti zvanično nije razjašnjen ni danas.