Prema istraživanju koje je sprovela kompanija Upwork, broj frilensera u SAD je dosegao rekordni nivo od 64 miliona ljudi, što je značajan porast sa ranijih 60 miliona. Sve veći broj Amerikanaca se odlučuje za frilensing, a kako raste potražnja za nezavisnim radnicima, otvara se mnogo prilika u kojima se može dobro i zaraditi. 

Frilenseri su postali ključni za mnoge kompanije koje žele da smanje troškove zaposlenih i prostora, smatra Yoav Hornunga, vođe vertikalnog marketinga i inovacija u Fever-u.

Izveštaj MBO Partnersa iz oktobra 2023. godine pokazuje da frilenseri mogu zaraditi i šestocifrene sume. Broj nezavisnih radnika koji zarađuju 100.000 dolara ili više godišnje povećao se za 53% između 2021. i 2023. godine, piše CNBC.

Uslugama za koje ljudi angažuju nezavisne stručnjake stalno raste potražnja, a frilenseri traže najbolje prilike za zaradu u skladu sa svojim veštinama.

Najtraženiji poslovi i koliko se može zaraditi

Freelancer.com je identifikovao pet traženih poslova koje možete raditi od kuće, a prema njihovoj bazi podataka, možete zaraditi i više od 100 dolara po satu:

1. Programiranje – prosečno 250 dolara po satu

2. Razvoj i upravljanje e-trgovinom – prosečno 250 dolara po satu

3. Grafički dizajn – prosečno 140 dolara po satu

4. Pretvaranje zvuka u tekst – prosečno 200 dolara po satu

5. Kreativno pisanje – prosečno 140 dolara po satu

Potražnja za stručnjacima koji se bave izradom e-prodavnica naglo je porasla, a globalno tržište e-trgovine u stalnom je porastu, posebno tokom pandemije koronavirusa, kada su mnoge kompanije prešle na online poslovanje.

Freelance poslovi mogu biti kratkoročni ili dugoročni, plaćeni po satu ili po projektu. Kao frilenser, možete se istaći stvaranjem digitalnog portfolija i promovisanjem svojih veština na platformama kao što su Upwork, Freelancer.com, Fiverr, TaskRabbit i drugim sličnim platformama.

Nemački ministar obrane Boris Pistorius stigao je u petak u Pariz na završne razgovore o nemačko-francuskom projektu naoružanja vrednom milijarde evra.

Pistorius i njegov francuski kolega Sebastien Lecornu potpisali su memorandum o razumevanju koji otvara vrata zajedničkom razvoju Glavnog kopnenog borbenog sistema (MGCS).

MGCS je zapravo projekat ultramodernog oklopnog vozila koje će zameniti postojeće tenkove dve zemlje, nemački Leopard 2 i francuski Leclerc. Pritom, buduće vozilo neće biti samo tenk, već platforma koja povezuje nekoliko borbenih sistema na zemlji i u zraku.

Ovo umrežavanje označiće veliki napredak u vojnoj tehnologiji, prema ministarstvima obrane Nemačke i Francuske.

Nemačka će voditi razvoj MGCS, kopnenog pandana budućeg vazdušnog borbenog sistema FCAS, čiji razvoj predvodi Francuska. FCAS uključuje razvoj lovaca nove generacije, dronova i drugih komponenti.

Kao i drugi zajednički projekti, MGCS je odložen zbog trvenja između partnera oko raspodele posla.

Nakon dugih pregovora Nemačka, Francuska i Španija su u maju 2021. postigle načelni dogovor o FCAS, takođe projektu vrednom milijarde evra.

Zaglavljen stojim izmedju dva sveta izgubljen u ovoj dolini vremena. Nebeske sile mi olakšavaju posao. Ne daju da se pomerim ni korak. Rano je jutro. U dubini nepregledne oaze oslikava se ambis neprobudjenog grada čije se grandiozne zgrade jako teško opiru jutarnjoj magli. Još uvek okovani smogom spavaju tri najpoznatija kamena sa svojim vernim čuvarom. Na sebi nosi telo lava, a glavu faraona Kefrena. Zove se Sfinga. Ispred njega je utihnuli hram. Pod mu je od čistog belog alabastera koji podseća na smrznutu so. Okrećem se oko sebe. Udišem suv septembarski tanak vazduh koji suši moju kožu, menjajući fen ne dozvolivši da se oznojim. Jasna je linija razdvajanja koju je nekada davno presekao neko kao svemirskim mačem. Da li priroda ili sam bog? Verovatno oboje, u koaliciji. Možda je to uradio baš on, Amon Ra, koji lebdi nad ovim prostorom podarivši kristalno sunčan dan. Verovatno je i sam Alah umešao prste kojeg upravo gledam upijajući njegov beskraj neodoljivog, prašnjavog megalopolisa. Ni on se više ne razaznaje od čađi jutarnje izmaglice iz koje kao da mu se ne ustaje. Ovog jutra kao po običaju, Kairo se teško budi. Večita su pitanja bez odgovora i dan danas. Posmatram Kairo kako se umiva paučinastim dimom, dok odajem počast piramidama. Bio bih vrlo hrabar kada bih probao rečima da dočaram osećaj koji sada bukti u meni. To je verovatno malo za doživljaj, a kamoli za opis. Premalo za putopis. Možda baš danas uspem da se popnem stepenik više za jedan sekund večnosti duže? Penjaću se sve dok ne budem čuo zvuk pištaljke dežurnog policajaca i čuvara kamenih trouglastih džinova. Ne postoji ništa jače od ovog fleša i naboja koji se stvara dok ih gledate u prirodnoj veličini. Nije realno da sam ovde. Sve ovo se ne dešava meni. Ni jedan istorijski, turistički ili bilo kakav lokalitet na svetu nije “dostojan,” ni toliko moćan da opiše snagu privlačnosti i hemiju koju osećate kada stojite kao pored egipatskih piramida.

Jutro se već uzvrpoljilo i pretvorilo u dan bez oblaka. U medjuvremenu zapažam da se od onih “nekoliko zgrada” u oazi smoga izrodilo hiljade novih i da im se ne vidi kraj. Pogledom pokušavam da uhvatim urbani horizont na kojem se nebo stapa sa nejednakim i nedovršenim krovovima. Beskraj Kaira i njegov galopirajući „prostorni inkubator“ me je sludeo znajući da sam pored grada veličine bivše Jugoslavije. Kako je radni dan, moraću i da doplatim jer se trećina Egipta sjatila ovde u poteri za srećom zvanom posao. Autobusi se gomilaju na platou Gize i već ih ima na desetine. Kao pešadija, samo nadiru. Poredjani kao vojska u liniji na ivici samog ambisa, platoa ispod kojeg viri nepregledni grad. Stoje u redu kao pod konac. U stvari samo smetaju i remete ambijent narušavajući ovaj jedinstveni prostor. Gde svi ovi ljudi staju, nije mi jasno? Nepregledne kolone ljudi, što domicilnog stanovništva, što stranih turista iz celog sveta kao da uzurpiraju sveti plato. Kako se sve to ne vidi na razglednicama i brošurama?! Istina se krije iza savršenih slika sa neta najpoznatijeg svetskog lokaliteta. Tolika je gužva da počinje užasno da iritira, a i egipatska zvezda visoko na nebu surovo je vrela. Uzaludno tražim svoj autobus bele boje, koji će me vratiti u hotel Zoser na velikom Bulevaru piramida, nedaleko odavde. Sve to deluje kao traženje igle u plastu sena ali ga uz sto muka nekako nalazim. Klasično gubljenje vremena. Ja, koji sam već tu nekiliko dana kao da očajnički tragam za sopstvenim identitetom. Da li sam i dalje puki turista ili se prilagodljivo uveliko stapam sa Egipćanima? Nastavljam svoj put u osvajanje Kaira, megalopolisa koji ima više promila ludačke energije u krvi nego li stanovnika.

Kako sam organizovano stigao sa povećom grupom ljudi, agencijski, vidim mnogi se boje da se udaljavaju bez vodiča i već planiranog itinerera. Kao stado drže se one stare nametnute floskule mnogih agencija, hotel-Mc donalds-hotel, koji se nalazi preko puta našeg solidnog hotela na preširokom i uvek bučnom Bulevaru piramida. Negde ih potajno razumem. Kairo nije grad za početnike, niti je destinacija za prvi put. Ne baš lako, ali nalazim dobrovoljce. Euforično hvatamo “kvaku” prvog taksija i pravac centar. Gde li je centar Kaira zapravo? Pitanje za million dolara. Pa u tome i jeste poenta. Kao da ja znam gde je?! Upadamo u arapsku noć nepozvani. Simpatični taksista nešto pevuši i mrmlja u kolima dok mu spada siva jambolija sa retrovizora u automobilu koji se polako i sigurno raspada. Silne zakačene brojanice “djuskaju“ od prebrze vožnje glumeći disko kuglu i taksisti vidno smetaju dok vozi svoj reli. Sigurno ste čuli i ranije kako se vozi u Kairu?! Ne, ne možete ni da zamislite. To se ne da opisati rečima. Taksisti u Kairu kao i ostali učesnici u saobraćaju voze sredinom trake. Stalno trube. Većina njih nemaju ni signalizaciju. Mnogima ne rade svetla. Nekima i rade, ali od silne prljavštine su prigušena. Vrlo često možete videti automobile koji kao da se zakucavaju u vas i odjednom samo naglo skrenu. Zakon im dozvoljava da tako voze. Pravi je doživljaj, jer se osećate kao u luna parku kroz koji ludački jurite. Pretiče vas ko stigne, dok ne udari u vas, ali se to skoro nikada ne dešava. Ko se nije vozio Kairom, kao da nije ni bio u njemu. Uz glasnu arapsku tehno muziku, lajt-šou u kolima, dobijamo i nenadanu spontanu žurku. Letimo kroz grad od preko 20 Miliona ljudi i isto toliko zgrada u kojem sefamora bukvalno nema, ili ne rade, čak ni kod velikih raskrsnica ogromnih bulevara. Prebrza noćna stalna preticanja i mali, otvoreni kombiji na putu krcati ljudima koji samo što nisu poispadali. Vožnja već traje više od pola sata. Večiti zeleni talas koji ne postoji sada je naš saveznik nošen ludačkim adrenalinom i vodi u još jednu neizvesnost. Vrištimo u kolima, u automobilu, vozeći se potpuno besciljno. Kakav trip! Ovde ne postoji centar grada u klasičnom smislu te reči. Kairo je toliko veliki pa ima na desetine trgova, manjih ili većih koji su non-stop preplavljeni ljudima i u kasne sate. Stajemo na jednom od njih. Priključujemo se povećoj povorci ljudi koji tumaraju nekuda. Lutaju, kuda li su se samo uputili u ovo doba? Vidim, mnogi od njih vukljaju i decu sa sobom, što pored, neki i na krkačama. Sjajna i jaka emotivna scena. Za zadovoljstvom im se pridružujemo. Mi smo takodje noćas besciljni i tako dobro izgubljeni. Nije li u tome draž? Nije li poenta samog Kaira, da nas lomi. Kako nas samo prži svojom neizvesnošću? Tražimo noćni život i napokon se spuštamo na reku Nil i silazimo u elitni deo koji se zove Zamalek. Ovaj veliki deo grada sav šljašti u noći. Vrlo je sredjen i skockan. Moderni oniks neboderi svih boja i veličina kao i desetine poznatih hotela u lancu paraju mesečinu čineći ceo prizor veličanstvenim. Oba toka reke Nil seku Kairo na nekoliko delova praveći ostrva koji su povezani velelepnim mostovima. U daljini podsećaju na svetlucave fosile prastarih životinja. Uvidjam da Kairo nikada ne spava. Apsolutno je jedan od najvibrantnijih gradova ne svetu. Sve se dešava na ulicama i uvek je prisutan metež gomile ljudi na ivici opasnosti koji u stvari i ne postoji. Siromašniji i mračniji delovi Kaira su pod opsadom potpune anarhije koja čak i plaši u trenutku. To je samo privid jer ljudi ovde imaju svoje životne navike koje su nama isuviše strane, dok se iole ne probije barijera koja obično vrlo kratko traje. Uvidjam, vrlo su prisutne nesnošljive klasne razlike. Prevelika su odstupanja izmedju sirotinje i enormnog bogatih koju mi kao prosečni Srbi bukvalno ne možemo da zamislimo. Moja prva noć u Kairu, hvala Bogu neće biti poslednja.

Sutradan obilazim čuvenu Koptsku četvrt koja je skrivena medj’ zidinama prašnjavog tektonskog džina. Upoznajem se sa vrlo interesantnom Koptskom crkvom Presvete Bogorodice i sa dva velika žuta tornja koja se presijavaju na suncu. Iz daljine podsećaju na minarete. Saznajem da svi Kopti nose mali istetovirani krst na levoj ruci. To ih simbolizuje i diferencira od ostatka sveta. Prolazim pored tajanstvenog Grada mrtvih koji je obasut visokim zidinama i žicom. Više od četiri miliona ljudi useljeno je u staro srednjovekovno groblje između napuštenih fatimidskih grobnica. U najvećem gradu Afrike u kojem živi između 22. i 25. miliona ljudi ogroman prostor zauzima groblje koje je danas poznato kao Grad mrtvih. Posle rata sa Sudanom sedamdesetih godina prošlog veka, u Egipat je nagrnulo hiljade izbeglica i ova afrička sirotinja nije imala gde nego da se smesti među kairske pokojnike. Vremenom su nastali pravi sokaci između grobnica, a groblje je ubrzo zatvoreno i fortifikovano. Ovde ne zalazi niko ako baš ne mora, osim ako nije ludi avanturista. Turisti ga razgledaju usput, iz autobusa, zgranuto posmatrajući kako se između niza grobnica s prekrasnim kupolama vijori veš. O ovom gradu, groblju kolaju jezive legende poput one da su stanovnici Grada mrtvih početkom devedesetih u slast pojeli dvoje nemačkih turista. Navodno, tu je automobilom zalutao i jedan švedski diplomata, a policija je uspela da pronađe samo haubu njegovog automobila. Ovde dobrovoljaca za akciju nije ni bilo, a i ja baš nisam toliko lud mada smo busom projurili pored njega. Ko zna, da smo stali, bar da privirim unutra, iako za agencije tura Grad mrtvih nikada nije u ponudi. Šteta. Kakav bi to film i putopis bio! Naravno, umesto njega obilazimo Nacionalni muzej i predivnu crvenu zgradu sagradjenu u stilu neoklasicizma. Egipćani više vole da kažu egipatski muzej u Kairu. Sadrži najopsežniju kolekciju drevnih egipatskih antikviteta. Ima preko 136.000. eksponata, dok su desetine hiljada drugih relikvija u podzemnim skladištima. Spada medju pet najfrekventnijih i najpoznatijih muzeja u svetu. Da Egipat nisu toliko pokrali, sigurno bio bi muzej broj jedan, s obzirom na najbogatiju očuvanu istoriju ovakve jedne drevne civilizacije. Kruna obilaska su sigurno grobni artefakti riznice faraona Tutankamona i čuvena odaja sa mumijama. Jedinstveni doživljaj koji se ne sme propustiti. Dodir nečeg tako sakralnog u meni budi nevericu. Balzamovana istorija i tako dobro očuvana ezoterija nikada ne truli. Da li je ovo moguće!? Neverovatno da samo jedno staklo deli moj prst od dodira sa Tutankamonovim i Ramzesovim i to u odličnom stanju. Ovo je nemoguće! Večnost kao da prolazi kroz mene. Osećaj besmrtnosti i svetih tajni probudiše čudnovatu moć u meni pomešanu sa dozom nejasnog i neopisivog unutrašnjeg stanja. Bolje reći da je to specifičan osećaj odgovornosti koja se momentalno preuzima na sebe u susretu sa ovakvim neverovatnim osećajem. Vrlo moćne struje prožimam u sebi. Ponovo shvatam da su putovanja neizlečiva bolest, a  sve ovo jedini je lek. Da li da sve to uslikam “na kvarno”, pomislih?! Ipak, ne rizikuje mi se momentalnih tri godine zatvora koliko se dobija, ako se proba nešto slično. Pogled do zuba naoružanog policajca iza izglancane staklene vitrine Ramzesa drugog neverbalno mi to i saopštava. Odustajem u sekundi od sulude ideja. Ceo doživljaj ostaće utisnut dokle god sam živ. Ko zna, možda i posle, toliko je jak.

Nastavljamo i put me dalje vodi na Halili bazar gde kao da je vreme stalo. Napokon pravim veliku pauzu za kafu i fildžan, pošto me šoping zaista ne interesuje. Zaljubljujem se u jedan uzavreli stari deo Kaira i njegov umetnički dnk-a. Ovde su nekada sedeli razni svetski istraživači, trgovci, boemi, špijuni, umetnici i prevaranti. Osećam da sam od svih njih po malo. Belosvetski gangsteri su Egipćane učili kako se puši tompus, a ovi njih kako se konzumiraju nargila i hašiš. Umesto voća isključivo su pušili opijum. Nema šta, u Kairo ili se odmah zaljubiš ili proklinješ dan kada si u njega kročio. Ovo je grad koji je istovremeno prepun očaja i ushićenja. Tako mu to dobro stoji. Ovo je grad koji ima sve samo nema sredinu. Beskompromisan je. Spoj nespojivog, sudar vekova, svetova, običaja, sklada i nesklada i sve to zajedno jako lepo miriše i izgleda. Bazari, začini, uske i krivudave ulice, sukovi i neponovljivi ukus orijenta opija na svakom koraku. Miris voća mnogobrojnih nargila i preukusne šavarme prolongiraju mi glad davajući brzodelujuću infuziju bar na neko vreme. Nadzire li se kraj najvećem afričkom čudu? Da li je to Huseinova džamija koju obilazim, kao i Saladinova tvrdjava, ali ne, nije. Nije li to Ben Asra Sinagoga ili možda Feleke, mali brodići dole na Nilu kojima sam krstario, ne sigurno nisu! Pa šta je onda? Gde je više kraj ovog ludog i prebrzog grada?

Kada dodjete do kraja shvatićete da ste tek stigli na početak. Da li je ovo samo još jedna u nizu pokeraška igra Kaira ili je njegova moć hipnoze odradila svoje? Dok sedim ispod velikog kamenoloma, na zidinama čuvene Alabasterne džamije, razmišljam baš o tome. Visim na litici i gledam u grad kako se sam od sebe puši. Buljim u vrhove krovova, džamija i zidina, nasumično pretumbanih solitera boje olova. Jedva na slamku udišu kiseonik svojim duguljastim minaretima gde nema mesta ni za njihovu sopstvenu senku. Piljim u kameno čudovište veličine tri Srbije, dok kao ozeblo sunce čekam njegov nadolazeći suton. Omadjijan posmatram Kairo kako nestaje u tmini u kojoj ga nagriza još jedna preživela faraonska noć. One iste piramide od jutros ne stoje više  nepomično. Svetlucavo podrhtavaju na horizontu nepregledne daljine ustreptale u fatamorgani noćne izmaglice. Sada su i one postale sveti, sakralni stanari mojih očiju. Putniče, daću ti jedan dobar savet! Postoji nepisano pravilo svakoga grada koje sam dobro iskusio ovde u pustinjskoj kotlini drevnih bogova. Ne uspeš li da vidiš i ne pronikneš li u sve te tajne starih civilizacija, ne tuguj uzalud. Uvek ćeš naći neki dobar vidikovac sa kojeg se pruža odličan pogled za svoje iskupljenje. Uvek uradi tako i nikada nećeš pogrešiti. Nemoj ikada da ti padne na pamet osim ako se kojim slučajem ne nadješ u Kairu.