_138_Cropped.jpg.webp)
Izložba „Interni Italijani” Masima Listrija
Publika će imati priliku da vidi radove umetnika čije su postavke predstavljene u nekim od najvažnijih kulturnih institucija sveta
„Interni Italijani” naziv je ekskluzivne izložbe svetski priznatog italijanskog umetnika i fotografa Masima Listrija koja će biti otvorena u sredu uveče, 20 maja od 19 sati Muzeja grada Beograda. U organizaciji su učestvovali i Italijanski institut za kulturu u Beogradu, u saradnji sa Ambasadom Italije u Beogradu, a u partnerstvu sa DeGorsi Fine Arts. Beogradska publika imaće priliku da vidi radove umetnika čije su postavke predstavljene u nekim od najvažnijih kulturnih institucija sveta, uključujući Vatikanske muzeje, Palatu Piti u Firenci, Muzej istorije umetnosti u Beču i Palatu Kvirinale u Rimu.
Masimo Listri važi za jednog od najznačajnijih fotografa arhitekture i enterijera današnjice. Karijeru je započeo sa svega 17 godina, a 1981. godine zajedno sa Frankom Marijom Ričijem i Vitorijom Sgarbijem osniva časopis FMR, koji je decenijama predstavljao jedan od najuticajnijih svetskih magazina posvećenih umetnosti i arhitekturi.
Tokom više od tri decenije rada, Listri je objavio preko 80 knjiga za vodeće svetske izdavačke kuće, dokumentujući palate Rima, vile Toskane, raskoš Versaja i najznačajnije enterijere Evrope i Amerike. Njegove fotografije prepoznatljive su po savršenoj perspektivi, metafizičkoj atmosferi i izuzetnom korišćenju prirodnog svetla.
Umetnički opus predstavljen je i u institucijama poput Morgan biblioteke u Njujorku, Muzeja moderne umetnosti u Bogoti, kao i brojnim nacionalnim galerijama od Meksiko Sitija do Tajpeja, čime je Listri stekao status jednog od najvažnijih savremenih ambasadora arhitektonske estetike. Postavka će u Salonu Muzeja grada Beograda biti otvorena do 15. juna.
Rano otkrivanje i dostupnost inovativnih terapija je ključ za duži život obolelih od melanoma
Poruka sa konferencije pacijenata i lekara
Procenjeno je da se učestalost obolevanja od melanoma, najopasnije vrste raka kože, povećava za 15 odsto svakih pet godina. Zabrinjava i podatak da je naša zemlja, još uvek na prvom mestu u Evropi po smrtnosti od melanoma i da je evidentno da se ova bolest kod nas i dalje kasno diganostikuje što značajno kvari ishode lečenja, naglasili su danas predstavnici Udruženja pacijenata obolelih od melanoma (UPOOM) na konferenciji za novinare posvećenoj obeležavanju Meseca borbe protiv melanoma, na kojoj je istaknuto da su rano otkrivanje, prevencija i pravovremeni pristup savremenim terapijama presudni za duži i kvalitetniji život pacijenata. Učesnici skupa saglasili su se da je neophodno sistemski urediti uvođenje inovativnih lekova na pozitivnu listu, kao i da je svaka nova terapija u lečenju melanoma do sada značajno produžila životni vek pacijenata.
Savo Pilipović, predsednik UPOOM, ukazao je na razmere bolesti i naveo da prema podacima Instituta za javno zdravlje u 2024. godini registrovano je 786 novih slučajeva melanoma, a 292 osobe su izgubile život od ove bolesti.
„Fokus našeg udruženja sada je na značaju ranog otkrivanja melanoma, prevenciji i daljem unapređivanju lečenja, jer su dosadašnja iskustva i u svetu pokazala da rano otkrivanje melanoma i adekvatno lečenje mogu da omoguće osobama sa melanomom duži i kvalitetniji život“, istakao je Pilipović.
Prof. dr Lidija Kandolf, dermatološkinja i član Savetodavnog odbora UPOOM, podsetila je na napredak koji je medicina ostvarila u lečenju ove bolesti.
„Svaka nova terapija uvedena u lečenju melanoma značajno je produžila životni vek i kvalitet života pacijenata. Sada je važno da država i zdravstveni sistem, kroz obezbeđivanje novih terapija i proširenje indikacija, pruže nadu pacijentima sa melanomom. Primera radi, obezbeđivanje kombinovane imunološke terapije melanoma koja je u svetu postala terapijski standard i omogućava najduže preživljavanje zabeleženo u kliničkim studijama, značajno bi promenila ishode lečenja pacijenata u Srbiji“, naglasila je profesorka Kandolf i dodala da dermatolozi rade i radiće na prevenciji i besplatnim skrininzima za rak kože tokom godine, ali je podjednako važno dalje unaprediti terapiju obolelih od melanoma.
„Svaka nova terapija uvedena u lečenju melanoma značajno je produžila životni vek i kvalitet života pacijenata. Sada je važno da država i zdravstveni sistem, kroz obezbeđivanje novih terapija i proširenje indikacija, pruže nadu pacijentima sa melanomom. Pre svega, obezbeđivanje kombinovane imunološke terapije za sve oblike melanoma koja je u svetu postala terapijski standard i omogućava najduže preživljavanje prema dokazima iz istraživanja i svakodnevne kliničke prakse, značajno bi promenila ishode lečenja pacijenata u Srbiji, kao i primena imunoterapije u ranijim stadijumima pre hirurgije limfnih čvorova i novih imunoterapijskih opcija koje produžavaju život osobama sa uvealnim melanomom“, naglasila je profesorka Kandolf.
O sistemskim koracima koji su pred zdravstvenim sistemom Srbije govorio je dr Bojan Trkulja, direktor Udruženja proizvođača inovativnih lekova Inovia.
„Nadam se da će Srbija ove godine, posle dužeg vremena, dobiti značajno proširenje liste inovativnih lekova, kako bi se približila zemljama regiona. Postoje naznake, ali ne i čvrsta obećanja, da se nova lista lekova može dogoditi ove godine. Neizvesnost koja po tom pitanju traje već godinama samo ukazuje na to koliko je važno sistemski i transparentno urediti taj proces, kroz uvođenje posebne budžetske linije za inovativne terapije i jasne kriterijume po kojima se biraju nove terapijske opcije“, istakao je dr Trkulja.
Jana Golubović, članica UPOOM, čija se majka bori sa melanomom, rekla je da kao ćerka žene koja se bori sa melanomom, može da posvedoči u kojoj meri je važno unaprediti lečenje ove bolesti.
„Svaki dan njenog života direktno je vezan za dostupnost terapije. Zato apelujemo da se nastavi sa proširenjem terapijskih opcija, jer svaka takva odluka direktno utiče na živote velikog broja pacijenata i njihovih porodica“, poručila je Golubovićeva.
Učesnici konferencije saglasili su se da unapređenje lečenja melanoma u Srbiji zahteva zajedničko delovanje udruženja pacijenata, struke, regulatornih tela i države, kao i da rano otkrivanje i pravovremen pristup savremenim terapijama ostaju prioriteti udruženja pacijenata u narednom periodu.
Obična glavobolja pokvari dan, a migrena ga oduzme
Migrena nije bol koji samo prolazi kroz glavu, već događaj koji zahvata čitav nervni sistem
Gotovo da nema osobe koju nekada nije zabolela glava. Ipak, postoji razlika između obične glavobolje i migrene. Migrena pogađa približno svaku sedmu osobu, a kod žena je oko tri puta češća nego kod muškaraca, naročito u najaktivnijem, radnom i reproduktivnom periodu života.
Kako ističe dr Aleksandar Pantović, neurolog, migrena nije samo jača glavobolja. To je poremećaj funkcije nervnog sistema u kojem je glavobolja najistaknutiji, ali ne i jedini simptom. Kod migrene se u mozgu pokreće jedna vrsta „biohemijske oluje” – aktiviraju se nervne ćelije, putevi bola, moždane ovojnice, trigeminalni sistem i brojni prenosioci signala, među kojima je posebno važan CGRP. Zato migrena nije bol koji samo prolazi kroz glavu, već događaj koji zahvata čitav nervni sistem. Pacijent često ne trpi samo bol, već mu smeta svetlost, zvuk, pokret, miris, razgovor, ponekad čak i dodir kose ili jastuka.
Obična, tenziona glavobolja najčešće liči na pritisak, obruč ili težinu u glavi. Neprijatna je, ali čovek često može da nastavi dan. Migrena, s druge strane, ume da zaustavi dan kao da je neko spustio zavesu. Bol je često pulsirajući, jednostran, pojačava se pri kretanju i praćen je mučninom, povraćanjem, preosetljivošću na svetlost i zvuk. Ako bi se to objasnilo jednostavno: obična glavobolja pokvari dan, a migrena ga ponekad oduzme.
– Migrena nastaje kod osoba koje imaju nasledno osetljiviji nervni sistem, odnosno niži prag za pokretanje migrenskog ciklusa. Nervne ćelije kod osoba sa migrenom su kao male baterije koje se lakše pale i teže gase. Mozak ponekad reaguje burnije nego što je potrebno. Taj mozak ne voli nagle promene: ne voli nespavanje, prespavljivanje, preskakanje obroka, hormonske oscilacije, nagli stres, ali ni naglo opuštanje posle stresa. Nekada se verovalo da je migrena pre svega bolest krvnih sudova. Danas znamo da je ona mnogo složenija i da je njeno ishodište u nervnom sistemu, uključujući duboke moždane strukture kao što je hipotalamus, trigeminalni sistem, moždane ovojnice i puteve koji regulišu bol, mučninu, raspoloženje, san i senzornu osetljivost. Zato nije neobično što pacijent pre napada može da zeva, bude razdražljiv, da ima potrebu za slatkom hranom, da češće mokri, da oseća nemir, jezu ili bol u vratu. To nije slučajnost; to je prodrom, suptilna najava da se migrenski mehanizam već pokrenuo – pojasnio je dr Pantović.
Okidači za pojavu migrene postoje, ali oni nisu isti kod svih. Kod jedne osobe napad će pokrenuti nespavanje, kod druge menstrualni ciklus, kod treće crno vino, jak miris, preskočen obrok, promena vremena ili dug rad za ekranom. Međutim, migrena retko funkcioniše po jednostavnom principu: jedan okidač, jedan napad. Mnogo češće se više faktora sabira, kao kapi koje pune čašu, sve dok se ne pređe lični prag osetljivosti. Tada se migrenski ciklus pokrene.
– Zato pacijent ponekad kaže: „Juče sam popio čašu vina i ništa mi nije bilo, a danas mi je isto to izazvalo migrenu.” To je zato što juče možda nije bio neispavan, gladan, pod stresom ili u hormonski osetljivom periodu. Migrena je igra praga, a ne prosta matematika. Kod nekih ljudi javlja se nekoliko puta godišnje, kod drugih nekoliko puta mesečno. Kada glavobolja postoji 15 ili više dana u mesecu, a najmanje osam dana ima migrenske karakteristike, govorimo o hroničnoj migreni. To je stanje koje više nije samo povremena neprijatnost, već ozbiljan teret za rad, porodicu, raspoloženje i životnu radost – ističe naš sagovornik.
Pacijenti se najčešće žale na jak, pulsirajući bol, često u jednoj polovini glave, koji se pogoršava pri kretanju. Uz to idu mučnina, povraćanje, nepodnošenje svetlosti, zvuka i mirisa. Pacijenti često kažu da žele samo mrak, tišinu i da ih niko ništa ne pita. To je tipična slika migrenskog napada: mozak kao da ulazi u režim vanrednog stanja i traži da se svi spoljašnji stimulusi isključe.
– Ali migrena je majstor prerušavanja. Nekada dolazi sa aurom, kao svetlucave tačke, cik-cak linije, senke, zamućen vid ili ispadi u vidnom polju. Nekada se maskira kao bol u vratu, vrtoglavica, nestabilnost, trnjenje, otežan govor, umor, razdražljivost, nesanica ili problem sa varenjem. Ima i takozvanih tihih migrena, kada postoje neurološki simptomi, ali glavobolja izostane. Zato pacijenti ponekad godinama obilaze oftalmologa, fizijatra, gastroenterologa ili ORL specijalistu, a u pozadini stoji migrena koja je promenila kostim – dodaje dr Pantović.
Dijagnoza migrene se najčešće postavlja razgovorom. Ne postoji analiza krvi, magnetna rezonanca ili skener koji „pokazuju” migrenu. Kod najvećeg broja pacijenata, premda ima i onih kod kojih to nije slučaj, konvencionalni snimak mozga je uredan, a to ne znači da pacijent nema problem.
– Lečenje migrene je strategija, a ne samo gašenje požara. Nekada je dovoljno da pacijent ima dobar lek za napad, da ga uzme na vreme i da zna šta treba da izbegne. Ali kod čestih, dugih ili teških napada potrebno je napraviti ozbiljniji plan. Taj plan kada govorimo o farmakološkom lečenju koje ima dva dela: lečenje samog napada i preventivno lečenje, čiji je cilj da se broj i težina napada smanje. Za napad koristimo analgetike, nesteroidne antiinflamatorne lekove, triptane i po potrebi lekove protiv mučnine. Važno je da se lek uzme rano, dok se oluja još nije razbuktala. Kada pacijent čeka da bol dostigne vrhunac, posebno ako se već javila mučnina, lek često deluje sporije i slabije. S druge strane, ako se lekovi uzimaju prečesto, oni od saveznika mogu postati protivnik i dovesti do glavobolje zbog prekomerne upotrebe lekova. Kada su napadi česti ili značajno narušavaju život, uvodi se preventivna terapija. To mogu biti određeni lekovi koji se koriste i u drugim oblastima medicine, kao što su neki antihipertenzivi, antidepresivi ili antiepileptici, ali u migreni se oni ne daju zato što je bol „psihički”, već zato što deluju na osetljivost nervnog sistema. Kod hronične migrene odobren lek je botulinski toksin, a poslednjih godina veliki napredak predstavljaju lekovi usmereni na CGRP put. To je jedan od najvažnijih pomaka u lečenju migrene – objasnio je dr Pantović.
Najčešća greška je, kaže on, da se migrena godinama trpi ili leči stihijski. Pacijent uzme jedan lek, pa drugi, pa treći, često bez plana, bez evidencije i bez procene koliko dana mesečno zapravo koristi terapiju. Tada se lako uđe u začarani krug: što više boli, više se uzima lek; što se više uzima lek, glava sve češće boli. Druga greška je što pacijenti često misle da moraju da dokažu da su jaki tako što će migrenu izdržati. Treća greška je verovanje u čudotvorna rešenja, stroge dijete bez osnova, neproverene suplemente ili savete sa interneta koji kod jednog čoveka možda pomažu, ali kod drugog mogu napraviti štetu. Naš sagovornik kaže da dobar plan lečenja nije isti za studenta, ženu u perimenopauzi, osobu sa nesanicom, pacijenta sa anksioznošću ili nekoga ko već ima glavobolju dvadeset dana mesečno.
Veštačka inteligencija ulazi u srpsku industriju
Izložba inovativnih rešenja
Fond za nauku Srbije organizovao je danas u Naučno-tehnološkom parku Novi Sad interaktivnu izložbu pod nazivom „LAB2MARKET – Partnerstvo nauke i privrede” na kojoj su predstavljeni projekti koji su kroz svoja istraživanja došli do konkretnih i primenjivih rešenja, od laboratorije do tržišta.
Naučna, ali i šira javnost je imala priliku da se upozna sa devet projekata, podržanih kroz različite programe Fonda za nauku, koji su razvili praktična rešenja u različitim oblastima nauke, navodi se u saopštenju.
Naučnici su razvili nove prehrambene proizvode, održiva rešenja za poljoprivredu, biotehnologiju koja doprinosi zaštiti životne sredine i aplikacije koje unapređuju zdravlje ljudi i kvalitet života.
Predstavljeni projekti su odličan primer kako nauka i privreda mogu biti partneri i kreiranju rešenja sa dugoročnim uticajem na razvoj ekonomije, industrije i celokupnog društva, navodi se u saopštenju.
Predstavnici Fonda za nauku Srbije istakli su da je od danas otvoren Javni poziv za novi program „Nauka za privredu – primena veštačke inteligencije u industriji kroz naučna partnerstva – Od laboratorije do tržišta”, čiji je cilj da omogući razvoj rešenja koja mogu imati konkretnu tržišnu i industrijsku primenu kroz proizvode, usluge i inovativne tehnologije.
Zvezdin juriš na šestu uzastopnu „duplu krunu“
Vojvodina je možda protivnik od kog Crvena zvezda na domaćoj sceni najviše strepi poslednjih godina
Došlo je vreme za finale Kupa Srbije. Večeras, od 20 časova, na stadionu „Lagator“ Crvena zvezda i Vojvodina imaće priliku za slavlje. Za jednu stranu to bi bila potvrda dominacije koja traje već dugo vremena. Za drugu, to bi značilo da se „crveno-beli“ ne pitaju baš za sve u srpskom fudbalu, a i da se igraju kvalifikacije za Ligu Evrope ovog leta.
Nije dugo prošlo od prethodnog susreta ove dve ekipe, a „lale“ možda bivaju protivnik od kog Crvena zvezda najviše strepi poslednjih godina. Dominacija u oba takmičenja je neosporiva, ali Vojvodina često biva tim koji napravi problem srpskom šampionu, tačnije poremeti planove.
Poslednji duel ova dva tima igrao se pre manje od mesec dana. Na stadionu „Rajko Mitić” klub iz Ljutice Bogdana ubedljivo je slavio rezultatom 4:1. Iako je na papiru taj učinak dominantan, početak utakmice bio je izuzetno ravnopravan, dostojan dva rivala koja nemaju nameru da odustanu.
Ipak, crveni karton Siniše Tanjge u 20. minutu totalno je poremetio tok ove utakmice. Umesto veliku borbu, dobili smo laku pobedu Zvezde, koja je tek sa igračem više uspela da demonstrira silu. Imajući u vidu da je pre toga dva susreta zaredom Vojvodina slavila (u Novom Sadu i Beogradu), jedna stvar je sigurna: ovo finale ne može tako lako da se „prepiše“ Zvezdi.
Ničije ime još nije ugravirano pored na trofeju, te ostaje nada da ćemo dobiti jednu izuzetno uzbudljivu bitku za pobednika Kupa Srbije.
Prethodna dva finala izgledala su isto, jedina stvar koja je bila drugačija je mesto na kom se odigralo. Vojvodina je izborila duel sa Zvezdom, ali nije mogla da priđe pobedi. Pre godinu dana, na stadionu „Kraljevica” u Zaječaru, „crveno-beli” bili su dominantni, a do ubedljivog trijumfa stigli u sudijskoj nadoknadi. Jedno izdanje pre toga, na „Lagatoru“, ishod je bio sličan, sem što je „stara dama“ uspela da se domogne makar jednog, utešnog, gola.
Crvena zvezda slavila je na poslednjih pet finala. Neporaženi su u Kupu još od 2021. godine, kada su na penale savladali Partizan i prekinuli šestogodišnju sušu. Sada je situacija potpuno obrnuta, pošto klub iz Humske isto toliko nije osetio ukus pobede. Svakako, sada je fokus na „crveno-belima“, koji su na korak od novog slavlja i ostvarenja verovatno poslednjeg cilja za ovu sezonu.
Nema sumnje da trener Dejan Stanković ovu utakmicu sprema na najozbiljniji mogući način. Aleksandar Katai nije počeo utakmicu od kada je ekipa osigurala titulu Superlige na „večitom derbiju” krajem aprila. Ulazi u igru, pravi razliku i održava tempo, ali definitivno gleda da „punih baterija“ izađe u Loznicu i donese Zvezdi još jedan trofej.
Mada, obilo se treneru Stankoviću odluka da odmara određene igrače o glavu na prethodnoj utakmici domaćeg šampionata. U pitanju je bila 35. runda Superlige, koja je donela prvi poraz Zvezde u prvenstvu Srbije od kako je srpski stručnjak ponovo seo na klupu.
Novi Pazar je uspeo da „zakine” Zvezdu za bodove, i to na stadionu „Rajko Mitić”, što znači pred domaćim navijačima. Trijumf je bio veoma neočekivan, i stigao je kao veliko iznenađenje u prvom minutu sudijske nadoknade. Vremena je bilo premalo za nadoknadu zaostatka, stoga „crveno-beli“ nemaju drugog izbora sem da u finale Kupa uđu sa porazom u sećanju.
Ipak, možda to biva i najbolja stvar koja je mogla da im se desi. Postoji mogućnost da je upravo trijumf Pazaraca „razbudio” ekipu, tačnije „probudio lava”, koji možda nije spavao, ali je sigurno dremao od kako je titula osigurana.
Sada je red da se taj uspeh potvrdi, a samim tim i dominacija kojom se klub diči već skoro deceniju. Za to je ostala još samo jedna prepreka, ona koju umeju da preskoče.
Muškatle će cvetati bujnije nego ikada uz ove tri neočekivane kuhinjske namirnice
Neki ljubitelji baštovanstva imaju raskošno cveće na balkonima i u dvorištima, pa se mnogi pitaju u čemu je njihova tajna. Odgovor je zapravo veoma jednostavan – biljke prihranjuju prirodnim sredstvima. Zanimljivo je da se mnoga prirodna đubriva već nalaze u vašoj kuhinji ili frižideru.
Da li želite da vaše muškatle posebno lepo cvetaju? Otkrićemo vam tri jednostavna saveta koji će im pomoći da obilno cvetaju bez ikakvih hemikalija, piše Miss7.
Mleko – kalcijum za muškatle
Pored toga što je dobro za nas, mleko je dobro i za naše biljke! Naime, mleko obezbeđuje muškatlama kalcijum i druge vredne hranljive materije koje su neophodne za rast.
Da biste optimalno đubrili muškatle mlekom, pratite ove jednostavne korake:
1. Pripremite smesu: uzmite litar mleka i pomešajte ga sa tri do četiri litra vode.
2. Zalivanje: Koristite ovu mešavinu mleka i vode jednom mesečno da zalivate svoje muškatle. Obavezno ravnomerno navlažite zemlju kako bi svi hranljivi sastojci bili dobro raspoređeni.
3. Posmatrajte: Pažljivo posmatrajte svoje biljke. Ako listovi rastu zdravo i snažno, sve ste uradili kako treba. Ako primetite bilo kakve promene, smanjite količinu ili učestalost đubrenja.
Pekarski kvasac produžava cvetanje muškatlama
Još jedan trik za muškatle iz kuhinje je pekarski kvasac. On stimuliše formiranje pupoljaka i produžava period cvetanja vaših muškatli. Pomešajte 10 g suvog kvasca sa 10 litara vode i prstohvatom šećera. Koristite ovu smesu jednom mesečno u proleće.
Kore banane – dodatni izvor hranljivih materija
Kore ovog tropskog voća su takođe pravo čudo. Pune magnezijuma, kalijuma i fosfora, ali siromašne azotom, savršene su kao dodatno đubrivo. Osušite kore banane i sameljite ih u prah. Pomešajte to sa vodom i Epsom solju (magnezijum sulfat, poznat i kao gorka so) – i gledajte kako vaše biljke napreduju.
Jednostavna vežba za mozak osvojila je internet, a lekari tvrde da zaista ima efekta
Velnes trendovi doneli su nam ledene kupke, lepljenje usta tokom spavanja i suplemente čije cene nisu nimalo naivne. Ipak, najnoviji hit deluje mnogo jednostavnije i prijatnije – za njega vam je potreban samo mali pokret prstom i nekoliko minuta dnevno. U pitanju je vežba Pinky Time.
Kako izgleda vežba Pinky Time?
U pitanju je vežba pod nazivom Pinky Time, što u prevodu znači „vreme za mali prst“, a pokrenula ga je kreatorka TikToka, Danijela Paez-Pumar. Ona i njeni prijatelji izvode brzu vežbu za prste svake večeri u 19:45 – srednji prst i kažiprst se ukrštaju, domali prst i palac se dodiruju, a mali prsti se pomeraju gore-dole nekoliko sekundi, piše Index.hr.
Pretpostavka je da svakodnevno izvođenje ove vežbe može usporiti kognitivni pad, a Paez-Pumar je uz video napisala: „Niko nije izuzet od ‘vremena za mali prst’ – održavamo naš mozak ZDRAVIM.“
Šta lekari kažu o ovome?
Iako tvrdnja nije potpuno pogrešna, naučna pozadina zaslužuje detaljnije objašnjenje. Licencirani klinički psiholog dr Keli Gonderman je rekla za Bustle da pokušaj izvođenja novog pokreta na koji telo nije naviknuto „aktivira motorni korteks, mali mozak i druge oblasti mozga“.
Pinky Time spada u kategoriju zadataka fine motorike koji zahtevaju koordinaciju između mišića i zglobova, a postaju sve teži za izvođenje sa godinama. „Upravo je ta koordinacija između hemisfera ono što je zaista dobro za mozak“, rekla je Gonderman.
Da li vežbanje može poslužiti kao test zdravlja mozga?
Stvari se komplikuju zbog tvrdnji koje su se pojavile u komentarima u vezi sa dijagnostičkom vrednošću vežbe. Neki korisnici sugerišu da su teškoće u izvođenju pokreta crvena zastavica za zdravlje mozga, ali dr Gonderman se ne slaže.
„Teškoće sa novim motornim zadatkom mogu biti odraz mnogih stvari: dominantne ruke, artritisa, nedostatka vežbanja ili trenutne pažnje“, objasnila je. Neuspeh u izvođenju vežbe znači samo da ste novi u njoj, a ne nužno da nešto nije u redu sa vašim mozgom.
Značaj novih veština za kognitivno zdravlje
Ipak, osnovna logika koja stoji iza ovog trenda je jasna. Izazivanje mozga novim fizičkim veštinama i vežbama koordinacije podržava kognitivno zdravlje na duži rok.
„Deset sekundi mrdanja prstima dnevno samo po sebi neće sprečiti Alchajmerovu bolest, ali aktivnosti koje izazivaju mozak kroz novost i koordinaciju vredi redovno raditi“, rekao je Gonderman. Žongliranje, učenje sviranja instrumenta ili učenje novog jezika rade na istom principu – podstiču neuroplastičnost i jačaju moždane puteve koji se inače retko koriste.
Globalno, demencija je jedan od najbrže rastućih izazova javnog zdravlja: prema podacima SZO, u 2021. godini, procenjeno je da je 57 miliona ljudi širom sveta živelo sa demencijom, a skoro 10 miliona novih slučajeva se beleži svake godine. Više od 60 procenata obolelih živi u zemljama sa niskim i srednjim prihodima, a očekuje se da će se ovaj udeo povećati na oko 71 procenat do 2050. godine, prema podacima organizacije Alzheimer’s Disease International.
Procene se razlikuju, ali sve ukazuju u istom pravcu: broj obolelih bi mogao skoro da se utrostruči do sredine veka, na procenjenih 139 do 153 miliona ljudi. Ako je nekoliko sekundi plesanja prstima na TikToku svake večeri deo odbrane, zašto ne pokušati?
Nisu rasli samo da bismo ih vadili: Zašto imamo umnjake i da li će jednog dana nestati
Postoji određena ironija u činjenici da jedan od najčešćih hirurških zahvata koji se danas izvodi kod mladih odraslih osoba postoji upravo zbog najprepoznatljivije osobine naše vrste – ljudskog mozga. On je, u evolutivnom smislu, rastao izuzetno brzo. Suprotno popularnom mišljenju, to što imamo umnjake nije dokaz lošeg „dizajna“. Umesto toga, oni su fosilni trag nasleđa naših predaka čije su vilice bile prilagođene svetu koji više ne postoji.
Razumevanje zašto i dalje postoje, i zašto ih ponekad treba uklanjati, zahteva praćenje lanca evolutivne uzročnosti koji se proteže od afričkog pliocena sve do moderne stomatologije.
Zašto ljudi imaju umnjake?
Da bi se razumelo čemu su umnjaci služili, potrebno je početi od toga šta su jeli rani pripadnici roda Homo. Sveobuhvatna studija objavljena 2006. u časopisu Journal of Human Evolution analizirala je mikroskopske tragove trošenja na zadnjim zubima hominina iz perioda pliocen–pleistocen Homo habilis, H. rudolfensis i afrički H. erectus, koristeći elektronsku mikroskopiju visoke rezolucije.
Obrasci trošenja, karakterisani specifičnom raspodelom udubljenja i ogrebotina, pokazali su da su ovi rani hominini zapravo bili negde između specijalista za tvrdu hranu i specijalista za žilavu hranu u poređenju sa drugim primatima. To je ukazivalo da naši rani preci roda Homo zapravo nisu bili prehrambeni specijalisti, već verovatno generalisti. I to prilično širokog spektra.
Model koji proizilazi iz ovih i srodnih dokaza jeste model adaptivne fleksibilnosti. Strategija ishrane sposobna da obuhvati širok raspon različitih tipova hrane u zavisnosti od sezonske dostupnosti i uslova životne sredine.
Međutim, ključna tačka – koja se direktno odnosi na strukturu zuba – jeste uloga „rezervne hrane“. Mehanički zahtevnih, često abrazivnih ili vlaknastih resursa (kao što su krtolasto korenje, tvrda semena i grube biljne materije) na koje su se hominini oslanjali tokom perioda ekološkog stresa ili sezonske oskudice.
Umnjaci, sa svojom širokom površinom za žvakanje i debelom gleđi, bili su važan deo ove strategije. Vilica ranog Homo bila je, delimično, projektovana za najgori mogući prehrambeni scenario. Četiri funkcionalna zuba predstavljala su ključni kapacitet za mlevenje hrane u svetu koji nije garantovao dostupnost poželjne hrane.
Veza između umnjaka i ljudskog mozga
Njihov prelazak iz osnovne adaptacije u klinički problem počinje sa jednim od definisanih događaja u ljudskoj evoluciji. Dramatičnim povećanjem mozga. Kako se neurokranijum (moždana lobanja) uvećavao, lobanja se nije proporcionalno širila. Umesto toga, reorganizovala se, kao i strukture oko nje.
U osnovnom radu objavljenom 1998. u časopisu Nature, istraživači su sproveli radiografske i CT analize fosilnih i modernih ljudskih lobanja. Rezultati su pokazali da se mnoge karakteristike moderne lobanje Homo sapiens – poput zaobljene moždane kutije, uspravnog čela, smanjenih nadveđa i karakteristično povučenog lica – mogu delimično pratiti do jednog ranog ontogenetskog događaja: smanjenja dužine sfenoida, centralne kosti baze lobanje iz koje lice raste napred.
Implikacije za zube su strukturne i direktne. Kod svih drugih sisara, uključujući neandertalce i većinu ranijih hominina, lice se proteže napred ispred moždane kutije u različitom stepenu. Kod modernog čoveka, ono je gotovo potpuno uvučeno ispod prednje moždane jame. Ovo povlačenje skratilo je zubni luk. Zakrivljenu koštanu strukturu koja smešta zube.
Genom, međutim, i dalje sadrži nasleđeni „program“ za 32 zuba, uključujući četiri umnjaka. Rezultat je strukturna neusklađenost koja danas pogađa značajan deo ljudske populacije. Ovo je primer onoga što se dešava kada se razvojni program i skeletna geometrija raziđu pod različitim selektivnim pritiscima. Posledice su nešto sa čim se stomatolozi svakodnevno susreću.
Ljudi su počeli da obrađuju hranu spolja
„Trgovina“ između mozga i vilice nije bila jedina sila koja je smanjila adaptivnu vrednost velikih molara. Kako je prikazano u studiji iz 2016. objavljenoj u Nature, postoji još jedna dugotrajna evolutivna dilema u ovom delu evolucije roda Homo.
Do vremena Homo erektusa, mozak i telo hominina su značajno porasli, što je povećalo dnevne energetske potrebe. Međutim, aparat za žvakanje se istovremeno smanjio, sa manjim zadnjim zubima, slabijim mišićima za žvakanje i manjom maksimalnom snagom ugriza.
Standardno objašnjenje bilo je da su naši preci počeli da kuvaju hranu u tom periodu. Međutim, arheološki dokazi o kontrolisanoj upotrebi vatre ne protežu se pouzdano dalje od oko 500.000 godina unazad. To bi značilo da su se ove anatomske promene dogodile ranije.
Da bi rešili ovu nedoslednost, autori studije iz 2016. sproveli su kontrolisane eksperimente žvakanja. U tim studijama učesnici su konzumirali standardizovane porcije mesa i podzemnih biljnih organa. Konkretno batata, šargarepe i crvene cvekle. Istraživači su pratili broj ciklusa žvakanja i generisanu silu.
Foto: Getty
Foto: GettyMeso promenilo stvari
Rezultati su bili precizni. Uključivanje mesa u ishranu u jednoj trećini ukupnog unosa smanjilo je godišnji broj ciklusa žvakanja za skoro dva miliona (pad od 13%) i smanjilo ukupne potrebe za snagom žvakanja za 15%. Dodatno, seckanje hrane poboljšalo je efikasnost razgradnje hrane za 41%, uz dodatna smanjenja i učestalosti i sile žvakanja.
Zaključak je bio jasan. Selekcija za smanjenje aparata za žvakanje kod ranog roda Homo omogućena je, u početku, kombinacijom upotrebe kamenih alata i konzumacije mesa, a ne kuvanjem.
Šira evolutivna logika je jasna. Kako smo eksternalizovali obradu hrane, eksternalizovali smo i deo mehaničkog rada koji je ranije obavljala vilica. Samim tim, pritisak za održavanje velikih površina za žvakanje je opao. Tokom stotina hiljada godina, manja vilica prestala je da bude evolutivni nedostatak. Umnjak, već prostorno ograničen zbog povećanja mozga, takođe je izgubio funkcionalno opravdanje.
Zašto ljudi i dalje imaju umnjake?
Ako su umnjaci maladaptivni u modernoj anatomiji, prirodno pitanje je zašto ih selekcija nije eliminisala. Odgovor leži u preseku razvojne genetike, vremena i logike selektivnog pritiska.
Dentalna istraživanja identifikovala su gene koji upravljaju razvojem zuba. Pre svega MSX1, PAX9 i AXIN2. Značajno je da su ovi geni pleiotropni i visoko konzervisani regulatori šireg razvoja lica i lobanje. Drugim rečima, oni nisu „specifični za zube“. Oni učestvuju u razvoju zubnog tkiva, oblikovanju vilice i širim razvojnim procesima.
Mutacije koje bi potpuno sprečile razvoj trećih molara obično ne nastaju izolovano. One često imaju posledice i na druge delove razvoja. U slučaju AXIN2, povezane su sa povećanim rizikom od raka debelog creva. Jednostavno rečeno, genetska arhitektura zuba ne dozvoljava lako „uklanjanje“ umnjaka bez neželjenih efekata.
Pored toga, umnjaci obično izbijaju u kasnim tinejdžerskim ili ranim dvadesetim godinama. Dakle oko ili posle perioda kada je većina ljudi istorijski već imala potomstvo. Bolan impaktirani umnjak jeste ozbiljan problem, ali pre moderne stomatologije retko je bio fatalan. I najčešće nije sprečavao reprodukciju. Prirodna selekcija, jednostavno rečeno, nije imala jak mehanizam da ih eliminiše.
Ipak, evolucija se polako pomera. Stopa urođenonedostajućih umnjaka kreće se od oko 9% u evropskim populacijama do preko 30% u nekim istočnoazijskim populacijama. Međutim, selekcija deluje kroz generacije, ne kroz životni vek.
Hoće li evolucija ukloniti umnjake kod ljudi?
Umnjaci predstavljaju jasan primer evolutivnog zaostajanja. Strukture koja je bila adaptivna za prehrambene generaliste u ranoj evoluciji roda Homo, ali je postala gotovo beskorisna pod pritiscima povećanja mozga, povlačenja lica i spoljašnje obrade hrane. Ipak, i dalje postoji jer retko izaziva dovoljno jak selektivni pritisak, dovoljno rano u životu, da bi bila eliminisana.
Evolucija nema predviđanje. Ona ne može da optimizuje posledice koje se javljaju nakon reprodukcije. Takođe ne može brzo da reaguje na kulturne promene poput kuvanja, poljoprivrede ili savremene obrade hrane, koje se odvijaju mnogo brže od biološke evolucije.
To znači da selektivni pritisak koji biologija nije uklonila, ponekad mora da nadoknadi klinička medicina. Mozak koji je rastao prebrzo za naše vilice upravo je organ koji je najviše ugrožen kada te vilice sadrže potencijal za infekciju. U tome postoji određena evolutivna celovitost, koliko god ona bila neprijatna.
Skot Travers, saradnik Forbes
Usamljena katedrala usred vojvođanskih njiva: Posetili smo magično mesto u Srbiji staro 800 godina za koje malo ljudi zna
