Velika pobeda Rajakovićevog Toronta – pao lider Istoka
Oklahoma siti tander – Minesota timbervulvs 116:103
Rok zvezda među arhitektama
Prickerova nagrada, najviše svetsko priznanje u oblasti arhitekture, dodeljena je čileanskom arhitekti Smiljanu Radiću Klarku (60), majstoru modernog dizajna poreklom iz Hrvatske, poznatom po sposobnosti da materijale uklopi u prirodno okruženje, saopštila je fondacija koja dodeljuje ovaj tzv. Oskar u oblasti arhitekture, sa sedištem u Čikagu, hvaleći njegov ikonoklastički rad, koji se proteže između istraživanja materijala, inženjerstva i „prostornog iskustva”.
Arhitekta iz Santjaga stekao je reputaciju po radikalnoj originalnosti i stvaranju različitih formi specifičnih za određene lokacije, navodi se u obrazloženju žirija i dodaje da njegov avangardni rad karakteriše „precizno inženjerstvo i konstrukcija”, sa posebnim akcentom na njegovim „optimističnim i tihim, radosnim” strukturama.
„Ako arhitektura daje oblik načinima na koje ljudi žive, Radićevo delo stvara prostorna iskustva koja su istovremeno iznenađujuća i potpuno prirodna”, dodaje žiri Prickerove nagrade, a prenose mediji.
Ovaj arhitekta već je dobio brojne nagrade za svoj rad, posebno od Američke akademije umetnosti i književnosti 2018. godine. Jedno od njegovih najpoznatijih dela u Evropi, ako ne i najpoznatije, jeste paviljon galerije „Serpentine” u Londonu, prozirna školjka od fiberglasa, koja počiva na monumentalnom grubom kamenju, nabavljenom iz lokalnih resursa. Smiljan Radić Klark izabran je 2014. godine da dizajnira ovaj letnji paviljon koji se u njegovoj kreaciji igra svetlošću i odnosom između skloništa i prirode: svetlost je filtrirana, a konstrukcija samo delimično zatvorena, što posetiocima omogućava da osete zaklon bez potpunog odvajanja od okolnog parka.
U njegovom rodnom Čileu, jedno od Radićevih najpoznatijih dela je Regionalno pozorište Bio-Bio u Konsepsjonu, pažljivo projektovana poluprovidna „opna” koja reguliše svetlost i doprinosi akustici kroz sveden dizajn. Svakako treba pomenuti i delo „Kuća za pesmu pravog ugla” koje se smatra njegovim magnum opusom. To je crna betonska struktura sa uglastim i vijugavim oblicima, inspirisana slikom Le Korbizjea, orijentisana ka kontemplaciji i zenitalnoj svetlosti.
Smiljan Radić Klark je rođen u Santjagu 1965. godine, u porodici obeleženoj migracijom – njegovi baba i deda po ocu su došli iz Hrvatske, a majčina linija iz Ujedinjenog Kraljevstva. Diplomirao je arhitekturu na Pontifikalnom katoličkom univerzitetu u Čileu 1989. godine, a zatim je studije estetike nastavio u Veneciji. Svoj studio osnovao je 1995. godine. Poznat je u intelektualnim i umetničkim krugovima, a „Njujork tajms” ga je 2014. godine opisao kao „rok zvezdu među arhitektama”. U jednom intervju je rekao da je kasno počeo da se bavi arhitekturom, a da je za tu profesiju najvažnije putovati i da on ne istražuje, već samo testira ideje, te da mu za sve ideje treba vremena. Smatra da budućnost arhitekture nije stabilna i da arhitekte treba da budu dosta fleksibilne da bi opstale.
Povodom nagrade Radić Klark je izjavio za Američki nacionalni radio da je to ogromna čast koja će mu možda vrlo brzo doneti i malo problema, jer će to verovatno značiti mnogo veću medijsku izloženost nego što bi on želeo.
Takođe je dodao da njegova praksa ima cilj da stvori „strukture koje će vekovima stajati pod suncem, čekajući da ih posetimo”.
„Trudimo se da stvaramo iskustva koja nose snažnu emocionalnu prisutnost i podstiču ljude da zastanu i ponovo razmisle o svetu koji pored njih tako često prolazi ravnodušno”, dodao je nagrađeni arhitekta.
Inače, objava ovogodišnjeg dobitnika je trebalo da bude saopštena nešto ranije, ali je odložena nakon što se ime Toma Prickera, koji predvodi fondaciju, pojavilo u nedavno objavljenim dokumentima povezanim sa Džefrijem Epstajnom. Pricker se u međuvremenu distancirao od fondacije, ali će ostati njen direktor i potpredsednik.
Inovativne terapije u oftalmologiji mogu spasti vid
Organizator Udruženje ”Žuta mrlja”
Bez inovativnih terapija pacijenti oboleli od degeneracije makule suočavaju se s neminovnim i trajnim gubitkom vida, naglašeno je na konfereciji za novinare koju je danas organizovalo Udruženje “Žuta mrlja”.
“U oftalmologiji inovativne terapije mogu presudno da izmene tok bolesti, ali samo ako se primene na vreme. Blagovremenim lečenjem pacijentima se obezbeđuje ne samo očuvanje vida, već i radna sposobnost i kvalitet svakodnevnog života”, istakla je predsednica udruženja “Žuta mrlja” Aleksandra Hadži Manić. Svake godine desetine novih, inovativnih lekova pojavi se na tržištu i to je dobra vest za pacijente, istakao je predsednik Udruženja proizvođača inovativnih lekova INOVIA Bojan Trkulja i naglasio potrebu za većim i konstantnim ulaganjima u nabavku lekova koji će se naći na pozitivnoj listi.
Kako je zaključeno, da bi se proširivala lista lekova, od velike važnost je da se uspostavi stabilan i sistemski mehanizam finansiranja. Vesna Vuković Kojović iz RFZO istakla je da je država prepoznala važnost inovativnih lekova, da se ulaže u nabavku savremenih terapija, da se slažu s tim da bi rast trebalo da bude još veći, kao i to da se na različite načine pronalaze rešenja da terapiju dobiju oni kojima je neophodna.
Pored inovativnih terapija trebalo bi istaći i inovativne preventivne preglede, jer na taj način možemo da steknemo rana saznanja o oboljenju oka i uspešno primenimo lečenje, navela je dr Sofija Davidović iz Kliničkog centra Vojvodine. Ona je istakla da ćemo sačuvati vid tako što treba da mislimo o svom opštem zdravlju, pritisku, šećeru u krvi, o zdravim higijenskim navikama, ali i o tome koliko vremena provodimo pred ekranom računara ili telefona.
U fokusu razgovora sa medijima, lekarima, predstavnicima države i farmaceutske industrije bila je i izrada Atlasa bolesti suve i vlažne senilne degeneracije makule (SDM) i dijabetičkog makularnog edema (DME), dokumenta koji se razvija u saradnji sa zemljama regiona i koji će prvi put na jednom mestu objediniti podatke o dostupnosti dijagnostike, terapija i puta pacijenta kroz zdravstveni sistem u različitim državama.
Kako je rečeno, cilj je da se sačini stvaran i uporediv pregled stanja u regionu, gde postoje dobre prakse, gde postoje razlike i gde postoji prostor za unapređenje. Tamo gde podaci nisu javno dostupni, biće jasno naznačeno, čime će se dodatno ukazati na potrebu za sistematičnijim prikupljanjem podataka.
Udruženje “Žuta mrlja” istaklo je da degeneracija makule nije samo oftalmološki problem – ona je i socijalno, ekonomsko i zdravstveno-političko pitanje čiji odgovor traži dugoročnu posvećenost.
Banalizacija estetske medicine i podmlađivanje za 15 minuta su veliki problem
Ljudi odlaze kod osoba za koje znaju da nisu lekari, jer „ceo grad ide”
Dermatolog Nevenka Dokmanović izjavila je da pravilna nega kože i konsultacija sa stručnjacima ostaju najpouzdaniji način očuvanja zdravlja i izgleda kože, dok nestručno ubrizgavanje preparata, prekomerno sunčanje i korišćenje solarijuma predstavljaju ozbiljan rizik.
Dokmanovićeva je za Tanjug rekla da se u Srbiji dugi niz godina nestručno ubrizgavaju preparati u lice, što nosi rizik od komplikacija, napominjući da koristi društvene mreže kako bi upozorila na crno tržište, falsifikovane botulinske toksine, neproverene hijalurone i lasere, čije posledice svakodnevno viđa u praksi.
Kako je istakla, ljudi odlaze kod osoba za koje znaju da nisu lekari, jer „ceo grad ide”. Navela je primer da su loše rađene usne kod žene koja je bila uhapšena zbog nadrilekarstva.
„Kažem: ‘Pa dobro, znate da ta osoba nije lekar’. ‘Znam, ali usne moje kume su ispale savršene’. Sve dok ne dođe do problema, to nekako prolazi”, navela je Dokmanovićeva.
Kako je navela, komplikacije mogu da nastanu zbog pogrešne tehnike, pogrešnog proizvoda ili nepravilnog mesta ubrizgavanja, što može da izazove kesaste podočnjake ili izobličenja lica.
Dokmanovićeva napominje da su korekcije poput hijalurona, botulinum toksina ili stimulacije kolagena rešive, dok trajni materijali i biopolimeri mogu da ostave trajne posledice.
Ona je dodala da postoji mnogo holivudskih zvezda koje su jako lepo negovane, a kao primer navela je glumice Šarliz Teron i Kejt Blančet, koje izgledaju „savršeno, sa znakovima starenja, ali sa korekcijama”.
„Sve one ih imaju. Granica između prirodnog i neprirodnog, je ono što često govorimo pacijentkinji – nećemo juriti baš svaku crticu. Nešto mora i da ostane, da pokaže godine. U jurenju crtice uvek dolazimo do bizarnih rezultata”, rekla je Dokmanovićeva.
Prema njenim rečima, glumac Bred Pit je imao brojne korekcije, kad je bio mlađi i sad kad je ušao u šezdesete godine, a ožiljke od akni je sve korigovao da se uopšte ne vidi.
„Te korekcije su sve u skladu sa muškim licem. Muška estetika i ženska estetika se potpuno razlikuju. Vi ako gledate njega, on nema neku boru. Uvek kažem – muškarac posle četrdesete bez bora uvek izgleda malo bizarno”, ocenila je.
Dokmanovićeva je dodala da je ženama dozvoljeno i posle šezdesete lice bez bora, ali muškarci uvek moraju da vode računa da postoje anatomske tačke, kao što je jača vilica da bi imao muževni izgled.
„Kod žene je već to nedopustivo. Oštra i jaka vilica vodi u agresivan i ne tako lep izgled. Muškarcima ne smemo da naglasimo jagodice, to vodi u feminizaciju. Ne smemo da radimo usne, potpuno da brišemo bore u gornjoj trećini lica. Ako podignete obrve, on će da izgleda čudno”, navela je doktorka.
Dokmanovićeva je naglasila da je sada trend regeneracija, obnavljanje kože na što prirodniji način i pravilna nega kod kuće.
„Ne postoji intervencija koju ja mogu da uradim, ako vi idete u solarijum, ne skidate šminku i ne negujete se, a da vi izgledate negovano i lepo. To je apsolutno nemoguće”, upozorila je Dokmanovićeva.
Kako je navela, prva tačka starenja je na početku tridesetih kada počnu da se primećuju prve promene na koži lica i najčešće je u pitanju samo starenje kože, dok je druga oko 44 godine.
„Tada promene nisu samo na koži, već i na dubljim strukturama, pre svega kostima lica. Ne menja se samo koža, menjaju se i mišići, potkožno masno tkivo i same kosti, te se nama lobanja smanjuje”, objasnila je Dokmanović.
Prema njenim rečima, čini se da starenje negde oko sedamdesete prestaje, odnosno „kad jednom ostarite – to je to”.
Koža ima sopstveni imuni sistem, i osnovno pravilo da joj pomognemo jeste skidanje prljavštine umivanjem ujutru i uveče sapunom, penom ili gelom, uz hidrataciju i fotoprotekciju.
Prema njenim rečima, „na koži se vidi ono što je unutra, apsolutno sve, ne samo šta proživljavate duševno, nego i u kakvom je stanju vaš organizam”.
„Često volim da naglasim da dermatolozi moraju biti i dobri internisti, jer veliki broj internističkih oboljenja se vidi upravo na koži”, navela je doktorka.
Dokmanović je protivnik sunčanja, i u njenom prisustvu solarijum „ne sme da se pomene” i smatra da „sunce zaista može naškoditi koži, organizmu, zdravlju i životu”.
„Kada idemo na more, šta da radimo? Sedimo u hladu, jer se i tad absorbuje vitamin D, glavni izgovor zašto se sunčamo. A možete da unesete i u hrani, verovali ili ne. Imate suplementaciju. Ne morate baš da gorite da bi napravili vitamin D”, navela je lekarka.
Dokmanovićeva je upozorila da se ne sme izgoreti na suncu, jer je opekotina zapaljenski proces koji pokreće ceo mehanizam loših stvari u koži, dok se višegodišnje izlaganje suncu itekako vidi.
Lekarka iz helikoptera donela je u Srbiju Teslinu medicinu
Doktorka Gordana Dragić donela je u Srbiju Informativnu vibracionu Teslinu medicinu, koja je bazirana na Teslinom otkriću da je ljudski organizam električno kolo i dva biopotencijala u dva različita smera, koja dodirujući se stvaraju lekoviti elektricitet. Svet se ubrzano i vrtoglavo menja. Važne informacije preplavljuju jedna drugu, čovek, obeznanjen, gubi smisao i orijentaciju, prepušten je haosu koji dominira svetom. U tom haosu tradicionalna medicinska nauka svojom praksom dovela je uglavnom do surovih činjenica da u tom haosu profitira skoro isključivo farmaceutska industrija.
Ova priča se bavi medicinom, ali bitno različitom od ove koju živimo. Pričamo o doktorki Gordani Dragić, Srpkinji iz Zrenjanina, koja je u Srbiju donela malo poznatu rusku vibracionu kvantnu medicinu koja počiva na Teslinim naučnim otkrićima, a uspešno i na sasvim drugačiji način leči i najteža oboljenja.
„Ovaj projekat začet je u Moskvi još 1903. godine kao tajni državni vojni projekat, da bi se 1953. uobličio u neverovatnu medicinsku granu. Vibraciona kvantna medicina počiva prvenstveno na Teslinom otkriću da u ljudskom telu teče električna struja, i dva biopotencijala u dva različita smera, i dodirujući se stvaraju lekoviti elektricitet, koji nam daje udah, treptaj oka, otkucaj srca, temperaturu tela i sve ostale funkcije. I da je u suštini protok elektriciteta kroz vibracione spirale, koje moraju biti apsolutno čiste, uslov dobrog zdravlja.
Svet Teslu uglavnom vidi kao čoveka koji je osvetlio planetu, koji se bavio samo naukom i električnom energijom. Međutim, Tesla je rodonačelnik nove civilizacije”, kaže doktorka Gordana Dragić.
Životni put doktorke Dragić je neverovatna priča. Odrastala je u saznanju da po majci kao pretke ima lozu Nemanjića, a da je po ocu naslednik ratnika Vitezova Zmaja iz rane nemanjićke države. O svemu ima kopije dokumenata koji se čuvaju u Pećkoj patrijaršiji… Ona je završila srednju vojnu školu u Rajlovcu i Vojnu akademiju. Stekla je čin poručnika, komandira ratnog helikoptera. Taj posao je, po njenoj priči, bio u suprotnosti s onom teorijom s Akademije, pa skida uniformu i odlazi u Moskvu na studije vibracione kvantne Tesline medicine.
U njenoj klasi od 180 pitomaca bila je jedina strankinja. Na kraju studija – po znanju i umeću, od profesora – zauzela je 30. mesto, što je izazvalo poštovanje. Sa tim ljudima radi i danas, jesu i ostaće jedinstven naučnoistraživački tim.
Doktorka Dragić ima ordinacije u Petrovaradinu i Rijeci. Postala je svetsko ime u informacionoj vibracionoj kvantnoj Teslinoj medicini. Kod nje stižu pacijenti iz celog sveta, to su često obični ljudi, ali i krunisane glave, generali, komandanti nacionalnih armija, političari, sportisti, monasi, sveštenici i njihove porodice, šamani iz Amazona i Sibira… u potrazi za zdravstvenim isceljenjem.
Ona objašnjava da smisao njenog posla nije novac, nego ozdravljenje, prvenstveno malog običnog čoveka koji ima veliko srce. S njima mi je zadovoljstvo raditi, pomagati im kako i koliko umem.
Gospođa Dragić priča da je, kad je stigla u Rusiju, bila iznenađena koliko Rusi poštuju Teslu. „Oni više poštuju Teslu, pridaju mu ogroman značaj, izučavaju ga, oni su ga unapredili u svemirsko znamenje, što mi nismo, a trebalo je. Ali opet je nekim čudnim putevima gospodnjim dospeo do mene, dospelo je do Srbije ovom medicinskom praksom, opet da bi se spasavao pravoslavni svet. Suština ovoga je da se naše naše društvo našlo u velikim previranjima, nalazimo se na prekretnici. Ne znam da li je blagoslov što živimo na kraju jednog veka i na početku drugog, ili je to prokletstvo, jer gledamo uništenje jednog sistema tadašnje nove civilizacije, ali i rađanje novog zlatnog doba i civilizacije”, priča doktorka Dragić.
Pokazuje nam mali aparat kojim otkriva uzroke bolesti: „Više od 150 akademika radilo je na razvoju ovog uređaja na kojem radim, koji je u suštini osmišljen 1903. godine i izum je Nikole Tesle. Tesla je rodonačelnik nove civilizacije, on je zapravo uspostavio temelje prirodne medicine. Malo ko zna da se Tesla bavio medicinom i da je čovečanstvu dao toliko korisnih izuma, među kojima je i jedan od aparata koji služi za dijagnostikovanje poremećaja u ljudskom organizmu i za terapije.
Energetske terapije traju dvadeset minuta i rade se svaki treći dan. O čemu je reč? Zbog čega sam se opredelila za rusku vibracionu medicinu i u čemu je razlika između one medicine na koju smo navikli i medicine kojom se ja bavim. Razlika je ogromna, zato što se konvencionalna medicina bavi maskiranjem simptoma. A Teslina elektromagnetna duhovna, božanska medicina bavi se uzrokom. Drugi razlog je što se konvencionalna medicina bavi samo materijalnim telom i materijalnim fizičkim promenama, a ova moja medicina ne odvaja um, duh i telo. Znači, ima holistički pristup, čoveka posmatra u celosti i ne leči bolest nego čoveka.
Mi tražimo i skeniramo uzrok, ciljano se skenira uzrok i onda idemo da odstranjujemo simptome. Znači, sama postavka stvari je drugačija, mi tražimo uzrok, a tradicionalna medicina maskira simptome – uzmi lekove i zaboravi na bol, do sledećeg puta kad opet uzmeš lekove”, objašnjava doktorka Gordana Dragić.
Doktorka Dragić je nemirnog duha. Ona slika, najčešće tehnikom ulje na platnu, radi i akvarel, slika i na drvenoj podlozi, ikonopisac je, ikone mahom poklanja crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji, rezbari ih i u duborezu… bavi se padobranstvom, uzbudljivo priča kako je do sada imala 24 skoka…
Rukometaši Srbije spremni za baraž sa Litvancima
Luis Gonzales smatra da je ažna nedelja ispred njih i drago mu je što su rukometaši motivisani
Veoma važna nedelja je ispred nas, želimo da se fokusiramo na dve izuzetno važne utakmice i drago mi je što su igrači došli veoma motivisani, rekao je selektor rukometaša Srbije Luis Gonzales uoči mečeva protiv Litvanije u kvalifikacijama za šampionat sveta.
Srbija će dočekati Litvance u četvrtak od 18 sati u Nišu, a revanš je u nedelju.
Ukoliko prođe dalje Srbija će se za mesto na finalnom turniru boriti sa Mađarskom.
„Najvažnije je da prođemo, ali sada je fokus na prvoj utakmici. Sve počinje od odbrane, a onda je lakše u napadu. Imamo više opcija a radujem se i što ćemo igrati u Nišu, pred velikom podrškom publike. Bitno je da budemo tim i opravdamo ulogu favorita”, istakao je Gonzales Tanjugu.
Srpski reprezentativci Dragan Pešmalbek i Lazar Kukić istakli su da takođe očekuju prolazak protiv Litvanaca i zatim duele sa Mađarima.
„Nemam puno informacija, znam par igrača Litvanije, ali znam da neće da bude toliko lako, zato što to je ipak baraž za Svetsko prvenstvo i postoji pritisak. Ipak, verujem da smo favoriti, a onda nas čekaju Mađari gde su šanse 50:50”, rekao je Pešmalbek.
Kukić je naglasio značaj dobre atmosfere u timu.
„Spremni smo da odigramo ove dve utakmice i da pokažemo da smo kvalitetniji i da se plasiramo u glavnu fazu kvalifikacija protiv Mađarske. Oni nemaju igrače najvišeg nivoa,osim Malašitskasa koji vuče sve konce i koji je pola tima. On je motor ekipa, sve kreće od njega i ukoliko ga zaustavimo rešili smo pola posla. Međutim, i pored svega, moramo da se skoncentrišemo na nas i onda smo odradili veći deo posla”.
Kukić, koji igra Mađarskoj, kaže da se odmah posle žreba priča o duelu sa njima.
„I oni su sigurni da ćemo proći Litvnaniju, tako da nas nestprljivo čekaju u baražu. Nije im prijatno što igraju sa nama, voleli bi da ispadnemo u ovim kvalifikacijama, ali to se neće desiti. Idemo korak po korak, da pobedimo Litvaniju, pa ćemo videti za dalje”, zaključio je Kukić, prenosi Tanjug.
Ko će trijumfovati na Oskarima 2026?
Kako se dodela Oskara približava, teško je setiti se godine u kojoj je trka bila ovoliko otvorena tako kasno u sezoni.
Zlatni globusi, Critics Choice, BAFTA i Actor nagrade (ranije SAG) sada su već iza nas, i iako su neke stvari postale jasnije – na primer, Oskar za najbolju glumicu praktično čeka Džesi Bakli, zvezdu filma „Hamnet“ – mnogi drugi delovi trke i dalje su neizvesni, poput toga ko bi mogao da osvoji nagradu za najboljeg glumca, piše CNN.
A da i ne govorimo o kategorijama za sporedne uloge, gde su obe trke potpuno otvorene. Sledi pregled glavnih kategorija, prenosi N1.
Najbolji film
Dva velika favorita čine se kao glavni konkurenti na večeri Oskara – filmovi „One Battle After Another“ i „Sinners“.
Reč je o oštrim komentarima o rasnoj nejednakosti i američkim vrednostima, sa nizom zapaženih glumačkih nastupa i snažnim usmenim preporukama publike. Ova dva filma studija Warner Bros. Pictures (u vlasništvu kompanije Warner Bros. Discovery, matične kompanije CNN-a) ušla su u sezonu nagrada sa velikim zamahom.
Ipak, dok je film „One Battle After Another“ Pola Tomasa Andersona, četrnaestostrukog nominovanog za Oskara, pre nekoliko meseci delovao kao glavni favorit – naročito nakon pobeda za najbolji film na Zlatnim globusima (u komičnoj kategoriji), Critics Choice nagradama i BAFTA nagradama – film „Sinners“ Rajana Kuglera ponovo je dobio snažan zamah, posebno nakon ubedljive pobede za najbolju glumačku postavu na dodeli Actor nagrada.
Prošlo je 15 godina otkako je Akademija proširila kategoriju za najbolji film sa dotadašnjih pet nominacija. Broj nominovanih od tada varira između osam i deset, a poslednjih godina ustalio se na deset. Ove godine među nominovanima su i „Sentimental Value“, „Marty Supreme“, „Hamnet“ i „Bugonia“, ali izgleda da će se glavna trka voditi između vampira i revolucionara.
Najbolja glumica
U kategoriji koja deluje najizvesnije, tumačenje ožalošćene majke i supruge Vilijama Šekspira (Pol Meskal) u filmu „Hamnet“, u režiji Kloi Džao, gotovo sigurno će Džesi Bakli doneti Oskara. Ona je već bila nominovana 2022. za najbolju sporednu glumicu za film „The Lost Daughter“.
Njen emotivan i strastven govor na dodeli Actor nagrada, koji je uglavnom bio upućen koleginici iz filma „Hamnet“ Emili Votson, dodatno je učvrstio njene šanse.
Pored Bakli, dve druge glumice u ovoj kategoriji već su ranije bile nominovane za Oskara, što Akademija često voli. Ipak, ako bi neko mogao da napravi iznenađenje, to bi mogla biti neka od dve debitantkinje: Rouz Birn, koja je osvojila Zlatni globus za najbolju glumicu u komediji za ulogu iscrpljene majke u filmu „If I Had Legs I’d Kick You“, ili norveška glumica Renate Reinsve kao ogorčena ćerka u filmu „Sentimental Value“.
Najbolji glumac
Ovde prestaju svaka sigurna predviđanja, jer su preostale glumačke kategorije potpuno otvorene.
Prvi favorit bio je Timoti Šalame, koji je osvojio Zlatni globus za glavnu mušku ulogu u komediji i Critics Choice nagradu. Međutim, BAFTA i Actor nagrade donele su iznenađenja: Britanci su nagradili Roberta Aramaja za film „I Swear“, dok je Udruženje filmskih glumaca dodelilo nagradu Majklu B. Džordanu za njegove dvostruke uloge Smoka i Steka u filmu „Sinners“.
Džordan bi mogao da iskoristi popularnost filma „Sinners“ i stigne do Oskara, ali možda je konačno došao red i na Šalamea, koji je prošle godine takođe bio nominovan za ulogu Boba Dilana u filmu „A Complete Unknown“.
Ne treba zaboraviti ni Vagnera Mouru, poznatog po seriji „Narcos“, koji je za ulogu u brazilskom filmu „The Secret Agent“ osvojio nagradu za najboljeg glumca u Kanu, kao i Zlatni globus za najbolju mušku ulogu u dramskom filmu.
Najbolja sporedna glumica
Ovu kategoriju je tradicionalno teško predvideti, a ni ove godine nije drugačije. Iako je Tejana Tejlor bila rani favorit nakon pobede na Zlatnim globusima za snažnu ulogu revolucionarke Perfide Beverli Hils u filmu „One Battle After Another“, još dve glumice snažno su se nametnule svojim zapaženim nastupima.
Prva je Ejmi Medigen, poznata po filmovima iz osamdesetih poput „Uncle Buck“ i „Field of Dreams“, koja je odigrala nezaboravnu negativku, vešticu tetku Gledis, u prošlogodišnjem horor hitu „Weapons“. Nakon pobeda na Critics Choice i Actor nagradama, moguće je da će upravo ona osvojiti Oskara.
Ali ne treba otpisati ni Vunmi Mosaku, čija je uloga Eni u filmu „Sinners“ filmu dala snažan osećaj nasleđa, magije i emocije. Mosaku je prošlog meseca osvojila BAFTA nagradu u ovoj kategoriji, i ako film „Sinners“ osvoji više nagrada na Oskarima, njena pobeda bila bi potpuno zaslužena.
Iako horor retko dobija priznanja Akademije, obe glumice ove godine nominovane su za uloge magičnih žena u horor filmovima. To ipak ima presedan – Rut Gordon osvojila je Oskara za sporednu glumicu 1969. za ulogu u filmu „Rosemary’s Baby“, dok su i filmovi poput „The Exorcist“ i „Aliens“ dobili priznanja Akademije za glumačke nastupe.
Najbolji sporedni glumac
Na kraju dolazi kategorija najboljeg sporednog glumca, gde bi nagradu mogao da osvoji novi glumački talenat, iskusni veterani sa prvom nominacijom ili već nagrađene zvezde.
Džejkob Elordi dobio je mnogo priznanja za transformaciju u čudovište u filmu „Frankenstein“ Giljerma del Tora, uključujući i Critics Choice nagradu. Ako je suditi po uspehu filma „The Shape of Water“ iz 2017, projekte ovog vizionarskog reditelja nikada ne treba otpisivati kada su Oskari u pitanju.
Tu su i veterani sa prvom nominacijom za Oskara – Stelan Skarsgard za „Sentimental Value“ i Delroj Lindo za „Sinners“. Skarsgard je bio iznenađen i zahvalan kada je osvojio Zlatni globus, dok je Lindo pokazao ogromnu zahvalnost kada je govorio nakon što je film „Sinners“ osvojio nagradu za najbolju glumačku postavu na Actor nagradama. Obojica imaju bogate karijere i ove godine pružili su upečatljive nastupe.
Na kraju su tu i glumci iz filma „One Battle After Another“, raniji dobitnici Oskara Šon Pen i Benisio del Toro. Iako bi se moglo pomisliti da će podeliti glasove i tako oslabiti jedan drugog, Pen je u poslednje vreme dobio veliku pažnju za svoju fizički zahtevnu i surovu ulogu rasističkog i mizoginog pukovnika u filmu „One Battle After Another“. Za sada je već osvojio BAFTA i Actor nagradu.
U ovoj kategoriji zaista je sve otvoreno.
Oni su lovci na stare i retke knjige i otkrivaju kako se traga za primercima vrednim 20.000 evra
U Srbiji i danas postoje ljudi koji će dati hiljade i hiljade evra za knjigu staru više od jednog veka. Iako nečije kućne biblioteke često završavaju na buvljacima ili u kontejnerima, postoji mali, gotovo neupadljiv krug ljudi koji stare knjige traži sa gotovo detektivskom strašću. Oni ne jure bestselere. Oni jure primerke sa važnim istorijskim značajem. I to prvo izdanje, originalni povez, potpis pisca ili posvetu koja otkriva nečiju davno zaboravljenu priču.
Za neke, to je investicija. Za druge, to je opsesija. A ponekad i jedno i drugo.
Na tržištu retkih knjiga u Srbiji, primerci mogu da koštaju i do nekoliko desetina hiljada evra.
Retke knjige pronalazi kod antikvara
Kolekcionar Nikola Sudarević svoju potragu započeo je pre desetak godina kada je kupio retko izdanje Nušićeve knjige „Deset priča“ iz 1901. sa posvetom glumici Milki Grgurovoj. Od tog trenutka, potraga za prvim izdanjima i autorskim posvetama domaćih pisaca postala je mnogo više od hobija.
„Interesovanje za skupljanje retkih knjiga počelo je pre desetak godina. Naime, retku knjigu koju sam tada kupio bila je uvod u kolekcionarstvo“, ističe Sudarević.
Retka izdanja najčešće pronalazi kod antikvara ili drugih kolekcionara sa kojima se, kupovinom prve knjige, i sprijateljio.
„Protokom vremena, sve je teže doći do odabranih izdanja. Uglavnom su takva izdanja već deo neke kolekcije i retko se pojavljuju na tržištu“, objašnjava Sudarević.
Pogledajte galeriju
Kolekcija sa posvetama Andrića, Nušića, Crnjanskog…
Biti kolekcionar, kaže on, podrazumeva vreme i bavljenje samim ličnostima, piscima i onima kojima su knjige posvećene. Sve to ima poseban značaj. Na naše pitanje, koji primerak je najvredniji ili najneobičniji u njegovoj kolekciji, kaže – nije lako odabrati.
„Kolekcija sadrži izdanja sa posvetama Andrića, Nušića, Crnjanskog… Možda bi se izdvojilo izdanje J.J. Zmaja iz 1887. godine sa njegovom posvetom“, kaže Sudarević.
A da li je kolekcionarstvo više strast ili investicija, Sudarević ističe da sve zavisi od osobe.
„Može biti i investicija, ali mislim da neko ko tako posmatra retku knjigu, da je potrebno da ima i iskustvo za odabir izdanja koja mogu imati takav potencijal. U inostranstvu, nije redak slučaj da se neko odluči na takav korak“, objašnjava.
Ponekad, doduše retko, i sam proda po neku knjigu iz kolekcije. „Uglavnom da bih nabavio neka druga retka izdanja“, ističe Sudarević.
Ono što ga najviše privlači kod starih knjiga jeste sama priča i osobe kojima su te knjige posvećene.
„Nekada, knjiga ima i interesantan povez, što daje poseban vizuelni doživljaj“, zaključuje Sudarević.
Od kolekcionara do trgovca retkim knjigama
Filip Tomašević, vlasnik jedne od najpoznatijih domaćih internet knjižara-antikvarnica Antikvarne knjige i čovek koji je prešao put od strastvenog kolekcionara do profesionalnog trgovca retkim knjigama, za dve decenije rada video je mnoge biblioteke koje su brižno sakupljane generacijama i onda u jednom trenutku rasprodavane za nekoliko dana.
„Kako izgleda posao u antikvarnici? Pa ako mene pitate, meni je prelepo jer mi je to bio san. Dečiji san koji sam se trudio da ostvarim. Pored ljubavi prema knjigama, cilj mi je bio, još kao klincu, da nemam radno vreme, da nemam gazdu, da ne moram da ustajem rano i da imam dosta slobodnog vremena. To sve onlajn biznis naravno omogućava“, ističe Tomašević.
Do knjiga uglavnom dolazi otkupom porodičnih biblioteka.
„Ređe se dešava da neko donese po jednu, dve knjige. Uglavnom se radi o privatnim bibliotekama koje je sakupljalo više generacija. Prodaju se iz različitih razloga: selidba van zemlje ili u manji stan. Često sledeću generaciju jedan deo knjiga ne interesuje, pa zadrže samo manji deo“, objašnjava Tomašević.
Forbes Srbija
Forbes SrbijaNekolicina se time profesionalno bavi u Srbiji
Vrednost neke knjige procenjuje na osnovu iskustva i dugogodišnjeg rada.
„Za 99% retkih knjiga znam napamet i prodajnu i otkupnu cenu. Otkupna cena je takođe i stvar dogovora, ne samo procene. Kod stranih izdanja moram da proveravam strane kataloge ili sajtove, jer je tržište mnogo šire“, ističe Tomašević.
U razgovoru za Forbes Srbija ističe i da u Srbiji postoji troje ili četvoro ljudi koji se ovim poslom bave profesionalno.
Cene i do 30.000 evra
Raspon cena na tržištu je ogroman. Antikvarne knjige mogu da koštaju svega nekoliko stotina dinara, ali i desetine hiljada evra.
„Opseg je veliki. Od 500 dinara pa do pojedinih primeraka koji dostižu cenu i 15, 20 hiljada evra“, kaže Tomašević.
Najskuplja knjiga koju je ikada prodao jeste „Psaltir“ iz 1638. godine. Zvanično, jedina srpska knjiga štampana u 17. veku.
„Mislim da je cena tog primerka, ako se dobro sećam, bila negde oko 6.500 evra. Naravno, stanje primerka igra ogromnu ulogu. Da je primerak bio bolji, bio bi skuplji, i suprotno. Da je bio lošiji, koštao bi možda polovinu te cene. Ali najskuplje knjige koje posedujem nisam nikada prodao. Još ih čuvam za sebe“, navodi Tomašević.
Najskuplje knjige kojih nema u privatnom vlasništvu
A šta je ono što je trenutno najskuplje? Kaže – reč je o dva veoma retka i značajna kompleta.
Srpske narodne pjesme, Vuk Stefanović Karadžić, 1824. godina; Foto: Forbes Srbija
Srpske narodne pjesme, Vuk Stefanović Karadžić, 1824. godina; Foto: Forbes Srbija„Radi se o kompletu od četiri izdanja Vukovih Narodnih srpskih pjesama iz 1823. i 1824. u originalnom povezu. Drugi komplet je ‘Život Petra Velikog’, Zaharija Orfelina. Prvo izdanje objavljeno u dva toma 1772. godine. Koliko je meni poznato, poslednji komplet u vlasništvu nalazio se u biblioteci jednog našeg pisca, a od tada je prošlo više od pola veka“, dodaje Tomašević.
Ali šta zapravo jednu staru knjigu čini toliko vrednom? Na tržištu retkih izdanja starost sama po sebi nije dovoljna. Mnogo je knjiga starih više od 100 godina, ali koje danas vrede tek nekoliko stotina dinara. Prava vrednost, objašnjava Tomašević, krije se u njihovom istorijskom i kulturnom značaju, ali i u stanju u kojem su sačuvane.
Život Petra Velikog, Zaharije Orfelin, 1772. godina; Foto: Forbes Srbija
Život Petra Velikog, Zaharije Orfelin, 1772. godina; Foto: Forbes Srbija„Kada govorimo o važnim srpskim knjigama, to su knjige koje su izvršile veliki kulturni i istorijski uticaj i donele velike promene. Kao recimo ‘Vukov rječnik’ koji je izašao 1818. godine. Zatim ‘Vukova pismenica‘ iz 1814. Zatim pomenute Narodne srpske pesme“, kaže Tomašević.
Retke, očuvane i u originalnom povezu
Važno je da primerak bude lepo očuvan, da ima čiste stranice i da, po mogućstvu, bude u originalnom povezu iz epohe.
„Retkost je naravno presudan faktor. Recimo, Vukove i Dositejeve knjige su većinom štampane u par stotina primeraka, tako da ih danas nema mnogo. Vuk je svoje knjige štampao u jermenskom manastiru Mehitarista u Beču. Mislim da se i dan danas zove tako. U dokumentarcu na Jutjubu sam saznao da u tom manastiru imaju sva Vukova izdanja štampana kod njih, osim ‘Srpskog rječnika’. Nekim čudom nemaju taj primerak“, objašnjava Tomašević.
Srpski rječnik, Vuk Stefanović Karadžić, 1818. godina; Foto: Forbes Srbija
Srpski rječnik, Vuk Stefanović Karadžić, 1818. godina; Foto: Forbes SrbijaŠta još utiče na cenu
Na jednoj od polica antikvarnice, Tomašević nam pokazuje primerak koji kolekcionari smatraju jednim od najvažnijih.
„Ovo su Vukove pjesme, prva knjiga 1824. Međutim, iako je prva knjiga, ona nije prva objavljena. Vuk je prvo izdao drugu knjigu pjesama, 1823. godine. Ovaj primerak u prilogu treba da ima ilustraciju ‘Ercegovac pjeva uz gusle’. Recimo, ako primerku nedostaje ova ilustracija, cena knjige će biti drastično niža i takav primerak se smatra defektnim. Vrlo mali broj knjiga je izuzet od tog kriterijuma. Recimo, knjige iz 16, 17, poneka iz 18. veka, koje su vrlo retke i značajne. Tu se može tolerisati nedostatak neke ilustracije ili jedne ili dve stranice, ali ne više od toga“, kaže Tomašević.
„Ovo je jedini ovakav komplet koji sam video u životu“
I dok smo pažljivo listali stranice Vukovih pjesama, uočili smo pečat iz biblioteke Joce Vujića.
„Joca Vujić bio je bibliofil i jedan od najbogatijih Srba s početka 20. veka. Sve četiri knjige Vukovih pjesama, koje su nekada bile deo Vujićeve biblioteke, su u istom originalnom povezu, istog formata, što je vrlo teško, skoro nemoguće naći. Uglavnom, ako neko i uspe da kompletira sve četiri knjige, obično je jedna knjiga većeg formata, druga manjeg. Jedna je u polukožnom povezu, druga je u koži, treća je u platnu. Ovo je jedini ovakav komplet koji sam video u životu“, ističe Tomašević.
Kada su štampane, objašnjava Tomašević, knjige su štampane na tabacima istog formata. Međutim, u to vreme, ljudi su te knjige nosili kod knjigovezaca. Kako bi knjigovezac uštedeo na materijalu za koričenje knjige, obrezivao je margine. Manji format knjige, manje materijala. To je, kako nam je objasnio Tomašević, uglavnom razlog zašto je teško pronaći sve četiri knjige iz kompleta da su istog formata.
Ko su najčešći kupci
Tržište antikvarnih knjiga zaista je raznoliko.
„Ima ljudi koji odvajaju od osnovnih stvari kako bi kupili retku knjigu, a ima i poslovnih ljudi. To je jedna posebna vrsta ljubavi i opsesije na neki način. Teško je definisati kako i zašto, kao i bilo koju drugu pasiju. Jedan moj prijatelj je ceo život posvetio skupljanju knjiga. Sav novac koji je u životu zaradio je potrošio na knjige, ni na šta drugo. On poseduje biblioteku od 7.000 ili 8.000 knjiga. To je najkvalitetnija i najvrednija privatna biblioteka kod nas. On živi vrlo skromno i dan danas kupuje samo knjige“, kaže Tomašević.
Interesovanja među strancima nema. Dijaspora je kupovala do 2010/11 godine, budući da je na sajtu od početka bilo omogućeno onlajn plaćanje platnim karticama.
„Tada je, recimo, 30-40% prometa dolazilo iz inostranstva. Međutim, čini mi se da je u tom periodu došlo do promene generacija. Mlađa generacija iz dijaspore danas vrlo retko poručuje knjige. Velika većina porudžbina danas dolazi od ljudi iz Srbije“, ističe Tomašević.
Forbes Srbija
Forbes SrbijaNjegovo lično iskustvo je da stranci u Srbiji generalno ne čitaju.
„Od stranaca koji dolaze ovde, to su uglavnom ljudi koji su profesionalno vezani za knjige. Istoričari, oni koji rade po arhivima… Stalno nam dolazi jedan mladi Turčin iz Istanbula. On je zaposlen u njihovom državnom arhivu i izučavao je Čedomilja Mijatovića. Trenutno se bavi vezama Kraljevine Jugoslavije sa Turskom između dva rata. On ili dođe sa spiskom knjiga ili poruči na sajtu“, kaže Tomašević.
Koliko se često prodaju retki i skupi primerci
Koliko se često prodaju zaista skupi i retki primerci? To se menja iz godine u godinu. Pre 10-15 godina, ističe Tomašević, bilo je veoma teško prodati takve knjige. Interesovanje za tu vrstu knjiga je danas veliko. Čak i veće nego što antikvarnica može da ponudi.
„Čini mi se da je ranije bilo manje novca u Beogradu i Srbiji, pa se i manji broj ljudi ozbiljno interesovao. Danas, posle 10 godina, je već drugačija priča. Danas je veći problem nabaviti retku knjigu, nego prodati je. Uopšte nemam nikakav problem oko prodaje. Već neko vreme imam problem kako da ponovo nabavim retku knjigu kada je jednom prodam. I to čak nije ni stvar novca. Imam veliki budžet za otkup knjiga, ali često nemam gde da ih otkupim. Isto tako, neko može da mi ponudi milion evra za određene knjige, ali to ne znači ništa, jer tih knjiga jednostavno nema i sam novac tu nije dovoljan“, objašnjava Tomašević.
Biblioteke dobijaju sredstva preko javnih nabavki
U poslednjih 10 godina, ističe on, domaće biblioteke dobijaju od države više novca za otkup knjiga preko javnih nabavki. I one otkupljuju ono što je zapravo najvrednije.
Večni kalendar, Zaharije Orfelin, 1783. godina; Foto: Forbes Srbija
Večni kalendar, Zaharije Orfelin, 1783. godina; Foto: Forbes Srbija„Ova knjiga je zapravo rezervisana za biblioteku. ‘Večni kalendar’, Zaharije Orfelin, prvo izdanje iz 1783. godine. Radi se o kompletnom primerku sa svim ilustracijama i prilozima. Orfelin je u toj knjizi kombinovao religijska sa naučnim znanjima tog vremena. Povez nije iz 1783, povez je sa početka 19. veka. Ovako lepo očuvan primerak je nemoguće naći“, ističe Tomašević.
Večni kalendar, Zaharije Orfelin, 1783. godina; Prikaz ilustracije kako se tada računalo koliko koji mesec ima dana; Foto: Forbes Srbija
Večni kalendar, Zaharije Orfelin, 1783. godina; Prikaz ilustracije kako se tada računalo koliko koji mesec ima dana; Foto: Forbes SrbijaU zavisnosti od toga kolika sredstva dobiju, biblioteke toliko knjiga i kupuju. Iako u antikvarnici poseduje knjige stare više od 100 godina, Tomašević kaže da one često nemaju mnogo veliki značaj. Obično su to knjige od po 500, 1.000, 2.000 dinara. Takve knjige biblioteke uglavnom već imaju.
„Trude se da kupe jedan, ali vredan primerak. Uglavnom jednu, dve, tri knjige, ali vredne i značajne“, kaže Tomašević.
Večni kalendar, Zaharije Orfelin, 1783. godina; Foto: Forbes Srbija
Večni kalendar, Zaharije Orfelin, 1783. godina; Foto: Forbes SrbijaKako je započeo biznis koji traje već 20 godina
Priča o biznisu počinje još u detinjstvu. U petom razredu osnovne škole teča mu je poklonio knjigu iz 1931. godine „Agonija Beograda u svetskom ratu“. To su priče preživelih branilaca Beograda iz 1915. godine.
„Ja sam posle škole išao po Dorćolu sa knjigom u ruci i gledao po opisu u knjizi gde su bili srpski rovovi, a gde nemački“, kaže on.
Sve dok jednog dana nije otišao do antikvarnice Srpske književne zadruge, koja se nalazila prekoputa Beograđanke i otkrio da takvih knjiga ima još. Opsesija retkim knjigama rodila se ubrzo nakon toga.
„Negde početkom srednje škole sam imao devojku koja je imala veliku porodičnu biblioteku. Kada sam išao kod nje, ja sam više vremena provodio u biblioteci nego sa njom. Uživao sam u tome“, priseća se Tomašević.
Mačke Sv. Nikole, poezija Đorđa Seferisa prevedeno na italijanski. Štampano u nekoliko primeraka za prijatelje izdavača za Novu godinu 1970. Zaostavština našeg ambasadora u Rimu 60/70-ih godina; Foto: Forbes Srbija
Mačke Sv. Nikole, poezija Đorđa Seferisa prevedeno na italijanski. Štampano u nekoliko primeraka za prijatelje izdavača za Novu godinu 1970. Zaostavština našeg ambasadora u Rimu 60/70-ih godina; Foto: Forbes SrbijaKnjige uzimao iz drugih antikvarnica
Knjige je u to vreme kupovao svuda gde ih je nalazio, čak i u komšiluku, na tezgama Kalenić pijace. Tada još nije razmišljao o trgovini.
„U jednom trenutku, kada sam imao 28 godina, shvatio sam da više nemam ni mesta ni novca. Sav novac sam davao na knjige. A to baš i nisam želeo. Tako mi je 2006. palo na pamet da napravim blog o starim knjigama. Čisto testa radi, stavio sam 10 knjiga na prodaju. Napravio sam neku jednostavnu formu za onlajn poručivanje i knjige su krenule da se prodaju“, kaže Tomašević.
Pogledajte galeriju
Pošto nije imao dovoljno knjiga, knjige je prvih godina uzimao iz drugih antikvarnica koje su postojale, a nisu imale svoje sajtove.
„Odselio sam se u Italiju 2009. gde sam boravio do 2012. godine. Sajt sam ostavio bratu, čisto da se ne ugasi u mom odsustvu. Davao sam mu logističku podršku onlajn. Kada sam se 2012. vratio, odlučio sam da se profesionalno bavim ovim poslom. Imam i primerke knjiga koje čuvam za sebe i naravno, neću ih čuvati ceo život. U nekom trenutku ću ih prodati. Knjiga treba da kruži, ne treba da ostane u nekom ormanu ili podrumu za vek vekova“.
Prevod Grofa Drakule na ruski jezik; Prikaz ilustracije Mine Harker; Foto: Forbes Srbija
Prevod Grofa Drakule na ruski jezik; Prikaz ilustracije Mine Harker; Foto: Forbes SrbijaOd izdanja do izdanja
Tomašević nam je tokom razgovora ispričao i jednu zanimljivost o knjizi koja je, kako kaže, bila gotovo nemogući spoj slučajnosti i upornosti.
Reč je o knjizi „Zapisi iz Indije“, princa Božidara Karađorđevića, neobične ličnosti iz srpske istorije. Božidar je bio sin Sarke Karađorđević, ćerke kapetana Miše Anastasijevića, jednog od najbogatijih Srba druge polovine 19. veka, poznatog po zdanju današnjeg Rektorata Univerziteta u Beogradu, i Karađorđevog unuka princa Đorđa. Živeo je uglavnom u Parizu i bio je umetnik. Dizajner, slikar, putopisac. Pojedini njegovi radovi danas se čuvaju u Narodnom muzeju, a pojedine Božidarove nacrte nakita i dalje koristi luksuzni, poznati brend Kartije.
„On je napisao knjigu ‘Zapisi iz Indije’ koja je objavljena na francuskom jeziku 1899. godine. Negde 2018. godine, bio sam na letovanju u italijanskom pograničnom gradiću Ventimilja, ponedeljkom sam odlazio u Francusku, u Nicu. U Nici je ponedeljkom na pijaci sajam starih knjiga. I tu pronađem primerak Božidarevog putopisa u originalnom kožnom povezu. Prvo izdanje sa svojeručnom posvetom Božidara Karađorđevića. Nekoliko godina kasnije, na jednom stranom sajtu našao sam englesko izdanje iz iste godine sa pečatom Sime Simića“, kaže Tomašević.
Neverovatan primerak
Sima Simić, objašnjava Tomašević, bio je nezvanični biograf Božidara Karađorđevića, iako tu biografiju nikada nije završio.
„Kupim i tu knjigu i sada imam dva izdanja iz iste 1899. godine. Negde u isto vreme Matica Srpska je objavila prevod na srpski jezik prvi put posle više od jednog veka. Kupim i to novo izdanje. Međutim, gledajući knjige nisam znao koje je zapravo prvo izdanje. Francusko je iz 1899. Englesko je takođe iz 1899. U predgovoru prevoda Matice Srpske pročitam da se tekst ne podudara. Istražujući, čitajući uvod i komentare iz tog Matičinog izdanja, različite kataloge, shvatim u stvari da je prvo izdanje na engleskom jeziku, a da je francusko objavljeno nekoliko meseci kasnije. Do zabune dolazi jer na engleskom izdanju piše da je to prevod. Međutim, englesko izdanje nije prevođeno iz francuskog izdanja, već direktno iz rukopisa na francuskom jeziku, gde je sam Božidar pomagao prevodiocu. Tako da postoje i očigledne razlike u tekstu. Pored toga, jedno izdanje je ilustrovano, dok drugo nije. Smatrao sam da bi bilo lepo da se sva tri primerka povežu u identičan kožni povez sa zaštitnom kožnom kutijom“, kaže Tomašević.
On je istakao da se radilo o izuzetnom kompletu koji je prodat pre nekoliko godina i da se takav primerak više nikada neće pojaviti.
Žali za svakom prodatom knjigom
Skoro za svakom prodatom retkom knjigom pomalo žali, bez obzira na zaradu koju je od nje ostvario.
„Ima nekih knjiga kojih mi je žao što ih više nemam, a svestan sam da ću ih teško ponovo nabaviti. Imam neki svoj običaj da neke knjige stoje u knjižari i van prodaje i po nekoliko godina, da bi ih ja na taj način gustirao i uživao u njima. Kasnije, kada prođe neko vreme, manje mi bude žao. Najteže mi je ako ih danas otkupim i sutra ih prodam“, zaključuje on.
Pet inovativnih funkcija koje ćemo sve više viđati u automobilima ove godine
Automobilska industrija oduvek je prodavala snove pored transporta – snagu, slobodu, status i romantiku. U poslednje vreme, tu je i inteligencija – osećaj da automobil polako postaje pametnija i sposobnija mašina. Za vozila iz ove godine, inovacije nisu samo veći ekrani i više držača za čaše. To su funkcije koje menjaju način na koji automobil sluša, vozi, upravlja i komunicira sa okolinom. Evo pet funkcija koje se posebno ističu.
1. Ugrađeni asistent koji vas zaista razume
Shutterstock/DenPhotos
Shutterstock/DenPhotosGodinama je glasovna kontrola u automobilima bila frustrirajuća. Govorite jasno, sistem vas ipak pogrešno čuje, i na kraju udarate po ekranu maštajući o čekiću.
Sada nova generacija AI asistenta napušta rigidne komande i prelazi na prirodan razgovor – više „Hej, hladno mi je“ nego „Postavi temperaturu na 22°C“. Nekoliko proizvođača integriše asistente slične velikim jezičkim modelima u infotejnment sisteme.
Cilj je jednostavan – više vremena za vožnju, manje traženja kroz menije, manje frustracija. Najvažnije: automobil razume šta želite da kažete. Kad bi bar i telefoni mogli tako da funkcionišu.
2. „Uglavnom vožnja bez ruku“ koja postaje preciznija
Napredni sistemi pomoći vozaču postoje već godinama i još su kontroverzni. Ali postaju sigurniji u svoje sposobnosti.
U test vožnji modela 2026 CLA, MotorTrend je istakao sistem sa brojnim senzorima (kamere, radar, ultrazvučni senzori) koji omogućava duže periode uglavnom vožnje bez ruku.
Ova funkcija prodaje budućnost u jednoj rečenici. Ali, postavlja i pitanja o pažnji, odgovornosti i šta „bez ruku“ zapravo znači u svakodnevnom saobraćaju. Zaključak: ovo je na putu da postane standard.
3. Steer-by-wire: volan više nije mehanički povezan
Shutterstock/amplified creations
Shutterstock/amplified creationsMercedes-Benz Group planira uvođenje steer-by-wire tehnologije u 2026. godini. To znači da okretanje volana šalje elektronske komande, umesto da fizički pokreće mehanički sistem zupčanika i letve.
Šta to znači u praksi? Osećaj upravljanja može se dramatično podešavati po režimu vožnje. Odnos volana može da se menja u zavisnosti od brzine. Dizajneri dobijaju veću slobodu pri oblikovanju volana i upravljačkih komponenti.
Ova funkcija zvuči kao naučna fantastika – dok ne shvatite da je već prisutna u drugim industrijama, a sada dolazi i u vaš dnevni prevoz.
4. Farovi koji funkcionišu kao projektori visoke rezolucije
Moderni farovi postaju alat za komunikaciju, a ne samo osvetljenje. Na unapređenoj Mercedes-Benz S-Class, farovi se razvijaju u ultra-precizne, dugometražne snopove sa mogućnošću projektovanja.
Zamislite: „put ispred je savršeno osvetljen“ plus „automobil može da baca svetlosne šablone“ koji su odmah vidljivi i lako deljivi. Takođe, eliminiše probleme sa drugim vozačima koji se žale da ih farovi zaslepljuju, čak i bez dugih svetala.
5. Pojasevi koji greju
Shutterstock/JACKREZNOR
Shutterstock/JACKREZNOROvo je čista udobnost. Detalj koji ćete spomenuti za stolom samo da biste videli da li će ljudi raspravljati da li je genijalan ili smešan.
Bilo kako bilo, ostavlja utisak, a to je ključno u 2026. godini. Izdvojiti se u automobilskoj industriji koja je ponekad homogenizovana, gde svi već imaju sedišta koja greju, volane i druge dodatke.
Džoš Maks, saradnik Forbes
Verujete da ste magnet za komarce – nauka objašnjava zašto neki ljudi zaista jesu
Ako ste ikada pomislili da privlačite komarce kao moljci svetlost, mnogo više nego drugi ljudi, velike su šanse da niste ludi – niti samo nesrećni. Zapravo, postoji obilje naučnih istraživanja koja sugerišu da su neki ljudi zaista „magnet za komarce“.
Krivac se krije u kombinaciji sastava kože, hemije mirisa, pa čak i sitnih mikroorganizama koji žive na našoj koži. Ali, za razliku od narodnih verovanja o „slatkoj krvi“ ili dijetama s grejpfrutom, ova otkrića proizilaze iz laboratorijskih istraživanja, kontrolisanih eksperimenata i hemijskih analiza. Evo kako su ova istraživanja počela da otkrivaju zašto komarci ubadaju neke ljude, a druge ignorišu.
Komarci love pomoću mirisa
Ženke komaraca – jedine koje ubadaju – ne biraju žrtve nasumično. One koriste niz senzorskih signala da pronađu domaćina. Ti signali zasnovani su na:
-
Oblacima ugljen-dioksida iz našeg daha, koji signaliziraju prisustvo živog bića
-
Telesnoj temperaturi i vizuelnom kontrastu
-
I možda najvažnije, telesnom mirisu, koji se sastoji od kompleksne mešavine hemikalija koje se razlikuju od osobe do osobe
Ideja da komarci prvenstveno koriste miris prisutna je decenijama. Međutim, revolucionarno istraživanje iz 2022. godine, objavljeno u časopisu Cell, konačno je povezalo ovu olfaktornu selekciju sa specifičnim hemijskim potpisima u ljudskom telesnom mirisu.
U studiji su istraživači identifikovali grupe ljudi koje su dosledno privlačile komarca žute groznice (Aedes aegypti). Najvažnije, ove razlike nisu bile nasumične niti prolazne, već su ostale relativno stabilne tokom meseci, pa čak i godina.
Centralni nalaz studije je da su učesnici koji su najviše privlačili komarce ispuštali velike količine karboksilnih kiselina na koži. To su organski molekuli koji nastaju kada se ulje sa kože (sebum) razlaže uz pomoć mikroba koji žive na koži.
Shutterstock/vagonik
Shutterstock/vagonikU eksperimentu, učesnici su nosili najlonske rukave na rukama nekoliko sati. To je omogućilo da se njihov prirodni miris kože prenese na tkaninu. Komarci su potom u laboratoriji birali između dva rukava.
Brzo je postalo jasno da mali broj ljudi privlači mnogo više komaraca od drugih. U jednom slučaju čak više od 100 puta. Istraživači su primetili da su najprivlačniji uzorci kože sadržali znatno više karboksilnih kiselina.
Čak i komarci sa određenim oštećenjima čula mirisa mogli su da razlikuju pojedince sa visokim i niskim nivoom karboksilnih kiselina. To sugeriše da same kiseline predstavljaju snažan signal za izbor domaćina.
Šta određuje mirisni „potpis“ koji komarci prate?
Nivoi karboksilnih kiselina kod osobe nisu nasumično raspoređeni. Oni potiču iz kombinacije genetike, mikrobioma kože i hemije tela. To ih čini potpuno jedinstvenim za svakog pojedinca. Konkretno:
-
Vaš DNK postavlja osnovu za ulja koja koža luči
-
Kožni mikrobi se hrane tim uljima, stvarajući mirisne spojeve
-
Upravo ti spojevi, a ne sam znoj, najviše privlače komarce
Važno je napomenuti da ovaj mirisni profil ne nestaje s vremenom. Studija iz Cell-a je pokazala da privlačnost osobe za komarce ostaje stabilna. Čak i kada se menjaju faktori poput ishrane, sapuna ili dnevnih navika.
Iako su karboksilne kiseline glavni faktor privlačnosti komarcima, one nisu jedini. Druga istraživanja pokazuju da izbor komarca može zavisiti i od:
-
Ugljen-dioksida i telesne toplote: Komarci prate CO₂ do opšte lokacije. Zatim koriste miris da izaberu specifičnog domaćina. Toplije telo može učiniti osobu vidljivijom.
-
Krvne grupe: Neka istraživanja sugerišu blagu preferenciju određenih krvnih grupa (npr. O) kod nekih vrsta komaraca. Ali, dokazi o tome nisu konzistentni.
-
Raznolikosti mikrobioma kože: Starija istraživanja povezuju broj i raznolikost bakterija na koži sa privlačnošću komarcima. Tvrde da određene bakterijske zajednice čine kožu „feromonski privlačnijom“.
-
Ponašanja i okruženje: Faktori povezani s mirisom tela, poput konzumiranja alkohola ili intenzivne fizičke aktivnosti, mogu blago povećati privlačnost. Ti rezultati nisu toliko čvrsti kao veza sa karboksilnim kiselinama.
Većina ljudi koji su „magneti za komarce“ verovatno će to ostati barem trenutno. Glavna poruka studije iz Cell-a je da je privlačnost stabilna osobina hemije tela i verovatno se neće promeniti promenom ishrane ili sapuna.
Naravno, to ne znači da ćete biti ubadani tokom celog leta. Postoje različiti načini da se zaštitite i sprečite ubode. Komarci prate vrlo stvarne, merljive mirisne signale i ne biraju žrtve nasumično.
Komarci su najsmrtonosnije životinje
Shutterstock/dkHDvideo
Shutterstock/dkHDvideoRazumevanje zašto komarci preferiraju određene ljude važno je za medicinu. Bolesti koje prenose komarci – poput denge, Zike, žute groznice i malarije – ubijaju više od milion ljudi godišnje. Komarci se čak smatraju najsmrtonosnijim životinjama na planeti.
Ovo istraživanje je neophodno za razvoj efikasnijih repelenta i novih preventivnih strategija. Naučnici već pokušavaju da:
-
Dekodiraju specifične receptore mirisa kod komaraca koji vezuju privlačne spojeve
-
Promene mikrobiome kože da bi promenili mirisne profile
-
Dizajniraju novu generaciju repelenta koji direktno cilja ove receptore