Pitoni se pridržavaju najstrože dijete. Kada za jedan obrok progutaju antilopu, posle toga mesecima ne jedu. Naučnici su sada otkrili molekul koji izgleda da je ključan za ovaj metabolički podvig i za koji kažu da bi mogao da otvori put novoj klasi lekova protiv gojaznosti.

Kada je metabolit pitona, čija koncentracija u krvi raste nakon jela, dat gojaznim miševima, oni su izbegavali hranu i brzo gubili na težini. Naučnici su rekli da bi molekul mogao imati sličan efekat kao lekovi poput vegovija.

„Očigledno je da mi nismo zmije“, napominje dr Džonatan Long, vanredni profesor patologije na Univerzitetu Stanford i koautor istraživanja. „Ali možda proučavanjem ovih životinja možemo da identifikujemo molekule ili metaboličke puteve koji takođe utiču na ljudski metabolizam.“

Jedinstven metabolizam pitona

Burmanski pitoni mogu narasti do više od pet metara dužine i blizu 100 kilograma težine. U divljini, zmije konzumiraju plen koji može dostići 100 odsto njihove telesne težine.

U narednim satima pošto piton proguta plen, njegovo srce se širi za 25 odsto, a metabolizam se ubrzava 4.000 puta kako bi mu pomoglo da svari obrok. Zatim mogu da izdrže 12 do 18 meseci bez jela, naizgled, sa malo negativnih posledica.

Najpre, naučnici su krenuli u otkrivanje metabolita uključenih u nagli rast srca pitona nakon hranjenja. Ispitali su krv mladih burmanskih pitona, težine oko jedan i po do dva i po kilograma, pre i posle obroka koji je činio oko 25 odsto njihove telesne težine. Laboratorijske zmije su postile 28 dana pre hranjenja.

Naučnici su ustanovili više od 200 molekula koji su se značajno povećali u krvi pitona u roku od nekoliko sati nakon jela, i jedan koji se povećao više od hiljadu puta. Ovaj molekul, nazvan pTOS, proizvode crevne bakterije zmije, a poznato je da je prisutan u niskim nivoima i u ljudskom urinu.

Dobra reakcija kod laboratorijskih miševa

Međutim, kada je pTOS primenjen na laboratorijske miševe, nije bilo očiglednih efekata na potrošnju energije ili veličinu organa. „Ono što jeste regulisao jeste apetit i ponašanje miševa u vezi sa hranom“, napominje Long.

Gojazni miševi su izgubili apetit, ali nisu primećeni neželjeni efekti

Gojazni miševi kojima je dat pTOS jeli su znatno manje od miševa u kontrolnoj grupi i, nakon 28 dana, izgubili su devet odsto telesne težine.

Čini se da molekul deluje drugačije od lekova GLP-1 kao što je vegovi, koji delimično deluju usporavajući pražnjenje želuca, što zauzvrat čini da se ljudi duže osećaju sitima, ali je takođe povezano sa mučninom, zatvorom i bolovima u stomaku.

Potrebna su dodatna istraživanja

Umesto toga, pTOS izgleda deluje na region mozga, hipotalamus, za koji se zna da reguliše apetit.

Profesor Lesli Lajnvand, biolog sa Univerziteta Kolorado u Boulderu, koja se dve decenije bavi proučavanjem pitona i bila je koautor istraživanja, navodi da: „U osnovi smo otkrili supresor apetita koji deluje kod miševa bez nekih neželjenih efekata koje imaju lekovi GLP-1.“

Prof. Lajnvand napominje da će biti potrebna dalja istraživanja pre nego što se nalazi mogu klinički primeniti, ali da se, pošto se pTOS prirodno javlja i kod ljudi, očekuje da bude bezbedan.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Metabolism.

Više od 400 miliona ljudi širom sveta pati od alergijskog rinitisa – upale nosnih prolaza usled reakcije na alergene u vazduhu. To se dešava kada imuni sistem pogrešno identifikuje nešto poput životinjske dlake ili grinja kao štetno, što izaziva simptome koji mogu uključivati curenje iz nosa, svrab očiju, kijanje i – u najgorem slučaju – otežano disanje.

Kada je sezonski, kao što je reakcija na polen, alergijski rinitis se naziva polenska groznica.

Pored toga što utiče na kvalitet života, polenska groznica može imati ozbiljne dugoročne posledice, uključujući rizik od razvoja respiratornih infekcija i astme.
Studije pokazuju povećanje prevalencije tokom vremena u regionima uključujući Evropu, SAD i Australiju. Takođe postoji sve više dokaza da simptomi polenske groznice postaju sve teži sa klimatskim promenama.

Ipak, postoje dobre vesti, kažu alergolozi: sada su dostupne visokokvalitetne, efikasne i bezbedne terapije za polensku groznicu. Većina leči simptome. Ali jedna, alergena imunoterapija (AIT), je više od leka – „uči“ telo da manje reaguje na određene alergene, i može da preusmeri uobičajeni put polenske groznice ka astmi.

Ozbiljan zdravstveni problem

Deo problema je taj što čak ni zdravstveni radnici ne shvataju uvek ozbiljno alergijski rinitis, kaže klinički alergolog Stiven Darem, profesor emeritus alergologije i respiratorne medicine na Imperijal koledžu u Londonu i bolnici Rojal Brompton.

Alergija ugrožava svakodnevne životne aktivnosti

„Polenska groznica je veliki problem, a oni koji je nemaju često ga trivijaliziraju“, napominje prof. Daram. „Ako razmislite o tome od čega se sastoji naš život – radimo, spavamo i zabavljamo se. A sve te stvari su ozbiljno pogođene polenskom groznicom.“

Na primer, osobe koje pate od polenske groznice u većem su riziku da imaju poteškoća da utonu u san i često se bude tokom noći i zato se osećaju umorno. Čak je utvrđeno da sezonske alergije utiču na školski uspeh dece.

Postoje i druge zdravstvene posledice. Zbog hronične upale sluzokože, ljudi koji imaju alergiju češće imaju respiratorne infekcije – čak dvostruko više, prema jednoj studiji. Kada se ne leči adekvatno, polenska groznica može izazvati teške, hronične bolesti gornjih disajnih puteva i infekcije uha.

Polenska groznica, posebno kod dece, takođe može dovesti do razvoja astme, a sama astma ima tendenciju da bude teža kod ljudi koji takođe imaju polensku groznicu.

„Postoji koncept ‘jedan disajni put, jedna bolest’“, kaže dr Bari Koen, pedijatrijski alergolog i autorka pregleda Američke akademije za pedijatriju iz 2023. godine o alergijskom rinitisu. Upala gornjih disajnia puteva može uticati na donje disajne puteve putem zajedničkih imunoloških puteva, napominje doktorka. A to može dovesti do astme.

Polenska groznica posebno je rizična za decu zbog mogućnosti razvoja astme

Problem star čitav vek – i rešenje?

Iako je polenska groznica u porastu, njeno postojanje nije novo. Na osnovu sopstvenih iskustava i iskustava 28 drugih pacijenata, londonski lekar Džon Bostok je detaljno opisao simptome sezonske alergije još 1828. godine. Njegovi opisi su uključivali „zagušenost glave, začepljenje nosa, kijanje, suzenje očiju i iscedak iz nozdrva“.

Imunoterapija za alergene poput polena takođe nije nova. Godine 1911, drugi lekar je otkrio da ubrizgavanje ekstrakta polena trava pacijentima sa polenskom groznicom može ublažiti njihove simptome sledećeg proleća. Prvo placebo kontrolisano ispitivanje imunoterapije polenom trava obavljeno je pedesetih godina.

Do osamdesetih, ovo je postalo priznati tretman. Ove „alergijske injekcije“ pokazale su se veoma efikasnim, ublažavajući kijanje i patnju hiljada pacijenata. Ali postojao je problem. Injekciona imunoterapija je povremeno imala fatalne ishode zbog anafilakse – alergijske reakcije na samu injekciju.

Ovakvi ishodi su izuzetno retki. Javljaju se kod otprilike jedne na dva-dva i po miliona injekcija, a danas, zahvaljujući boljem razumevanju faktora rizika i pravilnoj primeni, još su ređi.

Ljudi koji imaju alergije mogu imati više respiratornih infekcija jer im je sluzokoža sklonija upalama

Ali kada je u Velikoj Britaniji od 1957. do 1986. godine zabeleženo oko 26 smrtnih slučajeva povezanih sa anafilaksom od potkožne imunoterapije, Velika Britanija je usvojila nove propise – uključujući, u to vreme, da svako ko je primio injekciju mora da čeka u lekarskoj ordinaciji na posmatranju dva sata. (Sada je to 30 minuta).

Pošto injekcije moraju da se daju redovno, često nedeljno, ovaj zahtev je učinio potkožnu imunoterapiju jako komplikovanom.

Alternativa injekcijama

Interesovanje za oralnu alternativu koju je dr Glenis Skading, potpredsednica neprofitne organizacije Euforea i počasni konsultant alergolog i rinolog u bolnici Univerzitetskog koledža u Londonu, pionirski uvela osamdesetih godina, povećalo se.

Sublingvalna terapija, kako je poznata, podrazumeva stavljanje kapljica alergena ispod jezika, umesto ubrizgavanja u ruku. U početku je postojao skepticizam da bi mogla da deluje jednako dobro kao injekcije, što je dovelo do izvesnog otpora.

„Sublingvalna terapija se smatrala pravom ‘marginalnom’ stvari koja neće funkcionisati“, kaže dr Skading. „Zato sam prestala da je upražnjavam neko vreme.“ Ali ispitivanja su pokazala da pruža mnogo manji rizik od anafilakse nego njen potkožni pandan, a da je i dalje veoma efikasan.

„Nije bilo smrtnih slučajeva. Ozbiljni neželjeni ispadi su veoma retki“, napominje dr Skading. Dodaje da su lokalne reakcije, poput privremenog svraba ili otoka jezika, češće.

Zbog opasnosti od anafilaktičkog šoka mnogi strepe od injekcione imunoterapije

Do 1998. godine, Svetska zdravstvena organizacija je objavila konsenzusnu izjavu o imunoterapiji alergenima koja je uključivala primenu sublingvalne terapije kao obećavajuću alternativu injekciji – legitimizujući terapiju na globalnom nivou.

Kao i kod injekcija protiv alergija, glavni izazov je primena. Kapi treba uzimati ispod jezika svakog dana između osam i 16 nedelja pre početka sezone polena, objašnjava dr Darem.

Početak terapije 16 nedelja pre sezone kontroliše simptome tokom leta kod oko 85 odsto pacijenata. Preporuka je da se tri godine nastavi sa uzimanjem tokom cele godine, što može dovesti do dugoročne remisije.

U jednom kliničkom ispitivanju koje je sproveo prof. Daram, učesnici sa alergijom na polen trava kojima je dat placebo prijavili su teške simptome polenske groznice u tokom 16 odsto dana tokom sezone alergija; oni koji su primali sublingvalne kapljice prijavili su to u šest odsto dana.

Dugoročno olakšanje

Što je još bitnije, postoje dokazi da su promene dugotrajne. Nekoliko ispitivanja, uključujući jedno sa više od 1.000 učesnika u Japanu, otkrilo je da je sublingvalna imunoterapija poboljšala simptome čak dve godine nakon prestanka.

Glavni problem sa sublingvalnom terapijom, kažu stručnjaci, jeste to što su vrste alergija koje može da leči i dalje ograničene. Jedine sublingvalne imunoterapije koje je odobrila Američka agencija za hranu i lekove su za grinje iz prašine, polen ambrozije i polen trava.

Imunoterapija alergenima se pokazala efikasnom za hiljade pacijenata

Bilo putem oralnih kapljica ili injekcija, imunoterapija alergenima se pokazala efikasnom za hiljade pacijenata. Imunoterapija alergenima može čak i da spreči pojavu astme.

Jedno randomizovano, dvostruko slepo ispitivanje sprovedeno na više od 800 dece sa alergijom na polen trava, uzrasta od pet do 12 godina, uporedilo je one koji su primali sublingvalnu imunoterapiju sa onima koji su primali placebo.

Nakon dvogodišnjeg praćenja, deca koja su primala kapi alergena imala su oko 29% manju verovatnoću da razviju simptome astme ili koriste lekove za astmu u odnosu na grupu koja je primala placebo.

Međutim, kod onih pacijenata koji imaju astmu imunoterapiji alergenima može biti kontraindikovana, posebno ako je astma teška ili nekontrolisana. To je zato što, iako je anafilaktički šok izuzetno malo verovatan, rizik je veći kada je upala disajnih puteva već prisutna.

Za te pacijente, ili one kod kojih imunoterapija alergenima sama po sebi ne deluje, postoji još jedna opcija: biološki lekovi, klasa lekova koji ciljaju ključne imunološke puteve uključene u alergijske reakcije, zaustavljajući inflamatorni odgovor organizma.

U nekim slučajevima, biološki lekovi se mogu davati uz imunoterapiju alergenima, kombinacija za koju je utvrđeno da smanjuje verovatnoću teških nazalnih simptoma za oko 59 odsto u poređenju sa samom imunoterapijom. „Ali oni ne izazivaju dugoročnu remisiju bolesti kao imunoterapija“, napominje dr Daram, a i mnogo je skuplja.

Kako odabrati lekove i smanjiti okidače

Visoki troškovi i trajanje ovih tretmana mogu biti glavna prepreka za mnoge pacijente. Postoje li druge opcije?

Alergija se često trivijalizuje, a pacijenti ne razumeju kako da to pravilno leče

„Najefikasniji tretman koji imamo, a koji je dostupni pacijentima, je nazalni sprej koji sadrži antihistaminike, kao i kortikosteroide“, navodi dr Skading. Oni su efikasniji od bilo kog leka pojedinačno.

Profesor Daram se slaže. Posebno je važno, napominje alergolog, započeti lečenje pre početka sezone i uzimati ga redovno – čak i u danima kada nemate simptome. „Ako se to uradi, onda je veoma efikasno ne samo u lečenju simptoma, već i u sprečavanju napada.“

Takođe je ključno pravilno primeniti sprej, kažu alergolozi.

Oralni antihistaminici obično nisu toliko efikasni.. Ne primenjuju se direktno na tkiva nosa – gde se javljaju alergijske reakcije – pa su obično slabiji i potrebno im je duže da deluju.

Ali ako ih uzimate, uverite se da je to jedan od novijih lekova („druge generacije“), poput cetirizina ili loratadina. Pored toga što su efikasniji, manje su sedativni: lekovi prve generacije mogu izazvati umor do te mere da je utvrđeno da povećavaju rizik od saobraćajne nesreće.

Smanjenje okidača je takođe važno. Alergolozi preporučuju da držite prozore zatvorenim, koristite prečistač vazduha i nosite sunčane naočare ili masku kada izlazite napolje. Pranje ruku, lica i područja oko očiju – i, idealno, tuširanje, uključujući i kosu – kada uđete unutra, posebno pre spavanja uveče, takođe može pomoći.

Ipak, posebno ako patite od teških simptoma, postoji samo ograničeno smanjenje koje se može postići. A s obzirom na to da šetnje, vožnja biciklom do posla ili rekreacija napolju mogu biti svakodnevna zadovoljstva koja poboljšavaju naš kvalitet života – posebno kako vreme postaje toplije – ni to nije uvek optimalno.

„Imamo veoma efikasne tretmane za većinu pacijenata“, ističe prof. dr Daram. „Problem je u tome što se alergija često trivijalizuje i što ljudi ne razumeju kako da to pravilno leče.“