Pred revijalno 65. Beogradsko proleće, održano u petak, iza bine MTS dvorane sreli smo i nekadašnju popularnu učesnicu i ovoga festivala, našu zvezdu zabavne muzike Radmilu Karaklajić. Osamdestšestogodišnja Beograđanka, iako žureći da primi Nagradu za životno delo, kao i uvek do sada ljubazno je prihvatila kratki razgovor u hodu za „Politiku”.
Osim duge pevačke karijere, ostala je upamćena i po glumi u filmu.
– Svima nama, starim pevačima zabavne muzike, mnogo znači nastup na ovom „Beogradskom proleću” jer je ono, mogu slobodno da kažem, nekako naše. Učestvovala sam samo na dva festivalska „Proleća”, ali sam sa pesmom koju je Đorđe Marjanović za mene napisao, zajedno se njim dobila svoju veliku nagradu. Proleće i Beograd – tim rečima bih mogla da opišem duh našeg glavnog grada koji se, pre svega, voli. Ovaj festival, to je naš Beograd. Sa ove bine poželela sam da nam uvek bude proleće u Beogradu. Ono što je naše je najvažnije, bar za mene koja sam veliki patriota – ističe Karaklajićeva.
Dugo pamti „Beogradsko proleće”, festival na kojem je ovoga puta najstarija, dodaje nasmejano i ponosno, podsećajući se kako je karijeru započela još krajem šezdesetih kada je još kao student pevala sa orkestrom Marka Krsmanovića.
– Onda su me zvali da snimam pesme za radio, koji je tada bio parametar za kvalitet pevanja. Ubrzo potom, 1964. je „uleteo” na moj repertoar hit „Anđelina, zumba, zumba” koji su svi za koji dan već pevušili i tako se „zavrtela” moja duga muzička karijera. Za tu pesmu, na dobijenu melodiju, sama sam napisala tekst i posle sam skoro i za sve ostale napisala. Kada je prodato milion i po ploča, prepoznala sam da mi to ide i još važnije da me raduje. Nizali su se hitovi „Poziv na tvist”, „Crne oči”… Mnogi od vas se nisu ni rodili sedamdesetih kada sam učestvovala sa pesmom „Bokeljska noć” na Splitskom festivalu – rekla je otpevavši nam u hodu u dalmatinskom ritmu „.. a ti ke te raca…”
– Interesantno, ali tada niko kada si nastupao kao izabrani pevač na važnim festivalima nije osećao da li si iz Splita ili iz Beograda, nije bilo ni važno da li si odavde ili odande i na kom dijalektu izvodiš pesmu. Mislim da sam baš bila jako popularna u Splitu i Dubrovniku, ali i u Boki i uopšte na moru. Sad ne mogu uopšte da se snađem. Ne mogu da verujem da, kako mi neki kažu, ne bi trebalo da odem u te iste gradove da prošetam mirno rivom – dodaje.
Veliku popularnost imala je i u Rusiji, gde je jedina, pored Đorđa Marjanovića, dobila Orden za posebne zasluge od Ministarstva kulture tadašnjeg Sovjetskog Saveza po kojem su se u svim sada posebnim državama nizali koncerti jugoslovenske zvezde Radmile Karaklajić. Tamo je objavila 76 hitova koji su se pre pet–šest godina našli na albumu – kompilaciji njenih pesama. U Rusiji je i danas popularna. Tamo je najviše vremena i provela, priča, jer je zbog velike produkcije i mnogo pesama snimala.
– Bilo je tu dosta ploča, mnogo televizija oko mene… Ali je najvažnija, ipak, ta duša sovjetskih naroda koja je meni srodna. Isto su me kao u Moskvi dočekivali i u Baltičkim republikama i u Uzbekistanu, u Groznom. Našli smo se na istim frekvencijama ja i tamošnja publika kojoj sam po dva i po sata pevala sama na bini – kaže.
Pre sedam godina je u Istanbulu, gde je pevala na skupu ogranka OUN, dobila Evroazijsku nagradu za svoj muzički rad na scenama i u produkcijama. Na koncert je došao i gradonačelnik Istanbula.
Kaže da može još da peva na sceni, ali misli da je, ipak, dosta. Srećna je što „imamo i danas divnih mladih pevača” i misli da je red da im se ustupi mesto i na „Beogradskom proleću”, gde je na 65. u nekadašnjem Domu sindikata, njenu pesmu „Ako ljubavi nema” pevala Nataša Mihajlović.
Na kraju je poručila: „Treba da se vrati proleće svuda, u ceo danas sukobljeni svet. Da doživimo opet mirni sledeći april u Beogradu. Ja se još nadam.”
