Vaskrs – praznik nad praznicima | Dan uveče

12. april 2026. | 14:11

Suština Uskrsa nije simbolična, već suštinska: ljubav, žrtva i pobeda nad smrću

Vaskrs - praznik nad praznicima | Dan uveče

Svake godine, u jednom trenutku, ceo svet stane. Sveće se pale. Zvona odzvanjaju. I usred noći, usred tame koja je gusta i stvarna, čuje se jedan jedini glas: “Hristos vaskrse”. I svetlost u čoveku, poveruje da smrt nije poslednja reč.

Živimo u vremenu koje nas uči da budemo jaki, da ne plačemo, da idemo dalje. Algoritmi nam nude sreću na rate, a mi – iscrpljeni, usamljeni, izgubljeni u buci sopstvenih života – sve češće ne znamo ni ko smo, ni zašto smo ovde. A onda dođe Uskrs.

I kaže: postoji izlaz iz svakog groba. Jer Vaskrsenje nije samo događaj od pre dve hiljade godina, ono je obećanje. Dato svakom čoveku koji je ikada izgubio nekoga koga voli. Svakom ko je sedeo sam u mraku i pitao se da li je vredelo. Svakom ko je ponovio sebi – ja više ne mogu. Hristos nije vaskrsao samo iz kamenog groba – vaskrsao je iz svega što čoveka ubija iznutra.

Vaskrs nije samo praznik radosti, već i središnja tačka hrišćanske vere, jer bez tajne krsta nema ni tajne vaskrsenja. Govoreći o smislu najvećeg pravoslavnog praznika, prezviter i dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, dr Srboljub Ubiparipović u emisiji “Dan uveče” ističe da je reč o događaju koji temeljno određuje identitet svakog hrišćanina: Hristos strada, umire i vaskrsava ne kao simbol, već kao Bogočovek koji na sebe uzima ljudsku prirodu da bi čoveku otvorio put u večni život.

“Reč je o najvažnijem događaju u istoriji spasenja ljudskog roda, odnosno o najveličanstvenijem prazniku koji proslavljamo svečano u pravoslavnoj crkvi. Ako bismo pokušali na najsažetiji način da objasnimo šta prethodi tajni vaskrsenja Hristovog, jeste tajna krsta. To definiše identitet svakog pravoslavnog hrišćana i hrišćanke, odnosno da bez krsta nema ni vaskrsenja. Bogočovek, gospod naš Isus Hristos koji se ovaplotio od Duha svetoga i Marije Djeve dolazi na ovaj svet radi ljubavi. On dolazi istinski stvarno da umre radi nas ljudi, našeg spasenja, dolazi kao nevino jagnje koje nema greha, ali koje na sebe uzima celokupnu ljudsku prirodu u svojoj ličnosti i uspinje se ka gradu Jerusalimu, ka krstu kao znaku božanske ljubavi prema rodu ljudskom, celokupnoj tvorevini”, ističe gost televizije RT Balkan.

Ubiparipović naglašava da se upravo u Hristovom stradanju i smrti otkriva suština vaskršnje poruke. Krst, kaže, nije znak poraza, već mesto pobede nad smrću, grehom i propadljivošću. Vaskrsenje, u tom smislu, nije samo događaj iz sveštene istorije, nego temelj vere bez koga bi, kako podseća, sve ostalo bilo lišeno smisla.

“Bivajući razapet na krst, kao jagnje nevino, bez greha i mrlje, šireći ruke grli ceo svet i vasceli ljudski rod. I pošto istinski stvarno umire, ali smrću koja nije bila ispunjena truležnošću kao plod te smrti, dolazi vaskrsenje. To je pobeda nad smrću, nad grehom, nad đavolom, nad propadljivošću. Hristos je pokidao okove smrti, sišao krstom u had i proputio nam put u život večni. To je suštinska poruka vaskrsenja, temelj naše vere bez čega ništa ne bi imalo smisla i bez čega bi naša vera bila uzaludna”, objašnjava Ubiparipović.

Govoreći o odnosu Boga i čoveka, podseća da hrišćanstvo donosi radikalnu novinu: Bog ne ostaje daleki sudija kome se prinose žrtve, već sam dolazi među ljude i žrtvuje sebe radi njihovog spasenja. Ta promena, kako ističe, ne tiče se samo verskog obreda, već samog načina postojanja čoveka u zajednici sa Bogom.

“Bog je došao među ljude, postao jedan od nas, postao savremen čoveku da bi čovek postao savečan Bogu. Dolazi da izmeni i unapredi odnos ljudskog roda sa trojičnim Bogom, ali ne ovoga puta kao što je to bilo u Starom zavetu, odnosu koji je bio zasnovan na prinošenju žrtava biljnog ili životinjskog porekla, nego dolazi sam da žrtvuje sebe radi nas ljudi i našeg spasenja, kako bi odnos između Boga i ljudskoga roda koji je bio narušen praroditeljskim grehom Adama i Eve. Dolazi da istinski strada, da bude razapet i da vaskrsne iz mrtvih i da ljudsku prirodu uzvede na tron nebeskog oca i na taj način nam podari jedan apsolutno drugačiji nivo postojanja u zajednici sa trojičnim Bogom”, dodaje.

Ubiparipović ukazuje i da Hristova misija nije bila politička niti usmerena na ovozemaljsku vlast, već na suštinsku promenu ljudskog postojanja. Upravo zato, Hristos ruši društvene i moralne barijere svog vremena: prilazi onima koje je društvo odbacilo, razgovara sa grešnicima i pokazuje da Božja ljubav ne pravi razlike među ljudima.

“Nije reč o dolasku vladara koji u ovozemaljskom smislu želi da promeni situaciju u državnom, političkom planu, kulturološkom, ovde je reč o suštinskim, korenitim promenama na polju postojanja ljudskog roda. I spasitelj dolazi i na svakom koraku pokazuje da se menja odnos između Boga i ljudskog roda. U više navrata čini ono što je za judejsko društvo bilo neprihvatljivo – provodi vreme sa onima koji su bili prokaženi, koji nisu bili dostojni života – sa grešnicima, sa carinicima, sa bludnicima i za to biva optuživan. Ali on na to odgovara da je Bog došao među grešnike, a ne radi pravednika, odnosno radi svakog čoveka”, ukazuje gost “Dana uveče”.

Ubiparipović posebno podvlači univerzalnost te poruke.

Božja ljubav, kaže, ne meri ljudskim aršinima, ne deli na dostojne i nedostojne, već poziva sve u zajednicu. Zato je i Hristovo delo, iako istorijski vezano za jedan narod i jedno vreme, u suštini upućeno svakom čoveku.

“Logika ljubavi Božje i ljubavi ljudske je drugačija, postoje razlike. Kao što znamo, Bog jednako voli i one koji su dobri i one koji su rđavi, i kišu šalje i jednima i drugima. Dok bismo mi, shodno ljudskim slabostima i razumevanjima, pravili određene razlike. Ali upravo zbog toga što Bog bezrezervno ljubi, ljubavlju koja nije nama razumljiva, ali je sveobuhvatajuća, tom ljubavlju ljubi čoveka koji je kruna tvorevine, on dolazi radi svih. Zato poziva sve u zajednicu i zato je spasitelj svih, provodi vreme sa svim slojevima društvenim. Njegova poruka je univerzalna i ne tiče se samo judejskog roda, jer je iz tog roda i potekao, već se tiče celokupnog ljudskog roda i Bog ne pravi razlike među ljudima”, pojašnjava Ubiparipović.

Kao snažan primer pokajanja i pada, izdvaja događaje Velike srede. Sa jedne strane, tu je žena grešnica koja svojim pokajanjem i ljubavlju pokazuje da niko nije unapred izgubljen. Sa druge, tu je Juda, koji i pored bliskosti sa Hristom pada u izdaju. Tako se, kaže, pred čovekom otkriva i nada i opomena.

“Tokom prethodne sedmice, na Veliku sredu smo imali dva interesantna primera koja govore o tome kako neko ko je neprihvatljiv u društvu može, prinoseći pokajanje Bogu, da zadobije carstvo nebesko. Istovremeno da onaj ko je u najbližem mučeničkom krugu može otpasti od spasitelja. Tu na prvom mestu mislim na ženu bludnicu koja prinosi skupoceno miro i mirom omiva noge Spasitelja i, svojom kosom i svojim suzama, zapravo priprema Spasitelja za pogreb. Spasitelj tada, želeći da pojasni zašto prihvata pokajanje jedne takve ličnosti, kaže da je ona veliku ljubav imala. Svako ko pristupa pokajanju, ko je spreman da otvori srce za Gospoda biva mu umnogome oprošteno. Nikada nije kasno za pokajanje, Jevanđelje je ispunjeno različitim primerima koji govore da je svaki čovek vredan spasenja i ljubavi Božje”, podseća Ubiparipović.

Na istoj liniji, primer Jude i Petra pokazuje da ni blizina Bogu sama po sebi nije dovoljna ako nema duhovne budnosti. Čovek može da posustane, da se pokoleba i padne, ali i da kroz veru i pokajanje ponovo traži put ka istini.

“Na Veliku sredu se opominjemo i Jude Iskariotskog, koji je pripadao krugu dvanaestorice učenika, ali koji je, zato što je bio u neposrednoj blizini Spasitelja, odlučio da ga izda. Time pokazuje da oni koji smatraju da su u neposrednoj blizini, u zajednici sa Bogom, i da sve razumeju, ako ne vode računa i nisu duhovno budni nad sobom i te kako su skloni padu i grehu. Primer Svetog apostola Petra ilustruje svakoga od nas koji je spreman da prihvati dar vere, a opet da usled ovozemaljskih okolnosti, iskušenja i izazova pokoleba i posumnja u odnos sa Bogom”, upozorava Ubiparipović.

Kanada ima ostrvo unutar jezera, unutar ostrva unutar jezera, unutar ostrva

Viktor

11. april 2026. | 13:57

Zvuči kao jezička igra, ali zapravo je potpuno stvarna – i prilično fascinantna. U srcu Kanade nalazi se jedno od najneobičnijih geografskih “gnežđenja” na svetu. Ušuškano u arktičkom arhipelagu, ostrvo Viktorija u Kanada krije jednu od najluđih geografskih priča na svetu – gotovo kao rusku babuškastu slagalicu sastavljenu od jezera i ostrva. U pitanju je fenomen koji zvuči kao greška u rečenici, ali nije: ostrvo u jezeru, na ostrvu, u jezeru, na ostrvu.

Ova „Inception-a“ vredna pojava poznata je kao ostrvo trećeg reda, odnosno „ostrvo unutar ostrva unutar ostrva“, a upravo ono koje se nalazi između teritorija Nunavut i Severozapadnih teritorija smatra se najvećim takvim primerom na svetu.

Zanimljivo je da je otkriveno tek 2007. godine, kada je geograf Josh Calder, proučavajući Google mape, naišao na ovu neobičnu formaciju.

Sićušno ostrvo u samom centru

U samom centru ove geografske zagonetke nalazi se sićušno ostrvo, široko svega oko 300 metara. Ono leži u neimenovanom jezeru, koje se nalazi na većem ostrvu u obliku morskog konjića. To ostrvo, pak, leži unutar duguljastog jezera blizu obale Victoria Island – osmog po veličini ostrva na svetu i drugog najvećeg u Kanadi. Ako vam se već zavrtelo u glavi, niste jedini.

Iako deluje kao jedinstven slučaj, ovakve „koncentrične“ geografske strukture postoje i drugde. Jedan od najpoznatijih primera je Vulcan Point na Luzon na Filipini. Tamo se malo ostrvo nalazi unutar jezera u krateru vulkana, koji je smešten u jezeru, na ostrvu – još jedna prirodna slagalica koja pomera granice logike.

Zanimljivo, Vulcan Point je 2020. godine „nestao“ nakon erupcije Taal Volcano, kada se kratersko jezero privremeno isušilo i poremetilo celu ovu geografski kompleksnu strukturu. Ipak, voda se ubrzo vratila, pa je i fenomen obnovljen.

Nepristupačno područje

Za razliku od filipinskog primera, kanadsko „ostrvo trećeg reda“ verovatno nikada nije posetio nijedan čovek. Nalazi se u izuzetno nepristupačnom području – najbliže naselje udaljeno je oko 145 kilometara, a putevi ne postoje.

I možda to nije jedini takav slučaj. Victoria Island i veliki delovi Kanade prepuni su malih jezera, što znači da postoji realna šansa da negde čeka još neka slična geografska „zagonetka“ koja tek treba da bude otkrivena.

A ako vam sve ovo nije dovoljno, Kanada ima još ovakvih fenomena. U Lake Huron nalazi se Manitoulin Island – najveće ostrvo u jezeru na svetu, koje u sebi krije sopstvena jezera, a neka od njih imaju i svoja ostrva, poput Treasure Island. Tu je i Nettilling Lake, najveće jezero koje se nalazi na jednom ostrvu.

Drugim rečima – ako postoji mesto na svetu gde geografija ume da se poigra sa logikom, to je definitivno Kanada.

Zašto su dvadesete najbolje godine da se steknu finansijske navike

Viktor

11. april 2026. | 13:53

Mnogim mladima danas deluje da su ušteđevina i finansijska samostalnost ciljevi koji se stalno pomeraju. Kada se na to dodaju svakodnevni troškovi, pritisak potrošnje i osećaj da novac nestaje čim legne na račun, nije teško razumeti zašto štednja i ulaganje često deluju kao luksuz, a ne kao realna opcija.

Ipak, upravo su dvadesete godine pravo vreme za usvajanje finansijskih navika koje kasnije prave ključnu razliku. Ono što mladima ide u prilog jeste vreme, a vreme je jedan od najvažnijih saveznika kada je reč o ulaganju. Što ranije počnete da gradite pametan odnos prema novcu, veća je verovatnoća da i manji, ali redovni iznosi vremenom značajno porastu.

U dvadesetim se najlakše formiraju navike koje kasnije određuju način na koji upravljate novcem. To je period kada prvi put samostalno raspolažete prihodima i donosite odluke o tome kako ih trošiti. Međutim, savremeni način života često podstiče impulsivnu potrošnju, pa mladi lako upadaju u začarani krug „od plate do plate“ ili se oslanjaju na dozvoljeni minus i kreditne kartice. U društvu za upravljanje investicionim fondovima Vista Rica podsećaju da su dvadesete period kada prvi put zarađujemo svoj novac, stičemo ekonomsku nezavisnost i imamo prirodan poriv da u njemu uživamo. Zato se ovaj period smatra i formativnim kada je reč o finansijskim navikama.

„Ne postoje prave godine za početak ulaganja, već pravi trenutak, a to je što ranije. Jedna od najvažnijih navika koju treba usvojiti već u dvadesetim jeste budžetiranje. Kada jasno znate koliko trošite i na šta vam novac odlazi, mnogo lakše određujete iznos koji možete da sačuvate i kasnije usmerite ka ulaganju“, navode iz kompanije Vista Rica.

Druga važna prednost dvadesetih jeste to što i manji iznosi, ukoliko se ulažu redovno i dugoročno, mogu imati realan efekat. Česta zabluda je da sa ulaganjem treba početi tek kada prihodi postanu značajno veći. U praksi je mnogo važnije početi sa iznosom koji je održiv, nego čekati „savršeni trenutak“. To znači da prva investicija može biti i 10.000 dinara.

Na primer, ako 10 meseci unapred odvajate novac za letovanje i držite ga u novčanim (keš) fondovima, ne samo da vas na kraju očekuje dodatni prinos, već izbegavate i trošak kamate koji biste imali ako putovanje platite kreditnom karticom. U domaćim bankama kamatne stope na revolving kreditne kartice često se kreću okvirno između 20% i 30% godišnje. To u praksi znači da letovanje koje plaćate „na rate“ može biti značajno skuplje nego ako ste isti iznos postepeno odvajali i čak ostvarili mali, ali pozitivan prinos. Upravo u tome je razlika -između planiranja koje donosi vrednost i impulsivne potrošnje koja vas dugoročno košta.

Treći razlog zbog kojeg su dvadesete idealne za ulaganje jeste prostor za učenje. Nije poenta da odmah znate sve, već da imate vreme da postepeno razumete opcije koje postoje na tržištu i pronađete ono što odgovara vašim ciljevima. Pored klasične štednje, danas su dostupni i investicioni fondovi kao jedan od načina za dugoročnije planiranje finansijske budućnosti, uključujući i alternativne fondove.

Dvadesete nisu važne jer tada morate da znate sve o novcu, već zato što počinjete na vreme. A kada se počne rano, čak i mali koraci vremenom dobijaju mnogo veću vrednost.

Stres koji ne dolazi iz tehnologije

Viktor

11. april 2026. | 13:51

a man sitting at a desk in front of a computer

U poslednje vreme često čujem istu rečenicu, izgovorenu na različitim mestima – na sastancima u kompanijama, posle predavanja, ponekad i u neformalnim razgovorima uz kafu: „Sve se menja toliko brzo da imam osećaj da neću moći da ispratim.”

Piše: Radomir Lale Marković, SIY trener

Na prvi pogled, čini se da je izvor tog osećaja jasan – veštačka inteligencija, automatizacija, digitalna transformacija. Međutim, što više razgovaram sa ljudima koji se nalaze usred tih promena, sve sam sigurniji da stres ne dolazi samo iz tehnologije. On dolazi iz neizvesnosti identiteta u svetu koji se ubrzano redefiniše.

Tokom karijere u medijima i video-produkciji više puta sam gledao kako tehnologija menja profesije. Kada sam počinjao na televiziji, montaža je bila fizički proces – trake, mašine, dugi sati tehničkog rada. Digitalna montaža je mnoge tada uplašila. Ne zato što je bila komplikovana, već zato što je podrazumevala promenu uloge.

Ali vrlo brzo se pokazalo nešto zanimljivo: ljudi koji su razumeli priču, ritam i smisao sadržaja nisu nestali iz profesije. Naprotiv. Oni su postali još važniji. Promenio se alat, ali ne i vrednost razmišljanja.

Sličnu dinamiku vidim danas u razgovorima o veštačkoj inteligenciji. AI može da napiše tekst, generiše sliku, napravi video ili analizira ogromne količine podataka. Ono što kod mnogih ljudi izaziva napetost nije sama tehnologija, već pitanje koje stoji iza nje: gde sam ja u toj slici?

U radu sa ljudima kroz treninge komunikacije, fokus pažnje ili emocionalne inteligencije često primećujem jednu zanimljivu stvar. Kada ljudi pričaju o strahu od gubitka posla – oni, zapravo, retko govore o poslu. Mnogo češće govore o osećaju vrednosti.

Posao je u modernom poslovnom svetu postao deo identiteta. Na pitanje „Ko si ti?”, ljudi često odgovaraju profesijom. Kada tehnologija dovede u pitanje tu profesiju, automatski se pokreće mnogo dublji mehanizam: strah da ćemo izgubiti mesto u sistemu koji nas definiše.

Veštačka inteligencija u tom kontekstu nije samo tehnološka promena. Ona je ogledalo koje pokazuje koliko smo svoj identitet vezali za određene forme rada. I zato reakcija često nije racionalna. Ona je emocionalna.

U kompanijama koje prolaze kroz digitalnu transformaciju najčešće se fokus stavlja na procese, alate i strategije. To je logično. Međutim, iz mog iskustva u radu sa timovima, pravi izazov se pojavljuje na drugom mestu – u prostoru između ljudi.

Kada se u organizaciji pojavi nova tehnologija, ne menja se samo način rada. Menja se percepcija vrednosti. Neko ko je godinama bio ekspert u jednoj oblasti odjednom vidi da algoritam deo tog posla radi brže. Ako ta promena nije pažljivo objašnjena, ljudi počinju da popunjavaju praznine sopstvenim interpretacijama. A ljudski mozak je izuzetno kreativan kada treba da predvidi najgori scenario.

Tu dolazimo do pitanja komunikacije. Ne one formalne, kroz prezentacije i strategije, već one suštinske: kako organizacija razgovara sa ljudima o promeni.

Lideri koji uspešno prolaze kroz digitalne transformacije ne ignorišu strah zaposlenih, ali ga i ne dramatizuju. Oni stvaraju kontekst u kojem se promena ne doživljava kao zamena čoveka, već kao promena njegove uloge.

U praksi to često znači jednostavnu, ali važnu stvar: jasno pokazati gde ljudska sposobnost ostaje nezamenljiva. U kreativnosti, u proceni, u donošenju odluka u neizvesnim situacijama, u razumevanju ljudi.

Tehnologija je oduvek menjala način na koji radimo. Ono što se ređe menja jeste potreba da neko razume smisao onoga što radimo.

U tom prostoru između tehnologije i smisla nalazi se komunikacija. I možda je upravo tu ključ za razumevanje današnjeg stresa: ne u brzini promene, već u načinu na koji je objašnjavamo jedni drugima.

Ljudi se retko plaše tehnologije. Mnogo češće se plaše tišine u kojoj ne znaju gde je njihovo mesto u priči koja tek počinje.

Kako razmišljaju budući milioneri: 6 osobina koje otkrivaju uspešne ljude

Viktor

11. april 2026. | 13:48

Ne postaje se milioner preko noći, ali postoje obrasci ponašanja koji jasno ukazuju na to da ste na dobrom putu. Upravo o tome piše Entrepreneur, navodeći niz znakova koji otkrivaju način razmišljanja ljudi koji vremenom dolaze do velikog novca.

Jedan od najčešćih pokazatelja jeste – rani početak. Mnogi uspešni ljudi počeli su da zarađuju još kao deca, razvijajući preduzetnički duh mnogo pre nego što su uopšte znali šta znači reč “karijera”.

Druga važna osobina je takozvani “action mindset” – ljudi koji ne čekaju savršen trenutak, već reaguju čim prepoznaju priliku.

Uz to ide i osećaj hitnosti: nema odlaganja, nema “sutra ću”, već se stvari pokreću odmah. Zanimljivo je i da budući milioneri ne razmišljaju samo o štednji – već pre svega o tome kako da zarade više. Novac se ne čuva, već pokreće, ulaže i umnožava.

Jedna od ključnih razlika krije se i u psihologiji: sposobnost da odložite zadovoljstvo. Drugim rečima, da danas ne potrošite – kako biste sutra imali mnogo više. Upravo ta disciplina često pravi razliku između prosečnih i izuzetnih finansijskih rezultata.

Tu je i stalna potreba za napretkom. Uspešni ljudi ne prestaju da uče, čitaju i rade na sebi, bez obzira na formalno obrazovanje. Kontinuirano usavršavanje postaje deo njihove svakodnevice.

Na kraju, možda i najvažnije – otpornost. Debela koža, kako se često kaže. Sposobnost da izdrže kritike, neuspehe i pritisak, bez odustajanja.

Sitne važne stvari

Pored ovih ključnih osobina, lista uključuje i niz drugih zanimljivih signala: važnost okruženja i mentora, postavljanje jasnih ciljeva, optimizam, praćenje aktuelnih dešavanja, ali i spremnost da se izađe iz zone komfora. Sve su to mali, ali značajni indikatori jednog načina razmišljanja koji, dugoročno, vodi ka finansijskom uspehu. Možda je baš u tome poenta – milioneri ne rade nužno spektakularne stvari. Oni samo uporno rade prave stvari.

Milijarde pod morem: Ovo je najbogatiji brodolom u istoriji

Viktor

11. april 2026. | 13:45

the deck of a large ship with a life preserver

Istraživanje olupine broda „San Hose“ i dragocenih metalnih kovanica razbacanih na dubini od oko 600 metara ispod površine mora, nedaleko od obale Kolumbije, potvrdilo je da je reč o najbogatijoj olupini na svetu.

Takozvani sveti gral među brodovima, španski galeon „San Hose“ eksplodirao je i potonuo 1708. godine pod udarima britanskih topova, a sa sobom je odnio bogatstvo koje se danas procenjuje na čak 17 milijardi dolara.

Kako je olupina locirana?

Veći deo tog bogatstva činile su kovanice prikupljene tokom 10 godina ubiranja poreza iz američkih kolonija. Olupina je prvi put locirana 2015. godine.

Studija iz 2025. godine, objavljena u časopisu „Antiquity“, pokazala je kako su istraživači uz pomoć daljinski upravljanih podvodnih vozila uspeli da pronađu kovanice i potvrde da olupina pronađena 2015. zaista jeste dugo traženi „San Hose“, što je ujedno pokrenulo spor oko vlasništva između Kolumbije i Španije.

Otkrivene ručno kovane kovanice

„Među ključnim nalazima su ručno kovane kovanice nepravilnog oblika, poznate kao cobs na engleskom i macuquinas na španskom, koje su više od dva veka bile osnovna valuta u Americi“, navela je autorka studije Danijela Vargas Arisa, pomorski arheolog iz Kolumbije.

Ove kovanice su najčešće izrađivane od zlatnih ili srebrnih poluga.

Tačan broj vidljivih kovanica teško je utvrditi zbog uslova na dnu mora, ali primerci zabeleženi na fotografijama visoke rezolucije imaju prosečan prečnik od oko 3,3 centimetra i težinu od oko 27 grama. Procene govore da se na dnu nalazi čak 200 tona zlata, srebra i neobrađenog dragog kamenja.

Fotografije su pomogle i u preciznijem opisivanju blaga. Na jednoj strani kovanica nalazi se Jerusalimski krst, veliki krst okružen sa četiri manja, kao i štit sa motivima zamka i lavova. Na drugoj strani prikazani su Herkulovi stubovi iznad talasa mora.

Kako je brod potonuo

Upravo dizajn talasa ukazuje na to da su kovanice kovane u kovnici u Limi. Na ivicama se nalaze i oznake kontrolora kvaliteta metala, koji su proveravali čistoću zlata i srebra.

Istraživači smatraju da ovi nalazi dodatno potvrđuju dugogodišnju pretpostavku da je reč upravo o „San Hoseu“. „Ovaj slučaj pokazuje koliko su kovanice važne kao hronološki pokazatelji u identifikaciji brodoloma, posebno onih iz flote ‘Tierra Firme’“, navela je Arisa.

Brod je, po svemu sudeći, potonuo nakon 1707. godine, kada su kovanice kovane. Tome u prilog idu i pronađeni kineski porcelan iz perioda vladavine cara Kangšija (1662-1722), kao i natpisi na topovima iz 1665. godine, što ukazuje na početak 18. veka.

Karakteristike kovanica pomogle su i u određivanju rute broda, kao i porekla blaga, za koje se veruje da potiče iz rudnika u Peruu, gde je kovanje zlatnih kovanica u Limi počelo 1696. godine.

Istorijski kontekst takođe igra važnu ulogu. Markiz de Kasteldosrijus 1706. godine stigao je u Peru kako bi obnovio trgovinu i poslao desetogodišnje poreze u Španiju. Krajem 1707. godine trgovci i zvaničnici iz Perua stigli su do Paname, gdje su se susreli sa flotom „Tierra Firme“, kojom je komandovao upravo galeon „San Hose“. Ovaj brod imao je monopol nad transportom kraljevskog blaga između Južne Amerike i Iberijskog poluostrva.

Kovanice su bile osnovni način transporta bogatstva iz Amerike u Evropu, pa se veruje da su ove zalihe bile deo kraljevskog blaga koje je iz Perua poslao vicekralj.

Međutim, kada je flota od 18 brodova 8. juna 1708. godine isplovila iz Kartahene ka Španiji, napalo ju je pet britanskih ratnih brodova tokom Rata za špansko nasleđe.

Tokom topovske bitke eksplodirale su zalihe baruta na brodu „San Hose“, što je dovelo do njegovog potonuća u dubinu mora.

Španija po prvi put sa tri filma u trci za Zlatnu palmu

Viktor

10. april 2026. | 02:13

Almodovar, Sorogojen i Havis predstavljaju svoja ostvarenja u Kanu

Španija je po prvi put uspela da uvrsti tri svoja filma u konkurenciju za prestižnu nagradu Zlatna palma na filmskom festivalu u Kanu, prenosi danas Pais.

Na festivalu, koji će se održati od 12. do 23. maja, u takmičarskom delu biće prikazani filmovi „Gorki Božić” Pedra Almodovara, „Voljena” Rodriga Sorogojena i „Crna lopta” dvojice filmskih stvaralaca Havis, koji su ranije bili u partnerskoj vezi. Španija nikada ranije nije uspela da ima tri filma u glavnoj konkurenciji, nešto u čemu francuska kinematografija i Sjedinjene Američke Države redovno uživaju, navodi list. Film „Gorki Božić” je već premijerno prikazan u Španiji pre projekcije u Kanu i to je Almodovarovo najintimnije delo jer govori o tuzi i depresiji u kojoj filmski stvaralac preispituje u kojoj meri može da crpi inspiraciju iz života drugih ljudi.

„To je film koji me jasno odražava. Ima mnogo fikcije, ali ništa izmišljeno. Apsolutno sam u njemu prisutan i potpuno fikcionalizovan. Zapravo, kada bih snimio film o sebi, bio bi veoma dosadan, pa je fikcija uvek neophodna”, rekao je Almodovar o ovom ostvarenju.

Glumačku postavu drame čine Barbara Leni, Leonardo Sbaralja, Aitana Sančez-Hihon i Viktorija Luengo, U Kanu će se nadmetati i film „Voljena” Rodriga Sorogojena koji prikazuje ponovni susret priznatog filmskog reditelja (Havijer Bardem), i njegove ćerke, neuspešne glumice, kako bi zajedno snimili film nakon godina otuđenja i teške prošlosti o kojoj nijedno od njih nije spremno da razgovara. Scenario su napisali sam Sorogojen, u saradnji sa Izabel Penjom.

Tu je i film „Crna lopta” (La bola negra), dueta filmskih stvaralaca Havis koji se fokusira na život i delo Federika Garsije Lorke, a bavi se i pitanjem homoseksualnosti u Španiji. Glavni protagonista je muzičar Gitarikadelafuente, koji debituje kao glumac, a pored njega tu su i Penelope Kruz, Glen Klouz, Migel Bernardo, Karlos Gonzalez i Lola Duenjas.

Organizatori Kanskog festivala su napomenuli da su primili čak 2.541 prijavu za učešće, kao i da neće biti filmova iz holivudskih studija. Festival će otvoriti film Pjera Salvatorija „La Venus elektrik”, u kojem glume Pio Marmai, Ane Demustije i Žil Leluš. Park Čan-vuk će predsedavati žirijem, a Piter Džekson i Barbra Strajsend dobiće počasnu Zlatnu palmu na ovogodišnjem festivalu, prenosi Tanjug.

Sjaj krune brzo tamni

Viktor

10. april 2026. | 02:09

a row of chairs sitting in front of a theater screen

Napisan verovatno 1595. godine, a prvi put izveden 1601, uoči pobune protiv kraljice Elizabete, koja je grofa Eseksa koštala glave zbog podrške ovoj premijeri u Gloubu, „Ričard Drugi” bez sumnje pripada grupi Šekspirovih najboljih istorijskih tragedija. Prepoznatljiv u pogledu teme, tragične sudbine oholog i rasipnog kralja, kao i stila, blistave poetske i filozofske obrade problema zaslepljenosti vlašću, „Ričard Drugi” je i reprezentativan primer Kotovog tumačenja Šekspirovog Velikog mehanizma istorije, duboko prisutnog u skoro svakoj njegovoj tragediji. Ričard Drugi, poput Ričarda Trećeg ili Magbeta, spoznaje iluzornost njegovog (kraljevskog) položaja kada ostane bez njega; radnja ove tragedije ne ispisuje njegov dolazak na vlast, poput krvavog puta Ričarda Trećeg, ali prikazuje pad, kao i početke blisko svirepog puta njegovog naslednika, Henrija Četvrtog, koji će postati još jedan nemilosrdni vladar, takođe spreman na sve kako bi sačuvao vlast.

Iako retko postavljan na naše repertoare, „Ričard Drugi” je remek-delo dramske književnosti, značenja bolno prepoznatljivih u ovom vremenu, kao i u (verovatno) svakom vremenu (adaptacija Boris Liješević i Fedor Šili). Zato je nedvosmisleno pohvalna odluka uprave Jugoslovenskog dramskog pozorišta i reditelja Borisa Liješevića da pod svetla pozornice postave ovaj komad, da nas podsete na svevremene mehanizme osvajanja i održavanja moći, ali i na činjenice o njenoj privremenosti. Reditelj tekstu pristupa sa jasnim (straho)poštovanjem, tumačeći ga u sebi svojstvenom obliku, asketskom, brehtovskom. Na minimalistički dizajniranoj sceni na kojoj se nalaze skoro samo mobilni panoi, zidovi koji se po potrebi pokreću, gradeći nekakvu dinamiku prostora, glumci nas ogoljeno suočavaju sa ovom istorijskom tragedijom (scenografija Igor Vasiljev). Kostim Marije Marković Milojev je takođe sveden, savremen je i povremeno stilizovan (na primer, kraljeva prozirna bluza od tila ispod dugačke bele bunde), usklađen sa rediteljevom idejom minimalističkog razmotavanja veličanstvenosti Šekspirovog duha.

Ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta nadahnuto predstavlja vrhunske umetničke domete Šekspirove dramske poezije. Milan Marić višeznačno igra kralja Ričarda Drugog, precizno oblikujući njegove burne promene, od nadobudnog stava jednog kapricioznog kralja na početku, uz diskretne doze teatralnosti i blage groteske. Kako radnja napreduje, a on gubi kraljevsko tlo pod nogama, ta razmetljiva arogancija iščezava, oslobađajući prostor za spoznaju o ranjivosti tela i duha, za istinsku osetljivost bića, ali i za gubitak dostojanstva, što je naročito efektno prikazano u sceni puženja po podu poput nekakvog gmizavca, kada ostane bez krune. Vojin Ćetković, u ulozi izgnanog Henrija Bolinbruka, koji se sa vojskom, ojačan, vraća u London, da povrati ono što mu je Ričard oteo, takođe autoritativno prikazuje tiranina u nastajanju, neumoljivo rađanje sile, koja će kasnije, u duhu ponavljanja Velikog mehanizma istorije, odrediti i njegovu vlast.

Naročito je upečatljiva izražajnost Igora Samobora u ulogama Džona od Gonta, Grofa od Nortamberlenda, i jednog od naratora; kao Džon od Gonta, on sa posebnom snagom izgovara inspirativne misli o prirodi razuma, vlasti, dobra i zla, o stidu i samouništenju, hrabar da govori istinu jer mu blizina smrti to posebno dopušta. Aleksandar Đurica takođe upečatljivo predstavlja nestalnog Ričardovog rođaka, vojvodu od Jorka, koji čuva krunu u kraljevom odsustvu, ali i brzo menja tabor, kada se okolnosti promene. Blizak je slučaj sa vojvodom od Omerla, u energičnom, punokrvnom tumačenju Alekseja Bjelogrlića, koji će od bliskog Ričardovog prijatelja preći put do njegovog izdajnika i ubice, potvrđujući tezu da u svetu politike vladaju samo interesi, dok je moral proteran na deponiju (u predstavi on ubija Ričarda, dok Šekspir tu ulogu daje Ekstonu).

Sanja Marković je ekspresivna u ulozi kraljice Izabele, Ričardove supruge, naročito u dirljivim scenama sloma, natopljenim njenim suzama. Anđelika Simić plastičnije igra vojvotkinju od Jorka, dok Danilo Milovanović takođe predstavlja nekoliko likova (Tomas Moubri, Solzberi), u prepoznatljivom Liješevićevom maniru brehtovske nestalnosti scenskih identiteta, što u predstavi nije uvek najjasnije sprovedeno; gledaoci koji ne poznaju dobro Šekspirov tekst, ne mogu baš lako da prate te promene.

Izražajnu snagu pozorišta ne čini samo vrhunski skrojena dramska poezija koju na sceni otelotvoruju vredni i posvećeni glumci; ova misao se ukazuje kao glavni utisak o predstavi. Gledaocu fali razgranatijih, zanosnijih scenskih rešenja, uzbudljivijih vizuelnih odraza Šekspirovih brilijantnih misli, možda naročito iskusnijem gledaocu, dobro upoznatim sa značenjima njegovih dela. U njihovom odsustvu, ovaj „Ričard Drugi” u celini ne izaziva naročito oduševljenje, više nestrpljenje da se ona završi.

U Srbiji 800 žena godišnje oboli od raka jajnika

Viktor

10. april 2026. | 02:05

Petogodišnja stopa preživljavanja tumora, ako se otkrije u ranim fazama, prelazi 90 odsto, dok u uznapredovaloj fazi ne prelazi 30 odsto

U Srbiji oko 800 žena godišnje oboli od raka jajnika, a 450 njih izgubi bitku sa ovom strašnom bolešću, saopštilo je danas Udruženje obolelih od raka jajnika i materice „Progovori“. Udruženje, koje je danas održalo edukativnu radionicu o raku jajnika „Lek za duži život“, podseća da je rak jajnika osmi među malignitetima, a prema poslednjim podacima, jedna od 78 žena se suočava sa ovom bolešću.

Petogodišnja stopa preživljavanja tumora, ako se otkrije u ranim fazama, prelazi 90 odsto, dok u uznapredovaloj fazi ne prelazi 30 odsto.

Zbog nedostatka programa skrininga i neredovnih poseta ginekološkim pregledima, rak jajnika se otkriva kasno u oko 70 odsto slučajeva, kada je veća verovatnoća da će se bolest vratiti, pa se ne sme propustiti nijedna prilika za blagovremeno i optimalno lečenje, upozorava udruženje.

Udruženje naglašava da savremena onkologija omogućava izbor lečenja na osnovu molekularnih karakteristika tumora, ali da te opcije nisu dostupne svima.

Gorica Đokić, iz Udruženja obolelih od raka jajnika i materice „Progovori“, naglašava da je genetsko testiranje danas ključni deo savremenog pristupa lečenju raka jajnika, jer pomaže lekarima da bolje razumeju biološke karakteristike tumora i odaberu najefikasniju terapiju.

„Naš standard za naše pacijente je procena BRCA mutacija (naslednih promena u genima koje drastično povećavaju rizik od razvoja raka dojke, jajnika, prostate i pankreasa) i HRD statusa, što omogućava personalizovani tretman i precizan izbor onih koji će imati najviše koristi od ciljane terapije. Dok BRCA testiranje traži samo mutacije u BRCA genima, HRD analiza posmatra širu genetsku sliku tumora i omogućava dvostruko većem broju pacijenata da imaju koristi od PARP inhibitora (ciljane antikancerne terapije). Nadamo se da ćemo ovu terapiju obezbediti HRD-pozitivnim pacijentima u partnerstvu sa zdravstvenim vlastima, kako bi imali iste šanse za lečenje kao pacijenti sa BRCA mutacijama“, objasnila je.

Rak jajnika u ranim fazama ne izaziva nikakve probleme i stoga se retko otkriva u ovoj fazi, a čak i kada se pojave, simptomi raka jajnika nisu specifični i lako se mogu pripisati drugom, manje ozbiljnom stanju.

Najčešći simptomi su oticanje stomaka, neredovna stolica, nadimanje, povraćanje, bol u karlici i osećaj pritiska u stomaku.

Pošto ovi simptomi nisu dramatični, obično je potrebno mnogo vremena da se žena obrati lekaru zbog njih, a bolest u međuvremenu napreduje, navodi Udruženje.

Direktor Klinike za ginekologiju i akušerstvo Univerzitetskog koledža Srbije Aleksandar Stefanović rekao je da više od 70 odsto pacijenata ima bolest u trećem ili četvrtom stadijumu u vreme dijagnoze, i da je pravi uzrok raka jajnika još uvek nepoznat nauci, što značajno ograničava mogućnosti prevencije.

„Stoga, jedini način da se bolest otkrije u ranijoj fazi ostaje podizanje svesti kod žena da redovno obavljaju ginekološke preglede. Klinika za ginekologiju i akušerstvo Univerzitetskog koledža Srbije, kao referentni centar za hirurško lečenje raka jajnika, koja se bavi lečenjem ove bolesti više od jednog veka, ima iskusne i dobro koordinisane timove za radikalne i multidisciplinarne operacije, koje su neophodne u većini slučajeva“, objasnio je on.

Pošto ovi simptomi nisu dramatični, obično je potrebno mnogo vremena da se žena obrati lekaru zbog njih, a bolest u međuvremenu napreduje, navodi Udruženje.

Direktor Klinike za ginekologiju i akušerstvo Univerzitetskog koledža Srbije Aleksandar Stefanović rekao je da više od 70 odsto pacijenata ima bolest u trećem ili četvrtom stadijumu u vreme dijagnoze, i da je pravi uzrok raka jajnika još uvek nepoznat nauci, što značajno ograničava mogućnosti prevencije.

„Stoga, jedini način da se bolest otkrije u ranijoj fazi ostaje podizanje svesti kod žena da redovno obavljaju ginekološke preglede. Klinika za ginekologiju i akušerstvo Univerzitetskog koledža Srbije, kao referentni centar za hirurško lečenje raka jajnika, koja se bavi lečenjem ove bolesti više od jednog veka, ima iskusne i dobro koordinisane timove za radikalne i multidisciplinarne operacije, koje su neophodne u većini slučajeva“, objasnio je on.

Istraživanja potvrđuju da građani Srbije najviše veruju svojim lekarima

Viktor

10. april 2026. | 02:00

woman in white button up shirt and blue stethoscope

SZO naglašava važnost poverenja u zdravstvene radnike

Direktor Kancelarije Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji Fabio Skano izjavio je danas da istraživanja u Srbiji pokazuju da ljudi najviše veruju svojim zdravstvenim radnicima i lekarima, zbog čega je snažna primarna zdravstvena zaštita od posebnog značaja, kao i da je ta organizacija posvećena podršci zdravstvenim radnicima i zajednicama kako bi se odluke o zdravlju donosile na osnovu proverenih dokaza i u konsultaciji sa pouzdanim stručnjacima.

On je u pisanoj izjavi dostavljenoj Tanjugu, a povodom 7. aprila – Svetskog dana zdravlja i rođendana SZO naglasio da je u vreme rasprostranjenih dezinformacija – posebno u digitalnom prostoru – ulaganje u digitalnu zdravstvenu pismenost od ključne važnosti kako bi se ljudi zaštitili od netačnih tvrdnji i obezbedio pristup pouzdanim, na nauci zasnovanim zdravstvenim informacijama.

„Ovo je zajednička odgovornost koju svi moramo da nastavimo da jačamo u godinama koje dolaze”, rekao je Skano.

Istovremeno, Slano je pozvao sve da stanu uz nauku jer, kako je naglasio, nauka spašava živote kada biramo dokaze, verujemo činjenicama i koristimo znanje za unapređenje zdravlja.

„Jačanje zdravstvene pismenosti i kritičkog razmišljanja ključno je za izgradnju poverenja i za to da naucni dokazi imaju stvaran uticaj na svakodnevni život ljudi”, zaključio je on, prenosi Tanjug.

1...383940...1.519 Stranica 39 od ukupno 1.519

NewsWeekPRO

Suština Uskrsa nije simbolična, već suštinska: ljubav, žrtva i pobeda nad smrću

Svake godine, u jednom trenutku, ceo svet stane. Sveće se pale. Zvona odzvanjaju. I usred noći, usred tame koja je gusta i stvarna, čuje se jedan jedini glas: “Hristos vaskrse”. I svetlost u čoveku, poveruje da smrt nije poslednja reč.

Živimo u vremenu koje nas uči da budemo jaki, da ne plačemo, da idemo dalje. Algoritmi nam nude sreću na rate, a mi – iscrpljeni, usamljeni, izgubljeni u buci sopstvenih života – sve češće ne znamo ni ko smo, ni zašto smo ovde. A onda dođe Uskrs.

Ubiparipović posebno podvlači univerzalnost te poruke.

Božja ljubav, kaže, ne meri ljudskim aršinima, ne deli na dostojne i nedostojne, već poziva sve u zajednicu. Zato je i Hristovo delo, iako istorijski vezano za jedan narod i jedno vreme, u suštini upućeno svakom čoveku.

Na istoj liniji, primer Jude i Petra pokazuje da ni blizina Bogu sama po sebi nije dovoljna ako nema duhovne budnosti. Čovek može da posustane, da se pokoleba i padne, ali i da kroz veru i pokajanje ponovo traži put ka istini.

Ova „Inception-a“ vredna pojava poznata je kao ostrvo trećeg reda, odnosno „ostrvo unutar ostrva unutar ostrva“, a upravo ono koje se nalazi između teritorija Nunavut i Severozapadnih teritorija smatra se najvećim takvim primerom na svetu.

Zanimljivo je da je otkriveno tek 2007. godine, kada je geograf Josh Calder, proučavajući Google mape, naišao na ovu neobičnu formaciju.

Sićušno ostrvo u samom centru

Zanimljivo, Vulcan Point je 2020. godine „nestao“ nakon erupcije Taal Volcano, kada se kratersko jezero privremeno isušilo i poremetilo celu ovu geografski kompleksnu strukturu. Ipak, voda se ubrzo vratila, pa je i fenomen obnovljen.

Nepristupačno područje

Za razliku od filipinskog primera, kanadsko „ostrvo trećeg reda“ verovatno nikada nije posetio nijedan čovek. Nalazi se u izuzetno nepristupačnom području – najbliže naselje udaljeno je oko 145 kilometara, a putevi ne postoje.

I možda to nije jedini takav slučaj. Victoria Island i veliki delovi Kanade prepuni su malih jezera, što znači da postoji realna šansa da negde čeka još neka slična geografska „zagonetka“ koja tek treba da bude otkrivena.

Drugim rečima – ako postoji mesto na svetu gde geografija ume da se poigra sa logikom, to je definitivno Kanada.

Dvadesete nisu važne jer tada morate da znate sve o novcu, već zato što počinjete na vreme. A kada se počne rano, čak i mali koraci vremenom dobijaju mnogo veću vrednost.

Piše: Radomir Lale Marković, SIY trener

Ali vrlo brzo se pokazalo nešto zanimljivo: ljudi koji su razumeli priču, ritam i smisao sadržaja nisu nestali iz profesije. Naprotiv. Oni su postali još važniji. Promenio se alat, ali ne i vrednost razmišljanja.

Sličnu dinamiku vidim danas u razgovorima o veštačkoj inteligenciji. AI može da napiše tekst, generiše sliku, napravi video ili analizira ogromne količine podataka. Ono što kod mnogih ljudi izaziva napetost nije sama tehnologija, već pitanje koje stoji iza nje: gde sam ja u toj slici?

U radu sa ljudima kroz treninge komunikacije, fokus pažnje ili emocionalne inteligencije često primećujem jednu zanimljivu stvar. Kada ljudi pričaju o strahu od gubitka posla – oni, zapravo, retko govore o poslu. Mnogo češće govore o osećaju vrednosti.

Posao je u modernom poslovnom svetu postao deo identiteta. Na pitanje „Ko si ti?”, ljudi često odgovaraju profesijom. Kada tehnologija dovede u pitanje tu profesiju, automatski se pokreće mnogo dublji mehanizam: strah da ćemo izgubiti mesto u sistemu koji nas definiše.

Veštačka inteligencija u tom kontekstu nije samo tehnološka promena. Ona je ogledalo koje pokazuje koliko smo svoj identitet vezali za određene forme rada. I zato reakcija često nije racionalna. Ona je emocionalna.

U kompanijama koje prolaze kroz digitalnu transformaciju najčešće se fokus stavlja na procese, alate i strategije. To je logično. Međutim, iz mog iskustva u radu sa timovima, pravi izazov se pojavljuje na drugom mestu – u prostoru između ljudi.

Tu dolazimo do pitanja komunikacije. Ne one formalne, kroz prezentacije i strategije, već one suštinske: kako organizacija razgovara sa ljudima o promeni.

Lideri koji uspešno prolaze kroz digitalne transformacije ne ignorišu strah zaposlenih, ali ga i ne dramatizuju. Oni stvaraju kontekst u kojem se promena ne doživljava kao zamena čoveka, već kao promena njegove uloge.

U praksi to često znači jednostavnu, ali važnu stvar: jasno pokazati gde ljudska sposobnost ostaje nezamenljiva. U kreativnosti, u proceni, u donošenju odluka u neizvesnim situacijama, u razumevanju ljudi.

Tehnologija je oduvek menjala način na koji radimo. Ono što se ređe menja jeste potreba da neko razume smisao onoga što radimo.

U tom prostoru između tehnologije i smisla nalazi se komunikacija. I možda je upravo tu ključ za razumevanje današnjeg stresa: ne u brzini promene, već u načinu na koji je objašnjavamo jedni drugima.

Ljudi se retko plaše tehnologije. Mnogo češće se plaše tišine u kojoj ne znaju gde je njihovo mesto u priči koja tek počinje.

Ne postaje se milioner preko noći, ali postoje obrasci ponašanja koji jasno ukazuju na to da ste na dobrom putu. Upravo o tome piše Entrepreneur, navodeći niz znakova koji otkrivaju način razmišljanja ljudi koji vremenom dolaze do velikog novca.

Jedan od najčešćih pokazatelja jeste – rani početak. Mnogi uspešni ljudi počeli su da zarađuju još kao deca, razvijajući preduzetnički duh mnogo pre nego što su uopšte znali šta znači reč “karijera”.

Druga važna osobina je takozvani “action mindset” – ljudi koji ne čekaju savršen trenutak, već reaguju čim prepoznaju priliku.

Uz to ide i osećaj hitnosti: nema odlaganja, nema “sutra ću”, već se stvari pokreću odmah. Zanimljivo je i da budući milioneri ne razmišljaju samo o štednji – već pre svega o tome kako da zarade više. Novac se ne čuva, već pokreće, ulaže i umnožava.

Jedna od ključnih razlika krije se i u psihologiji: sposobnost da odložite zadovoljstvo. Drugim rečima, da danas ne potrošite – kako biste sutra imali mnogo više. Upravo ta disciplina često pravi razliku između prosečnih i izuzetnih finansijskih rezultata.

Tu je i stalna potreba za napretkom. Uspešni ljudi ne prestaju da uče, čitaju i rade na sebi, bez obzira na formalno obrazovanje. Kontinuirano usavršavanje postaje deo njihove svakodnevice.

Na kraju, možda i najvažnije – otpornost. Debela koža, kako se često kaže. Sposobnost da izdrže kritike, neuspehe i pritisak, bez odustajanja.

Sitne važne stvari

Istraživanje olupine broda „San Hose“ i dragocenih metalnih kovanica razbacanih na dubini od oko 600 metara ispod površine mora, nedaleko od obale Kolumbije, potvrdilo je da je reč o najbogatijoj olupini na svetu.

Takozvani sveti gral među brodovima, španski galeon „San Hose“ eksplodirao je i potonuo 1708. godine pod udarima britanskih topova, a sa sobom je odnio bogatstvo koje se danas procenjuje na čak 17 milijardi dolara.

Kako je olupina locirana?

Veći deo tog bogatstva činile su kovanice prikupljene tokom 10 godina ubiranja poreza iz američkih kolonija. Olupina je prvi put locirana 2015. godine.

Otkrivene ručno kovane kovanice

„Među ključnim nalazima su ručno kovane kovanice nepravilnog oblika, poznate kao cobs na engleskom i macuquinas na španskom, koje su više od dva veka bile osnovna valuta u Americi“, navela je autorka studije Danijela Vargas Arisa, pomorski arheolog iz Kolumbije.

Ove kovanice su najčešće izrađivane od zlatnih ili srebrnih poluga.

Fotografije su pomogle i u preciznijem opisivanju blaga. Na jednoj strani kovanica nalazi se Jerusalimski krst, veliki krst okružen sa četiri manja, kao i štit sa motivima zamka i lavova. Na drugoj strani prikazani su Herkulovi stubovi iznad talasa mora.

Kako je brod potonuo

Upravo dizajn talasa ukazuje na to da su kovanice kovane u kovnici u Limi. Na ivicama se nalaze i oznake kontrolora kvaliteta metala, koji su proveravali čistoću zlata i srebra.

Istraživači smatraju da ovi nalazi dodatno potvrđuju dugogodišnju pretpostavku da je reč upravo o „San Hoseu“. „Ovaj slučaj pokazuje koliko su kovanice važne kao hronološki pokazatelji u identifikaciji brodoloma, posebno onih iz flote ‘Tierra Firme’“, navela je Arisa.

Brod je, po svemu sudeći, potonuo nakon 1707. godine, kada su kovanice kovane. Tome u prilog idu i pronađeni kineski porcelan iz perioda vladavine cara Kangšija (1662-1722), kao i natpisi na topovima iz 1665. godine, što ukazuje na početak 18. veka.

Karakteristike kovanica pomogle su i u određivanju rute broda, kao i porekla blaga, za koje se veruje da potiče iz rudnika u Peruu, gde je kovanje zlatnih kovanica u Limi počelo 1696. godine.

Kovanice su bile osnovni način transporta bogatstva iz Amerike u Evropu, pa se veruje da su ove zalihe bile deo kraljevskog blaga koje je iz Perua poslao vicekralj.

Međutim, kada je flota od 18 brodova 8. juna 1708. godine isplovila iz Kartahene ka Španiji, napalo ju je pet britanskih ratnih brodova tokom Rata za špansko nasleđe.

Tokom topovske bitke eksplodirale su zalihe baruta na brodu „San Hose“, što je dovelo do njegovog potonuća u dubinu mora.

Španija je po prvi put uspela da uvrsti tri svoja filma u konkurenciju za prestižnu nagradu Zlatna palma na filmskom festivalu u Kanu, prenosi danas Pais.

„To je film koji me jasno odražava. Ima mnogo fikcije, ali ništa izmišljeno. Apsolutno sam u njemu prisutan i potpuno fikcionalizovan. Zapravo, kada bih snimio film o sebi, bio bi veoma dosadan, pa je fikcija uvek neophodna”, rekao je Almodovar o ovom ostvarenju.

Petogodišnja stopa preživljavanja tumora, ako se otkrije u ranim fazama, prelazi 90 odsto, dok u uznapredovaloj fazi ne prelazi 30 odsto.

Zbog nedostatka programa skrininga i neredovnih poseta ginekološkim pregledima, rak jajnika se otkriva kasno u oko 70 odsto slučajeva, kada je veća verovatnoća da će se bolest vratiti, pa se ne sme propustiti nijedna prilika za blagovremeno i optimalno lečenje, upozorava udruženje.

Udruženje naglašava da savremena onkologija omogućava izbor lečenja na osnovu molekularnih karakteristika tumora, ali da te opcije nisu dostupne svima.

Gorica Đokić, iz Udruženja obolelih od raka jajnika i materice „Progovori“, naglašava da je genetsko testiranje danas ključni deo savremenog pristupa lečenju raka jajnika, jer pomaže lekarima da bolje razumeju biološke karakteristike tumora i odaberu najefikasniju terapiju.

Rak jajnika u ranim fazama ne izaziva nikakve probleme i stoga se retko otkriva u ovoj fazi, a čak i kada se pojave, simptomi raka jajnika nisu specifični i lako se mogu pripisati drugom, manje ozbiljnom stanju.

Najčešći simptomi su oticanje stomaka, neredovna stolica, nadimanje, povraćanje, bol u karlici i osećaj pritiska u stomaku.

Pošto ovi simptomi nisu dramatični, obično je potrebno mnogo vremena da se žena obrati lekaru zbog njih, a bolest u međuvremenu napreduje, navodi Udruženje.

Pošto ovi simptomi nisu dramatični, obično je potrebno mnogo vremena da se žena obrati lekaru zbog njih, a bolest u međuvremenu napreduje, navodi Udruženje.

„Ovo je zajednička odgovornost koju svi moramo da nastavimo da jačamo u godinama koje dolaze”, rekao je Skano.

Istovremeno, Slano je pozvao sve da stanu uz nauku jer, kako je naglasio, nauka spašava živote kada biramo dokaze, verujemo činjenicama i koristimo znanje za unapređenje zdravlja.

„Jačanje zdravstvene pismenosti i kritičkog razmišljanja ključno je za izgradnju poverenja i za to da naucni dokazi imaju stvaran uticaj na svakodnevni život ljudi”, zaključio je on, prenosi Tanjug.