Evropska komisija je zapretila da će uskratiti finansiranje Venecijanskom bijenalu nakon odluke tog festivala da dozvoli učešće umetnika iz Rusije.
Organizacioni odbor bijenala je prošle sedmice objavio da se protivi “svakom obliku cenzure kulture i umetnosti” i da će zato umetnici iz Rusije biti pozvani na festival.
“Države članice, institucije i organizacije moraju delovati u skladu sa EU sankcijama”, izjavili su komesari EU za kulturu Glen Milkalef i i tehnologiju Hena Virkunen u utorak uveče.
Po njima, odluka Bijenala da ponovo otvori ruski paviljon ne odgovara “kolektivnom odgovoru EU na brutalnu agresiju”.
Ukoliko Fondacija Bijenale dozvoli učešće Rusije, Komisija će “razmotriti dalje delovanje, uključujući suspenziju ili prekid trajnih grantova” za festival, kaže se u saopštenju.
Italijansko ministarstvo kulture je takođe izrazilo protivljenje odluci Bijenala, dok su je u Moskvi pozdravili kao “dokaz da ruska kultura nije izolovana”, navodi “Politiko”.
Venecijansko bijenale se održava svake druge godine, a predviđeno je da traje od maja do novembra 2026.
Rusiji je učešće na bijenalima 2022. i 2024. bilo de fakto zabranjeno zbog sukoba u Ukrajini.
Kijev nastavlja sa pozivima EU i drugim zemljama da bojkotuju sve što dolazi iz Rusije.
Bol u grudima koji može da se širi jedan je od znakova srčanog udara – ipak, postavlja se pitanje da li su simptomi, jednog od najčešćih uzroka smrti, isti i kod muškaraca i žena?
U mlađem životnom dobu muškarci imaju veći rizik od srčanih oboljenja nego žene, govore statistike. U proseku, prvi srčani udar, najčešća manifestacija ove rasprostranjene bolesti, se kod muškaraca se javlja oko 65. godine, dok kod žena u proseku dešava oko 72. godine.
Najčešći znaci srčanog udara
iznenadni i uporni bol ili nelagodnost u grudima koja se oseća kao pritisak, stezanje ili stiskanje
bol se može proširiti na ruku, vrat, vilicu, leđa ili stomak
možete osećati mučninu, znojenje, vrtoglavicu ili nedostatak daha
Ako neko doživi srčani udar, tretmani za obnavljanje protoka krvi u pogođenom delu srčanog mišića moraju se primeniti što je pre moguće kako bi se ograničio obim oštećenja srca, piše Britiš Hart Foundenšen.
Da li su simptomi srčanog udara različiti
Neka istraživanja ukazuju da žene tokom srčanog udara češće imaju takozvane “netipične” simptome, poput mučnine, vrtoglavice i umora. Međutim, druga istraživanja pokazuju da su simptomi, bez obzira na pol, u većini slučajeva više slični nego različiti.
“Mislim da žene ponekad previde čak i klasične simptome srčanog udara, kao što su bol i pritisak u grudima”, kažu lekari. One takođe često umanjuju značaj svojih simptoma i odlažu traženje medicinske pomoći. Jedno istraživanje koje je merilo koliko ljudi čekaju pre nego što potraže pomoć pokazalo je da žene u proseku čekaju oko 54 sata, dok muškarci čekaju oko 16 sati. Postoje i brojna svedočanstva da muškarci često govore kako ih supruge nagovore da odu u hitnu pomoć kada osete bol u grudima, prenosi Helt Harvard.
Razlike u lečenju i preživljavanju nakon srčanog udara
Američko udruženje za srce objavilo je naučno saopštenje o srčanim udarima kod žena, koje ističe druge razlike između muškaraca i žena. U roku od godinu dana nakon prvog srčanog udara stopa preživljavanja kod žena je niža nego kod muškaraca, čak i kada se uzme u obzir razlika u godinama. U roku od pet godina, 47 odsto žena koje su doživele prvi srčani udar premine, razvije srčanu slabost ili doživi moždani udar, u poređenju sa 36 odsto muškaraca.
Studija koja je obuhvatila skoro 50.000 ljudi starijih od 65 godina, hospitalizovanih zbog srčanih bolesti (često srčanog udara), ukazuje na mogući razlog ovih razlika. Istraživači su prikupljali podatke o savetima i terapiji koju su pacijenti dobijali u bolnici. Pokazalo se da žene, u poređenju sa muškarcima, ređe dobijaju lekove koji mogu biti veoma korisni, kao što su aspirin i lekovi za snižavanje holesterola, kao i savete o prestanku pušenja.
Kada se kod njih razvije srčana bolest, žene su u proseku starije i često imaju više pratećih zdravstvenih problema, pa su stručnjaci dugo pretpostavljali da to delimično objašnjava razliku u preživljavanju između polova. Međutim, autori studije ističu da bi pružanje kvalitetne i ujednačene zdravstvene nege prilikom otpusta iz bolnice moglo da pomogne u smanjenju tih razlika u smrtnosti. Ipak, istraživanja pokazuju i da žene ređe od muškaraca uzimaju propisanu terapiju, a naučnici trenutno pokušavaju da utvrde razloge za to.
U Rusiji 2025. godine prosečno trajanje radnog dana skraćeno za dva minuta u odnosu na prethodnu godinu, pokazuju statistički podaci koje je analizirala agencija TASS. Kako se navodi, “prosečno stvarno trajanje radnog dana u 2025. godini iznosilo je sedam sati i devet minuta”.
Koja struka je najviše radila
Najviše su radili ribari – njihov prosečan radni dan u 2025. godini trajao je 8 sati i 15 minuta. Na drugom mestu po dužini radnog dana su radnici u eksploataciji metalnih ruda, koji su radili 7 sati i 45 minuta. Treće mesto zauzimaju zaposleni u oblasti administrativnih delatnosti i pratećih usluga, sa prosečnim radnim danom od 7 sati i 37 minuta.
Kolika je prosečna plata
Prosečna plata u Rusiji dostigla 140.000 rubalja (oko 184.000 dinara) je zvanični je pokazatelj Rosstata, agencije za državnu statistiku. Izračunava se tako što se ukupan fond obračunatih zarada podeli sa prosečnim brojem zaposlenih i obuhvata osnovne plate, bonuse, dodatke i druga primanja, pojašnjavaju stručnjaci i dodaju da ovaj pokazatelj ne daje jasnu sliku o tome koliko zaista zarađuje tipičan radnik.
Pojašnjavaju da je reč o obračunatoj, odnosno bruto plati, pre odbitka poreza i drugih davanja. Prema podacima za decembar 2025. godine, prosečna plata u Rusiji iznosila je 139.727 rubalja (oko 178.800 dinara), u Moskvi 288.524 rublje (oko 369.000 dinara), dok je u Čečeniji iznosila 60.913 rubalja (oko 78.000 dinara).
“Sa stanovišta statistike ova procena je tačna, ali sa stanovišta percepcije tržišta rada prilično je uslovna. Prvo, reč je o prosečnoj, a ne medijalnoj plati, pa je naviše povlače visoki prihodi u uskim grupama, top-menadžmentu, korporativnim sedištima, finansijskom sektoru i velikim državnim i sirovinskim kompanijama. Drugo, decembar tradicionalno donosi nagli rast zbog godišnjih bonusa, kvartalnih i godišnjih premija, ispunjavanja ciljeva i drugih jednokratnih isplata”, pojašnjava se.
Plata i bonusi nisu najbitniji faktor
Stopa nezaposlenosti u Rusiji pala je u avgustu 2025. godine na istorijski minimum, dostigavši svega 2,1 procenat. Iako ovo deluje poprilično idilično, poslodavci se susreću sa velikom nestašicom kvalifikovanih kadrova, zbog čega su porasle i zarade koje oni nude zaposlenima (za oko 15 procenata). Ipak, bonusi više nisu prioritet, kažu stručnjaci.
Među najcenjenijim benefitima jesu fleksibilno radno vreme, poštovanje ravnoteže između poslovnog i privatnog života, kao i korporativna podrška zaposlenima u slučaju neophodnosti, uz akcenat na mentalno i fizičko zdravlje i nepredviđene životne situacije, preneli su ruski mediji.
Odlučeno je da se na tržište pusti rekordnih 400 miliona barela nafte kako bi se smanjile posledice globalnih poremećaja u snabdevanju energentima zbog rata na Bliskom istoku
Međunarodna agencija za energetiku (IEA) odlučila je danas jednoglasno da pusti na tržište rekordnih 400 miliona barela nafte iz rezervi kako bi smanjila posledice globalnih poremećaja u snabdevanju energentima zbog rata na Bliskom istoku, izjavio je direktor te organizacije Fatih Birol.
U pitanju je najveća koordinisana intervencija na tržištu nafte u istoriji organizacije. On je dodao da će tačan raspored puštanja nafte iz rezervi će biti utvrđen naknadno.
Prema oceni agencije, koordinisano puštanje nafte iz strateških rezervi moglo bi da pomogne stabilizaciji tržišta i ublažavanju pritiska na cene energenata dok se ne uspostave stabilniji transportni i trgovinski tokovi. Birol je upozorio da je ključna energetska ruta kroz Ormuski moreuz gotovo potpuno blokirana. Podsetio je da tim moreuzom u normalnim okolnostima prolazi oko 15 miliona barela sirove nafte dnevno i još pet miliona barela naftnih derivata, odnosno približno četvrtina globalne pomorske trgovine naftom.
“Zbog ograničenog transporta i nedostatka skladišnih kapaciteta, proizvođači nafte na Bliskom istoku počeli su da smanjuju proizvodnju, dok su zabeleženi i novi napadi na energetsku infrastrukturu. Situacija je dodatno zakomplikovana poremećajima u trgovini prirodnim gasom i tečnim prirodnim gasom (LNG)”, istakao je Birol.
Odluka sve 32 članice IEA je politički obavezujuća, a svaka država je dužna da da svoj doprinos koji je srazmeran njenom udelu u potrošnji nafte među članicama, navedeno je u statutu organizacije.
IEA je od svog osnivanja 1974. godine samo pet puta posegla za ovakvim potezom: prilikom rata u Zalivu 1991, uragana “Katrina” i “Rita” 2005, građanskog rata u Libiji 2011, kako i dva puta 2022. nakon početka sukoba u Ukrajini, u martu i aprilu.
Ideja o intervenciji pojavila se posle hitnih razgovora energetskih zvaničnika zemalja članica IEA, koji su procenjivali da li je neophodno staviti rezerve na raspolaganje tržištu posle jednog od najoštrijih skokova cene nafte u novijoj istoriji. Ministri energetike G7 su, u odvojenom onlajn formatu, o tome razgovarali i sa čelnikom IEA.
Članice IEA, saveza formiranog posle naftne krize sedamdesetih godina, u obavezi su da održavaju rezerve dovoljne za najmanje 90 dana snabdevanja. Ukupno raspolažu sa više od 1,2 milijarde barela javnih hitnih rezervi, uz dodatnih 600 miliona barela koje industrija drži po nalogu država.
Iako zemlje G7 za sada nisu suočene sa fizičkim nestašicama nafte, tržište je već pod snažnim udarom. Cena nafte “brent” je u ponedeljak nakratko skočila na 119,50 dolara po barelu, što je najviši nivo od 2022. godine, da bi potom pala na oko 90 dolara posle vesti da vodeće zapadne ekonomije razmatraju koordinisanu intervenciju.
U zajedničkoj izjavi, članice G7 su poručile da “zajedno sa IEA pažljivo prate kretanja na energetskom tržištu” i da podržavaju “sprovođenje proaktivnih mera za rešavanje situacije, uključujući upotrebu strateških rezervi”.
Marija Milošević, unuka Slobodana Miloševića, došla je u Srbiju povodom dve decenije od smrti svog dede. Inače, ona sada živi u Rusiji i studira novinarstvo na Ruskom državnom univerzitetu.
“Došla sam za godišnjicu smrti i ubistva mog dede u Haškom tribunalu. Sada sam dovoljno odrasla da mogu da učestvujem u svemu. Ponosna sam na mog dedu. On je bio pravi borac za pravdu i istinu”, izjavila je Marija.
Ubistvo u Haškom tribunalu?
Bivši predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević umro je pre 20 godina, 11. marta 2006, u ćeliji u pritvorskoj jedinici zloglasnog haškog suda. To je, odmah, dalo povode za sumnju u razloge i okolnosti njegove smrti. U najmanju ruku, u Hagu mu nije pružena adekvatna lekarska nega. A to je drugo ime za ubistvo.
O tome svedoči i njegovo pismo, upućeno ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu 10. marta 2006:
“Ja se, poštovana gospodo, osećam veoma loše. Obraćam vam se u nadi da ćete mi pomoći da se zaštitim od kriminalnih aktivnosti u instituciji koja deluje pod zastavom OUN… Sigurno ne mogu da me leče oni od kojih sam branio zemlju u ratu i koji imaju interes da me ućutkaju”.
Sve što se odigralo nakon smrti Slobodana Miloševića daju dovoljnu istorijsku distancu, koja potvrđuje njegove reči: ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije, izjavio je nedavno nekadašnji ministar inostranih poslova Jugoslavije Živadin Jovanović.
Svaka reč bila je istinita
Situacija u kojoj se danas nalazi čitav svet, istakao je Jovanović u intervjuu za “Novosti”, pruža nam obilje povoda da se govori o “Miloševićevom zaveštanju”:
“Pogledajte Iran – isti scenario. Prvo ide hibridni rat, ekonomsko iscrpljivanje, a onda se prelazi na otvoreno bombardovanje. Jugoslavija je bila prva velika laboratorija tog modela. Milošević je u Hagu branio upravo tu istinu. Znao je da će ga ubiti, ali je želeo da ostane zapis – da buduće generacije Srba vide kako smo izmanipulisani”.
U međuvremenu, dodaje Jovanović, Srbi su imali priliku da uvide da je svaka reč iz njegovog poslednjeg obraćanja od 2. oktobra 2000. postala stvarnost.
“Mnogi su se smejali njegovom govoru. ali vreme je pokazalo da je to bila hirurški precizna analiza naše budućnosti”, kaže Jovanović.
Pa, pođimo redom.
Svođenje na Hitlera
Na Zapadu je, počevši od 90-ih, Milošević sistematski i uporno demonizovan. Zašto?
U ruševinama Jugoslavije, jedino su Srbi pružali otpor, njihova borba je bila žilava i uporna, i vodila se za svaku stopu zemlje, a potrajala je desetak godina. Tada je Srbe predvodio Slobodan Milošević. On je sve vreme demonizovan u zapadnim medijima, prema doslednom receptu koji se naziva “reductio ad Hitlerum” – svođenje na Hitlera. Ovo poslednje nije nikakav izum ni dosetka pisca ovih redova. To tvrdi, između ostalih, američki autor i politički pisac Majkl Parenti, u tekstu koji je naslovljen kao “Demonizacija Slobodana Miloševića”, napisan još 2003.
Recept koji je primenjen je bio krajnje predvidljiv ali efikasan: vođe “neposlušnih zemalja” bivaju prokažene kao bombastične, neprijateljski raspoložene i psihološki manjkave; kao moći gladni i neuravnoteženi, populistički demagozi.
Odnosno, kao doslovne replike Hitlera, histeričnog vođe čija satanska mašta nema granica i čija pojava unosi konfuziju. To je “američki Milošević”, dodaje Parenti, američka predstava o Miloševiću: kao nekom ko se iživljava nad nemoćnim, ali cvili kad mu se pokaže zube.
Međutim, pravi razlozi za demonizaciju Miloševića bili su i ostali duboko skriveni za zapadne medije. Nasuprot izmišljenom, “američkom Miloševiću” stoje činjenice koje otkriva američki analitičar.
“Miloševićev stvarni greh bio je taj što se odupirao rasparčavanju Jugoslavije i suprotstavljao se hegemoniji nametnutoj od strane SAD. On je, takođe, pokušao da poštedi Jugoslaviju najgore od svih nemilosrdnih privatizacija koja je pogodila druge, bivše komunističke zemlje”, tvrdi ovaj autor.
Otpor razbijanju zemlje
Milošević i Srbija doživeli su sudbinu zemalja koje se označavaju kao “terorističke” ili “nevaljale” države, krive zbog toga što su navodno “antiameričke” i “antizapadne” (neke među njima svrstane su direktno u “osovinu zla”). Razlog za to bio je srpski otpor, u to vreme nezamisliv, razbijanju zemlje. Ovaj recept je primenjivan sa mnogo zlih strasti.
SAD su u tome “pomagali ideološki nastrojeni publicisti, stručnjaci, akademici i bivši vladini zvaničnici” iz zemlje koja je označena kao meta. “Tako je stvorena klima mišljenja koja je omogućila Vašingtonu da učini sve što je potrebno kako bi naneo ozbiljnu štetu infrastrukturi i stanovništvu određene države – Srbije, a sve u ime ljudskih prava, antiterorizma i nacionalne bezbednosti”, piše Parenti.
Problem je, naravno, daleko širi od Srbije i Jugoslavije: američka “država nacionalne bezbednosti” samo tokom poslednjih pet decenija svrgla je brojne demokratski izabrane vlade širom sveta – u Argentini, Boliviji, Brazilu, Čileu, na Kipru, u Dominikanskoj Republici, Grčkoj, Gvatemali, Gvajani, Haitiju, Siriji, Urugvaju… Dug i skoro beskrajan spisak.
Buka i bes Zapada
Šta je, međutim, stvarni uzrok ove demonizacije, koja ignoriše realnost i počiva na upornom ponavljanju laži – toliko uporno sve dok se laž ne pretvori u istinu? Srbija je postala povlašćena meta “liberalnog poretka”, njegovih vlada i medija.
Na prvom mestu, zločinac se plaši svoje žrtve, piše Slobodan Reljić:
“Nepredviđeno i subverzivno ponašanje Srba izazvalo je buku i bes Zapada: njihovih političkih elita i raspomamljenih medija… Kao i svi likvidatori nečiste savesti, zapadnjaci mrze svoje žrtve. I plaše ih se. Jer znaju da ih se nije lako, a ni jeftino otarasiti. Kako vreme protiče, to postaje sve teže”.
Zašto to postaje sve teže? Da li zbog loše savesti? Nešto drugo je posredi: “Prošle su tri decenije a mrtva SFRJ je još uvek leš koji svaki čas može da ispadne iz zapadnih ormara”, kaže Reljić.
Osim toga, Srbija je bila jedina evropska zemlja koja nije zatražila da bude primljena u Evropsku uniju, NATO, OEBS… A to je više nego dovoljno za optužnicu u Hagu, koja će, u konkretnom slučaju, završiti (neizrečenom) smrtnom presudom. Ciljajući Miloševića, oni su gađali sve Srbe.
“Smrtni greh” Miloševića bio je taj, podvucimo, što je odbijao “najgoru od svih vrsta privatizacija” – onu koja će Istočnu Evropu izručiti Zapadu na tacni. Srbi su, dakle, još početkom 90-ih, odbacili “liberalni poredak, zasnovan na pravilima”.
Eto, to su stvarni “smrtni gresi” Slobodana Miloševića. Koga su, uzgred, sami Srbi izručili Haškom tribunalu.
Milošević je uhapšen 1. aprila 2001, a izručila ga je vlada Zorana Đinđića, premijera koji je ubijen 2003. godine.
Kom opanci, a kom obojci…
Svega toga su bili pošteđeni Franjo Tuđman ili Alija Izetbegović. Prvi je, dodaje Parenti, bio “kriptofašistički Hrvat, antisemita koji je imao samo lepe reči o Hitleru i koji je nametnuo svoju tvrdu autokratsku vladavinu novoj, nezavisnoj državi Hrvatskoj”. Drugi, Izetbegović, bio je tokom Drugog svetskog rata pripadnik grupe “Mladi muslimani”, koja je regrutovala muslimane u nacistički SS.
Jugoslavija pod Miloševićem bila je, zaključuje američki publicista, “jedino preostalo multietničko društvo među bivšim jugoslovenskim republikama, i jedino mesto gde su još mogli da žive Srbi, Albanci, Hrvati, Goranci, Jevreji, Egipćani, Mađari, Romi i brojne druge etničke grupe, sa izvesnom merom sigurnosti i tolerancije”.
Eto, to je bilo i više nego dovoljno za smrtnu presudu u Haškom tribunalu.
Suđenje u Hagu za “ratne zločine na Kosovu i Metohiji, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini”, počelo je 12. februara 2002. godine. Milošević se na suđenju branio sam. Proces je prekidan više od 15 puta. Milošević, podsećamo, nikada nije osuđen u Haškom tribunalu.
Milošević je umro u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu, u kojoj je proveo nešto manje od pet godina, kada je sudski postupak obustavljen, a uzrok njegove smrti zvanično nije razjašnjen ni danas.
NBA preti i dalje, ali kako vreme prolazi ta opasnost da će Amerikanci progutati evropsku košarku – ili bar njeno elitno čedo – više ne izgleda tako izvesno. A Evroliga se svakako priprema za rekonstrukciju koja bi trebalo da je svim njenim učesnicima učinima još atraktivnijom. Čitali ste već da je Marka pisala da se šest klubova (pominju se imena Dubaija, Valensije, Hapoel Tel Aviva, čak i solunski PAOK, zvanično ne još i Partizan Mozzart Bet i Crvena zvezda) interesuje za kupovinu dodatnih licenci, a specijalizovani Basket News danas izaziva novu polemiku spekulacijama o tome kako bi mogla da izgleda nova sezona u Evroligi.
Može biti i poslednja pre no što NBA pokuša da joj oduzme kontinentalnu dominaciju.
Ono što se zna jeste da Evroliga planira proširenje lige na 22 tima, ali tu ima mnogo nedoumica, poput one o eventualnom povratku ruskih klubova ili budućnosti finansijski ugroženog Monaka ili dva predstavnika Izraela (Makabi i Hapoel) koji vodi rat sa Iranom.
No, svakako bi proširenje na 22 kluba tražilo deobu Evrolige na dve konferencije. Postavlja se pitanje kako bi one izgledale i baš time se najviše bavi Basket News.
Jer moguće je čak – mada ga i pomenuti portal naziva najmanje verovatnim scenarijem – da se konferencije izaberu žrebom. Ova opcija najmanje je verovatna jer bi možda smanjilo broj tradicionalnih derbija poput beogradskog večitog ili atinskog između Olimpijakosa i Panatinaikosa, a pride bi donela i brojne logističke probleme.
Zato se najviše razmišlja o toj istok-zapad podeli, ali i tu ima nedoumica. Prvenstveno oko sastava konferencija. Odnosno procene gde pripadaju klubovi koji su negde u centru Evrope, poput Žalgirisa, Bajerna i Virtusa. Ono što je prilično zbunjujuće je to što prema informacijama Basket Newsa ima i onih koji u tom centru Evrope vide i Olimpijakos i Panatinaikos?! Iako je Atina ipak istočnije od Beograda pa niko ne priča, apsolutno razumljivo, o Zvezdi i Partizanu na zapadu.
OPCIJA 1: Kako bilo, ako bi se prošla ta genijalna ideja da Grci odu na Zapad tu bi konferenciju, prema postojećim članovima, činili: Real Madrid, Barselona, Baskonija, Valensija, Monako, Pariz, ASVEL Olimpija Milano, Virtus, pa onda Olimpijakos i Panatinaikos. I čini nam se da kod god zagovara ovu podelu prvenstveno to radi zbog toga što bi Istok onda bio mnogo atraktivniji, bar navijački, jer bi ga činili: Žalgiris, Bajern, Partizan, Crvena zvezda, Anadolu Efes, Fenerbahče, Makabi, Hapoel i Dubai.
OPCIJA 2: Ako bi pak evroligaši poslušali razum i Grke gurnuli gde pripadaju – na istok, Zapadnu konferenciju činili bi: Žalgiris, Virtus, Olimpija Milano, Bajern, Monako, Pariz, ASVEL, Baskonija, Real Madrid, Barselona i Valensija. Istok bi u toj varijanti, bar je naš utisak takav, zaista bio mnogo jači sa Zvezdom, Partizanom, Panatinaikosom, Olimpijakosom, Fenerbahčeom, Efesom, Makabijem, Hapoelom i Dubaijem.
E sad, ni ova podela nije bez znakova pitanja, jer ova naša istočna konferencija bi zbog političke situacije bila – bure baruta. Turci i Izraelci se baš i ne vole niti će se pomiriti dok traje rat u Iranu, ni Ujedinjeni Arapski Emirati nisu oduševljeni Makabijem i Haoelom i zbog toga bi Fener i Efes mogli da pojačaju konkurenciju na Zapadu.
OPCIJA 3: U toj, trećoj varijanti, na Zapadu bi igrali: Real, Barselona, Baskonija, Valensija, Monako, ASVEL, Olimpija, Pariz, Fenerbahče i Efes. Dubai bi svakako ostao na Istoku koji bi činili još i Partizan, Zvezda, Olimpijakos, Panatinaikos, Žalgiris, Bajern, Virtus, Makabi i Hapoel.
FORMAT I TABELA
Naravno, sve ove opcije smo brojali pod pretpostavkom da ASVEL i Real Madrid ostanu evroligaši, a to još nije potvrđeno. Kao što se još ne zna, ko će tu biti od novih timova, poput zainteresovanog PAOK-a, koji je nedavno dobio milijardera Aristotelisa Micakdisa za gazdu.
Pored sastava konferencija ima i drugih otvorenih pitanja. Recimo, da li će se plasman utvrđivati na osnovu jedinstvene tabele što je bio njen prepoznatljiv stil poslednjih godina. Druga varijanta su naravno dve tabele za svaku konferenciju.
Naravno, tu je i pitanje formata, ali trenutno je najrealnije da svaki klub igra dva puta protiv rivala iz svoje konferencije, a po jednom s protivnicima iz suprotne, uz naravno poštovanje ravnomernog broja utakmica na domaćem terenu i na strani. U toj varijanti bi se o domaćinstvima odlučivalo na osnovu plasmana iz ove sezone. Naredne sezone – samo bi obrnuli domaćinstva.
Za sada, dakle, još daleko od konačnih odluka. Ali dosta toga ipak može da se nasluti.
Kanadska vlada će dozvoliti društvenoj platformi TikTok da nastavi sa radom u toj zemlji, nakon što je završen novi pregled njenog potencijalnog uticaja na nacionalnu bezbednost, izjavila je kanadska ministarka industrije Melani Džoli. Ona je u saopštenju, koje prenosi Rojters, rekla da odobrenje za rad podrazumeva da će TikTok Kanada implementirati nove pravno obavezujuće obaveze.
“Ova odluka će zaštititi kanadska radna mesta, i osiguraće da TikTok Kanada održi fizičko prisustvo u Kanadi, uz obaveze ulaganja u svoj kulturni sektor”, saopštila je kanadska vlada.
U novembru 2024. godine, kanadsko Ministarstvo industrije naredilo je obustavu rada TikToka u toj zemlji, uz obrazloženje da predstavlja rizik po nacionalnu bezbednost, ali je kanadski savezni sud u januaru poništio vladinu naredbu, i dozvolio je aplikaciji za kratke video-zapise da nastavi sa radom, a vladi u Otavi je naloženo da preispita slučaj.
TikTok je naveo da će implementirati poboljšanu zaštitu za lične podatke Kanađana, uključujući nove bezbednosne prolaze i tehnologije za poboljšanje privatnosti, kako bi se kontrolisao pristup kanadskim korisničkim podacima, i kako bi se smanjio rizik od neovlašćenog ili zabranjenog pristupa, saopštila je kanadska vlada.
Saopšteno je i da će TikTok implementirati poboljšanu zaštitu za maloletnike. Kanada i druge zemlje pažljivo ispituju TikTok, koji je u vlasništvu kineske kompanije BajtDens, zbog zabrinutosti da bi Kina mogla da koristi aplikaciju za prikupljanje podataka korisnika, ili za unapređenje svojih interesa.
Posle dve decenije takmičenje Saint-Gobain Architecture Student Contest vraća se u Beograd, grad u kojem je prvi put održano, pod nazivom Isover MultiComfort Student Contest. Ovaj povratak ima poseban značaj za Beograd, kao i za sâmo takmičenje, koje je tokom godina postalo jedno od najvažnijih međunarodnih studentskih susreta. Realizuje se u dve faze, na nacionalnom i međunarodnom nivou, a pravo učešća imaju studenti osnovnih i master studija, kao i studenti na programima razmene, koji se mogu prijaviti individualno ili u timu od najviše tri člana. Takmičari se mogu registrovati do 31. marta 2026. godine do 12 časova, a rok za predaju projekata za nacionalni nivo je 13. april 2026. godine.
Nekadašnja učesnica Architecture Student Contest Saint-Gobain, arhitektkinja Ksenija Pantović iz beogradskog biroa Studio OBE, smatra da studenti treba da učestvuju na takmičenjima, jer ona na specifičan način povezuju projektovanje sa realnom praksom i savremenim projektantskim potrebama, koje su definisane različitim zahtevima usmerenim na energetsku efikasnost.
ASC takmičenje Saint-Gobain
„Kada god sam u prilici, podržavam učešće studenata na konkursima, jer je izrada konkursa svakako jedan specifičan rad na usavršavanju individualnih projektantskih veština. Takođe, značajan je i zbog timskog rada, gde se dobre ideje generišu i dopunjuju kroz specifične dijaloge, što je jedna od značajnih vrednosti i u nekoj potencijalnoj praksi“, ističe Ksenija.
Dalia Dukanac je arhitektkinja iz beogradskog Studija Taktika, čiji profesionalni put inspiriše mlade kolege. O najvećem izazovu tokom takmičenja, kao i o tragu koji je ostavio na profesionalni put, ona kaže:
„S obzirom da je to bio prvi konkurs koji sam radila, sama ideja da se uloženi trud može tako neposredno isplatiti mi je ulila hrabrost da nastavim potragu za profesionalnim putem izvan korporativnog sveta. Takođe, učestvovanje na takmičenju koje uključuje i usmenu prezentaciju pred internacionalnim žirijem i rivalima, predstavljalo je veliki test samopouzdanja“, kaže Dalia.
Arhitekta Stefan Đorđević iz Studija Taktik ističe da takmičenja poput ASC predstavljaju uvođenje u kulturu zdravog kreativnog nadmetanja, koje je neprocenjivo, naročito za mlade arhitekte.
Učesnici Lion
„Najveći utisak sigurno su ostavili organizacija skupova i druženje učesnika. Imali smo priliku da uporedimo svoja tadašnja znanja i razmišljanja sa kolegama iz Evrope, što smatram da je pozitivno uticalo na dalji profesionalni razvoj“, objašnjava Stefan.
Marko Matejić iz MAIN Architects arhitektonskog studija je 2009. godine učestvovao na ASC i smatra da svako ko učestvuje, na neki način izađe sa takmičenja pametniji i bogatiji.
„Konkursi su za mene uvek zahtevali posebnu vrstu posvećenosti i energije, mnogo više nego neka druga vrsta arhitektonske prakse. Konkursi posebno fizički i emotivno iscrpu čoveka, jer svi u timu žele da pruže maksimum, da sve bude najbolje moguće i da projekat bude prikaz nekih njihovih arhitektonskih vizija i senzibiliteta. U tom smislu, svakako da učestvovanje na konkursu ʿočvrsneʾ svakog mladog arhitektu, ali ga ʿočvrsneʾ i u onom smislu da nauči da sasluša i prihvati drugačije mišljenje, da možda promeni neki svoj stav, da možda odustane od nekih svojih stavova u korist nekih drugih. U tom smislu, ova vrsta iskustva svakako jeste dobra vežba za realni život posle fakulteta“, poručuje Marko.
Dragan Marković je sa svojim timom osvojio prvo mesto na takmičenju Architecture Student Contest na nacionalnom nivou, a danas je development manager dva izuzetno značajna portala u oblasti arhitekture – Gradnja i Dizajn enetrijera.
ASC takmičenje Saint-Gobain
„Sada, kada se i sam bavim razvojem, shvatam koliko je organizovanje jednog ovakvog konkursa bila inovativna stvar. Pogodili su pravo u centar. Svaka čast za inicijativu i održavanje tradicije. Takmičenje koje traje dve decenije suštinski je promenilo način razmišljanja nekoliko generacija arhitekata kod nas.Tih dana održivost je bila nova nepoznata stvar, a mi smo o tim principima učili baš kroz ASC kataloge i Saint- Gobain brošure. Bila je to zamisao ispred svog vremena. Treba da budemo ponosni, jer se iskra te ideje javila upravo na našim prostorima. To treba uvek isticati – da je zamisao o ovom takmičenju potekla upravo iz Beograda i Srbije. Treba da budemo ponosni na to. Potpuno je jasno zašto je Saint-Gobain jedna od retkih kompanija koja ulaže u mlade talente, prepoznaje ih i daje im šansu još dok su na fakultetu“, obrazložio je Dragan.
Predstavljanje projekata održaće se između 20. i 24. aprila, a odluka nacionalnog žirija i proglašenje pobednika planirani su za 28. april 2026. godine.
Godinama se Dubai prodavao kao ultimativno utočište za kapital, poreski raj sa mermernim lobijima, veštačkim ostrvima i obećanjem o večnom rastu. Međutim, od početka sukoba sa Iranom, taj mit se ruši brže nego što je iko mogao da predvidi.
Dok je Bitkoin (BTC) preživeo početni šok i čak zabeležio rast, tržište nekretnina u Dubaiju doživljava pravi debakl.
Indeks nekretnina na berzi u Dubaiju (DFM) pao je za neverovatnih 18,1% u svega desetak dana sukoba. Poređenja radi, Bitkoin je u istom periodu porastao za preko 5%, dokazujući da su digitalni novčići u ovom trenutku, paradoksalno, manje volatilni od betona u Emiratima.
Egzodus miliona i letovi od šest cifara
Panika je opipljiva. Dok su aerodromi delimično zatvoreni, potražnja za privatnim avionima skočila je za 300%. Ljudi plaćaju na desetine, pa i stotine hiljada dolara samo da bi napustili grad koji je do juče bio sinonim za luksuz i sigurnost.
Foto: Unsplash/Getty Images
Podsećamo, samo tokom 2025. godine, u UAE se doselilo skoro 10.000 milionera, donoseći sa sobom 63 milijarde dolara. Taj kapital sada panično traži izlazna vrata.
Burj Khalifa više nije dovoljna zaštita
Napad na ključnu infrastrukturu, uključujući luksuzne hotele i civilne zone, naterao je regulatore da zatvore berze na dva dana kako bi sprečili totalni slom. Ipak, čim su se tržišta otvorila, brojevi su bili neumoljivi:
Emaar Properties, investitor koji stoji iza čuvenog Burj Khalife, zabeležio je pad vrednosti od 22%.
Aldar Properties, najveći investitor u Abu Dabiju, pao je za 5% čim je trgovanje nastavljeno.
Na sekundarnom tržištu, cene nekretnina koje se prodaju „hitno“ već su niže za preko 10%, a očekuje se da će taj pad biti još drastičniji.
Loš tajming za „savršenu oluju“
Analitičari Fitch-a su još pre rata upozoravali na mogući pad cena od 15% zbog prevelike ponude novih stanova planiranih za drugu polovinu 2026. godine. Rat je samo ubrzao neizbežno.
Dubai, koji je privukao kripto-gigante poput Binance-a, OKX-a i Bybit-a obećavajući stabilnost, sada se suočava sa surovom realnošću: kapital koji brzo dolazi, još brže odlazi kada se oglase sirene.
Dok se Bitkoin, uprkos reputaciji rizične imovine, pokazao kao „digitalno zlato“ u kriznim vremenima, nekretnine u Dubaiju su pokazale svoju najveću manu, ne možete ih spakovati u digitalni novčanik i preneti preko granice kada padnu prve bombe.
Na samom zapadnom obodu Farskih ostrva leži malo, gotovo nestvarno ostrvo koje nosi isto ime kao i njegovo jedino selo. Iako Mikines ima više od četrdeset kuća, u njemu živi samo petnaestak stalnih stanovnika tokom cele godine. Zimi, kada dani postaju kraći, a more postaje nepredvidivo, helikopter im je jedina veza sa ostatkom sveta. Šest meseci godišnje, sve od pošte do namirnica stiže avionom. Leti se, međutim, sve menja, a ostrvo oživi sa posetiocima. Ali dolazak u Mikines je retko predvidljiv.
Vreme na Farskim ostrvima diktira raspored dolazaka i odlazaka, pa iskusni putnici savetuju da odvojite nekoliko slobodnih dana jer postoji realna opasnost da neko vreme ostanete zarobljeni na ostrvu. Tokom leta, trajekt svakodnevno plovi iz Sørvagura na ostrvu Vagar. U aprilu i septembru trajekt plovi samo nekoliko puta nedeljno, a putovanje traje manje od sat vremena. Helikopter Atlantik ervejza radi tokom cele godine, ali prvenstveno služi lokalnom stanovništvu i prevozu robe. Mikines nije masovna turistička destinacija, već nagrada za strpljive putnike.
Kada trajekti počnu redovno da plove, Mikines se pretvara u živahno letnje utočište. Broj stanovnika se ubrzano povećava, otvaraju se kuće, a pešačke staze pune planinara i ljubitelja prirode. Uprkos tome, ostrvo ostaje mirno jer nema automobila. Gotovo da se oseća tišina, a čuje se samo more, vetar i ptice.
Mikines je važno močvarno stanište i dom je jedne od najvećih kolonija pufina (tupika ili morskih papagaja) u zemlji. Litice su pune i brojnih drugih vrsta ptica koje se okupljaju na liticama. Tupica su ipak glavne zvezde. Na kopno stižu krajem aprila ili početkom maja, ali većina ih stiže sredinom juna, kada počinju da spremaju svoja privremena gnezda.
U julu se mladi izlegu, a krajem avgusta većina ptica se vraća na otvoreno more. Šetajući stazama ka vidikovcu a Rogvo, možete posmatrati pufine izbliza. Ali pravilo je jasno: ostanite na obeleženim stazama, ne približavajte se gnezdima i nikada ne koristite dronove u blizini kolonija.
Svetionik na kraju sveta
Najpoznatiji motiv Mikinesa je svetionik na ostrvu Mikinešolmur, povezan sa glavnim ostrvom uskim mostom preko uzburkanog Atlantika. Izgrađen 1909. godine, nekada je bio dom male zajednice svetioničara i njihovih porodica. Danas je automatizovan, a most i staza do svetionika su zatvoreni tokom leta radi zaštite gnezda ptica.
Smeštaj sa pogledom za pamćenje
Smeštaj na Mikinesu je ograničen i treba ga rezervisati na vreme. Možete birati između pansiona, modernih vikendica, apartmana u renoviranim starim pastirskim kućama ili kampova.
Ostrvo koje zahteva poštovanje
Zbog sve većeg broja posetilaca uvedene su određene mere zaštite. Pešačenje van obeleženih javnih staza dozvoljeno je samo uz naplatu i sertifikovanog vodiča. Tokom sezone gnežđenja, neke staze su zatvorene da bi se zaštitile puffine i njihovi mladi.
