MITROVIĆ SASVIM ISKRENO: RAZUMEM DA JE LJUDIMA PREKO GLAVE DA ME GLEDAJU, NISAM BOGOMDAN
Jer znamo svi kakav je Mitar igrač. Sidraš koji ne lađima može da nosi dvojicu protivničkih fudbalera, napadač izuzetne inteligencije i još bolje realizacije. Ali znamo i da je “težak” špic, da mu brzina nije jača strana i da on nije profil baš idealan za trenere koji vole presing punim intenzitetom. Sve to zna i Mitrović. Zna i da se svetu ne može ugoditi, pa prilično iskreno govori o ljubiteljima fudbala koji počinju da sumnjaju da je njegovo – prošlo.
Govorio je i o njoj, ali više o sopstvenom statusu taboru Orlova. Ne tako davno je bio nedodirljiv. Danas…
Samo da uzme dah i poentira: on nije ovde zbog sebe samog.
U odbranu Mitrovića potom je samopinicijativno ustao i selektor Veljko Paunović.
Komentarišući sam sudar sa Saudijskom Arabijom, Mitrović je rekao…
Ne govori to on u prazno. Mitrović je dve godine proveo u Ah Hilalu, osvojio duplu krunu u 2024, sve skupa na 79 utakmica dao 68 golova uz 15 asistencija, ali… Nije uveren da su sve te milijarde strovaljene u saudijski fudbal pomogle tamošnjoj reprezentaciji.
Svakako će i srpskim reprezenativcima odgovarati da malo spuste ritam posle izazovnog okršaja sa ipak mnogo boljom Španijom. Ali Mitrović tu nema dilemu – takve utakmice su ono što nam je potrebno.
Niste gladni, a ne prestajete da mislite o hrani? O ovom fenomenu svi pričaju, ali ga retko ko razume
Postoji taj jedan trenutak koji mnogi prepoznaju, ali retko ko ume da objasni. Sedite sa prijateljima, gledate seriju ili pokušavate da završite posao, a negde u pozadini, kao tiha smetnja koju ne možete da isključite, javlja se misao o hrani. Šta biste mogli da pojedete, šta ne biste smeli, kada je sledeći obrok i zašto vam je to uopšte važno ako niste gladni?
Dugo se verovalo da je to pitanje discipline. Ili navike. Ili, još gore, lične slabosti. Međutim, poslednjih godina nauka sve jasnije ukazuje na nešto drugo – fenomen koji dobija sve više pažnje i koji ima svoj naziv: na engleskom “food noise”, a na srpskom jednostavno – stalno razmišljanje o hrani.
Šta je to?
Reč je o stalnom, nametljivom toku misli o hrani, koji nema direktne veze sa fizičkom glađu. Za razliku od emocionalnog prejedanja, kada posežemo za hranom kao odgovorom na stres ili tugu, ovde je problem u samim mislima koje ne prestaju. Kao radio koji je stalno uključen, čak i kada pokušavate da ga ignorišete. Ono što dodatno komplikuje stvar jeste činjenica da ovaj “šum” često nastaje tamo gde ga najmanje očekujemo – kod ljudi koji su godinama pokušavali da “drže stvari pod kontrolom”.
Restriktivne dijete, stalno preispitivanje šta je dozvoljeno, a šta nije, kao i pritisak da se postigne određeni izgled, mogu dugoročno pojačati upravo ono što pokušavamo da utišamo. Umesto slobode, dobijamo još više razmišljanja o hrani.
Zato ne čudi što mnogi ovaj osećaj opisuju kao začarani krug koji utiče na svakodnevicu – otežava fokus, kvari uživanje u malim stvarima i često vodi ka epizodama prejedanja, nakon kojih dolazi poznat osećaj krivice. Nije problem samo u tome šta jedemo, nego i u tome koliko nas ta tema mentalno okupira.
Upravo zbog toga, ovaj fenomen i pitanje kako da ga se rešimo postali su predmet brojnih istraživanja. Jedno od poslednjih je studija u Sjedinjenim Američkim Državama koja je pratila iskustva 550 osoba koje koriste terapiju na bazi semaglutida za regulaciju telesne težine. Reč je o aktivnoj supstanci koja deluje na centre u mozgu zadužene za osećaj sitosti i regulaciju apetita. Rezultati su pokazali značajan pad intenziteta ovog mentalnog “šuma”: broj ljudi koji su prijavljivali stalne misli o hrani tokom dana smanjen je za 46 odsto, dok je udeo onih kod kojih je to negativno uticalo na svakodnevni život pao sa 60 odsto na 20 odsto.
Istovremeno, gotovo dve trećine ispitanika navelo je poboljšanje mentalnog blagostanja, a velika većina i usvajanje zdravijih navika, što dodatno pomera fokus sa same telesne težine na širu sliku odnosa prema hrani i sopstvenom telu.
Savremene terapije koje deluju na centar apetita
U tom kontekstu, sve češće se govori i o savremenim terapijskim pristupima koji deluju upravo na ove mehanizme. Semaglutid kao jedan od njih se koristi u terapiji gojaznosti kao deo šireg, medicinski vođenog pristupa koji uključuje i promene životnih navika.
Semaglutid za lečenje gojaznosti pod imenom „Vigovi“ registrovan je u Srbiji od strane Agencije za lekove i medicinska sredstva, a naveden je kao inovativni lek za lečenje gojaznosti u poslednjem izdanju Nacionalnog vodiča dobre kliničke prakse „Lečenje gojaznosti“ Ministarstva zdravlja.
„Mnogo je barijera pred kojima se nalaze osobe sa gojaznošću u nastojanju da smanje telesnu težinu, a uporno i stalno razmišljanje o hrani jeste jedna od njih. Nebrojano puta se čuje ono: “Umreću gladan/na i debeo/la”, uz objašnjenje kako im to razmišljanje o hrani pravi najveće opterećenje i podstiče osećaj gladi. Zato je važno da lek utiče na centre u mozgu koji regulišu apetit i osećaj sitosti jer je to način da se prekine začarani krug stalnih misli o hrani i lakše uspostave zdravije navike“, objašnjava dr Irena Đorđević i naglašava da „lek nije samostalno rešenje već se primenjuje isključivo uz preporuku i nadzor lekara, u okviru jasno definisanih indikacija, kao deo celovitog pristupa zdravlju i promeni životnih navika. Kod onih kod kojih je potrebno uvođenje leka, kada on inicijalno pomogne da se ovaj začarani krug prekine, moguće je uspostavljati nove, zdrave navike. Kad ljudi prepoznaju moć tih novih navika i počnu da uživaju u benefitima promene, to postaje velika motivacija da zadrže novi životni stil.“
Važno je imati u vidu da se lek izdaje isključivo uz lekarski recept. Kao i svi inovativni lekovi registrovani u Evropskoj uniji i Srbiji, i semaglutid za lečenje gojaznosti u prvih pet godina od registracije ima oznaku za dodatno praćenje (▼), što je uobičajen standard koji obezbeđuje brzo detektovanje novih bezbednosnih informacija u prvim godinama primene.
Najvažnija promena je u načinu razmišljanja
Ipak, možda je najvažnija promena ona u načinu razmišljanja. Ako osećate da stalno mislite o hrani, to ne znači da nešto radite pogrešno – možda samo prvi put prepoznajete fenomen koji sada ima svoje ime. A kada nešto ima ime, lakše je da se razume i, što je još važnije, da se promeni.
Prvi maj je bliže nego što mislite: Tri proverena mesta za pravi „reset“
Znamo kako to ide. Kalendar kaže da je do Prvog maja ostalo još mesec dana, što u vašoj glavi zvuči kao čitava večnost. Ali, budimo realni, dok trepnete, proći će tih par nedelja, a vi ćete se jednog jutro probuditi sa shvatanjem da su sve iole pristojne vikendice sa pogledom na reku ili šumu odavno „planule“.
Oni koji misle na vreme, već sada polako zatvaraju booking potvrde, dok ostali obično završe na prepunim gradskim izletištima, pokušavajući da nađu metar slobodne trave pored tuđeg roštilja. Da ne biste bili u ovoj drugoj grupi, sada je pravi trenutak da prelomite, ne samo gde idete, već kakav vam je odmor zapravo potreban.
Foto: Unspalsh/Oleksii Piekhov
Zato, umesto da čekate poslednji čas, evo tri predloga gde stvarno možete da se isključite.
Drina
Ako tražite mesto koje ima poseban ritam, okolina Loznice i obala Drine su nepogrešiv izbor. Od Banje Koviljače pa nizvodno, uz reku, nalaze se kućice koje nude ono danas najvrednije, tišinu koju prekida samo žubor vode.
Foto: Unsplash/Jovan Vasiljević
Dan počinje kafom na terasi iznad reke, nastavlja se laganom šetnjom, a završava uz roštilj koji se spontano protegne do duboko u noć. Drina je idealna za veća društva koja žele prostor, a ne žele strogu organizaciju. Ovde vreme teče sporije, baš onako kako nam svima treba.
Fruška gora
Retko koje mesto uspeva da pomiri toliko različitih želja kao Fruška gora. Dok jedan deo ekipe želi samo da sedi pored vatre, drugi bi da pešači kroz šumu ili obilazi manastire i vinarije.
Njena najveća prednost je dostupnost. Blizu je, laka je za organizaciju i nudi bezbroj skrivenih kutaka. Iako je jedna od najpopularnijih opcija, Fruška gora i dalje uspeva da sačuva onaj osećaj spontanosti. Savršena je za one koji ne žele da provedu pola dana u autu, već žele da budu u prirodi čim zatvore vrata stana.
Zlatar
Za one kojima treba potpuna tišina
Za razliku od Drine ili Fruške gore, Zlatar traži malo više vožnje, ali svaki kilometar se isplati onog trenutka kada udahnete taj vazduh. Ovo nije destinacija za jednodnevni izlet, ovo je mesto za ozbiljan „restart“.
Prostrani pejzaži i tišina koja smiruje čine da se već posle prvog popodneva osećate kao druga osoba. Zlatar je za manja društva ili porodice, za duge razgovore bez ometanja i šetnje bez plana. Ovde nema gradske dinamike, samo priroda u svom najčistijem obliku.
Nije pitanje gde idete, već kako se vraćate
Na kraju dana, destinacija je samo kulisa. Važno je kako ćete se osećati kada se vratite u kancelariju. Da li vam treba nova energija, mir ili samo jedna dobra uspomena sa dragim ljudima?
Ne čekajte da se najbolja mesta popune. Prvi maj je prilika da konačno usporite, a dobra odluka je uvek ona doneta na vreme. Ponekad je dovoljno samo da promenite vidik, sve ostalo će doći samo od sebe.
Preduzetnik postao beskućnik da bi testirao da li je moguće zaraditi milion od nule
Jutjub i preduzetnik Majk Blek zaustavili su ambiciozan projekat kako bi dokazali da je moguće zaraditi milion dolara za godinu dana, i to od nule. Posle deset meseci izazova, tokom kojih je živeo i kao beskućnik, bio je primoran da odustane zbog narušenog zdravlja. U tom periodu uspeo je da zaradi 64.000 dolara, piše Miror.
Blek je objasnio da boluje od dve autoimune bolesti koje mu izazivaju stalnu iscrpljenost, hronični umor i bolove u zglobovima. Zato je odlučio da zdravlje i porodicu stavi na prvo mesto.
„Ovo iskustvo mi je otvorilo oči i pokazalo šta je zaista važno, zdravlje i zahvalnost“, rekao je on.
Od života na ulici do sopstvenog posla
Da bi testirao svoju teoriju, Blek se odrekao svega što je imao, prodao je kuću i auto i dao otkaz. U početku je živeo na ulici, a tvrdi da su mu ljudi uskraćivali čak i vodu i mesto za spavanje.
Prekretnica je nastupila kada mu je čovek ponudio da spava u kombiju. Ubrzo je počeo da zarađuje prodajući nameštaj preko interneta, a prvih 300 dolara uložio je u kupovinu računara. Za samo nekoliko nedelja obezbedio je poslovni prostor i iznajmio stan. Počeo je da radi kao menadžer društvenih medija i pokrenuo sopstveni brend kafe.
Iako nije dostigao cilj od milion dolara, primetio je koliko je daleko stigao: „Pre samo tri meseca bio sam beskućnik, a danas imam posao, svoj brend i razgovaram sa velikim tehnološkim kompanijama.
Eksperiment je prekinut zbog bolesti njegovog oca
Konačnu odluku da odustane doneo je 138. dana izazova, nakon što je saznao da njegov otac boluje od raka debelog creva. Zdravlje i porodica su važniji od svakog izazova i zato sam odlučio da sve okončam“, rekao je on.
Dodao je poruku: „Važno je pomoći onima kojima je pomoć potrebna jer je to možda prilika koju su čekali.
Njegov projekat, nazvan „Izazov povratka od milion dolara“, na kraju je poslao drugačiju poruku od one sa kojom je započeo, da novac i slava nisu uvek najvažnija stvar, i da zdravlje, porodica i zahvalnost moraju biti na prvom mestu.
Ovo nije kolekcija, ovo je letnji stav: Nike briše pravila igre sa kupaćim kostimima
Dani su sve duži, a vreme sve toplije, pa je Nike spreman za leto. Poznati sportski brend upravo je predstavio svoju kolekciju kupaćih kostima za proleće/leto 2026. koja kombinuje funkcionalnost i stil za dane provedene na plaži i uz more. Žive boje i raznoliki krojevi stižu baš na vreme za početak sezone kupanja.
Dizajn inspirisan vodom
Nova kolekcija donosi ono po čemu je Nike poznat, zanimljive teksture, upečatljive boje i kvalitetne materijale. Paleta boja ove sezone kreće se od živopisno plavih i jarko ružičastih tonova do mirnijih, hladnih neutralnih nijansi. Kolekcija za proleće/leto 2026. u potpunosti je inspirisana vodom, jednodelnim komadima sa teksturom inspirisanom talasima.
Povratak omiljenih rezova
Ove sezone u ponudi su i prepoznatljivi Nikeovi modeli, uključujući klasični jednodelni kupaći kostim sa okruglim izrezom i popularni krop top. Dvobojni modeli dolaze u varijantama bikinija i jednodelnih kupaćih kostima, u kombinacijama tirkizne i plave i roze i narandžaste.
Tkanina za sportske aktivnosti
Za one koji vole da budu aktivni i u vodi, tu je Hidralock tkanina, dizajnirana za sportske aktivnosti. Kompresijsko prianjanje obezbeđuje čvrsto prijanjanje i podršku, kako u vodi tako i van nje, piše Index.hr.
Kolekcija za proleće/leto 2026. biće puštena u prodaju u aprilu na Nike-ovom zvaničnom sajtu i u odabranim prodavcima.
Avio-kompanije počele da smanjuju težinu prtljaga zbog nestašice goriva
Nakon što je u petak obustavila prodaju svih karata za domaće letove, avio-kompanija Mjanmar Ervejz Internešenel (MAI) je objavila da je do daljnjeg takođe smanjila dozvoljenu težinu prtljaga za međunarodne letove, i to zbog nestašice goriva, preneli su lokalni mediji.
Kako se navodi, dozvoljena težina prtljaga je smanjena sa 30 na 20 kilograma po putniku u ekonomskoj klasi, sa 40 na 30 kilograma u biznis klasi, dok putnici u toj klasi mogu da ponesu ručni prtljag od sedam kilograma.
Nestašica goriva menja težinu prtljaga
Kompanija MAI je navela da je odluka donesena zbog nestašice goriva za avione, prenio je sajt DVB. Izvori iz avio-industrije rekli su da će putnicima biti ili nadoknađen novac, ili će im biti dozvoljeno da promene svoje planove putovanja.
Kako je navela predstavnica jedne turističke agencije, kompanija MAI će ponovo početi da prodaje karte za domaće letove 24. marta. Ona je dodala da je njena turistička agencija morala da nadoknadi putnicima iznos od 2.380 američkih dolara.
Prema njenim rečima, avio-kompanije Er Tanlvin i Man Jadanarbon takođe su 20. marta prestale da prodaju karte za domaće letove do daljnjeg.
Cene karata rastu
Autobuski prevoznici u Jangonu naveli su u međuvremenu da su cene karata na relacijama Jangon-Najpjido i Jangon-Mandalaj porasle skoro dvostruko tokom prošle sedmice.
Istovremeno, vlasnici benzinskih pumpi naveli su da su od 13. marta cene jednog litra benzina porasle sa 0,6 na 0,8 američkih dolara, a dizela sa 0,70 na jedan dolar.
Vlasnici vozila u Jangonu, Mandalaju, Nejpjidou i Taungiju, rekli su da je novi režim Ministarstva energetike za kupovinu benzina, koji je stupio na snagu 12. marta, mnoge usmerio na crno tržište zbog kupovine goriva.
Vlasti su 4. marta objavile da Mjanmar ima rezervu goriva za 40 dana i da se neće suočiti sa nestašicama uprkos poremećajima u globalnom lancu snabdevanja energijom izazvanim ratom na Bliskom istoku.
Ideja „iznajmi krevet strancu u svojoj kući“ je postao biznis od 80 milijardi dolara
Airbnb je nastao još 2008. godine, kada su se ljudi pitali: „Kako uopšte možeš da veruješ neznancu u sopstvenom domu?“ Danas, 2025. godine, preko platforme je realizovano čak 92 milijarde dolara. Kako su uspeli?
„Nikada nije ni trebalo da bude biznis“, rekao je Nejtan Blečarčik, suosnivač Airbnb-a, u razgovoru sa Angelom Barns u emisiji The Big Question.
Zapravo, priča o nastanku Airbnb-a prilično je zanimljiva. Ono što je počelo kao ideja grupe mladih ljudi iz San Franciska koji su pokušavali da plate kiriju nakon što im je ona porasla za 25 odsto, uz uočeni nedostatak smeštaja tokom jednog velikog događaja u gradu, danas je postalo gigant u turističkoj industriji.
„Danas imamo devet miliona smeštaja na platformi u 220 zemalja i teritorija, u čak 150.000 gradova“, dodao je Nejtan.
„Više od 2,5 milijardi ljudi boravilo je u tuđim domovima.“
Boravak kao iskustvo
Uprkos početnom nepoverenju prema ideji da stranci borave u našim domovima, kao i strogim regulativama u mnogim destinacijama, Airbnb je od 2008. izrastao u kompaniju čija je tržišna vrednost oko 80 milijardi dolara (69 milijardi evra) i koja svake godine doprinosi ekonomiji Evropske unije sa oko 149 milijardi evra.
Ali, ima li još prostora za rast?
„Razmišljamo o novim prilikama, ne samo o smeštaju, već o celokupnom putovanju“, objašnjava Nejtan.
„Sada je moguće rezervisati i iskustva preko Airbnb-a. Nudimo i usluge poput nabavke namirnica unapred, prevoza sa aerodroma i drugih praktičnih stvari koje su vam potrebne na putovanju sve to kroz aplikaciju, jednostavno i na jednom mestu.“
Platforma čak uvodi i hotele u ponudu, što može delovati suprotno njihovom osnovnom modelu, ali je deo strategije da korisnicima ponude sve što im je potrebno na jednom mestu.
Airbnb i društveni uticaj
Mnoge lokalne vlasti izrazile su zabrinutost da porast Airbnb ponude može negativno uticati na cene stanova za lokalno stanovništvo. U pojedinim turističkim destinacijama problem prekomernog turizma dodatno je pojačao pritisak na regulaciju platforme.
„Amsterdam je 2019. uveo regulativu koja je dovela do toga da 54 odsto oglasa na Airbnb-u bude uklonjeno. Razlog su bile cene stanovanja.“
„Međutim, u narednih pet godina, iako se broj oglasa prepolovio, kirije su porasle za trećinu. Dakle, ta regulativa nije imala efekat na cenu stanovanja.“
Prema Nejtanu, Airbnb može imati pozitivan uticaj tako što usmerava turiste ka novim destinacijama i razvija turizam van velikih gradova.
„Jedna od posebnih stvari kod Airbnb-a jeste to što može da rasporedi turizam. Ako pogledate Evropu, 60 odsto noćenja nije u gradovima, već u ruralnim područjima.“
„Mnoga od tih malih mesta nemaju hotele. Nisu mogla da razviju turizam, a sada posetioci mogu da dožive autentičnije, lokalno iskustvo.“
CENA ZLATA DECENIJE PRAZNINE: TRI MUNDIJALA OD 48 – SRBIJA ILI OSVOJI SVET ILI NA NJEMU NE POSTOJI
_(1).jpg.webp)
Ovo je priča o jednom od najčudnijih prokletstava srpskog fudbala; u utorak u Pančevu Orlići vode bitku za Mundijal, a protiv velike bizarnosti
Slavi se u Podgorici uveliko istorijski plasman Crne Gore na Svetsko prvenstvo do 17 godina, prvi plasman te zemlje ikada na jedno Svetsko prvenstvo u fudbalu u bilo kojoj uzrasnoj kategoriji. A, taj događaj nagnao nas je da promislimo malo o bizarnosti statistike reprezentacije naše zemlje (SFRJ, SRJ, SCG, Srbija) kada su u pitanju Svetska prvenstva u fudbalu u mlađim kategorija, kako do 17, tako i do 20 godina. Jer, ono što stoji iza naših kadetskih i omladinskih reprezentacija po pitanju učešća na planetarnim smotrama je tiha, uporna i gotovo neverovatna suša.
Pored svega, utakmica koja nas čeka u Pančevu u utorak od 16:00 između Srbije i Švajcarske pokazaće nam da li se serija bizarnosti nastavlja ili ćemo konačno prekinuti neku vrstu prokletstva i plasirati se na Svetsko prvenstvo za igrače do 17 godina. Scenario je već viđen, bolan i pomalo nadrealan, moraćemo da pobedimo Švajcarsku i da sačekamo rezultate drugih utakmica, nadajući se da će nam se oni poklopiti i da ćemo prvi put ikada za 42 godine postojanja takmičenja otići na kadetski Mundijalito.
Kao da postoji neko nepisano fudbalsko pravilo, neko prokletstvo koje Srbija plaća svakim velikim peharom. Kada smo 1987. u Čileu postali prvaci sveta kao Jugoslavija, usledilo je 28 godina apsolutnog odsustva sa svetskih smotri mladih, a onda smo se pojavili i generacija Veljka Paunovića je 2015. godine na Novom Zelandu pokorila planetu. Verovali smo da je to početak nove ere. Desilo se suprotno, to je ostalo naše jedino učešće na Svetskim prvenstvima u mlađim kategorijama nakon raspada Jugoslavije.
Podaci su po pitanju broja učešća poražavajući. Od 1985. do danas odigrano je 20 Svetskih prvenstva za igrače do 17 godina, a Srbija zajedno sa prethodnim državnim zajednicama ima nula učešća. Što se tiče takmičenja do 20 godina, tu smo se od 24 turnira pojavili tri puta (ispadanje u grupnoj fazi 1979. i dve titule iz 1987. i 2015). Dakle, sveukupno, učestvovali smo na samo tri od ukupno 48 održanih Svetskih prvenstava u mlađim kategorijama, što je u procentima 6,25 % od mogućih učešća.
©MN Press (Aktuelna generacija reprezentacije Srbije do 17 godina)
.jpg.webp)
Iako se često branimo tezom da je evropsko sito preusko jer su na svetska prvenstva decenijama išle samo po četiri ili pet najboljih selekcija sa Evropskog prvenstva (dok nije povećano na čak 11 od prošle godine), surova matematika nas demantuje. Istina je da je prohodnost bila mala po jednom turniru, ali pošto se i U17 i U20 prvenstva igraju na svake dve godine, to znači da u jednom četvorogodišnjem ciklusu Evropa ima ukupno 16 otvorenih mesta na svetskoj mapi (8 za kadete i 8 za starije omladince). To je i veći broj mesta koji je Evropa imala na seniorskim Mundijalima do njegovog proširenja ove godine. Sve to navodi da zaključak da nije problem u malom broju mesta, već u tome što Srbija u tih 16 vozova koji prođu svakih 48 meseci, gotovo nikada ne uspe da uskoči ni u jedan, osim onog jednog zlatnog koji je zalutao 2015. godine.
A, nije da su plasmani na Svetska prvenstva u mlađim kategorijama, tih četiri ili pet mesta po turniru, bili rezervisani samo za svetske velesile. Primera radi, na Svetskom do 17 godina učestvovale su kroz istoriju osim velesila kakve su Nemačka, Španija, Francuska, Italija, Engleska, Portugal i Holandija, još i Švedska, Škotska, Republika Irska, Istočna Nemačka, Slovačka, Finska, Danska, Švajcarska, Mađarska, Rusija, Turska, Belgija, Austrija, Češka, Poljska… Iz regiona je mesta bilo samo za Hrvatsku i to u čak četiri navrata (2001, 2013, 2015. i 2025. godina). Sada je, što je i povod za izvlačenje sve ove statistike, do kadetskog Mundijala dospela i Crna Gora.
©MN Press (Reprezentacija SFRJ osvaja titulu na Mundijalitu 1987. godine)
.jpg.webp)
Pogled na istorijsku listu učesnika Mundijala do 20 godina surovo razbija mogućnost teze o zatvorenom društvu elite. Od 24 održana prvenstva, čak 31 evropska reprezentacija je osetila slast svetske smotre, što jasno govori da mesta nisu bila rezervisana samo za fudbalske aristokrate. Dok su sile poput Španije (16 učešća), Portugala i Engleske (po 12) očekivano na vrhu, spisak onih koji su ispred Srbije (pod imenom Srbija imamo samo jedno učešće) je dugačak.
Čak pet puta su na svetskoj sceni bili Austrija i Republika Irska, po četiri puta Norveška i Holandija, a po tri puta Turska, Škotska i Hrvatska. Činjenica da su u ovom uzrastu češće od nas učestvovale i reprezentacije poput Mađarske (6) ili Poljske (5), dokazuje da plasman nije bio nemoguća misija rezervisana samo za šest ili sedam najvećih sila u Evropi. Mi smo, s druge strane, ostali u rangu Finske, Kazahstana i Izraela sa samo jednim učešćem, sa tom razlikom što smo mi to jedno jedino učešće pod imenom Srbija krunisali zlatom, potvrdivši još jednom da samo kod nas postoji toliki ekstrem: ili smo na samom krovu sveta, ili nas na mapi uopšte nema.
I možda je baš tu najveći paradoks cele priče. Srbija nikada nije bila zemlja bez talenta. Naprotiv. Naša istorija omladinskog fudbala puna je generacija koje su dogurale daleko na Evropskim prvenstvima, koje su izbacivale buduće asove evropskog i svetskog fudbala. Skoro svaka generacija imala je makar jedno ili dva imena koja su kasnije igrala Ligu šampiona.
©MN Press (Orlići posle osvajanja Svetskog prvenstva do 20 godina 2015. godine)
.jpg.webp)
Možda je to i pitanje sistema, možda kontinuiteta, možda trenutka, možda i čiste sportske sudbine, pošto se neretko dešavalo da daleko doguramo na Evropskim prvenstvima do 17 ili do 19 godina baš u onim parnim godinama, godinama koje nisu bile kvalifikacione za Svetska prvenstva do 17 i 20 godina, ali smo onda redovno podbacivali u godinama kada su kontinentalni turniri vodili na planetarnu smotru. To je na prvi pogled puka slučajnost, plod nesreće i nemoguće je tu pojavu racionalno objasniti.
Zato ova utakmica protiv Švajcarske u Pančevu nosi težinu koja prevazilazi jednu generaciju. Ovo je borba za jedno mesto na Svetskom prvenstvu, ali i borba protiv statistike koja nas prati kao senka. Protiv činjenice da su kroz sve ove godine vozovi prolazili i svaki put gledali kako odlaze. Paradoksalno, možda nam baš ova nova era ide na ruku. Od ove godine, Svetsko prvenstvo do 17 godina igraće se svake godine, a broj učesnika je povećan. Vrata koja su decenijama bila uska, sada su širom otvorena. I ako ni sada ne uđemo, pitanje više neće biti da li smo imali šansu. Već zašto je nismo uzeli.
U suprotnom, ostaće ono što nas već predugo prati. Da smo zemlja koja ume da bude najbolja na svetu, ali ne ume da bude prisutna na njemu.
BROJ UČEŠĆA EVROPSKIH REPREZENTACIJA NA SVETSKIM PRVENSTVIMA DO 17 GODINA:
1 učešće: Švedska, Škotska, Republika Irska, Istočna Nemačka, Slovačka, Finska i Danska
2 učešća: Švajcarska i Mađarska
3 učešća: Rusija, Turska, Belgija, Austrija, Češka, Poljska
4 učešća: Portugal, Holandija, Hrvatska
6 učešća: Engleska
9 učešća: Francuska i Italija
11: učešća Španija
12: učešća Nemačka
BROJ UČEŠĆA EVROPSKIH REPREZENTACIJA NA SVETSKIM PRVENSTVIMA DO 20 GODINA:
1 učešće: Izrael, Rumunija, Grčka, Belgija, Švedska, Finska, Švajcarska, Kazahstan, Srbija
2 učešća: Istočna Nemačka, Bugarska, Slovačka, Jugoslavija
3 učešća: Škotska, Hrvatska, Turska
4 učešća: Holandija i Norveška
5 učešća: Ukrajina, Poljska, Republika Irska, Austrija
6 učešća: Češka i Mađarska
8 učešća: Rusija
9 učešča: Francuska i Italija
11 učešća: Nemačka
12 učešća: Portugal i Engleska
16: učešća Španija
Humor kao poslednja linija odbrane
Kod Dušana Kovačevića humor nikada nije tu da bi ublažio stvarnost, nego da bi je ogolio. Mi se smejemo, ali vrlo brzo shvatimo da se smejemo sebi, kaže Olivera Olja Đorđević, rediteljka predstave „Balkanski špijun”
Nažalost, kod nas je „Balkanski špijun” aktuelan, izgleda, bilo kog proleća. To je možda i najtužnija potvrda koliko je Dušan Kovačević precizno dijagnostikovao društvo. Veliki pisci se ne vezuju za vreme u kojem su pisani, oni ga prevazilaze, i zato se uvek iznova vraćamo tim tekstovima, kao da proveravamo gde smo danas u odnosu na ono što smo već jednom preživeli, kaže Olja Đorđević o gorkoj komediji Dušana Kovačevićeva koja dobija svoje novo scensko čitanje na sceni Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz. Premijera je sutra uveče, od 19 sati. Iliju Čvorovića tumači iskusni Aron Balaž, a Danicu Emina Salai Elor. U ekipi su i Lila Greguš, Ištvan Kereši, Žolt Mendrei.
Prevod je potpisao Laslo Vigi, scenograf je Ljubica Petrović, kostimograf Dubravka Skrvce, kompozitor Pavle Zvekić. Scenski pokret potpisuje Andreja Kulešević, a miks narodnih kola Marko Stanković. Predstavu su finansijski podržali Sekretarijat za kulturu Grada Novog Sada i Nacionalni fond za kulturu Ministarstva kulture Republike Mađarske.
– Tema nestabilnosti države i pritiska na pojedinca kroz medijsku propagandu danas je gotovo univerzalna. Sistematsko zastrašivanje, stalno podizanje tenzije, proizvodnja straha i nepoverenja: sve to stvara atmosferu u kojoj čovek počinje da sumnja i u sebe i u druge. U isto vreme, taj isti pojedinac vodi svakodnevnu borbu za egzistenciju, jer cene rastu, sigurnost nestaje, a osećaj kontrole nad sopstvenim životom se smanjuje. U takvom ambijentu rađa se ono što vidimo kod Ilije Čvorovića, potreba da se haos objasni, da se pronađe krivac, da se uspostavi red makar i po cenu sopstvenog raspada. To nije samo priča o jednoj državi ili jednom vremenu, već o mehanizmu koji se ponavlja u različitim društvima kada sistem oslabi, a strah postane dominantno osećanje. Zato „Balkanski špijun” danas ne čitamo samo kao našu priču, već kao ogledalo savremenog sveta. On nas podseća koliko je tanka linija između brige za društvo i paranoje, između potrebe za pravdom i potrebe za kontrolom, i koliko lako običan čovek, u želji da zaštiti ono što voli, može postati žrtva sopstvenog straha – kaže Olja Đorđević za „Politiku”.
Scenski zapravo pratimo život malog čoveka u svetu, u kojem se više ni on, ni njegova porodica ne snalaze. O tome kako se tema „špijuna” i tajnih poslova reflektuje na svakodnevni život ljudi na Balkanu, naša sagovornica razmišlja:
– Likovi u „Balkanskom špijunu” nisu karikature, nego prepoznatljivi modeli ponašanja koje i danas živimo. Duboko nepoverenje prema svemu što dolazi spolja, prema nepoznatom i drugačijem, lako se pretvara u potrebu da se ljudi obeleže kao „strani plaćenici” ili „domaći izdajnici”. To je mehanizam koji nas drži u stalnoj tenziji i strahu. U takvom sistemu, lojalnost se ne dokazuje znanjem ili integritetom, već potkazivanjem. I to je najopasniji trenutak: kada čovek, da bi dokazao da je „na pravoj strani”, počne da izdaje i one najbliže. Tu se vidi koliko istorija i politika ulaze u porodični život i razaraju ga iznutra. Sve to je dodatno podgrejano nedovoljnim obrazovanjem, ograničenim izvorima informacija i potpunim izostankom šire slike. Kada ne razumeš svet, najlakše je da ga se plašiš. A kada se plašiš, lako pristaješ na jednostavne odgovore i jasne neprijatelje. Zato je „špijun” ovde manje stvar tajnih službi, a mnogo više način razmišljanja. Ljudi počinju da žive kao da su stalno pod prismotrom, ali i kao da im je dužnost da sumnjaju u druge. Ovoj zemlji uvek prete neki spolja, a mi braneći se, rasturamo sami sebe iznutra. I to ovaj komad čini bolno savremenim.
Olja Đorđević dodaje da smatra da smo mi narod kojem je humor jedan od osnovnih mehanizama odbrane.
– Ne postoji gotovo ništa strašno što nam se kroz istoriju desilo, a da već sutradan nije pretočeno u viceve. To nije površnost, to je način preživljavanja. Kod Kovačevića humor nikada nije tu da bi ublažio stvarnost, nego da bi je ogolio. Mi se smejemo, ali vrlo brzo shvatimo da se smejemo sebi. Taj smeh nas uvlači u priču, opušta, a onda nas suoči sa onim što možda ne želimo da vidimo. Što se tiče poruke, mislim da je Kovačević isuviše veliki pisac da bi slao jednoznačne poruke. Kao i kod svih velikih autora, njegov komad funkcioniše kao ogledalo. Ne govori nam šta da mislimo, nego nas tera da se prepoznamo. A to prepoznavanje često nije prijatno. I možda je upravo u tome njegova snaga: on nas ne uči, nego razotkriva – objašnjava rediteljka.
Olja Đorđević važi za pravog majstora komedije. O tome kako humor i satira doprinose kritici društvenih i političkih problema u predstavi odgovara:
– Što se tiče scenskog čitanja, ono skida sve viškove. I tada se tačno vidi koliko je komad živ, koliko pogađa i koliko je opasan. Fokus je na teškim godinama nestašica za koje smo verovali da su iza nas. Međutim, bonovi, redovi, čekanja… sve ono što smo mislili da pripada prošlosti, ponovo počinje da deluje kao realna mogućnost. I upravo zato tekst odzvanja još jače, jer više nije samo sećanje, nego upozorenje. Satira više nije kritika ovog društva, satira je ono što živimo. Stvarnost je postala toliko apsurdna da je često nadmašila svaku pozorišnu konstrukciju. Radimo predstavu u senci realnih strahova, pa i ideje mogućeg nuklearnog rata, uz političke izjave koje zvuče kao loš tekst, ali su, nažalost, stvarnost. I onda se postavlja pitanje: da li pozorište još uvek imitira život ili život imitira lošu satiru? U tom smislu, humor više nije samo sredstvo kritike, nego i poslednja linija odbrane. Pitanje je samo: imamo li ga još dovoljno? Ili i on polako bledi zajedno sa svetom koji sve više gubi boju?
„Gvarnerijus” koncertima obeležava 25 godina postojanja
