Muzej savremene umetnosti Beograda je danas povodom 60 godina svog postojanja otvorio dve nove izložbe – “Slike drugog sveta” Klare Siprel i Pola Stranda i “Muzikalnost i skulpturalnost – Olga Jevrić”, koje traju do 2. mart 2026. godine.
Izložba “Slike drugog sveta” prvi put integralno predstavlja fotografska portfolija Klare Siprel i Pola Stranda koji su u Zbirku fotografije, filma i videa MSU dospeli kao diplomatska razmena osamdesetih godina.
Mapa od sto fotografija Siprela poklonjena je MSUB 1982. godine posredstvom Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku, dok im je dva Strandova portfolija sa 20 ručno izrađenih fotografija poklonila 1983. godine Fondacija Pola Stranda iz Njujorka, posredstvom Američkog kulturnog centra u Beogradu.
Iz MSUB su naglasili da se “prakse Siprel i Stranda, u prvim decenijama 20. veka u Njujorku, smatraju ključnim za razumevanje rane američke fotografije”, a njihove poetike i pristupi razvijali su se simultano – piktorijalna, poetska i atmosferična fotografija Siprel i modernistička, stroga kompozicija Stranda.
Autorka izložbe je Una Popović, kustoskinja Zbirke fotografije, filma i videa MSUB.
Izložba “Muzikalnost i skulpturalnost – Olga Jevrić” autora Rajke Bošković realizuje se u okviru ciklusa “Umetnost i ličnost – skulptorke iz kolekcije MSUB”.
Istakli su da je Jevrić “nesumnjivo jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, odabrana da se njenom izložbom, kao centralnom u pomenutom ciklusu, doprinese obeležavanju značajnog jubileja Muzeja, imajući u vidu da je bila među prvim umetnicima koji su izlagali u Salonu MSUB 1965. godine”.
Ocenili su da je suštinska odlika celokupnog skulptorskog opusa Jevrić (1922-2014) “bez obzira na sve brojne i raznovrsne varijacije, u osnovi jedna dominantna ideja – večita borba suprotnosti, i u fizičkom, i u duhovnom svetu”.
Na izložbi je umetnost Jevrić biti predstavljena skulpturama iz njenog celokupnog opusa iz kolekcije MSUB, kao i iz kolekcija Srpske akademije nauka i umentosti i Kuće legata u Beogradu.
Koliko je pušenje štetno svi znamo i borbe protiv ovog poroka su svakodnevne – nažalost mnogi koji su ostavili ovu naviku, neretko joj se vrate. Ipak, jedna zemlja preduzela je radikalni potez i zabranila je pušenje svima koji su rođeni posle 2007. godine.
Maldivi su postali prva zemlja koja je uvela generacijsku zabranu pušenja – pušenje, kupovina i prodaja duvana zabranjeni su svima rođenima posle 1. januara 2007. godine.
Zabrana je stupila na snagu u ovom ostrvskom arhipelagu u južnoj Aziji, “čime je obeležen istorijski korak u nastojanjima države da zaštiti javno zdravlje i podstakne generaciju bez duvana”, saopštilo je Ministarstvo zdravlja Maldiva. Ova mera čini Maldive prvom zemljom na svetu koja sprovodi nacionalnu generacijsku zabranu duvana, dodaje se u saopštenju.
Zabrana na Maldivima predstavlja najnoviji korak u njihovoj dugogodišnjoj kampanji protiv duvana i pušenja – uključujući i elektronske cigarete. Krajem 2024. godine vlada je zabranila uvoz, posedovanje, upotrebu, proizvodnju i distribuciju svih “vejping” proizvoda, bez obzira na starost.
Sada vlasti nastoje da smanje pušenje širom arhipelaga, sa planom da otvore klinike za odvikavanje koje će nuditi lekove i podršku onima koji žele da prestanu sa upotrebom duvana. Ranije ovog leta, predsednik je čak predložio novčanu nagradu za stanovnike onog ostrva koje u potpunosti iskoreni pušenje.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, pušenje svake godine izazove više od sedam miliona smrtnih slučajeva širom sveta. Prema nacionalnom istraživanju iz 2021. godine, više od četvrtine odraslog stanovništva Maldiva (uzrasta od 15 do 69 godina) koristilo je duvan, a stopa je bila skoro dvostruko veća među tinejdžerima uzrasta od 13 do 15 godina.
Bilo još pokušaja zabrane, ali bezuspešno
Iako su Maldivi prva zemlja koja je usvojila ovakvu zabranu, slični predlozi razmatrani su i zamalo sprovedeni i u drugim delovima sveta.
Novi Zeland je 2022. godine bio na korak od uvođenja slične mere, kada je vlada usvojila pionirski zakon o zabrani prodaje duvana svima rođenima posle 1. januara 2009. godine.
Međutim, zabrana koja je trebalo da stupi na snagu 2024. godine nikada nije sprovedena. Samo godinu dana nakon usvajanja zakona, on je povučen kako bi se obezbedila sredstva za smanjenje poreza što je izazvalo bes javnozdravstvenih zvaničnika i organizacija koje se bore protiv pušenja, piše Si-En-En.
Elegantni zamak, koji se uzdiže nad Crnim morem sa stene visoke 40 metara je za mnoge ljude prepoznatljiv kao mračna vila iz filma “Deset malih crnaca”, dok je za neke romantični simbol sa razglednica. Pored toga što je filmska zvezda, čuveno gnezdo je i svedok velikih arhitektonskih podviga, iako sama građevina nije velika. Evo o čemu je reč.
“Lastavičje gnezdo” je prava arhitekstonska zvezda, ali malo se zna da se iza te bajkovite fasade krije dramatična priča o opstanku – naime, ova krhka građevina decenijama balansirala na ivici, ali ipak je ostala da stoji.
Suprotno o pričama o nemačkim baronima, zamak nije podigla aristokratija, već novo rusko trgovačko društvo. Godine 1912. trgovac iz Moskve, Rahmanova, naručila je projekat od mladog arhitekte Leonida Šervuda, a zamak je ubrzo postao spomenik ruske secesije.
Građevina nije preterano velika – ima svega 10 metara u širinui i 20 u dužini. Ali, njen položaj, na samom rubu Aurorine stene, činio ga je pravim arhitektonskim čudom.
Postoji lepa legenda da je zamak nastao od komadića čarobne dijademe koju je bog mora Posejdon ispustio dok je pokušavao da osvoji srce boginje jutarnje zore – Aurore.
Deset presudnih minuta
Mirni život zamka završio se u noći između 11. i 12. septembra 1927. godine. U restoranu koji se tada nalazio u “Lastavičjem gnezdu” te večeri je bilo veselo i glasno – gosti su večerali na čuvenom balkonu. Srećom, svi su se razišli samo deset minuta pre snažnog podzemnog udara. Stihija nije poštedela zamak: po zidovima kule pojavile su se pukotine, ali je najveća opasnost vrebala ispod zemlje – duboka kosa pukotina prošla je kroz celu stenu na kojoj je građevina počivala.
Вероника Сильченко/pexels
Podvig na visini
“Lastavičje gnezdo” je gotovo četrdeset godina bilo napušteno. Ali 1967. godine doneta je neviđena odluka – spasiti zamak. Restauratorski radovi pretvorili su se u pravu specijalnu operaciju. Prići steni građevinskim mašinama bilo je nemoguće.
Beton, armaturu i sav materijal restautatori su nosili na leđima i najteži poslovi na učvršćivanju stene izvođeni su sa visećih platformi. Radnici su se, poput alpinista, spuštali četrdeset metara naniže i opasivali napuklu stenu snažnim armirano-betonskim pojasom. To je bio pravi podvig. Zahvaljujući požrtvovanosti inženjera i radnika, čuveno gnezdo je 1971. godine spašeno.
Eugenia Remark/pexels
Večni život na filmskom platnu
Možda su upravo ta aura krhkosti i dramaričnosti učinila zamak toliko privlačnim filmskim stvaraocima. Njegova najpoznatija “uloga” svakako je ona u sovjetskom filmu “Deset malih crnaca”. Takođe, pojavljivao se u još nekim filmskim ostvarenjima, te mu je slava zagarantovana.
Peršun se danas ceni zbog brojnih zdravstvenih koristi i vitamina, ali nekada davno, posebno u Rusiji, bio je zabranjen, a u toj zabrani učestvovala je i crkva.
U Rusiji je peršun dugo bio pogrešno shvaćan i mešan sa otrovnim boligolovom, zbog čega su ga zvali “đavoljom travom”. Situacija je toliko otišla daleko da je u 19. veku Sveti sinod zvanično zabranio seljacima da ga sade u baštama, kako se slučajno ne bi otrovali. Naravno, da je danas priča skroz drugačija i ovaj začin ima brojne koristi za organizam i zdravlje.
Dokazano je da je peršun rekorder po sadržaju vitamina. Zanimljivo, vitamin C nije njegova glavna prednost – šampion je po sadržaju vitamina K, koji je životno važan za zdravlje krvnih sudova i kostiju. Samo 10 grama ove zelene biljke pokriva dnevnu normu.
Takođe je bogat vitaminom A, kao antioksidansima koji pomažu u sprečavanju degeneracije makule povezane sa starenjem.
Štiti od dijabetesa i poboljšava zdravlja kostiju
Peršun sadrži miricetin, koji je analiziran po pitanju prevencije i lečenja dijabetesa. Istraživanja u laboratorijama i na životinjama pokazala su da miricetin može smanjiti nivo šećera u krvi, povećati osetljivost na insulin, delovati antiinflamatorno i smanjiti višak masti u krvi.
Takođe, vitamin K u peršunu pomaže u očuvanju zdravlja kostiju. Dovoljan unos vitamina K poboljšava apsorpciju kalcijuma i smanjuje njegovo izlučivanje urinom, što smanjuje rizik od preloma. Nedavna meta-analiza pokazala je da ljudi sa višim nivoom vitamina K imaju 22 odsto manje preloma od onih sa niskim nivooima. Na primer, deset grančica peršuna obezbeđuje preporučeni dnevni unos vitamina K.
Treba imati na umu da uravnotežena ishrana koja uključuje raznovrsno voće, povrće i začine pruža više zdravstvenih koristi nego jedan vitamin ili suplement uzet posebno, podsećaju stručnjaci.
Peršun sadrži veliku količinu flavona apigenina. Iako kuvanje i/ili sušenje mogu smanjiti neke druge zdravstvene koristi peršuna, ono povećava dostupnost apigenina u biljci. U stvari, suv peršun je najbolji prirodni izvor apigenina.
Nezaobilazni čaj od peršuna; trudnice treba da budu veoma oprezne
Čaj od peršuna je poznato diuretičko sredstvo. Pomaže u izlučivanju viška tečnosti i smanjenju otoka. Međutim, treba biti oprezan kod problema sa bubrezima.
Peršun se ne preporučuje trudnicama. Apiol u njegovom sastavu može stimulisati mišiće materice i povećati tonus, stvarajući rizik od pobačaja ili prevremenog porođaja. Nekoliko grančica u salati nije opasno, ali veća veza, sok i čajevi ipak predstavljaju rizik.
Da biste izvukli maksimum koristi, dodajte peršun na kraju pripreme jela ili ga jedite svežeg – najbolje je u jelima koja su masna, jer tako se vitamin koji se rastvara u mastima apsorbuje savršeno.
Hrvatska nam nije prijatelj, a kombinacije koje pravi sa drugima u regionu više služe za dnevno-političke svrhe nego što su ozbiljna pretnja, ocenio je brigadni general u penziji.
Hrvatski Sabor promptno je odobrio nabavku tenkova, samohodnih haubica i druge vojne opreme u vrednosti od skoro dve milijarde evra.
Odluka o naoružavanju i plan da Hrvatska do 2030. izgradi “moćnu vojsku” nekako su se poklopili sa vojnom paradom u Beogradu.
Gostujući na RT Balkan, brigadni general u penziji Željko Ninković ocenio je da je to sve pokušaj Zagreba da se pokaže pred NATO i predstavi kao “glavni”, neko ko će “disciplinovati” Srbiju i region.
Hrvatska je članica NATO-a i ima određene obaveze, što i jeste jedan od razloga zašto moraju da potroše dva procenta BDP na vojsku, rekao je on ali je dodao da je vojno neutralna Srbija sa svojim geostrateškim položajem problem, ne samo Hrvatima već i NATO.
“Hrvatska nam nije prijatelj, a kombinacije koje pravi sa drugima u regionu više služe za dnevno-političke svrhe nego što su ozbiljna pretnja. Srbija, ima dobru odbrambenu industriju i dobru proizvodnju municije koju koristi, što je ozbiljna prednost”, rekao je Ninković.
Podsetio je da je Hrvatska svoje tenkove dala Ukrajini sa idejom da će preko EU fondova dobiti modernije, ali se to neće desiti i sada su prinuđeni da kupuju “bezobrazno” skupo oružje.
Sa druge strane, kaže, NATO se sprema za globalni sukob, ali neće ni lako ni skoro imati ozbiljan rezultat kada je u pitanju Rusija. Oni to mogu samo sa nekim ko je mali, ko je slab, ko nema saveznike – kao što ih Jugoslavija nije imala 1990-ih, rekao je Ninković.
Kada je reč o Hrvatskoj i sve izraženijem srbofobnom stavu, Ninković kaže da mi sa njima imamo potpuno nerešenu situaciju.
“Oni misle da su sve rešili time što su našem narodu tamo oduzeli sve, ali uopšte nije tako. Prošlo je 30 godina i kod njih raste generacija uljuljkana u relativno udoban život, gde im turizam donosi prihode, oni putuju. Ali tako se ne stvara vojnički sposobna nacija”, rekao je general.
Sa druge strane, naša mlađa generacija je veoma zainteresovana za svoju dedovinu koju su morali da ostave. Unuci proteranih žele da se vrate i to je signal Zagrebu da bi u miru sve moglo da se vrati u stanje koje ne žele. Zato i pokušavaju da usade mladima neka “sećanja” i promovišu Tompsona i “za dom spremni” pokliče, kaže Ninković.
Nacizam je, kaže, živ u čitavoj Evropi, a ne samo u Ukrajini ili Hrvatskoj. Živimo u takvom vremenu, baš kako je bilo i 1914, 1941, 1991. rekao je on i podsetio da Evropa želi da Srbija uvek bude iza Hrvatske ekonomski i u svakom drugom pogledu.
Kao nekad, kao 2017. godine, Crvena zvezda igrala kao pravi takmičarski tim i ponovo probudila emocije kod navijača
Kada gledamo kompletan sadržaj, utakmica sa Lilom ne spada u kategoriju pet najboljih u ovoj trofejnoj eri, nije ni među pet onih sa jasnim autorskim delom Vladana Milojevića, ali kada u celu jednačinu ubacimo kontekst neuralgičnog trenutka za srpskog šampiona, onda je sigurno svakako jedna od najvrednijih.
Pravi salto mortale odradili su igrači Crvene zvezde, još jednom pobedom nad članom elitnih evropskih liga (poslednja je bila protiv Štutgarta), i stekli sve preduslove da krenu ka četvrtom proleću na sceni Starog kontinenta u poslednjih devet godina. Pamtiće se novembarska noć i po emotivnom slomu Vladana Milojevića, koji kao da je zaboravio da pojedini novinari nisu sedeli kod kuće i gledali u plafon, i došli na ideju da pišu o promeni na klupi crveno-belih. Nešto se tu dešavalo poslednjih mesec dana, kao što se i sada dešava.
Ali ta priča će pre ili kasnije dobiti epilog, najvažnije je posle Lila da Zvezdina sezona ne izgleda izgubljeno. I možemo da nađemo milion mana kada govorimo o tehničkom prikazu Crvene zvezde, ali neoboriva je činjenica da je ovakva pobeda bila potrebna klubu sa Marakane, posebno navijačima… Jer ovaj tim, izranjavan još u duelu sa Pafosom, propuštao je šansu da se sjedini sa širokim auditorijumom. Protiv Seltika je bio nedorečen, u Portu je propustio kolosalnu šansu, 50 kilometara istočno u Bragi se nije pojavio na terenu. U međuvremenu je izgubio dobijeni meč u Novom Sadu, izgubio prvo mesto u Mozzart Bet Superligi (istina uz meč manje). Ozbiljno je „pretila“ ova generacija da postane upamćena kao skup dobro plaćenih i ravnodušnih individualaca.
Bio je i psihološki razoren, ali u tim trenucima rastrojstva vratio je emociju na tribine. Kapiten Mirko Ivanić, poslovično škrt u pokazivanju trenutnog raspoloženja, uhvatio se za glavu i gotovo vrisnuo u plač posle iznuđenog penala. Kasnije je, po završetku meča, u sprintu krenuo ka severnoj tribini i pratio stihove pesme. Vrlo atipično za momka iz Bačke.
Marko Arnautović je natezao ka zapadnoj tribini uz urlike zadovoljstva, većina igrača Crvene zvezde je popadala na travu. Što od umora, što zbog činjenice da su skinuli veliki teret sa leđa.
Videlo se i na utakmici sa Lilom da je Crvena zvezda morala da uspori klupsku i timsku tranziciju ka nekom imaginarnom cilju, odnosno robovanju floskuli da treba da igra modernije. Kada je zarad umetničkog utiska zapostavila fiziku i postulate iz prvog Milojevićevog mandata počela je da klizi ka prosečnosti.
Ovo protiv Lila je bio povratak korenima. Ili Milojevićevim korenima. Postoji niz detalja koji otkrivaju ne baš taktički plan, ali kako su igrači Crvene zvezde spoznali da se nalaze u uglu i da moraju da udare poput izranjavane zveri. Na primer Marko Arnautović je kod šanse Lila u 70. minutu, koju je bravurom skinuo Mateus, bio u petercu crveno-belih. Na štoperskoj poziciji. Čak je i Nemanja Radonjić tokom tog kritičnog segmenta bio u krilu brazilskom čuvaru mreže.
Zvezda je uzela ašov, kramp i kopala pobedu. Udarala i grebala fizički moćnije protivnike, kvarila igru i namerno ulazila u savršenu takmičarsku dekadenciju. Nije marila što je defanziva u niskoj zoni izgledala negledljivo… Znali su igrači Crvene zvezde i Vladan Milojević da je semafor jedino bitan u teškim vremenima.
Crvena zvezda je na kraju učinila da se navijači, bez obzira na patnju, prisete one ljubavi iz 2017. godine. Ni tada Vladan Milojević nije mario za klupski DNK (koji je i sam neka vrsta mita), niti da li će se nekome svideti.
Negde je bilo zapisano da Vladan Milojević izravna račune sa fudbalskom sudbinom, i da na njegov način dođe do još jedne istorijske pobede. Crvena zvezda u ovom veku ima ukupno sedam pobeda nad klubovima iz liga petice, pet pod vođstvom Vladana Milojevića.
Biće to teško nasleđe za novog trenera (čitaj: Alberta Rijeru).
Pre 17 godina Novak Đoković je u Amersfortu osvojio titulu u karijeri. Obrnuo je posle toga ceo krug i sada je na korak da osvoji 101. I to ponovo u jednom gradu na slovo A – u Atini.
Najbolji teniser sveta svih vremena boriće se za novi šampionski pehar, nakon što je danas eliminisao Janika Hanfmana – 6:3, 6:4.
Đokovićev protivnik za trofej biće pobednik drugog polufinalnog meča u kojem se sastaju Lorenco Museti i Sebastijan Korda.
Srpski as je ove godine u Ženevi došao do 100. trofeja, koji je takođe bio iz kategorije 250. Nije uspeo Đoković da se ove sezone okiti novim grend slemom ili mastersom, međutim, sabiraju se i ovi pehari malo manje vrednosti. Iz trija najvećih Novak ih ionako ima najmanje: osvojio ih je do sada 13, Nadal je osvojio 23 takva turnira, a Federer 25.
Šta god da bude u finalu, Đoković je obezbedio plasman na završni masters, a najavio je da će nakon poslednjeg meča u Atini objaviti da li će na njemu igrati ili ne.
Odigrao je Novak danas mnogo bolje protiv Hanfmana nego nedavno na mastersu u Šangaju, gde su se borili nešto manje od tri sata i kada je srpski as tesno pobedio sa 2:1. Nemac je ovog puta slabije servirao nego tada i samim tim davao više šansi Đokoviću da mu napadne servis, a on je to umeo da iskoristi.
U prvom setu Đoković je kod 2:1 propustio brejk priliku, ali u sledećem Hanfmanovom gemu nije – došao je do brejka, koji je sačuvao do kraja (6:3). Mnogo zanimljiviji je bio drugi set, gde je Nemac iskoristio trenutak slabosti u servisu srpskog tenisera i napravio brejk, poveo 3:1. Međutim, to kao da je probudilo onog Novaka iz najboljih dana, jer je nakon toga obrisao pod sa protivnikom! Usledila je serija 4:0, kojom je Đoković došao na vrata pobede, a onda i zakoračio kroz njih.
Zbog čega turisti vole ovo jezero, posebno oni koji se bave fotografijom? Oni ne dolaze ni zbog plavetnila, ni zbog okoline, niti zbog veličine jezera. Njih privlači jedva naizgled lepa, a zapravo opasna pojava.
Foto: depositphotos/ danmir12
Jezero Abraham je nastalo pravljenjem brane Bighorn 1972. godine na reci Severni Saskačevan. Ovo je najveće veštačko jezero u kanadskoj provinciji Alberti, a ima odlike prirodnih glacijalnih jezera iz te regije za čije izrazito plavetnilo je zaslužan hemijski sastav okolnih stena.
Jezero Abraham je posećeno mesto leti, ali ipak turisti najviše vole da dolaze ovde zimi kada se zaledi. Na površini jezera, i u dubini koja se malo teže vidi, nalaze se zaleđeni mehurovi koji formiraju “stubove”.
Naizgled zaista deluju zanimljive bele formacije u kontrastu sa tamnim jezerom, ali ti zaleđeni krugovi mogu da budu veoma opasni po čoveka i prirodu. Zaleđeni “ukras” jezera je zapravo zaleđeni gas metan, koji se formira kada organska materija, mrtva biljka ili životinja potone na dno jezera. Kada se raspadne – ispušta metan.
Gas nastoji da izađe na površinu, ali zbog niskih temperatura od njega nastaju beli, plavičasti kristali zaleđeni u koloni. Onda kada temperature porastu, led počinje da se topi i metan pronalazi put ka površini.
Metan je 25 puta štetniji od ugljen-dioksida kada se nađe u atmosferi, piše “All thats interesting”, a u jezeru Abraham ga ima mnogo više, jer je kao veštačko jezero potopilo mnogobrojne organske materije koje ispuštaju gas.
Dok miruje, metan ne predstavlja problem, ali globalnim zagrevanjem i topljenjem permafrosta u atmosferu će biti oslobođene velike količine štetnog gasa.
Zamislite da sedite u vozu koji miriše na neko starije, lepše vreme. Nema žurbe, nema ekrana, samo širom otvoreni prozori, zvuk šina i pejzaži koji izgledaju kao da ih je naslikao neki italijanski renesansni slikar. Upravo to donosi novi Siena Express, retro voz koji je ove jeseni ponovo oživeo duh putovanja koji se nekada volelo.
Iz Rima do Sijene
Reč je o posebno uređenim vagonima iz 1970-ih, poznatim kao „Gran Confort“. Nekada simbol luksuza, a danas povratnica u epohu elegancije, kada je putovanje bilo deo iskustva, a ne samo prevoz od tačke A do tačke B.
Voz kreće iz Rima, a cilj mu je Sijena – jedan od najlepših srednjovekovnih gradova u Toskani. Usput se nižu vinogradi, maslinjaci, brežuljci, sela na vrhovima brda i pejzaži koji izgledaju kao razglednica zbog koje se zapitate: „Kako je moguće da ovakvo nešto stvarno postoji?“
Najlepše od svega? Cena karte već od 29 evra
Da, 29 evra za malu vremensku mašinu.
Polasci se organizuju tokom odabranih vikenda u jesen, baš onda kada Toskanu obavije zlatna svetlost, grožđe je već ubrano, a čitava regija miriše na vino, kestenje i masline.
Ako tražite putovanje koje nije samo „stići negde“, nego doživeti – onda je Siena Express jedna od onih priča koje ćete prepričavati. Sporije, lepše, toplije. Baš kao Italija kakvu svi zamišljamo.
Saradnja između brendova Nike i LEGO nastavlja se novim razigranim modelom namenjenim isključivo najmlađima – Nike Dunk Low Tour Yellow.
Ove upadljive patike predstavljaju direktan omaž kultnoj LEGO estetici, donoseći smeli, crtani izgled likova Minifigura u komad obuće koji se može nositi.
Dizajn inspirisan LEGO figuricama
U ovom dečjem modelu patike dominira sjajna lakirana koža jarko žute boje Tour Yellow, uokvirena debelim crnim obrisima koji prate prepoznatljive panele patike i Swoosh logo. Takav pristup dizajnu stvara utisak da je patika nacrtana, oponašajući jednostavan, ali ekspresivan grafički stil LEGO sveta. Zbog toga je ovaj model odmah prepoznatljiv.
Detalji i datum objavljivanja
Iako su dizajnirane za osnovce i decu predškolskog uzrasta, patike zadržavaju klasičnu Dunk konstrukciju sa podstavljenom kragnom i izdržljivim gumenim đonom. Izdanje je upotpunjeno detaljima u Volt i Rush Red bojama na jeziku sa logotipima oba brenda, što je jasna aluzija na klasične boje LEGO logotipa.
LEGO x Nike Dunk Low Tour Yellov nastavlja da spaja kreativnost i sport i biće lansiran 28. novembra 2025. Predložena maloprodajna cena biće 120 američkih dolara (oko 105 evra).
.jpg.webp)
.jpg.webp)
