Heroje naše priče pronašli smo u centru Beograda gde su došli da svima pokažu da je na srpskom selu moguće opstati, zaraditi i pronaći posao, iako u društvu vlada potpuno drugačije mišljenje.Tu su se pojavili zahvaljujući Nemcima – odnosno projektu za zapošljavanje mladih na selu koje je finansirala upravo Nemačka i koji je danas završen. U okviru njega više od 12.000 mladih na selu uspelo je da se obuči za razne veštine, više od 1.300 njih je našlo posao, a oko 500 je počelo ozbiljno da se bavi poljoprivredom.

Jedan od tih mladih ljudi je Dušan Milojković iz sela Donja Lokošnica. Sela čuvenog po proizvodnji paprike i to ne bilo koje, već jedinstvene i autohtone vrste koja uspeva samo u tom selu – i nigde više na planeti Zemlji.

Selo je papriku imalo uvek, ali tek sada pokreće pravi biznis, a glavni čovek u njemu je upravo naš sagovornik Dušan, koji je uz pomoć Nemaca i njihove organizacije GIZ, osnovao udruženje proizvođača, a i dobio je plastenike.

“Naše selo prevashodno se bavi proizvodnjom lokošničke začinske paprike – slatke, ljute i suve paprike za punjenje – To su nam glavni proizvodi. Pored toga se bavimo i plasteničkom proizvodnjom – gajimo mlad krompir, krastavac paradajz, salatu. Na otvorenom polju proizvodimo krompir, kupus, luk, praktično svo povrće, šargarepu, cveklu..”, objašnjava za MONDO Milojković.

Ipak ističe da su paprike glavni i jedinstven proizvod.“To je naše autohtono seme koje je staro 300-400 godina i koje uspeva samo u ataru našeg sela. Aroma i ukus su fenomenalni, a kad se začini – jelo sa njom veoma je ukusno, a i naše suve paprike, kad se napune, bolje su od svih drugih”.

Niko, kaže Dušan, ne može da potvrdi zbog čega je lokošnička paprika takva kakva je, niti zbog čega samo tu uspeva. “Pokušali su ljudi i iz drugih krajeva Srbije da je posade, dajemo im seme, ali ne može da uspe ta paprika kod njih”, objašnjava.

Lokošnička paprika izgleda kao i druge, ali je uža i duža. “Nije k’o ove parpike za ajvar”, kaže Milojković i dodaje da se gotovo celo selo bavi proizvodnjom paprike.

IZVOR: MONDO/GORAN SIVAČKI

Sada su napravili udruženje da bi mogli na tržište da izađu kao grupa jer kao pojedinci ne mogu baš dobar plasman da ostvare.
Cilj im je da pakuju tu robu, brendiraju je i prodaju trgovinskim lancima, a ne kao do sada – pošto su je samo prodavali preprodavcima.
Dušanovo udruženje radi samo tri meseca, ali on sve nade polaže u njega. Kaže da već sada može pristojno da živi od poljoprivrede, ali se uzda u napore koje ulaže u modernije poslovanje.

“Da nemamo nade, ne bi ni radili ovo. Imamo potencijal i očekujemo uspeh”,kaže Dušan, koji nam otkriva da ga je vezanost za roditelje zadržala na selu, ali da se i dalje njega ne bi nikad odrekao.

“Ima nas petoro u porodičnoj proizvodnji. Tu je i baka koja ima 82 godine i ona niže tu papriku. Sam proces proizvodnje je mukotrpan. Početkom marta se seje u tople leje, pa se rasađuje u maju, počinje da se bere sredinom avgusta. Do pre neki dan smo brali. Onda se suši prirodno – na fasadama naših pomoćnih objekata. Onda se seče, pakuje za prodaju…”, objašnjava Dušan.

Kaže da od teškog rada uspevaju da plate sve što im je potrebno za život, ali još nisu potpuno zadovoljni standardom. Problem im je, kaže, i nelojalna konkurencija, koja u melevenu papriku ubacuje brašno i boje, pa je prodaje po mnogo povoljnijim cenama.

Dušan sada planira da kada čuvenu papriku zapakuje u brendirane kesice, ona dođe do rafova velikih marketa. Cena za 100 grama ne bi smela da bude ispod 120 dinara, da bi se posao isplatio, kaže.
Pitam ga zašto nije kao i drugi mladi pobegao u grad, a on kao iz topa odgovara:
“Nikad se ja ne bih vratio u Beograd u kom sam studirao. Ja se ne bih menjao nikada sa mladima u gradu jer sam rođen na selu i volim selo”, kaže iskreno Dušan.

IZVOR: MONDO/MILUTIN VUJIČIĆ

Da može da se uspe na selu i kada priroda nije tako blagonaklona, dokazuje primer Dragana Stoiljkovića, koji je osnovao Prvu socijalno odgovornu zadrugu iz Kamenice kod Niša.

Opet uz pomoć GIZ-a i Nemačke, a u saradnji sa srpskim ministarstvom omladine i sporta, ova zadruga je osnovana da okuplja mlade iz okolnih sela koji su neobrazovani, a nasledili su zemlju i voćnjake.

“Svi oni imaju voćnjake sa kojima ne zna šta će dalje, kako da plasiraju robu”, kaže nam Stoiljković.
Sada su objedinjeni u okviru zadruge, postali su njeni kooperanti, a proizvode se gotovi proizvodi – sokovi i i džemovi.

“Postojimo već godinu i po dana. Zahvaljujući GIZ-u dobili smo pomoć u opremi za preradu voća i povrća, a imamo nekoliko desetina kooperanata. To su mladi sa ruralnog područja. Jako su zainteresovani za posao, donose voće i povrće. Krenuli smo s jagodama, sad imamo i kajsije”, priča Stoiljković.

Mladi u zadruzi prolaze obuku kako se obrađuju voćnjaci, proizvodi džem ili sok, ali obučavaju se i za marketing. Sami odlučuju da li hoće da im zadruga prodaje ono što naprave, ili će to činiti sami.
Zadruga pravi brendirane sokove i džemove, a džemovi su specifični po tome da se pakuju u tube (poput onih za majonez), pa su zbog toga dodatno interesantne kupcima.

IZVOR: MONDO/BOJANA ZIMONJIĆ JELISAVAC

 Za sada nije počela neka masovna proizvodnja, a i ovoj zadruzi cilj su veliki trgovinski marketi.
“Radimo za zdravu hranu, planiramo i web shop. Postoji plasman, imamo liniju Art of flavours – linija marmelade od jagoda, a imamo sokove”, objašnjava Stojiljković.

Prihode od prodaje zadruga daje kooperantima, jer funcioniše po principu socijalnog preduzetništva.
A među mladima, kaže Stoiljković, ima i volje i elana.

“Uspevaju od toga da prežive i kupe sve što im je potrebno za život. A pre zadruge – imali su opciju ili da emigriraju, ili da ostanu tu i budu deprimirani i siromašni”, objašnjava Stoiljković.
Da Srbija ima veliki potencijal u oblasti poljoprivrede danas su na skupu koji je održan u Beogradu ocenili i nemački ambasador Tomas Šib, i vođa ovog projekta Aleksander Bec.

Baš taj Nemac, Bec, protekle četiri godine krstario je Srbijom i pratio kako teku projekti pomoći mladima na selu. Usput je i naučio da tečno govori srpski jezik, pa je danas otkrio da nisu baš svi mladi na selu bili zainteresovani da se bave poljoprivredom.

I za te druge nađeno je rešenje, pa su u okviru ovog projekta uspeli da zaposle više od 1.300 mladih iz ruralnih sredina, one sa invaliditetom, iz manjinskih grupa tako što su ih obučili za neke od zanata – zavarivače, manikire ili pedikire na primer.

I nemački ambasador Tomas Šib ponosan je na ono što je urađeno po Srbiji. Kaže i da je dva dana proveo na jugu Srbije i uverio se na konkretnim primerima koliko je važno zapošljavanje mladih u ruralnim sredinama.

“Srbija ima neiscrpan potencijal za zapošljavanje u oblasti poljoprivrede”, reče nemački ambasador, za sve kojima to do sada nije bilo jasno.

I sa “naše strane” bilo je stručnjaka, pa je tako pomoćnik ministra poljoprivrede Aleksandar Bogićević ukazao koliko je važan ovaj projekat, pošto kaže da je broj mladih u selima za 10 godina opao za 10 odsto.

Izneo je i podatke da 80 odsto Srbije čine ruralna područja, a da u njima živi 50 odsto stanovništva zemlje.

“Mora da se zaustavi odliv mladih”,ocenio je i dodao da je država za tu svrhu ove godine izdvojila budžet od osam milijardi dinara, a da očekuje da sledeće godine on bude još veći.

Prema Bogićevićevim rečima – za sela i njihov opstanak ključna je infrastruktura – dobri putevi, stuja, voda, ali i ambulante, škole…pa je potrebno da se sva ministarstva uključe u ovaj važan posao.

I ministar omladine i sporta Vanja Udovičić govorio je na skupu i rekao da je ponosan što je više od 12.000 mladih prošlo kroz projekat i sada ima nova znanja i može lakše da dođe do posla.

IZVOR:MONDO.RS

vhttps://mondo.rs/Info/Drustvo/a1244220/Nemacki-projekat-zaposljavanja-mladih-na-selu.html