MAGIČNI BOŽIĆNI VOZ KOJI DECA OBOŽAVAJU Šarene lokomotive donose praznične radosti – vesela akcija traje već 25 godina ( FOTO + VIDEO )
Kanadski pacifički praznični voz počinje svoju rutu u novembru i na najveseliji način najavljuje božićne praznike i pretvara hladne zimske večeri u čistu prazničnu magiju.
Kanadski pacifički praznični voz je prvi put počeo sa radom 1999. godine, sa jasnom misijom: da spoji praznični duh i prikupljanje sredstava za zajednice kojima je to najpotrebnije.
Svake sezone, voz prelazi hiljade kilometara i zaustavlja se u desetinama gradova. Svaki vagon sija i ima razne svetlosne mortive – od božićnih jelki i pahuljica do animiranih scena.
Ovaj spektakl privlači publiku svih uzrasta. Najmlađi tradicionalno stižu mnogo ranije, ne želeći da propuste trenutak kada se šareni voz prvi put pojavi iza krivine.
Posebna atrakcija je scena skrivena u teretnom vagonu, koja se otvara čim se voz zaustavi. Tamo nastupaju poznati umetnici koji sviraju božićne pesme i popularne hitove.
Sve je potpuno besplatno, a posetioci se podstiču da donesu zdravu hranu ili novac za lokalne banke hrane, koje svaka stanica direktno podržava.
Ovog decembra, Praznični voz će imati 6 zaustavljanja u državi Njujork, a svako zaustavljanje traje oko 30 minuta. Dovoljno da publika uživa u koncertu, fotografiše raskošno ukrašene vagone i ostavi donaciju lokalnoj organizaciji.
Događaj je osmišljen da bude porodični, pristupačan i topao. Za mnoge porodice, trenutak kada voz stigne na stanicu nije samo prizor, već je početak Božića, piše secretnyc.
Šokantan izveštaj otkriva da je preko 23.000 Kanađana umrlo čekajući medicinsku pomoć u protekloj godini
Kriza zdravstvene zaštite u Kanadi rezultirala je time da više pacijenata umire dok čekaju na operacije i dijagnostičke preglede.
Novi izveštaj ističe smrtonosne posledice krize zdravstvene zaštite u Kanadi, s obzirom na to da sve više ljudi umire dok su na listi čekanja. SecondStreet.org, neprofitna istraživačka organizacija koja ispituje vladine politike, navodi da je najmanje 23.746 pacijenata umrlo u Kanadi čekajući na operacije ili dijagnostičke preglede od 1. aprila 2024. do 31. marta 2025. godine.
Taj broj predstavlja povećanje od tri posto u broju smrtnih slučajeva na listama čekanja, pri čemu su pacijenti prisiljeni čekati od manje od sedmice do gotovo devet godina. A od aprila 2018. godine, 100.876 Kanađana je umrlo čekajući na negu.
„Situacija je neprihvatljiva i nedostojna za razvijenu naciju“, navodi se u izveštaju. „Nedostatak odgovornosti u vezi sa smrtnim slučajevima na listama čekanja je podjednako neprihvatljiv.“
“Sistem u krizi”
Iako je ta brojka alarmantna, verovatno je mnogo veća jer ne uključuje podatke iz Alberte i delova Manitobe. Takođe ne uključuje broj pacijenata širom Kanade koji umiru čekajući na specijalističke preglede. Prema vladinim podacima dobijenim putem zahteva za slobodu informacija (FOI), gotovo šest miliona Kanađana je na listi čekanja u 2025. godini.
A vremena čekanja postaju sve duža.
Godine 1993., prosečno je bilo potrebno 9,3 sedmice da se poseti specijalista i primi tretman – a 2024. godine, vreme čekanja je skočilo na prosečnih 30 sedmica. U poređenju sa zemljama sa univerzalnom javnom zdravstvenom zaštitom poput Švedske, Francuske i Japana, „ideja da pacijenti umiru na listama čekanja bila je stran koncept“.
Prema izveštaju, bilo bi neprimereno kriviti vladu za sve ove smrtne slučajeve na listama čekanja. Međutim, „patnja pacijenata koja se događa u Kanadi je dobro dokumentovana, a podaci koje su dostavile vlade pokazuju da je sistem u krizi.“
Hitna potreba za reformom
Izveštaj daje nekoliko preporuka, počevši od veće transparentnosti prilikom praćenja i izveštavanja o smrtnim slučajevima na listama čekanja godišnje. Takođe predlaže „finansiranje zasnovano na aktivnostima“, gde se bolnice finansiraju na osnovu broja pacijenata koje leče.
Vlada bi takođe mogla uspostaviti partnerstvo s privatnim sektorom za javno finansirane procedure – potez koji bi smanjio troškove i vreme čekanja u Saskatchewanu i Ontariju. Alternativno, vlada bi mogla slediti primer EU tako što bi pacijentima koji putuju u druge zemlje nadoknadila troškove procedura, pružajući isti iznos koji bi koštao lokalno.
SERBIANNEWS/CANADA
“Novo lice Ćele-kule”: Lica srpskih junaka čije su lobanje zazidane
Zbog očuvanja integriteta Ćele-kule, DNK analiza u ovom trenutku nije bila moguća, što znači da se nije mogla utvrditi boja očiju ili kose
Projekat “Novo lice Ćele-kule” zahvaljujući digitalnoj rekonstrukciji i savremenim forenzičkim metodama prvi put je predstavio lica jednog broja junaka čije su lobanje ugrađene u Ćele-kulu kod Niša, saopštilo je Društvo za akademski razvoj, preneo je Tanjug.
“Analiza sačuvanih lobanja pokazala je širok raspon starosti učesnika (Čegarske) bitke: od dečaka od jedanaestak godina do boraca u pedesetim. Među ostacima pronađena je i vilica još jednog deteta, što dodatno govori o tragediji velikih razmera”, istaknuto je u saopštenju.
Tim koji je više godina radio na projektu, uz Milana Simonovića iz Društva za akademski razvoj, predvodila je doktor Nataša Šarkić, koja je istakla da je analiza imala ograničenja, pošto nisu sve lobanje dovoljno dobro očuvane i pol je moguće utvrditi za njih 45 od 58.
Kako je navedeno, zbog očuvanja integriteta Ćele-kule, DNK analiza u ovom trenutku nije bila moguća, što znači da se nije mogla utvrditi boja očiju ili kose.
“Tim je rekonstrukcije zasnivao na istorijskim izvorima – portretima i opisima ljudi iz tog perioda, kao i fotografijama iz 19. veka. Na osnovu kombinacije tih podataka i antropoloških analiza, rekonstruisana su lica dvadesetak ustanika”, saopštilo je društvo.
Društvo je dodalo da “samo dve lobanje nose jasne tragove odsecanja, dok se na ostalima ne vide nikakvi rezovi ili oštećenja”.
Prema rečima Šarkić, moguće je da su visoke temperature sa kraja maja i protok vremena učinili svoje, odnosno telo se raspadalo prirodno, pa je stručna pretpostavka da se glava mogla odvojiti i bez oruđa.
“U narednim mesecima tim planira da dovrši obradu i preostalih lobanja, a zatim započne snimanje dokumentarnog filma o celom procesu”, saopštilo je društvo.
Kako je najavljeno, velika želja je i organizovanje izložbe “Novo lice Ćele-kule”, koja bi mogla da bude predstavljena i u Srbiji i u inostranstvu.
Poduhvat je u potpunosti finansiran donacijama 158 građana, a tim je zahvalnost iskazao i prema zaposlenima u Narodnom muzeju u Nišu, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture i portalu “Sve o arheologiji”.
U Bici na Čegru, tokom Prvog srpskog ustanka 1809. izginuo je veliki broj ustanika i Turaka nakon što je vojvoda Stevan Sinđelić podigao u vazduh šanac u kome su se vodile borbe.
Kao znak odmazde i zastrašivanja Turci su u Ćele-kulu uzdali glave 952 ustanika.
Protiv čovekove prirode: Život u gradu može biti glavni uzrok bolesti, kažu naučnici
Život u velikim gradovima daleko je od onoga za šta nas je evolucija spremala, pa naučnici sve češće veruju da postoji jaka veza između modernog stresa i načina na koji se naš organizam razvijao vekovima. Dok je priroda oblikovala naš organizam, mi danas većinu vremena provodimo u okruženju koje tom ritmu uopšte ne odgovara – a posledice osećamo i na telu i na psihi.
Današnji život je prepun sitnih, ali neprekidnih okidača – digitalnih obaveštenja, stalnih rokova, buke, gužvi i beskrajnih obaveza. Zbog njih je naše telo praktično u stalnoj pripravnosti, što je ogromna razlika od uslova u kojima je čovek živeo tokom većeg dela istorije.
Tim istraživača iz oblasti evolucione antropologije analizirao je veliki broj radova koji pokazuju da sve tehnološke, društvene i ekološke promene idu mnogo brže od tempa kojim se ljudski organizam menja. Prema tom pregledu, upravo to ostavlja posledice koje se sve jasnije vide u zdravlju modernog čoveka.
Nekada bi nam se organizam “aktivirao” tek u situacijama koje su bile pretnja po život, bilo da je trebalo da pobegnemo od predatora ili se suočimo s njim. Taj raspon energije bio je kratkotrajan, izuzetno snažan, a zahtevao je dug oporavak.
U urbanim sredinama, međutim, taj mehanizam radi gotovo bez prestanka, što stvara dugoročnu štetu. Istraživači povezuju ovakav obrazac sa padom kognitivnih sposobnosti, većom učestalošću autoimunih oboljenja i sve nižim stopama fertiliteta u jako urbanizovanim područjima.
Pregledane studije obuhvataju širok spektar podataka: Od toga da je fizička kondicija u gradskim sredinama u proseku lošija, do nalaza o tome kako zagađen vazduh može da utiče na oštećenja moždanih struktura, kao i o vezi između oslabljenog imuniteta i industrijalizovanog okruženja.
Savremeni čovek je izložen mnogobrojnim faktorima – neprirodnom osvetljenju, mikroplastici, višečasovnom sedenju i opštem nedostatku kretanja – koji zajedno postepeno narušavaju zdravlje. Istraživači napominju da naš nervni sistem na današnje izvore stresa reaguje isto kao što bi reagovao na divlju zver, samo što je taj “alarm” u modernom životu gotovo stalno uključen. Problem je što posle takve reakcije ne dolazi prirodan pad napetosti, već se novi okidač javlja još brže, pa čitav proces stalno počinje iz početka.
Sve ovo doprinosi tome da smo, uprkos ogromnom tehnološkom napretku i boljem razumevanju sveta, kao vrsta danas anksiozniji i skloniji depresiji nego prethodne generacije.
Brojna istraživanja ukazuju da i kratak boravak u prirodi, pa čak i samo gledanje prirodnih pejzaža, može da popravi raspoloženje i poboljša psihofizičko stanje. Autori pregleda zato ističu da postoji nekoliko mogućih rešenja: Potrebno je više zelenih površina u gradovima, očuvanje prirodnih predela koji još uvek nisu narušeni i stvaranje prostora u kojima ljudi mogu zaista da se odmaknu od stalne buke i pritiska.
Takođe, naglašavaju da se uz pomoć podataka može precizno utvrditi koji stresori najviše utiču na organizam i da bi te uvide trebalo usmeriti onima koji oblikuju urbane politike. Poruka je jasna – gradove treba uskladiti sa ljudskom prirodom, a istovremeno podsticati ljude da što više vremena provode u okruženjima koja nas smiruju i regenerišu, prenosi “Sajens alert”.
Skoro dve trećine pasa imaju DNK vuka – čak i čivave
Tragovi vučje DNK se mogu naći u gotovo svakoj modernoj rasi pasa, ali interesantno je da neke krupne rase uopšte ne nose ovaj genetski pečat. Otkriveno je da čak 64 odsto rasa sadrži delove DNK vuka u sebi, što baca novo svetlo na istoriju pripitomljavanja pasa i njihovog ukršanja sa vukovima.
Iako se dugo smatralo da psi i vukovi u divljini gotovo i ne stvaraju hibride, naučnici su želeli da preispitaju tu ideju. Kod većine pripitomljenih životinja jasno se vide tragovi mešanja sa divljim srodnicima, ali kod pasa i vukova taj obrazac gotovo da nije bio uočljiv – iako žive na istim prostorima i mogu da se razmnožavaju bez većih prepreka.
Razlog se uglavnom krije u različitom načinu života: Vukovi su vezani za strukturu čopora, dok se psi oslanjaju na ljude. Hibridizacija se uglavnom javlja kada ljudske aktivnosti poremete tu prirodnu dinamiku – na primer, kada su čopori rastureni zbog lova ili uništavanja staništa.
Da bi utvrdili koliko je zaista bilo mešanja između ove dve vrste u prošlosti, naučnici su analizirali genetičke podatke koji sadrže gotovo 2.700 genoma, uključujući i 146 drevnih uzoraka. U proučavanju su se našli moderni psi različitih rasa, od zlatnih retrivera i malamuta do čivava, kao i više stotina “seoskih pasa”, koji često žive na rubu preživljavanja i direktno zavise od ljudskog okruženja.
Genetička analiza i detaljni uvid u nuklearnu DNK pokazali su da većina pasa nosi barem tragove vučjih gena, dok je polovina proučavanih vukova tokom istorije dobila delove DNK od pasa. To vučje nasleđe je veoma malo, ali uočljivo – u obliku sitnih, raspršenih sekvenci koje ukazuju na ukrštanje staro oko 800 generacija.
Iako su radni i veći psi uglavnom imaju više vučje genetike, taj obrazac nije dosledan: Neke krupne rase, poput bernardinca, nemaju nijedan trag vučje DNK, dok čivava nosi oko 0,2 odsto ovog nasleđa. Terijeri i goniči imaju najniži procenat. Među rasama koje su popularne kao kućni ljubimci, a koje nisu rezultat namernog ukrštanja, sa najvećim procentom vučjeg DNK dominira veliki anglo-francuski trobojac – oko pet odsto.
Posebno je zanimljivo što su svi analizirani seoski psi imali bar po nekoliko delova vučje DNK. Ti psi su izloženi surovim životnim uslovima, visokim stopama smrtnosti i raznim bolestima. Zato nije iznenađujuće što su upravo kod njih najčešće pronađeni vučji geni povezani sa čulom mirisa – sposobnošću koja može direktno uticati na preživljavanje.
Ovo otkriće otkriva još jedan sloj složene istorije odnosa pasa i ljudi, koji traje hiljadama godina. Prema analizama drevne DNK, čini se da su se psi odvojeno pripitomljavali u istočnom i zapadnom delu Evroazije, da bi se kasnije te populacije spojile i stvorile zajedničkog pretka svim današnjim psima.
Rezultati pokazuju da je ukrštanje pasa i vukova nastavljeno i nakon pripitomljavanja, ostavljajući male genetičke tragove slične onima koje ljudi nose od neandertalaca. Iako se takvo mešanje ponekad vidi kao rizik za opstanak pojedinih ugroženih populacija vukova, u praksi je povremeno donosilo korist i jednima i drugima, posebno u sredinama pod jakim uticajem ljudi. Ispostavlja se da je upravo taj “vučji dodatak” psima često pomagao da se snađu u surovim uslovima, lakše pronađu hranu ili razviju veću izdržljivost, prenosi “Independent”.
Sedam čuda Rusije – prirodni i arhitektonski biseri koji oduzimaju dah
Dok svet poznaje sedam klasičnih čuda sveta, Rusija krije svojih sedam čuda prirode, arhitekture i genijalnosti ljudske ruke. Zajedničko za sve te lepote je što zaista ostavljaju bez reči.
Od snežnih vrhova do blistavih palata, svako od sedam čuda Rusije priča priču o lepoti prirode i arhitekturi koja spaja kreativnost, umetnost i inspiraciju. Ova zemlja kontrasta ima što-šta da ponudi, te svaki obilazak otkriva nove prizore, predele i čuda koja su grandiozna i nesvakidašnja – pred kojima nam ne preostaje ništa drugo nego da zanemimo i uživamo, svesni da će nas takav doživljaj obeležiti zauvek.
Dolina gejzira
Ovo rusko čudo nalazi se u regionu Kamčatke i nisu u pitanju samo minijaturni gejziri, već čitavo polje, koje se smatra jednim od najvećih na planeti. Ne postoji druga lokacija u Rusiji gde se mogu videti prirodni topli izvori.
Dolina gejzira sadrži približno 90 aktivnih izvora, sa mlazevima koji dostižu maksimalnu visinu od 40 metara. Ovi moćni gejziri su čak preživeli i masivno klizište koje se dogodilo u dolini početkom dvehiljaditih i “oporavili” su se i počeli da teku kao i ranije.
РИА Новости/Алексей Куденко
Spomenik “Otadžbina-majka zove”
Ikonična statua nalazi se u Volgogradu i privlači posetioce iz cele zemlje koji žele da se dive ovom kamenom delu. Njena visina iznosi 85 metara, zbog čega spada među najveće statue na svetu. Glavna osobenost skulpture je ta što kada gledamo, može se uočiti kako se “pomera”, a takav efekat nastaje zbog pomeranja centra težine konstrukcije. Ovaj spomenik je izrađen po projektu srpskog arhitekte, sa kojim je rame uz rame radio jedan od najboljih sovjetskih inženjera.
РИА Новости/Кирилл Брага
Hram Vasilija Blaženog
Arhitektonski simbol Moskve, hram Vasilija Bleženog je dobro poznata građevina koja očarava svojim izgledom. U kompleks ulazi devet crkava koje imaju zajednički temelj, ali različite kupole. Danas je hram muzej drevnog ikonopisa, u kojem se nalaze freske i keramičke pločice iz različitih vekova.
Projektovan tako da svojim oblikom podseća na vatru, ovaj hram je srce ruske prestonice a legenda koja se vezuje za njegovog arhitektu ledi krv u žilama. Posvećen proroku i čudotvorcu koji je pomogao izgradnju hrama, hram Vasilija Blaženog je riznica fresaka i ikona, a u njegovim nedrima sakriven je još jedan dragulj – srebrni putir dinastije Romanovih.
РИА Новости/Максим Блинов
Manjpupunjor – 7 čudesnih stubova Rusije
Jedinstvena prirodna znamenitost se nalazi u Republici Komi. Stubovi su mistični kameni blokovi koje se nalaze na visoravni – ukupno ih ima sedam, različite visine i oblika, ali u proseku se kreće od 30 do 42 metra. Lokalna legenda kaže da su divovi pretvoreni u kamen i da je šaman izveo ovaj “trik” dok je spašavao meštane.
Za one koji se odluče da pokore ruski Everest, kako pojedini nazivaju Manjpupunjor, avgust je najbolje vreme, premda zbog mnogo pešačenja, u vrelim letnjim danima gotovo je nemoguće popeti se. Do rezervata vode dva puta – klasičan dug 180 kilometara, i onaj kraći, ali zahtevniji, dug “samo” 38. Ili peške ili helikopterom.
РИА Новости/Г. Копосов
Bajkal
Jezero je staro više od 25 miliona godina što ga, kvalifikuje za mesto u vrhu jedinstvenih prirodnih lokacija Rusije i sveta.
Ima puno karatkeristika – njegova dubina na najdubljoj tački je 1.642 metra, a zapremina je 20 odsto svetskih rezervi slatke vode. Površina Bajkalskog jezera premašuje 31.000 kvadratnih kilometara: poređenja radi, površina Crne Gore iznosi skoro 14.000 kvadratnih kilometara, a površina Severne Makedonije – nešto manje od 26.000 kvadratnih kilometara.
Čist i proziran led na jezeru zimi omogućava da se vidi podvodni svet, pa čak i dno. Jezero je dom jedinstvene bajkalske foke, jedinstvene na planeti.
РИА Новости/Александр Кряжев
Elbrus
Najviši planinski vrh u Rusiji i u celoj Evropi nalazi se u Karačajevo-Čerkeziji: njegova visina iznosi 5642 metra. Elbrus je u suštini ugašeni vulkan, okružen ledom. Snežni pokrivači snabdevaju reke Kubanj i Terek svake godine, a planinari iz celog sveta dolaze da se popnu na Elbrus, jer, iako je visok, njegovi nagibi se smatraju jednim od najprijatnijih za uspon.
РИА Новости/Алексеј Даничев
Petergof
Veličanstveni kompleks u Sankt Peterburgu je pravo arhitektonsko čudo Rusije, koje narod često naziva “ruski Versaj”. Petergof je najraskošnija rezidencija ruske imperatorske porodice Romanov. Na više od 100 hektara zemlje nalazi se šest dvoraca, 191 fontana i nekoliko tematskih parkova sa desetinama statua. Za milion turista Petergof predstavlja istinski spektakl.
Fontane je Petar I sagradio u čast trijumfalne pobede u Severnom ratu i osvajanja izlaza na Baltičko more. “Samson koji razjapljuje lavove čeljusti” je najveća fontana-kaskada čitavog Donjeg parka: ovaj velelepni spomenik se sastoji od ukupno 255 pozlaćenih skulptura, 64 fontane i 138 vodenih struja.
РИА Новости/Алексей Даничев
Nada za obolele od melanoma: Prvi pacijenti iz Srbije u Moskvi, primaju vakcinu protiv raka
To nije klasična vakcina, jer se vakcine daju preventivno da spreče bolest. Ovde je reč o terapiji koja se pravi za svakog pacijenta posebno
Prvi pacijent iz Srbije, koji boluje od malignog melanoma, otišao je u Rusiji da primi vakcinu protiv raka. Za vikend se sprema još jedan oboleli da otputuje u Moskvu. Njima će prvo da se odrade sve analize, zatim se uzima uzorak tkiva na osnovu koga će biti napravljena posebna mRNK vakcina samo za njih. Terapijom se pobuđuje imuni sistem da se izbori sa karcinomom.
Rusko Ministarstvo zdravlja izdalo je 20. novembra odobrenja za kliničku upotrebu mRNK vakcine za lečenje melanoma. Očekuje se da će do kraja godine stići odobrenje i za vakcinu protiv karcinoma pluća, a radi se i na personalizovanoj terapiji za karcinom bubrega i karcinom pankreasa.To nije klasična vakcina, jer se vakcine daju preventivno da spreče bolest. Ovde je reč o terapiji koja se pravi za svakog pacijenta posebno, nakon što se analiziraju maligne promene, uzme deo tkiva i na osnovu toga uradi vakcina. Da bi se napravio titar antitela, koji može da se primeni, potrebno je tri do četiri nedelje. Terapija se daje u 10 doza, na svake dve nedelje. Prof. Vladimir Jakovljević sa Fakulteta medicinskih nauka u Kragujevcu kaže za RT Balkan da ovako personalizovana terapija daje nadu pacijentima i njihovim porodicama, ali i čitavom čovečanstvu.”Ovo je prvi korak u lečenju malignih bolesti terapijom koja je zasnovana na mRNK tehnologiji. Ova terapija je prihvaćenja i u zapadnom svetu. I oni su objavili da rade na terapiji sa mRNK tehnologijom”, rekao je Jakovljevbić.Točak koji je pokrenut u novom smeru lečenja onkoloških pacijenata neće se zaustaviti. Naš sagovornik očekuje nova istraživanja i bolje rezultate.
“Ovo potpuno menja pristup lečenja malignih bolesti koji je do sada bio baziran uglavnom na hemoterapiji. Vremenom je stigla imunoterapija, a sada je na red došla personalizovana terapija. Ova tehnologija je takva da ‘otvara kišobran’, otvaraju se neoantigeni, koji se nalaze na površini tumora, da se antitelima koje naš organizam sintetiše deluje protiv njih”, pojasnio je prof. Jakovljević.
Ruska delegacija, koju je predvodio direktor Instituta “Gamaleja” Aleksandar Gincburg, boravila je u Srbiji polovinom oktobra. Razgovarali su sa predstavnicima Ministarstva zdravlja, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i na kraju sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Tada se čulo da je Srbija zainteresovana za tu vrstu terapije.A da li su već ugovorene kvote, koliko pacijenata iz Srbije može na lečenje u Moskvu, Jakovljević kaže da je to pitanje za nadležne – Ministarstvo zdravlja, RFZO.”Predsednik Srbije je rekao da ukoliko se terapija pokaže delotvornom da će svako ko bude želeo imati mogućnost lečenja. Treba imati u vidu i mogućnosti našeg zdravstvenog fonda jer terapija košta oko 100.000 evra. To može da se radi neograničeno, samo ako se nađe model finansiranja”, pojasnio je prof. Jakovljević.Upitan da li su zabeležene nus pojave kod vakcine protiv raka, on kaže da ih nije bilo i da se ne očekuju jer se koristi sopstveni organizam pacijenta da se izbori sa bolešću.Osim mRNK vakcine protiv karcinoma melanoma u Rusiji su odobrena i klinička ispitivanja za peptidne vakcine za maligne tumore (za karcinom debelog creva).”Peptidna vakcina za karcinome kolona je registrovana od druge naučne ekipe. Ona nema takav stepen uspešnosti kao mRNK, njena uspešnost je nešto preko 50 odsto. Bilo je priče da će brzo biti vakcine i za karcinom bubrega i za karcinom pankreasa. Važno da se krenulo sa tim. Ukoliko se pokaže uspešnim to će biti revolucija u medicini”, naveo je Jakovljević.Vakcina protiv raka je državni projekat od nacionalnog značaja koji se realizuje pod direktnim pokroviteljstvom predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina. U okviru ovog projekta formiran je konzorcijum koji čini 17 vodećih ruskih naučnoistraživačkih instituta i univerziteta, koji zajednički rade na razvoju novih terapija u oblasti onkologije, imunologije i genetike.
ANDREA TRINKIJERI NAJOZBILJNIJI KANDIDAT DA NASLEDI ŽELJKA OBRADOVIĆA
Italijan je boravio u Beogradu krajem prošle sedmice, u vreme kada se igrala utakmica sa Fenerbahčeom, mada se tada nije pominjala opcija da Obradović napusti Parni valjak. Situacija se u međuvremenu promenila
Željko Obradović je podneo neopozivu ostavku i posle četiri i po godine došlo je vreme da se okrene novi list u Partizan Mozzart Betu i krene u novo klupsko poglavlje.
Najveće pitanje koje se nameće u ovom trenutku glasi – ko će naslediti najtrofejnijeg evropskog stručnjaka svih vremena. Prema nezvaničnim informacijama Mozzart Sporta, Andrea Trinkijeri je najozbiljniji kandidat da preuzme dirigentsku palicu.
Trinkijeri je već vodio crno-bele i dobio određene simpatije među navijačima, koji su ostali uvereni da bi osvojio Evrokup da ga pandemija virusa korona nije prekinula. U međuvremenu je vodio minhenski Bajern i Žalgiris i objektivno je među najjačim trenerskim imenima slobodnim na tržištu.
Kako saznajemo, Trinkijeri je boravio u Beogradu krajem prošle sedmice, u vreme kada se igrala utakmica sa Fenerbahčeom, mada se tada nije pominjala opcija da Obradović napusti Parni valjak. Situacija se u međuvremenu promenila i uprava bi morala urgentno da reaguje.
Na tržištu nema mnogo kvalitetnih imena. Slobodan je, recimo, Pablo Laso, navijači bi sigurno u nekom trenutku želeli da vide i Sašu Đorđevića, mada je pitanje da li je to baš ovaj momenat. Opcije bi, u teoriji, mogli da budu Aleksandar Džikić, Bogdan Karaičić koji je osvojio Superligu Srbije u trenutku kada je Obradović bio suspendovan, zatim Nenad Čanak, Petar Božić, aktuelni Obradovićev pomoćnik Aleksandar Matović… Ali, činjenica je da Trinkijeri ima ime, određenu reputaciju i istoriju sa Partizan Mozzart Betom.
Crno-beli posle trinaest kola Evrolige imaju skor 4-9.
PISMO ŽELJKA OBRADOVIĆA: MORAO SAM DA PREUZMEM ODGOVORNOST ZA SVE LOŠE STVARI, OSTAVKA NEOPOZIVA
