Nije lako ovih dana raditi u Partizan Mozzart Betu, ni navijati za njega. Na već osetnu pauzu Šejka Miltona nadovezala se teška povreda Karlika Džonsa, koji će, po svemu sudeći, van parketa biti najmanje do početka 2026. godine. Time su Željko Obradović i njegov stručni štab ostali bez pravog plejmejkera i generalno bez dovoljno opcija u bekovskoj liniji, na već natrpan kalendar takmičenja.

U svemu tome, sinoć se navijačka energija na tribinama rasula na teme koje sa sportom nemaju mnogo veze, zbog čega su crno-beli makar delimično patili i na terenu.

Posledica svega navedenog bila je najslabija partija sezone, praćena najtežim porazom u poslednjih sedam meseci i košarkom Parnog valjka mučnom za gledanje u drugom poluvremenu. Košarkašima Pariza treba odati duboko poštovanje. Bez obzira na sastav i trenera, ne odustaju od svoje, za evropske uslove atipične igre. Na delu se videlo kako izgleda kada te sistem, koncipiran gotovo po uzoru na NBA franšize, uhvati u mašinu i ne pušta. To je jedna strana medalje. Druga se odnosi na Partizanovu borbu sa problemima o kojima se moralo razmišljati ranije.

Poraz kao takav publika u Areni i kraj malih ekrana verovatno bi lakše podnela, jer je Pariz zaista bio toliko bolji da deluje kako Partizan, u ovakvom sastavu, ne bi pobedio ni da se igralo još 40 minuta. Takve utakmice se dešavaju. Međutim, Željko Obradović je na konferenciji za medije izgovorio nešto što je odjeknulo:
“Da bismo bili konkurentni, treba nam roster, a mi ga u ovom trenutku nemamo — zbog povreda i zato što nismo potpisali neke igrače na vreme”.

Da li Partizan Mozzart Bet ima konkurentan sastav? I ko je, zapravo, odgovoran za to što ga, po Obradovićevim rečima, Parni valjak nema? Povrede su sastavni deo profesionalnog sporta i ne mogu se uvek sprečiti, ali se može delovati preventivno – kroz dobar oporavak, pravilnu ishranu i posvećenost telu. Klub, s druge strane, utiče na smanjenje rizika pametnom rotacijom i dovoljno širokom postavom da izdrži surov tempo evroligaškog života. I upravo u tom kontekstu treba čitati završni deo Obradovićeve izjave.

Najtrofejniji evropski trener poručio je da Partizan “nije potpisao neke igrače na vreme”. Ako se vratimo na početak meseca i izjavu posle meča sa Armanijem, Obradović je tada rekao:
“Pogledajte roster Dubaija koji ima 18 igrača, bez ijednog juniora… A ja imam Bošnjakovića koji je još junior, plus dvojicu momaka koji su već sa juniorskim timom. Koji je to roster? Ovih 12 igrača? Plus Murinen koji je tek došao… Uzmite i pogledajte rostere svih drugih timova, pa nađite jedan koji ima manje od 16 seniora”.

Kasnije se zahvalio upravi što mu je “napravila ovakav tim”. Poslednjih sedmica je nekoliko puta naglasio da ima puno poverenje u igrače, ali se između redova jasno osetilo nezadovoljstvo što posao na tržištu nije obavljen na vreme. Zašto nije? I čiji je posao bio da se obezbedi dovoljan broj igrača kako bi se izbegle alibi konferencije trenerskog velikana i preveliko opterećenje pojedinaca?

Lanac odgovornosti proteže se kroz tri ključne karike – predsednika Ostoju Mijailovića, sportskog direktora Zorana Savića i trenera Željka Obradovića. Samo ljudi iz kluba znaju kako izgleda piramida odlučivanja i kakva je dinamika dogovaranja i zaključivanja poslova, ali je još na početku priprema bilo jasno da je ekipa nekompletna. Nedostajala je prava zamena za Tajrika Džonsa, kao i još jedan bek u rotaciji nakon odlaska Frenka Nilikine, s obzirom na to da je Ife Lundberg već ranije bio precrtan. O problemu na centru Obradović je više puta javno govorio prethodnih dana. Pokazalo se da Dilan Osetkovski nije profil koji može da nadomesti Brendona Dejvisa, odnosno da nema te karakteristike potrebne da bude drugi centar. Uz to su Balša Koprivica i Ajzea Majk napustili ekipu. Klub je znao da će Dejvis otići još pre kraja prošle sezone, ali rešenje stiže tek sa Brunom Fernandom – mesecima kasnije. Povredu Karlika Džonsa niko nije mogao da predvidi, ali su upozoravajući signali pored puta postojali, nakon gotovo 70 odigranih minuta u Madridu i Vitoriji i još 21 protiv FMP-a, do trenutka povrede.

Niko ne tvrdi da su u Humskoj sedeli skrštenih ruku i čekali da pojačanje, narodski rečeno, padne s neba. Ali, činjenica je da nije urađeno dovoljno kako bi se na vreme zatvorile dve ključne pozicije. Obradovićeva deviza “nećemo da dovedemo nekog, samo da bismo ga doveli” ima smisla nakon promašaja sa Frenkom Kaminskim, Brunom Kaboklom, Ifeom Lundbergom… Globalni problem je siromašno tržište plejmejkera i centara. Oni sa kvalitetom brzo nađu angažman ili ne žele da napuste komforne zone u NBA, FIBA ligi šampiona ili drugim takmičenjima. U tom kontekstu, Partizan nije izuzetak, već samo jedan od kluba koji muči istu muku.

Nepoverenje prema mladim igračima dodatno komplikuje situaciju. Partizan nekada nije imao luksuz da kupuje skupa pojačanja u doselekciji, davao je šansu igračima iz svog sistema, dok danas, usled pritiska rezultata i manjka strpljenja, mladi talenti sve češće biraju američke koledže. I tu se ponovo vraćamo na novac – jer sve ima svoju cenu.

Kada se već pominju finansije, klub je ovog leta izašao sa rekordnim budžetom. Prema rečima predsednika Ostoje Mijailovića – 27.000.000 evra. Navijači su tome delom “doprineli” kroz plaćanje skupljih sezonskih karata, a prema istraživanju Mozzart Sporta, 17.500.000 evra namenjeno je igračima i stručnom štabu, što Partizan svrstava u gornji dom Evrolige. I dok se čeka dolazak centra Real Madrida Bruna Fernanda i potencijalni potpis NBA veterana Kamerona Pejna, brojke jasno govore da prostora za izgovore nema.

Sa takvim uslovima, Partizan je morao posao da uradi sistematično i na vreme. Morao je da uđe u sezonu sa širim rosterom, a ne da sada, gotovo panično, češlja tržište kako bi izbegao rezultatski sunovrat jer je rotacija kratka i vidljiv je manjak kvaliteta. Ona stara “bolje sprečiti, nego lečiti” u ovom slučaju odzvanja glasnije nego ikad ranije prostorijama u Humskoj ulici. Klub više nema luksuz da čeka i bira, mora da reaguje, svestan rizika. Pitanje je samo da li je taj rizik morao da dođe tek posle mesec dana takmičenja i gubitka motora ekipe, ili se sve moglo završiti još tokom leta?

Istinu o tome šta je sprečilo klub iz Humske da na vreme zatvori roster znaju samo oni koji donose odluke, pre svih Mijailović, Savić i Obradović, kao i odgovor ko u Partizanu treba da se češe po glavi jer nije uradio domaći zadatak. Navijači s pravom traže objašnjenje. A zarad mira u kući i daljeg rada, neko u Partizanu treba da preuzme odgovornost. Kako ovakvi propusti ne bi postali hroničan problem.

Da vidimo kako sada. Kako bez glavnog igrača i lidera tima. Onog koji daje ton napadačkoj igri i oko koga se sve vrti. Moraće Partizan Mozzart Bet da odgovori na ta pitanja ne samo večeras (20.30) protiv Pariza u okviru 6. kola Evrolige, već i u naredna tri meseca u kojima će biti bez pomoći omalenog organizatora igre koji je doživeo prelom pete metatarzalne kosti. Samim tim, biće na pravoj muci celokupan tim, ali će, ako ništa drugo, barem videti na čemu je. I za šta je.

Ophrvani kadrovskim problemima, crno-beli pristupaju današnjoj utakmici. Neće samo Karlik biti van tima, već i Šejk Milton koji se još nije oporavio od distorzije skočnog zgloba, dok blaže probleme sa prstom na ruci ima Mika Murinen te nije poznato da li će biti u sastavu.

Mada, i da ne bude, za njega će se naći zamena. Za Karlika Džonsa ne postoji! On je alfa i omega, toliko puta dokazano, a na startu ove sezone još jednom potvrđeno. Njegove dužnosti će u potpunosti preuzeti Dvejn Vašington koji će biti jedini zdravi plejmejker u ekipi (ili će istog oponašati).

Ružno je tako nešto reći, ali momak rođen u Nemačkoj se u neku ruku definitivno raduje ovakvom spletu okolnosti. Ne zato što mu je saigrač doživeo tešku povredu, već zato što će sada on biti u prvom planu. Imaće veću slobodu, ali i odgovornost. Više šuteva, više minuta – sve ono što voli, a što je dosada retko kada imao u Partizanu. Jer, nije nepoznanica da je često u paru sa Karlikom bio u neku ruku “ugušen”. Uglavnom za dobro tima pošto se već dobro zna kako neracionalan i ishitren zna da bude na parketu ponekad.
“Imamo najbolji posao na svetu. Igramo košarku. Dolazimo svaki dan nasmejani ovde, bez obzira na situaciju, bez obzira koliko je teško. Momci koje imamo, verujemo u njih, verujemo u sebe, kao i trener što veruje. Spremni smo. Može se i reći da sam ovo čekao, uzbuđen sam”, poručio je Vašington pred današnji okršaj čime je samo potvrdio koliko uživa u tome što je dobio ključeve tima.

Pomalo spletom okolnosti, ali više zbog igračke rapsodije koja je započela u Splitu, prelila se na špansku minu-turneju, i produžila do poslednjeg okršaja sa FMP-om kada je opet bio odlučujući faktor sa 31 postignutim poenom. I, nadaju se navijači tima iz Humske da će nešto slično biti i večeras.

Biće Dvejn Vašington pod ekstra opterećenjem u narednom periodu, ali i Sterling Braun. Sve dok ne dođe pomoć u vidu novog beka. Ako i dođe. Ili dok se ne vrati Milton. Ona toliko slušana priča da je sada momenat da neki drugi igrači iskoče je pomalo i prežvakana jer se dobro zna ko su vođe ovog tima i šta se od koga očekuje. I ko koliko može. Odnosno ne može.

Sigurno da je mogla da se izbegne Karlikova povreda da nije proveo toliko minuta u okršaju sa Panterima koji verovatno nije ni trebao da igra nakon izuzetnih napora protiv Reala i Baskonije, međutim pitanje je da li bi se izbegao poraz od FMP-a da on nije bio na parketu. Možda i bi, međutim sada je svakako suludo i nepotrebno o tome diskutovati.

To je što je. Moraju crno-beli da pronađu način da igraju i pobeđuju pod trenutnim okolnostima. Koliko god one teške i za neke opterećujuće bile. Ali, će barem biti načisti sa tim da li je ovaj tim limitiran ili u sebi ima junačke atribute.