Biću stolar u Kanadi

Postrojili su nas kao ovce i preko onih saputnika ili sapatnika koji su nešto bolje mucali na francuskom, objašnjavali nam koji su sledeći korak. Koraci od sedam milja!

Nisam znao ni da beknem francuski, supruga je nešto i znala, išla je na nekakav kurs u Beogradu. Bilo je to obavezno „zagrevanje” za Kanadu, dok sam bio zaposlen na pijaci na Banovom brdu kao snabdevač svih životnih potrepština za iscrpljene Brđane.
Čekao sam desetak meseci na vizu za daleki i nepoznati put, a u međuvremenu sam se raspitivao okolo kako da najbolje nastupim na tlu moje nove države.

Nove u svakom pogledu, mada mi je status tih devedesetih godina u državnom smislu bio veoma sumnjiv. Kojoj državi pripadam, ko polaže pravo na mene, kome polažem račune, bila su pitanja bez nekog jasnijeg i smislenijeg odgovora.

Dobri čovek Krle, moj beogradski gazda, koji mi je iznajmio podstanarsku sobicu za švercerske potrebe, odveo me kod nekog svog rođaka u Beogradu, koji se upravo vratio u otadžbinu, odsluživši svoj kanadski dug novom svetskom poretku.

Stevan, tako se zvao moj prvi informator kanadskih prilika i neprilika, podrobno mi je  objasnio da je Kanada lepa i razvijena zemlja, da se u njoj može dobro živeti. Zapamtio sam da mi je rekao da u Kanadi nije potrebna inteligencija viša od završene osnovne škole. A ti, rekao je Stevan, vidim da imaš i malo više.Čim dođeš u Kanadu, a moja odrednica je bila Šerbruk smešten u graničnom pojasu Kvebeka i SAD, čim stigneš u taj gradić, javi mi se telefonom i ja ću te spojiti sa mojoj kćerkom. Ona živi u Vankuveru i ona će slediti moje instrukcije kako da se što pre zaposliš. On ima dobre veze u jednoj stolariji, gde je bio čak i poslovođa i garantovao mi je dobar kanadski početak.

Mojoj sreći nije bilo kraja. Hej, čoveče, nisi ni krenuo ka Kanadi, a već imaš siguran posao. Bićeš stolar.

Kako će moja majka Milka biti ponosna na svog sina stolara. Doduše, ona je uvek govorila, dok sam još bio dete, da bi želela da budem otpravnik vozova. A ja se ,,oturio” u novinare, ili kao što je često znala da kaže: Bogati, ko te na to navrati?” A stolar, e to je već nešto.

Raspitivao sam se i dalje kako što bolje startovati u Kanadi. Zvao sam mog prijatelja Đuricu, poznatog slikara, koji je živeo u ontarijskom Hamiltonu.

Rekao sam mu za Stevana i plan da odmah iz Šerbruka idem u Vankuver, gde me čeka stolarski posao. Đurica mi je smireno rekao sledeće: „Ma kakav Vankuver, kakav stolarski posao? Kada dođeš u Montreal, odmah na aerodromu reci da želiš u Hamilton. To je polumilionski industrijski grad, posla kakvog poželiš, a i ja ću te upoznati sa nekim značajnim ljudima iz srpske zajednice, pa da se baviš poslom kojim si se i dosad bavio.”
Priznajem, odmah sam izbacio stolara iz glave.
Na aerodromu u Montrealu neki mladić objašnjava nam da ćemo svi, čim skupimo stvari koje smo doneli iz otadžbine, autobusom biti prebačeni za Šerbruk.

A onda u meni proradi “seljak opšte prakse”.

Kad sam od Lidije, koja je bila naš prevodilac, čuo da nas iz ,,ovih stopa,, voze u Šerbruk, glasno sam negodovao. Vikao sam, naravno na srpskom: „ Ja hoću u Hamilton”.

Po reakciji mladića koji nam je objašnjavao kuda idemo video sam da sam prekardašio.

Pitao je Lidiju šta želim, možda je pomislio da mi je muka, da hoću da povraćam i ko zna šta sve još, ali kada je dobio odgovor, mirno je saopštio: Kanada je slobodna zemlja i možete živeti gde god želite, ali večeras morate u Šerbruk.
I tako je i bilo.

A ovo vam u sitne sate, ne pišem ni iz Vankuvera ni iz Šerbruka, nego iz Kičinera.

Vojo Mačar