Kada je prošle godine u martu, moja sestra bila u gostima kod nas, mudro reče: „Da ne znam da živiš u Kanadi, pomislila bih da sam u Pekingu. Ni u Kini, nema toliko Kineza kao u vašem Markamu.” U zgradi gde stanujemo osim nas gotovo da nema belih ljudi. Supermarketi u našem malom mestu, u kojima se prodaje uglavnom roba iz Kine, ove godine su okićeni velikim slikama Pacova – je ova godina njihova po kineskom horoskopu.
Subota, kasno po podne, na benzinskoj pumpi „Petro-Kanada” dok smo sipali gorivo, ugledasmo srećnog dobitnika nagradne igre za prošlu godinu. Tačnije njen nasmejani lik na plakatu.
Šta biste uradili da dobijete besplatan benzin za godinu dana, pitaju organizatori igre na istom plakatu.
„Otišla bih da posetim sestru koja živi na drugom kraju Kanade. Nisam je videla godinama”, kaže Lori Braun iz Nove Škotske, jedan od dobitnika nagrade za 2019.
Uđoh u kola sa izvesnom težinom na duši. I ja sam sestra, znam i osećam koliko je boli što sestru ne viđa.
Vezala sam pojas, pa sebi u bradu prošaputala: „Prokleta je Amerika“!
Lori Braun i njenu sestru ne dele samo kilometri auto puta, već i hroničan nedostatak dolara u njenom kućnom budžetu, mala primanja koja ne dozvoljavaju česta sentimentalna putovanja.
I dok naš auto klizi od Niagara-on-the-Lake, gde smo upravo proslavili 13 godina mog života u tuđini, pa do Markama gde živimo, sneg bez prestanka veje, a kazaljka pokazuje temperaturu minus 11. Začudo, hladnoću ne osećam.
Grad u kojem živim od 2018. godine nalazi se u Ontariju i udaljen je oko 30 kilometara od centra Toronta. U njemu ima na hiljade kompanija koje se bave visokim tehnologijama i naučnim istraživanjima: IBM, „Motorola“, „Huavej“, AMD… Markam je odavno srastao sa Torontom, deli ih samo jedna ulica i on je šesnaesti grad po veličini u Kanadi.
Kada je moja sestra prošle godine u martu bila u gostima kod nas, mudro reče:”Da ne znam da živiš u Kanadi, pomislila bih da sam u Pekingu! Ni u Kini, nema toliko Kineza kao u vašem Markamu.”
Istini za volju, moja sestra ne preteruje. Većina stanovnika Markama jesu Kinezi.
Naš porodični lekar je Kinez, šnajderka Kineskinja, vlasnici radnje za hemijsko čišćenje bračni par iz Kine.
Salon za pedikir i manikir koji redovno posećujem u vlasništvu je onižeg Kineza kod koga radi desetak vrednih devojaka iz Kine.
Da bih odagnala bolove u leđima (satima sedim za kompjuterom i pišem) svakog utorka, odem na masažu kod Emi, a ona je pre nekoliko godina stigla u Kanadu pravo iz Hong Konga.
Primetih da i malu poštu u našem komšiluku drže Kinezi, jer redovno šaljem razglednice i čestitke za Srbiju i Crnu Goru i redovno kupujem markice. Tokom prošle godine silno su navaljivali na mene (baš onako kao se to radi sa redovnom mušterijom) da kupujem markice sa likom Svinje, beše godina Svinje po njihovom horoskopu. I tako su ružičaste svinje, ali i markice sa slikama kanadskih pejzaža, jezera ili planina, cele godine putovale iz Markama u naše krajeve.
U zgradi gde stanujemo osim nas gotovo da nema belih ljudi.
Tu su Arapi. Neke od njih, polovinom decembra 2015. godine svečano su dočekali na aerodromu, Džastin Trudo, potpredsednik vlade Ontarija, gradonačelnik Toronta i ministri emigracije, zdravlja i odbrane. Tom prilikom, deci izbeglicama poklonili su igračke i toplu odeću jer su mališani došli vojnim avionom na minus 20 stepeni, iz sunčanog Jordana.
Doduše, u našem komšiluku živi i po neki Indus.
Mirisi koji se zanosno šire hodnicima zgrade posebna su priča. U liftovima nemamo četvrti sprat jer Kinezi ne vole taj broj. Kao ni brojeve 14, 24, 34, 44… Broj četiri oni smatraju baksuznim brojem.
Naša prva komšinica redovno kuva i to isključivo noću. Započne svoj ritual oko 23 časa, a tek oko sat posle ponoći, teški mirisi luka i mesa, konačno napuste našu spavaću sobu.
„T&T“ i „VinKo“ su supermarketi u našem malom mestu u kojima se prodaje uglavnom roba iz Kine. Ove godine radnje su okićene velikim slikama pacova jer po kineskom horoskopu ovo je godina Pacova.
Kineska Nova godina proslavila se dostojanstveno, a sve što je moglo, bilo je ukrašeno dugačkim zmajevima i jarko crvenim lampionima. Veliki broj novina u Markamu izlazi na kineskom jeziku.
Priču o iznenadnom poznanstvu sa Kinezom staklorescem napamet zna cela naša familija. Ušli smo u njegovu radnju da nam urami grafiku Vladimira Veličkovića „Skakač”. Ta grafika već 13 godina putuje sa nama, sa kontinenta na kontinent, baš kao i stotinak knjiga, filmova i fotografija.
Davno je „Skakač“ iz Kanade otišao u Saudijsku Arabiju, tamo proveo desetak godina, a odatle skoknuo na kratko do Srbije, pa ponovo u Kanadu. U tom transportu malo se i oštetio…
Staklorezac pažljivo poče da zagleda grafiku, pa radoznalo upita: „Ko je umetnik?”
– Vladimir Veličković, reče moj suprug.
– Odakle je, stiže novo pitanje
– Iz Srbije, Beograda, odgovori moj muž.
Osmeh mu se najednom razleže na licu, a rukama poče da se busa u grudi, ponavljajući: „Srbi, Rusi i Kinezi – braća! Srbi, Rusi i Kinezi – braća!”
Ponavljao je to kao mantru nekoliko minuta, a onda nas pogleda i ozbiljnim glasom reče: „Mi Kinezi nikad i ništa ne zaboravljamo. Nikada im nećemo oprostiti bombardovanje naše ambasade u Beogradu maja 1999. Nikada! Za 100 godina, to ćemo im naplatiti. Gađali su našu ambasadu sa pet raketa. Nedopustivo. Zato kažem: Srbi, Rusi i Kinezi su braća!”Bio je to za mene događaj dana ili kako bi Olja Bećković rekla utisak nedelje.
Ali mediji u Torontu imali su te nedelje neka potpuno druga interesovanja. Vest dana bila je Marsela Zoja (19), zvezda Instagrama koja je sa balkona svog stana na 45. spratu bacila dve stolice u znak protesta. „Izvinjavam se svima koje je moj postupak uvredio. Niko nije povređen i zato prestanite da me uznemiravate. Mislila sam da su Kanađani fini, ali to nije istina. Ovde je toliko hladno, odlazim odavde, napisala je na profilu.
Priznajem, i meni je ovde hladno (rođena sam u leto, pa mi zima teško pada), ali bacati stolice sa terase je ipak previše.
Ne znam da li su Kanađani fini ili ne, jer pravi Kanađani u mom Markamu, zaista su retke biljke.
Marina Bulatović, Markam, Kanada
