Međunarodni olimpijski komitet (MOK) suočavao se sa mnogim izazovima u modernoj istoriji Igara (od 1896), ali su sada prvi put odložene. – I Adolfu Hitleru prećeno bojkotom 1936. godine
Počinje da biva jasno da je došlo vreme za otkazivanje Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru 2016. Razlog je jednostavan: mlade žene ne mogu da putuju tamo bezbedno… Brazil je sada na prvoj liniji epidemije virusa zika koji prenose komarci. Organizovanje Igara na mestu žarišta zike, nešto što je Svetska zdravstvena organizacija označila kao „hitnu javno-zdravstvenu situaciju međunarodnog značaja”, bilo bi krajnje neodgovorno. Ko će ići u Rio posle pojave virusa zika? Neće mlade žene koje mogu da zatrudne i rizikuju da rode dete sa anomalijama. Neće ni seksualno aktivni muškarci koji rizikuju da bolest prenesu na partnera. Možda će otputovati sportisti, treneri i ostali članovi olimpijskih timova”…
Ovaj tekst u „Forbsu”, objavljen početkom februara 2016 (šest meseci uoči Igara u Riju), jasno govori o tome s kakvim su izazovom bili suočeni organizatori tog događaja. Najbolji španski košarkaš je Pau Gasol je tih dana izajvio da „razmatra mogućnost da zamrzne spermu”, dok je 19 sportista otkazalo učešće, uglavnom u golfu i tenisu (Raonić, Berdih, Halep, Pliškova…). Bilo je komentara da je virus bio samo izgovor nekima od njih da se ne pojave . Ipak, pokazalo se da zika nije bila pretnja Igrama i da su tokom njihovog trajanja na dnevnom redu među novinarima, sportistima i publikom bili samo sportski događaji.
Bojkotom prvi pretili Grci
Virus korona je, međutim, mnogo opasniji od zike, pa je primorao Međunarodni olimpijski komitet (MOK) na potez koji u modernoj istoriji igara (od 1896) nikada nije povukao: odlaganje Igara. Od vremena hladnog rata MOK se nije suočio sa ovako krupnim izazovom, a nije teško zaključiti šta sve sa sobom nosi „preseljenje u 2021. godinu” i koliko će trebati i mudrosti i snage i odricanja i novca da 32. letnje igre ostanu upamćene po dobru.
Igre su tek sa pojavom televizije na olimpijsku scenu (Rim 1960) počele da ulaze u svoju komercijalnu eru, ali su od prvog dana išle ruku pod ruku sa ucenama i bojkotima. Zapravo, sve je krenulo pretnjom Grčke (postojbina antičkih igara) da će bojkotovati Druge olimpijske igre u Parizu 1900, pozivajući se na „svoje pravo da bude stalni domaćin”. Grci, organizatori Prvih igara modernog doba (1896), uspeli su da privole i Amerikance za svoju akciju, pa je došlo do zajedničkog ultimatuma MOK-u. Međutim, ovaj napad je odbijen pa su obe zemlje učestvovale u Parizu.
Zbog Prvog svetskog rata, nisu održane Šeste olimpijske igre u Berlinu (1916), na Sedmim igrama u Antverpenu (1920) bilo je zabranjeno učešće zemljama koje su skrivile rat (Nemačka, Bugarska, Austrija, Mađarska, Turska), a Nemci su izopšteni i četiri godine kasnije u Parizu. Vrata su im opet otvorena u Amsterdamu 1928, međutim, tada je Kina odbila da dođe jer nije želela da učestvuje na takmičenju na kojem su dobrodošli predstavnici jedne agresorske zemlje – Japana (u to vreme besneo kinesko-japanski rat).
Odluku o domaćinu Jedanaestih igara (Berlin 1936), MOK je doneo na svom zasedanju u maju 1931, dve godine pre no što je vođa Nacional-socijalističke stranke Nemačke Adolf Hitler preuzeo vlast u svojstvu kancelara. Već tada bilo je nagoveštaja da će se domaćini oglušiti o olimpijsko geslo o ravnopravnosti sportista bez obzira na boju kože, nacionalnost ili veroispovest. U nemačkoj štampi počeli su da se objavljuju napisi da olimpijski tim Nemačke mora biti očišćen od Jevreja (sa mesta šefa Organizacionog komiteta smenjen Teodor Levald koji je imao jevrejske krvi), a ministar propagande Jozef Gebels je isticao da sport mora da služi za pripremu budućih ratnika.
Čak i kad je u predolimpijskoj godini (1935) firer potpisao „Nirnberško pravo”, MOK se nije odlučio da Nemcima oduzme Igre (takvih zahteva bilo iz celog sveta, pa i iz SAD), zato što je Hitler obećao da će „Nemačka poštovati olimpijska načela”… I pored svih apela, u Nemačkoj se pojavio tada rekordan broj zemalja (49). Među njima je bila i Jugoslavija, uprkos snažnim zahtevima naprednih sportista i intelektualaca da se Igre bojkotuju ili da se uopšte ne održe. Među potpisnicima Rezolucije (tekst objavljen u „Politici” 5. aprila 1936) koju je napisao Vladimir Dedijer, a odobrio Ivo Lola Ribar, bili su Aleksandar Tirnanić, Jovan Mikić, Milorad Arsenijević, Milutin Ivković, Đorđe Lojančić, Dragoš Stevanović, Gustav Lehner, Đorđe Vujadinović, Nikola Bošković, Vojin Božović i mnogi drugi. Međutim, već 10. aprila Jugoslovenski savet sportskih saveza obnaroduje da će Jugoslavija učestvovati na Olimpijskim igrama u Berlinu, ali u glavni grad Nemačke nisu otputovali svi sportisti (fudbaleri odbili da učestvuju).
Dvanaeste olimpijske igre (Tokio, odnosno Helsinki 1940) i trinaeste (London 1944) nisu održane zbog Drugog svetskog rata, a u Londonu 1948. nije bilo dozvoljeno učešće nemačkim i japanskim sportistima, zbog agresorske politike njihovih vlada.
Tri bojkota u nizu
Olimpijske igre u Melburnu 1956. ušle su u istoriju kao prve održane na južnoj hemisferi, ali i prve koje su iskusile bojkot. Egipat, Irak i Liban su odustali zbog Suecke krize, a Holandija, Španija i Švajcarska su povukle svoje sportiste zbog sovjetske intervencije u Mađarskoj.
Dvadeset prve igre u Montrealu 1976. suočile su sa velikim izazovom kada je tanzanijski predsednik Džulujus Njerere pozvao na bojkot, zato što je Kanada uvrstila na listu učesnika Novi Zeland čiji su ragbisti igrali mečeve u Južnoafričkoj Republici (izbačena sa olimpijske scene 1964, zbog aparthejda). Iako ragbi nije bio olimpijski sport, 22 afričke zemlje su odbile da učestvuju u Montrealu (prema nekim izvorima 29, verovatno zato što su neke države opozvale sportiste sa takmičenja, dok iz nekih zemalja nisu ni otputovali).
Vrhunac izazova MOK-a stigao je u narednim godinama, kada je došlo do velikog bojkota igara u Moskvi (1980) i Los Anđelesu (1984) koje su vodili jedni protiv drugih SAD i Sovjetski Savez. Prvi je bojkot poveo američki predsednik Džimi Karter, kao meru protiv Moskve zbog sovjetsko-avganistanskog rata (izbio krajem decembra 1979). Velika većina zemalja koje su se uključile u bojkot (ukupno 65) učinila je to pod uticajem SAD. Četiri godine kasnije usledio je „revanš”, pošto su Sovjeti poveli istu akciju protiv Los Anđelesa, međutim, samo 14 zemalja (Istočnog bloka) odbilo je da učestvuje (ali među njima čak 58 odsto osvajača zlatnih medalja u Montrealu 1976).
Na isteku osamdesetih godina prošlog veka, MOK se poslednji put suočio sa tako velikim političkim izazovima, zbog dobro poznatih okolnosti (pad Berlinskog zida, raspad Sovjetskog Saveza i Jugoslavije). Zato su, pored dolaska profesionalaca u Barselonu 1992, snažan pečat tim igrama dale i političke odluke. Srpski sportisti (tada kao SR Jugoslavija) na svojoj koži osetili su koliko su iznevereni olimpijski ideali, pošto im je zabranjeno da učestvuju u ekipnim sportovima.
Reč „odlaganje” ne postoji u ugovoru
Međunarodni olimpijski komitet (MOK) potpisao je sa Organizacionim komitetom iz Tokija ugovor 2013. godine, prema kojem MOK ima pravo da oduzme Igre organizatoru ukoliko se one ne održe 2020. U tom ugovoru nema reči o odlaganju Igara, a MOK shodno svom statutu može da ih otkaže „u slučaju rata, građanskih nemira ili bojkota”, ili ukoliko se organizatori slože da je „bezbednost učesnika ugrožena iz bilo kog razloga”.
Domaćini letnjih olimpijskih igara
Broj domaćin godina termin
I Atina 1896 6-15. april
II Pariz 1900 20. maj-28. oktobar
III Sent Luis 1904 1. jul-23. novembar
IV London 1908 27. april-31. oktobar
V Stokholm 1912 5. maj-22. jul
VI Berlin 1916 nisu održane
VII Antverpen 1920 20. april-12. septembar
VIII Pariz 1924 4. maj-27. jul
IX Amsterdam 1928 17. maj-12. avgust
X Los Anđeles 1932 30. jul-14. avgust
XI Berlin 1936 1-16.avgust
XII Tokio/Helsinki 1940 nisu održane
XIII London 1944 nisu održane
XIV London 1948 29. jul-14. avgust
XV Helsinki 1952 19. jul-3. avgust
XVI Melburn 1956 22. novembar-8. decembar (bojkot)
XVII Rim 1960 25. avgust-11. septembar
XVIII Tokio 1964 10-24. oktobar
XIX Meksiko S. 1968 12-27. oktobar
XX Minhen 1972 26. avgust-11. septembar
XXI Montreal 1976 17. jul-1. avgust (bojkot)
XXII Moskva 1980 19. jul-3. avgust (bojkot)
XXIII Los Anđeles 1984 28. jul-12. avgust (bojkot)
XXIV Seul 1988 17. septembar-2. oktobar
XXV Barselona 1992 25. jul-9. avgust
XXVI Atlanta 1996 19. jul-4. avgust
XXIII Los Anđeles 1984 28. jul-12. avgust
XXIV Seul 1988 17. septembar-2. oktobar
XXV Barselona 1992 25. jul-9. avgust
XXVI Atlanta 1996 19. jul-4. avgust
XXVII Sidnej 2000 15. septembar-1. oktobar
XXVIII Atina 2004 13-29. avgust
XXIX Peking 2008 8-24. avgust
XXX London 2012 27. jul-12. avgust
XXXI Rio 2016 5-21. avgust
XXXII Tokio 2020 ODLOŽENE (VIRUS KORONA)
IZVOR:POLITIKA.RS
