Homerova „Odiseja“ je priča o potrazi, koja prati desetogodišnje putovanje kralja Odiseja nazad u Itaku nakon Trojanskog rata. To je pripovest sa jasno izraženim geografskim, prostornim i vremenskim dimenzijama. Nije zato čudo što su ljudi vekovima bili opčinjeni mestima koja se pominju u „Odiseji“, pitajući se koliko je njih zaista postojalo.
Pojedini istoričari i proučavaoci antike smatraju da je Odiseja isključivo poezija. Kao umetničko delo i čista mitologija, tvrde oni, nema nikakvog smisla tražiti ta mesta na mapi.
Antički grčki polimat Eratosten, prvi čovek koji je izmerio obim Zemlje, osporavao je bilo kakvu vezu Odiseje sa geografijom. Govorio je: „Mesto Odisejevih lutanja pronaći ćete onda kada pronađete obućara koji je zašio Eolovu vreću vetrova.“
Pragja Agarval profesorka na Koledžu Mari Edvards, Univerziteta u Kembridžu, više od dve decenije proučava istoriju kartografije i mentalnog mapiranja. Za nju su upravo geografski elementi ono što ovu priču čini utemeljenom.
Odisejeva želja da pronađe put kući nalazi se u samom središtu epa, a sam Odisej se menja dok prolazi kroz različita mesta i prostore.
Mapiranje mita
Antički grčki istoričar Polibije, koji je živeo oko šest vekova posle Homera, verovao je da je Odiseja istinita priča u koju su utkani pojedini mitovi, a ne obrnuto. Tvrdio je, na primer, da su neke ribarske tehnike u blizini Scile bile istovetne onima na ostrvima kod Sicilije, pa je zaključio da se Scila mora nalaziti upravo uz obalu Sicilije.
Odisej se vraća na Itaku posle Trojanskog rata (iz filma „Odiseja“ Kristofera Nolana)
Strabon, grčki filozof i geograf koji je pisao gotovo sedam vekova posle Homera, u svom delu Geografika, koje se sastoji od 17 knjiga, sastavio je sveobuhvatan atlas i enciklopediju grčkog sveta iz vremena cara Avgusta. U njemu opisuje i ostrva na kojima žive muškarci i žene u Indijskom okeanu, slično kao što Homer čini u Odiseji:
U okeanu postoji malo ostrvo, nedaleko od mora, smešteno kod ušća reke Liger; ostrvo naseljavaju žene iz Samnita, koje je opsednuo Dionis i čine ovog boga blagonaklonim tako što ga umilostivljuju.
Predanja i mitovi tog doba govorili su o ženama koje su zavodile muškarce i odvodile ih u propast. Među njima je i Homerova Kirka, koju opisuje kao „strašnu boginju lepe kose“. Ona živi sama na ostrvu Ejaji, okružena pitomim vukovima i lavovima, i namamljuje Odiseja i njegove saputnike kako bi ih pretvorila u svinje.
Homer piše i o Kalipsi, koja Odiseja drži u „seksualnom ropstvu“ na svom ostrvu Ogigiji sedam godina. Prema drugom tumačenju, Odisej je tamo ostao svojevoljno sve dok nije odlučio da mu je dosta, što zavisi od prevoda.
Na mapama i globusima antičkog sveta mitovi i stvarnost se prepliću i prožimaju. Rimski matematičar i astronom Ptolemej, koji je oko 150. godine naše ere izradio kartu tada poznatog sveta, na njoj je prikazao mnoga mesta iz Homerovih epova: Lotofagitidu (zemlju Lotofaga), Cirkejski rt (Ejaju, Kirkino kraljevstvo) i Sirenska ostrva.
Pokušaji da se ta mesta precizno prenesu na savremene karte bili su veoma teški. Ptolemejevi proračuni geografske širine i dužine zasnivali su se na potpuno drugačijem shvatanju obima Zemlje i kartografskoj projekciji.
Ipak, približno poređenje sa savremenim kartama ukazuje da bi Lotofagitida mogla da se nalazi u Africi.
Krajem 16. veka holandski kartograf Abraham Ortelijus prvi je u celini prikazao Odisejevo putovanje na svojoj karti u delu Theatrum Orbis Terrarum. Karta je nosila naziv Karta Uliksovih lutanja, pri čemu je Uliks latinsko ime za Odiseja.
Ortelijus je i mitski i izmišljeni svet Odiseja prikazao kao naučnu činjenicu, tvrdeći da je Itaka zapravo današnji Krf. Homer je Kalipsino ostrvo smestio zapadno od Sherije, mitskog utočišta i poslednje Odisejeve stanice pre povratka u Itaku.
Kako zapadno od Krfa ne postoji nikakvo ostrvo, Ortelijus je jednostavno nacrtao izmišljeno ostrvo na svojoj karti. Ono je potom postalo uzor brojnim kasnijim kartama, pa se taj nepostojeći ostrov pojavljivao sve do 19. i 20. veka.
Viktor Bernar
Francuski političar i putopisac Viktor Berar je 1912. godine pokušao da rekonstruiše Odisejevo putovanje tako što je lično prešao istu rutu. Kalipsino ostrvo smestio je blizu Gibraltara, zemlju Lotofaga na ostrvo Džerba kod južne obale Tunisa, a zemlju Kiklopa u Posilipo kod Napulja.
Berar je smatrao da je Homerova Odiseja bila pod snažnim uticajem feničanskih putovanja i njihovih pomorskih karata, odnosno uputstava za plovidbu uz obalu koja su se oslanjala na zvezde kao orijentire. Međutim, mnoge od tih „karata“ postojale su više u ljudskoj mašti i usmenom predanju nego kao stvarni predmeti.
U potrazi za Itakom
Jedna od najznačajnijih rasprava u pokušajima da se odgonetne geografija Odiseje odnosi se na pitanje gde se zaista nalazila Itaka.
Dugo se smatralo da je to današnje ostrvo Itaki u Jonskom moru. Problem je, međutim, u tome što je Itaki planinsko ostrvo, dok Homerovu Itaku opisuje kao „nisku“.
Istraživači sa univerziteta u Kembridžu i Aberdinu nedavno su predložili drugačije tumačenje. Po njihovom mišljenju, Homer Itaku uopšte ne opisuje kao ostrvo, već kao zemlju ili oblast koja je deo većeg ostrva.
Prema toj teoriji, mnogo verovatniji kandidat je poluostrvo Paliki na zapadnoj obali Kefalonije. Geonaučna istraživanja i arheološka iskopavanja pokazala su da je Paliki bio značajno nalazište iz bronzanog doba, što ga čini uverljivim mogućim položajem Homerove Itake.
