Svaka šesta osoba na svetu između 2014. i 2023. godine iskusila je šta znači usamljenost. Ovaj problem nije najizraženiji kod starijih, već kod mladih ljudi. Najviše pogađa adolescente od 13 do 17 godina (20,9 odsto) i mlade odrasle ljude od 18 do 29 godina (17,4 odsto), a smanjuje se sa godinama. Kako ističu u Gradskom zavodu za javno zdravlje, češća je u zemljama sa niskim prihodima, gde gotovo četvrtina stanovnika (24 odsto) izjavljuje da se oseća usamljeno, dok evropski region ima najniži udeo usamljenih osoba, oko 10 odsto.
Razlike između muškaraca i žena na prvi pogled nisu velike, ali su ponovo izraženije u mlađim dobnim grupama, tako da je među adolescentima usamljeno 24 odsto devojaka i 17 odsto mladića. Ovo je važna tema jer je povezanost osnovna ljudska potreba, koja štiti zdravlje tokom celog života, smanjuje rizik od mentalnih poremećaja, hroničnih bolesti, pa čak i prerane smrti.
Kako ističe Kristina Vujović, psiholog i psihoterapeut, usamljenost i socijalna izolacija povezane su sa zdravstvenim problemima, kao što su kardiovaskularne bolesti, poremećaji spavanja, promene u imunološkom sistemu i Alchajmerova bolest. Takođe su povezane sa problemima sa mentalnim zdravljem, kao što su depresija i alkoholizam. Pored toga, usamljenost i socijalna izolacija povezuju se sa povećanim rizikom od prevremene smrtnosti.
– U vremenu kada nam je kontakt sa drugima lako dostupan, nemamo utisak da smo sve usamljeniji. Mnogobrojna poznanstva van našeg uskog kruga ljudi daju nam imaginarni osećaj da smo povezani sa drugima. Međutim, svako od nas može da se zapita koliko puta nam se desilo da nam okruženje ne odgovara. Kada u prijateljskim i partnerskim odnosima ne osećamo da rastemo, dolazi do udaljavanja, a na kraju i do razilaženja. Ukoliko okruženje nije u skladu sa nama, prva opcija je da mu se prilagođavamo, po cenu da izgubimo sebe. Nažalost, tada neki ljudi nisu spremni da promene okruženje i neretko ostaju u nezadovoljavajućim odnosima. U redu je da prerastemo neke ljude, pa i čitavo okruženje. Strah od nepoznatog je tada prirodan, ali je potrebno da prevlada hrabrost da otpočnemo život iz početka – naglasila je Vujovićeva.
Kada čovek oseća da se ne uklapa, biće uveren da je bezbolnije da se zadovolji onim što ima. Ponekad ljudi mogu da budu vođeni time da prihvate one odnose koji su im dostupni, jer je strašnije da tragaju za onim što zaslužuju. Naša sagovornica napominje da u toj potrazi postoji prazan hod koji je posebno frustrirajući, zato što je u ovoj fazi usamljenost neizbežna.
– Cena koju biramo je da li ćemo biti kvalitetno sami ili ćemo se osećati usamljeno u nezadovoljavajućim odnosima. Tako nastaje usamljenost koja na kraju otuđi čoveka od samog sebe. Prilagođavanje drugima, koje često izgleda kao utapanje i stapanje sa onim što se od nas zahteva, dovodi do stagnacije odnosa, ali i do stagnacije ličnog razvoja. To su najčešće odnosi koji su mrtvi, ali funkcionišu zbog ustaljenosti i osećaja da je već uloženo mnogo resursa da bi se sada sve srušilo. Sama fizička prisutnost, odnosno činjenica da neko provodi mnogo vremena sa nama ne znači nužno da je taj odnos kvalitetan. Štaviše, ako nismo u stanju da sa nekim podelimo svoju ranjivost, istinska bliskost izostaje. Biti ranjiv sa nekim podrazumeva spremnost da otvoreno izražavamo svoja osećanja i potrebe. To znači da možemo da kažemo kada nam nečije ponašanje zasmeta ili nas povredi, bez straha da ćemo zbog toga biti odbačeni – navodi naša sagovornica.
Kada u porodičnim, partnerskim ili prijateljskim odnosima gubimo svoje hobije i interesovanja, otuđujemo se i od sebe samih. Tada postajemo ona verzija sebe koja se od nas očekuje, u zavisnosti od društvenih uloga koje imamo.
– Potrebno je da prihvatimo da smo pre ulaska u odnose sa drugim ljudima individue za sebe – sa svojim potrebama, ciljevima i aktivnostima koje volimo. Pored toga, u bliskim odnosima važno je da zadržimo i zajedničke aktivnosti i male rituale koji nas dugoročno povezuju. Takođe je poželjno zadržati prostor međusobnog istraživanja, gde smo spontani i slobodni da otkrivamo nove stvari jedni o drugima i tako stvaramo novi nivo povezanosti – ističe Vujovićeva.
U vreme kada se usamljenost i socijalna izolacija sve više pominju i prepoznaju kao javnozdravstveni i društveni izazov, Svetska zdravstvena organizacija je usvojila i prvu rezoluciju o društvenoj povezanosti. Izveštaj međunarodne komisije pokušao je da sistematski sagleda i prikaže značaj socijalne povezanosti za zdravlje i društvo u celini tokom pandemije kovida 19, kada su kontakti bili ograničeni, milioni ljudi širom sveta iskusili su šta znači biti zaista izolovan i koliko socijalni odnosi zapravo doprinose kvalitetu svakodnevnog života, raspoloženju i zdravlju.
Digitalne tehnologije, društvene mreže i veštačka inteligencija danas umnogome oblikuju način na koji komuniciramo i gradimo odnose. U vremenu ubrzanih i dugoročnih promena u društvu, urbanizacije i snažne individualizacije, postepeno slabe tradicionalni oblici zajedništva ljudi. Iako se povezujemo na nove načine, često se i udaljavamo jedni od drugih.
