KOŠMARNA SEZONA I GREŠKE KOJE NE SMEJU DA SE PONOVE

Partizan Mozzart Bet je na kraju ostao praznih šaka. Rečenica koju u Humskoj niko ne želi da čuje, konstatacija koja naročito para uši navijačima posle svega što je u ovu sezonu uloženo. Novac, reputacija, navijačka energija, ambicija, očekivanja… Sve je Partizan imao, na kraju se u delu vitrina skuplja prašina.

Prokockane su sve šanse da se osvoji makar jedan trofej. U nacionalnom prvenstvu i Mozzart Kupu Radivoja Koraća čak i pre finala, dok je Dubai pred razočaranom beogradskom publikom spustio zavesu na sezonu koja može da se okarakteriše kao sportski debakl.

Kada posle svega ostanu neuspesi i sada već neizbežan osećaj da treba krenuti ispočetka, obaveza je govoriti o odgovornosti. Najlakše je poći od trenera, mada to ne znači da je njegov jedini i(li) najveći greh. Đoan Penjaroja bio je na klupi kada je Partizan Mozzart Bet izgubio polufinale Mozzart Kupa Radivoja Koraća od Mege, polufinale domaćeg prvenstva od FMP-a i sada finale ABA lige. To su činjenice koje ostaju zapisane i koje niko neće moći da obriše, niti da javnosti maže oči pričama o boljem utisku iz nekih drugih utakmica.

Trener uvek nosi deo tereta, kao i igrači koji su tema za sebe, posebno kada ekipa u tri različita takmičenja padne pre cilja. Ali daleko od toga da u Penjaroju treba upirati prstom zbog onoga što se dogodilo Partizanu. Treba da ima novu priliku da se dokaže. Moguće je da je mogao bolje da rasporedi potrošnju igrača, da je ranije mogao da izabere određene rotacije, da liderima ostavi više prostora za predah ili da u pojedinim trenucima sačuva ekipu od pražnjenja koje se videlo na licima i u nogama. Imao je i on utakmice u kojima je kasnio sa reakcijama. No, sve su to sada priče iz kategorije “svi su generali posle bitke”. Kada se sve sabere, njegova odgovornost je najmanja.

To možda zvuči kontradiktorno posle sezone u kojoj je upravo pod njegovim vođstvom izgubljeno ono što je moralo da se napada do poslednjeg daha, ako je Evroliga već bila davno prežaljena u trenutku njegovog dolaska. Zvučaće kao traka koja se samo ponavlja, ali vredi podsetiti da Španac nije došao u Humsku kada je trebalo graditi roster i praviti velike planove. Došao je u trenutku kada je priča maltene već bila završena, kada je svima postalo jasno da je još jedna godina otišla u nepovrat, posle odlaska Željka Obradovića, u danima kada je klub bio emotivno, organizaciono i takmičarski potresen. Rukovodioci u redovima crno-belih tražili su čoveka koji će pristati da uđe u zapaljenu kuću i pokupi ono što je ostalo, da smiri svlačionicu, izdrži pritisak sa tribina, ali i da prihvati nasleđeni roster, u pokušaju da od grupe pojedinaca u rasulu napravi tim.

To je i uradio. Nije osvojio trofej, ali je udahnuo život sastavu koji je u jednom trenutku delovao kao da će sezonu završiti bez prava da se za bilo šta ozbiljno pita. Partizan Mozzart Bet je pod Penjarojom ponovo počeo da liči na ekipu. U nesvakidašnjim okolnostima pokazao je da može da stabilizuje tim, imao je ideju i videlo se da nije došao samo da preživi do kraja ugovora. Delovalo je da postoji makar privid kontrole u periodu kada je sve oko kluba bilo suprotno od toga. Iz svlačionice su odstranjeni Džabari Parker i Tajrik Džons, igrači koji su u teoriji trebalo da budu stubovi projekta, a u praksi su postali simboli anarhije koja je vladala, ali i pogrešne procene karaktera. Penjaroja je tu povukao rezove koje Obradović nije, iako su ga njegovi najbliži saradnici, kako se kasnije govorilo, nagovarali da to uradi pre nego što je sve otišlo u nepovrat.

Ako pitate navijače, to nije dovoljno i jasno je zašto. Zbog istorije kluba, njegove veličine, zbog očekivanja i snova koji na kraju nisu dosanjani… To što “rezultatski” nije uradio ništa značajnije od eliminacije večitog rivala u polufinalu ABA lige Penjarojin je krst, koji mora sam da nosi… Da preuzme svoj deo kolača i proba da popravi utisak od jeseni.

Žarko Paspalj i Ostoja Mijailović (©Star Sport)

Zarad oporavka i ozdravljenja, pitanje Partizanove sezone ne sme da ostane samo pred vratima trenerske kancelarije. Treba da ide ka svima koji su učestvovali u sastavljanju tima, koji su ga kasnije nasledili, ka svima koji su dozvolili da klub sa tolikim ulaganjima uđe u sezonu sa toliko mana. Da se priznaju i prihvate greške, kako bi se zatvorilo ovo teško i mučno poglavlje. Kako se neke stvari više ne bi ponavljale.

Partizan je imao veliki broj kvalitetnih stranaca, ali u domaćim takmičenjima nije imao domaću bazu koja može da iznese borbu za titulu. To nije sitnica, struka i sportski sektor nisu uradili dobar posao. Partizan je domaća takmičenja potpuno zanemario i fokusirao se na druge planove. A onda, kada je počelo da gori pod nogama, od drugih se tražio uspeh koji je na kraju izostao.

Ne treba se vraćati previše unazad, ali jeste vredno pomena… Željko Obradović bio je najveći autoritet Partizana, ali i najveći štit kluba. Dok je bio tu, mnogo toga moglo je da se objasni njegovim imenom, izborom ili vizijom. Igrači su dolazili zbog njega i to nisu krili, sponzori su lakše prepoznavali veličinu projekta, navijači su mnogo toga opraštali jer su verovali da iza svega stoji najtrofejniji trener Evrope.

Partizan Mozzart Bet imaće izazov da pokaže koliko je klub zaista sistem, a koliko je proteklih godina živeo na veličini Željka Obradovića. Kada se uzimaju zasluge za finansijsko podizanje Partizana, za njegovo vraćanje u evroligaški prostor, za rast organizacije i za sve ono što se ne sme zaboraviti u naletu nezadovoljstva, treba prihvatiti i to da neke stvari nisu bile dobre. Sportski krah se svakako ne poništava pričom o prethodnim zaslugama, a zarad daljeg oporavka i planiranja mora otvoreno da se razgovara o tome kako najveći budžet u klupskoj istoriji nisu ispratili rezultati, može li se u novim okolnostima zadržati konkurentna finansijska moć, na čemu će se zasnivati poverenje sponzora i navijača… I šta će biti sa ekipom?

Za klupski vrh neće biti odmora. Dolazi leto koje može da odredi ne samo narednu sezonu, već i pravac Partizana posle Željka Obradovića. Klub sada mora da pronađe način da energiju tribina ponovo usmeri prema timu, a to se radi jasnim planom, poštenim obraćanjem i potezima koji pokazuju da su lekcije naučene.

Klub treba da stane iza Penjaroje. Znak poverenja dobio je odlukom da mu se produži mandat do juna 2028. godine. Sada prvi put dobija šansu da kaže kakav tim želi, koje profile igrača traži, kakvu košarku Partizan treba da igra i koliko u svemu tome treba da bude domaće osnove, da se ovakva sezona ne bi ponovila. Uprava tu priliku mora da mu omogući, ne samo deklarativno.

Postoji i element rizika. Ako se ispostavi da Penjaroja ipak nije pravo rešenje, Partizan bi mogao da izgubi još jednu godinu u novom krugu promena. Takvih sezona je već bilo previše. Klub koji ima ambiciju da pripada vrhu Evrope ne sme da živi od stalnog resetovanja. Mora jednom da izabere pravac i da izdrži pritisak. Iz tog razloga, Partizanovo leto biće test zrelosti.

Boli kada se sezona završi bez trofeja. U Partizanu takav kraj nikada nije prihvatljiv i ne može sve da nestane posle nekoliko dana ćutanja i bolovanja. Poraz od Dubaija u finalu ABA lige samo je zatvorio krug koji je počeo mnogo ranije.

Đoan Penjaroja jeste izgubio na parketu i tu nema ništa sporno. Nije dobro. Samo, Partizan Mozzart Bet je sezonu izgubio mnogo pre poslednjeg zvuka sirene… To tek nije dobro.