Kada neko pomene Siciliju, u glavi se gotovo automatski razmenjuju savršene razglednice: tirkizno more koje se preliva pod suncem, miris tek ispečene pice, pasta koja ima ukus kao da je napravljena samo za vas i onaj specifičan, pomalo haotičan, ali topao ritam života koji Italijani nose kao deo svog identiteta.
Sicilija je, jednostavno, kompletno stanje duha, ostrvo koje vas istovremeno grli svojom toplinom i šamara svojom sirovom energijom. Od užurbanog i pomalo drskog Palerma, preko živopisne Katanije, koja pulsira pod senkom Etne, do romantičnih, skoro nadrealnih ulica Nota i antičke lepote Sirakuze, pa sve do glamurozne Taormine, koja vas posmatra sa visine svojih terasa – svaki kutak ovog ostrva ima svoj karakter, svoj specifičan miris i svoju neispričanu priču. Njihova kultura, istorija koja se taložila vekovima i prelepe, uske uličice gde se veš suši iznad glava prolaznika ostavljaju vas bez daha na svakom koraku.
Međutim, za nas koji na putovanja ne nosimo samo pasoš i kofer, već i duboku ljubav prema kinematografiji, Sicilija krije još jedan, mnogo suptilniji sloj. Dovoljno je samo izgovoriti reč „Kum” i cela atmosfera dobija drugačiju težinu. Taj film, koji se sa punim pravom smatra jednim od najvećih dostignuća u istoriji sedme umetnosti, sa čim ću se, kao autor ovih redova i neko ko je nedavno tamo ispijao espreso, svim srcem složiti. Film nije i nikada neće biti samo surova priča o porodici, moći i grehu. On je vizuelna poema o tradiciji, nepokolebivoj časti i onom mističnom mestu odakle sve počinje. A to mesto, barem za onaj najintimniji deo Majklove priče, nije ništa drugo do malo, kameno selo skriveno na oštrim brežuljcima – Savoka.
Put do filmskog svetog grala
Iako je Sicilija prepuna mesta koja vam nude „dolče vita” na tacni, Savoka je bila ta koja je na mene ostavila najsnažniji, gotovo katarzičan utisak. Ali postoji jedna caka – do nje se ne dolazi lako. Ovo nije lokacija do koje vas lagano dopremi veliki turistički autobus sa klimom i vodičem koji vam preko mikrofona odbrojava „45 minuta za slobodno fotografisanje”. Ne, Savoka je ponosno uzvišena. Ona traži trud.
Bar Viteli
Put do Savoke je mali logistički poduhvat, ukoliko putujete sami i van sezone, ali upravo u toj prepreci leži njena najveća draž. Našao sam se u jednom obližnjem mestu, tražeći način kako da savladam taj poslednji uspon. I tu se desila ona prava, nepatvorena Sicilija. Lokalni meštani, ljudi kojima su snalažljivost i gostoprimstvo upisani u genetski kod, sa onom svojom prepoznatljivom južnjačkom energijom i brzim govorom, gotovo momentalno su mi organizovali prevoz. Ta spontanost, taj osećaj da ste na trenutak postali deo njihovog ritma, celoj ovoj avanturi dala je neku topliju, ljudskiju notu. Sicilija vam nikada neće dati sve na tacni, ali će vam uvek dati priču koju ćete prepričavati godinama.
Bar „Viteli”
Kako se penjete uz kaldrmu, Savoka vam se ne otkriva odjednom. Ona vas testira. Uske ulice, kamene fasade koje prkose vekovima i tišina koja nije prazna, već nabijena nekom čudnom, skoro filmskom napetošću. I onda, iza ugla, nazire se on. Mali, obrastao u zelenilo, sa terasom koja gleda na dolinu – bar „Viteli”.
Za nekog slučajnog prolaznika, ukoliko takvi zaista postoje, to je možda samo šarmantna lokalna kafana. Ali za nas ljubitelje „Kuma” – to je svetilište. Sedeo sam za čuvenim stolom gde je sedeo Al Pačino, što je bilo dovoljno da mašta preuzme vođstvo. Dok sam ispijao kafu, granica između stvarnosti i filmskog platna počela je da bledi. U vazduhu, teškom od podnevnog sunca, kao da su se materijalizovali duhovi prošlosti.
Bar Viteli, uspomene na snimanje kultne scene iz „Kuma“
