Novi Sad – Sa Nušićevom „Gospođom ministarkom” i ansamblom Slovenskog narodnog gledališča Maribor reditelj Veljko Mićunović otvorio je pitanje u kojoj meri su se zapravo promenili naši društveni refleksi.
Mariborska predstava „Gospođa ministarka” druga je premijera ovogodišnjeg 71. Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Posle 11 godina pauze Veljko Mićunović ukrstio je između dva pozorinajska izdanja svoju rediteljsku poetiku sa mariborskim glumcima koje pamti, kako kaže, po disciplini i spremnosti da zajedno rizikuju. Otuda i ovaj uzbudljivi slovenačko-srpski pozorijanski susret.
– Nušićev tekst „Gospođa ministarka”, nažalost, deo je celokupne istorije. Predstavlja svojevrsnu zaluđenost onim što vlast može da uradi čoveku. U svakom razdoblju. Komedija nadmenosti. Oštra. Besramno drska. Duhovita. Spoljašnost se promenila, ali mehanizam je ostao isti. Mehanizmi moći su isti. Zatvorenost i malograđanski maniri… i banalnost… sve to ponovo odjekuje u raznim oblicima: na društvenim mrežama, u javnom govoru, u medijima. Nušić je proročki relevantan. A mi uporno živimo u kontinuitetu iluzije – tvrdi Mićunović, koji je ovde na Sterijinom pozorju rado viđen gost. Za svoju predstavu „Radnička hronika”, koju je ostvario sa ansamblom Drame na srpskom jeziku subotičkog Narodnog pozorišta, na 65. Sterijinom pozorju Veljko Mićunović osvojio je specijalnu Sterijinu nagradu za režiju.
– „Gospođa ministarka” nije komedija o karijerizmu, već o anatomiji ljudske lakoće pripadanja. Ne govorimo o društvenim slojevima, već o prosečnosti koja balansira nad provalijom. Nušićev humor je sredstvo kojim se otkriva stvarni paradoks: ljudi ne postaju smešni kada se promene, ljudi su smešni kada misle da su se promenili nabolje. Nikoga ne zanima nešto što je dnevnopolitičko. Ljudima treba dati paletu osećanja. Zato je danas zanimljivo posmatrati Nušićevu Živku Popović. Ona je komična figura. I žrtva. Učestvuje u grotesknoj predstavi moći, koja je istovremeno njen plen. Okružena je pijavicama, laskavcima, hijenama i poltronima koji se hrane njenim usponom, a takođe i padom. Podjednako dijabolično – tvrdi Mićunović.
Mariborska predstava „Gospođa ministarka” već 13. juna gostuje u Zagrebu, budući da je deo selekcije pedesetih jubilarnih „Dana satire Fadila Hadžića” u pozorištu „Kerempuh”.
– Nadam se da ću narednih meseci uspeti da se i malo odmorim. Počupaću sve kablove, isključiti telefone. Naiđu novi izazovi, ne možeš da im ne odgovoriš i shvatiš da si se zarobio u gomili posla. I tako ukrug – uveravao nas je Veljko Mićunović, koji je neposredno pre početka aktuelnog Pozorja potpisao svoju najnoviju predstavu „Korporativna bajka” u beogradskom Ateljeu 212. Zašto ovakav naslov, za „Politiku” je kazao:
– To jeste čudan oksimoron. Mislim da odgovor može biti u tome što korporacije danas proizvode idiličnu sliku o uspehu, rastu, optimističkom duhu, brižnosti, sve ispod tog nekog mehanizma preživljavanja koji je suštinski, zapravo, veoma surov prema pojedincu. A ta bajkovitost koja se pojavljuje može da vuče odrednicu iz nečega što mi želimo, što možemo da živimo u nekom malom pozorištu verujući u principe, etiku, ljudskost koja može da prevagne i dalje. Solidarnost koja može i dan-danas da izazove emocije kod otupljenog društva.
Predstava „Korporativna bajka” inspirisana je filmom braće Darden. Priča o Sandri, radnici kol-centra koju sistem proglašava viškom…
– Priča nosi motiv iz jednog njihovog filma, ali je „Korporativna bajka” potpuno nov komad. Braća Darden su me oduvek jako intrigirala jer progovaraju o nagomilanim problemima kroz sudbine malih ljudi koji gledaju kako da preguraju dan. Zanimljiv mi je taj okvir malog čoveka koji je meni uvek u fokusu. Te male intimne borbe za egzistenciju. Mi smo čak stavili odrednicu kol-centra jedne od tih velikih platformi koje nam dostavljaju hranu i sve potrepštine na kućne adrese. Taj novi sistem instant zadovoljenja koje živimo. Kol-centar postaje svojevrsna metafora društva – primećuje Mićunović. Koji je trenutak kada čovek više ne želi da pristane na kompromise, na prazninu – pitanje je kojim se predstava „Korporativna bajka”, pored ostalog, bavi.
–To je trenutak kada čovek ne pristaje na strah koji je vodilja svega onoga što jeste neko savremeno društvo. Ćutanje i prilagođavanje. Današnje društvo ne upravlja nekom ideologijom, njime upravlja strah. I zato je zanimljiva priča o solidarnosti koja se u današnjem vremenu raspada pred tim ekonomskim parametrima. Lako je govoriti o solidarnosti kada niste uplašeni. Šta se dešava kada ljudi imaju kredite, nagomilane račune, dugove… U takvim okolnostima više nema čistih moralnih pozicija. Nestaje prostor za ljudskost, a strah postaje dominantan mehanizam ponašanja. U tom smislu naša predstava govori o vrsti kolektivne iluzije. Ljudi veruju da će ako budu poslušni, ostati zaštićeni – zaključuje Mićunović.
