Gotovo da nema osobe koju nekada nije zabolela glava. Ipak, postoji razlika između obične glavobolje i migrene. Migrena pogađa približno svaku sedmu osobu, a kod žena je oko tri puta češća nego kod muškaraca, naročito u najaktivnijem, radnom i reproduktivnom periodu života.
Kako ističe dr Aleksandar Pantović, neurolog, migrena nije samo jača glavobolja. To je poremećaj funkcije nervnog sistema u kojem je glavobolja najistaknutiji, ali ne i jedini simptom. Kod migrene se u mozgu pokreće jedna vrsta „biohemijske oluje” – aktiviraju se nervne ćelije, putevi bola, moždane ovojnice, trigeminalni sistem i brojni prenosioci signala, među kojima je posebno važan CGRP. Zato migrena nije bol koji samo prolazi kroz glavu, već događaj koji zahvata čitav nervni sistem. Pacijent često ne trpi samo bol, već mu smeta svetlost, zvuk, pokret, miris, razgovor, ponekad čak i dodir kose ili jastuka.
Obična, tenziona glavobolja najčešće liči na pritisak, obruč ili težinu u glavi. Neprijatna je, ali čovek često može da nastavi dan. Migrena, s druge strane, ume da zaustavi dan kao da je neko spustio zavesu. Bol je često pulsirajući, jednostran, pojačava se pri kretanju i praćen je mučninom, povraćanjem, preosetljivošću na svetlost i zvuk. Ako bi se to objasnilo jednostavno: obična glavobolja pokvari dan, a migrena ga ponekad oduzme.
– Migrena nastaje kod osoba koje imaju nasledno osetljiviji nervni sistem, odnosno niži prag za pokretanje migrenskog ciklusa. Nervne ćelije kod osoba sa migrenom su kao male baterije koje se lakše pale i teže gase. Mozak ponekad reaguje burnije nego što je potrebno. Taj mozak ne voli nagle promene: ne voli nespavanje, prespavljivanje, preskakanje obroka, hormonske oscilacije, nagli stres, ali ni naglo opuštanje posle stresa. Nekada se verovalo da je migrena pre svega bolest krvnih sudova. Danas znamo da je ona mnogo složenija i da je njeno ishodište u nervnom sistemu, uključujući duboke moždane strukture kao što je hipotalamus, trigeminalni sistem, moždane ovojnice i puteve koji regulišu bol, mučninu, raspoloženje, san i senzornu osetljivost. Zato nije neobično što pacijent pre napada može da zeva, bude razdražljiv, da ima potrebu za slatkom hranom, da češće mokri, da oseća nemir, jezu ili bol u vratu. To nije slučajnost; to je prodrom, suptilna najava da se migrenski mehanizam već pokrenuo – pojasnio je dr Pantović.
Okidači za pojavu migrene postoje, ali oni nisu isti kod svih. Kod jedne osobe napad će pokrenuti nespavanje, kod druge menstrualni ciklus, kod treće crno vino, jak miris, preskočen obrok, promena vremena ili dug rad za ekranom. Međutim, migrena retko funkcioniše po jednostavnom principu: jedan okidač, jedan napad. Mnogo češće se više faktora sabira, kao kapi koje pune čašu, sve dok se ne pređe lični prag osetljivosti. Tada se migrenski ciklus pokrene.
– Zato pacijent ponekad kaže: „Juče sam popio čašu vina i ništa mi nije bilo, a danas mi je isto to izazvalo migrenu.” To je zato što juče možda nije bio neispavan, gladan, pod stresom ili u hormonski osetljivom periodu. Migrena je igra praga, a ne prosta matematika. Kod nekih ljudi javlja se nekoliko puta godišnje, kod drugih nekoliko puta mesečno. Kada glavobolja postoji 15 ili više dana u mesecu, a najmanje osam dana ima migrenske karakteristike, govorimo o hroničnoj migreni. To je stanje koje više nije samo povremena neprijatnost, već ozbiljan teret za rad, porodicu, raspoloženje i životnu radost – ističe naš sagovornik.
Pacijenti se najčešće žale na jak, pulsirajući bol, često u jednoj polovini glave, koji se pogoršava pri kretanju. Uz to idu mučnina, povraćanje, nepodnošenje svetlosti, zvuka i mirisa. Pacijenti često kažu da žele samo mrak, tišinu i da ih niko ništa ne pita. To je tipična slika migrenskog napada: mozak kao da ulazi u režim vanrednog stanja i traži da se svi spoljašnji stimulusi isključe.
– Ali migrena je majstor prerušavanja. Nekada dolazi sa aurom, kao svetlucave tačke, cik-cak linije, senke, zamućen vid ili ispadi u vidnom polju. Nekada se maskira kao bol u vratu, vrtoglavica, nestabilnost, trnjenje, otežan govor, umor, razdražljivost, nesanica ili problem sa varenjem. Ima i takozvanih tihih migrena, kada postoje neurološki simptomi, ali glavobolja izostane. Zato pacijenti ponekad godinama obilaze oftalmologa, fizijatra, gastroenterologa ili ORL specijalistu, a u pozadini stoji migrena koja je promenila kostim – dodaje dr Pantović.
Dijagnoza migrene se najčešće postavlja razgovorom. Ne postoji analiza krvi, magnetna rezonanca ili skener koji „pokazuju” migrenu. Kod najvećeg broja pacijenata, premda ima i onih kod kojih to nije slučaj, konvencionalni snimak mozga je uredan, a to ne znači da pacijent nema problem.
– Lečenje migrene je strategija, a ne samo gašenje požara. Nekada je dovoljno da pacijent ima dobar lek za napad, da ga uzme na vreme i da zna šta treba da izbegne. Ali kod čestih, dugih ili teških napada potrebno je napraviti ozbiljniji plan. Taj plan kada govorimo o farmakološkom lečenju koje ima dva dela: lečenje samog napada i preventivno lečenje, čiji je cilj da se broj i težina napada smanje. Za napad koristimo analgetike, nesteroidne antiinflamatorne lekove, triptane i po potrebi lekove protiv mučnine. Važno je da se lek uzme rano, dok se oluja još nije razbuktala. Kada pacijent čeka da bol dostigne vrhunac, posebno ako se već javila mučnina, lek često deluje sporije i slabije. S druge strane, ako se lekovi uzimaju prečesto, oni od saveznika mogu postati protivnik i dovesti do glavobolje zbog prekomerne upotrebe lekova. Kada su napadi česti ili značajno narušavaju život, uvodi se preventivna terapija. To mogu biti određeni lekovi koji se koriste i u drugim oblastima medicine, kao što su neki antihipertenzivi, antidepresivi ili antiepileptici, ali u migreni se oni ne daju zato što je bol „psihički”, već zato što deluju na osetljivost nervnog sistema. Kod hronične migrene odobren lek je botulinski toksin, a poslednjih godina veliki napredak predstavljaju lekovi usmereni na CGRP put. To je jedan od najvažnijih pomaka u lečenju migrene – objasnio je dr Pantović.
Najčešća greška je, kaže on, da se migrena godinama trpi ili leči stihijski. Pacijent uzme jedan lek, pa drugi, pa treći, često bez plana, bez evidencije i bez procene koliko dana mesečno zapravo koristi terapiju. Tada se lako uđe u začarani krug: što više boli, više se uzima lek; što se više uzima lek, glava sve češće boli. Druga greška je što pacijenti često misle da moraju da dokažu da su jaki tako što će migrenu izdržati. Treća greška je verovanje u čudotvorna rešenja, stroge dijete bez osnova, neproverene suplemente ili savete sa interneta koji kod jednog čoveka možda pomažu, ali kod drugog mogu napraviti štetu. Naš sagovornik kaže da dobar plan lečenja nije isti za studenta, ženu u perimenopauzi, osobu sa nesanicom, pacijenta sa anksioznošću ili nekoga ko već ima glavobolju dvadeset dana mesečno.
